Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Počasni građanin

DRUGI DEO

17.

Tokom dva naredna dana, Petar Mutivoda se pekao na velikim mukama. Nikako da legnu pare iz Domanovićgrada, a ovamo mora da se usredsredi na delikatan zadatak: podešavanje izveštaja o radojevačkoj vodi sa što manje rizika i po Institut, i po njega. Kad je najzad šefica računovodstva sva usplahirena uletela u njegov kabinet da bi mu saopštila: Direktore, pare su legle!, pao mu je bar jedan kamen sa srca. Ali daleko od toga da se rešio svih briga. Da je omanulo s parama, ni njegov institut ne bi pisao nikakav izveštaj, pa bi bilo, što se kaže, lakše konju bez samara. Lakše, ukoliko uopšte tako može da se kaže, jer oni njegovi iz Instituta hoće da jedu. Čak i kad namiri sve koji su se ugradili u tender, ostalo bi mu za plate bar za nekoliko narednih meseci. Sa te strane bilo bi sve u redu, kad ne bi morao da se kocka i s ugledom Instituta, i sa svojom reputacijom. Sve do sada vešto je zaobilazio škakljive situacije, da bi se najednom našao pred najtežom odlukom.

Ustao je sa polufotelje i prošpartao kabinetom nekoliko puta uzduž i popreko. Brzo je razmišljao u nadi da će brzo i smisliti kako će sročiti izveštaj o radojevskoj vodi. Da ne posluša Predsednika i da se kocka s položajem direktora, naravno, nije mu padalo na pamet.

Onda je dva dana on držao domanovićgradskog gradonačelnika ni živog ni mrtvog. Ovome su, opet, sve misli bile uperene ka Institutu. A otuda tajac. Malo-malo, pa je Radiša Šopalović zvrckao telefonom, ali ga je iskusna Mutivodina sekretarica zamajavala uobičajenim frazama: direktor je na putu, direktor je na terenu, direktor još nije stigao... A onda je Mutivoda odlučio da okonča stvar i pozvao Šopalovića kod sebe u prestonicu.

– Ne da ima jezero ispod te vaše planine, nego je dole suvo kao barut! – dočekao je Mutivoda svog gosta da gore ne može biti. Ali to je bila njegova taktika: prikazati stanje gorim nego što jeste ne bi li se sagovornik saterao u ćošak, da bi mu ovaj posle jeo iz ruku. Radiša Šopalović je prebledeo, gotovo da se sruši. – Nećemo sada dramiti i histersati! Smirite se, čoveče, nije sve propalo, uvek se može naći neki izlaz – direktor je okrenuo ploču i sad nastupio utešiteljski.

Izlaz je trgnuo Šopalovića i na njegovom licu je počela da se vraća prirodna boja.

Mutivoda je potom obrazlagao koncept budućeg izveštaja. Kao njegov institut nije mogao da obavi detaljno istraživanje jer za to nije dovoljno opremljen. Prava slika na terenu mogla bi da se dobije samo satelitskim snimkom Suve gore po dubini, za šta Institut nema mogućnosti. Ipak, Institut je, na osnovu komparativnih istraživanja i analiza, konstatovao da ispod planine postoji voda u količinama čija bi eksploatacija mogla biti ekonomski opravdana.

– Posle jednog gore-dole ovako sročenog izveštaja, koji će vam biti službeno prosleđen kroz nedelju dana, mi se povlačimo – nastavio je Mutivoda. – Vi posle možete da trubite do mile volje kako imate bogata nalazišta vode, da navlačite potencijalne investitore, pa i one Amerikance. Samo da znate, od ovoga ne bi bilo ništa da nije zalegao lično Predsednik.

18.


Da je izveštaj bio gotov, ma kakav bio, Radiša Šopalović bi ga zgrabio i odleteo u svoj vilajet, ali Mutivoda bi da stvar razvlači još nedelju dana. Kakva crna nedelja, zavapio je, on mora imati taj papir odmah, bez njega se ne miče odavde! Ajde, kad je toliko zapeo – smekšao je Mutivoda – ostaviće sve druge poslove, neka navrati po podne, ali nešto kasnije.

Da ubije vreme, Radiša je svratio u neki restoran, nešto tu pojeo i popio, ali šta, da ga bog ubije ako se ikako može setiti. Oko tri po podne već je bio u Institutu. Mutivoda mu je pružio fasciklu sa izveštajem. Radiša prevrnu prve korice i odmah nalete na memorandum Instituta za podzemne i mineralne vode sa kratkim uvodnim tekstom, da bi na dnu stajao pečat i potpis. Sledeći list, sa nekakvim krivudavim linijama nalik na EKG, u stvari, bio je seizmografski snimak napravljan posebnim aparatom. Sledili su rezultati analize vode uzete sa dva-tri mesta. Jedna se odnosila na vodu iz Spasićeve česme, druga na vodu iz Radojevačkog potoka, treća na vodu sa vodopada. Sve brojke bile su manje-više iste: Ugljen-dioksid (CO) min.1300,00, Natrijum (Na) 201,60, Kalijum (K) 28,40, Kalcijum (Ca) 66,20, Magnezijum (Mg) 49,50, Bikarbonati (HCO3) 967,30, Hloridi (Cl) 17, Sulfati (SO 4) 37,20, Fluoridi (F) 1,33, Suvi ostatak na 18O C 928. Začudo, jedna naučna institucija nije se libila da iznese i nalaz narodskog metoda sa rašljama, kojom se dodatno potvrđuje da ispod Suve gore vri voda! Posle kratkog, letimičnog pogleda, Radiši se učini da je malo za onolike pare, u njegovoj predstavi elaborat bi morao da teži bar pet kila. Odmah se zapitao koliko će to biti ubedljivo za investitore, imajući posebno u vidu Amerikance koji ga čekaju u Domanovićgradu. Ali ništa nije rekao direktoru Mutivodi, nije bio u prilici da kritikuje kad mu je ovaj već decidirano rekao da ispod njihove planine gotovo i da nema vode. Zatvorivši fasciklu, Radiša je napustio Institut. Pred zgradom ga je čekao njegov šofer i ubrzo su se našli na otvorenom putu.

Nešto je usput mrmljao, a povremeno i podizao glas, kao da sa nekim polemiše. Vozaču se najpre učinilo da razgovara preko mobilnog telefona, ali je ubrzo uvideo da je njegov šef malo odlepio, razgovara sam sa sobom. Nije lako voziti noću, razmišljao je, odonud stalno blješte farovi, neko gasi duga svetla, ali ima i bezobzirnih koji ti zasene oči; a i sam stalno moraš da menjaš svetla i pritom neprestano zuriš u poluosvetljen put. I tako – ceo radni vek. Ali zbog toga nikad nije skrenuo. Nekako se snalazio: ako je bio sam u kolima, pevušio je da mu prođe vreme, ili da ne zaspi, posebno ako je noć. Da ga sad neko pita da li bi se menjao sa gradonačelnikom, odgovor bi bio negativan.

Tako je filozofirao gradonačelnikov vozač. U sve ono što je skontao, krajičkom svoje inteligencije i nije verovao – glavešina je ipak glavešina. Ako te nekako i savladaju poslovne, narodne brige, uvek znaš da si ti koji drži u rukama sve konce grada: ti se za sve pitaš, ti si koji vedriš i oblačiš. Reklo bi se da se mali čovek u vozaču lako predao, kad ne bi i on imao svoj ponos. I svoj zaključni komentar: neka je i tako, ali dok on sada lagano vozi i ništa se posenbo ne sekira, njegov šef mora da se svađa sam sa sobom!

Svi negde jure, pa i oni – razmišljao je dalje – a mogli bi da stanu kod nekog motela, da popiju kafu i razbistre mozak. Ali ne, gradonačelniku ne pada na pamet da se zaustave. Da stanu... I tada, sam od sebe, probi se glas iz njegovog grla i začu se tiha pesma: Stani, stani, Ibar vodo, kuda žuriš ti?

– Pa ti, Kole, lepo pevaš – iznenada progovori gradonačelnik oslovivši po imenu svog vozača.
– Izvinite, šefe, ja da ne zadremam...
– Ako, ako. I meni se drema. Baš si lepu pesmu izabrao. Nastavi, ja ću da te pratim.

I tako su gradonačelnik i vozač, Radiša i Kole, zapevali, najpre tuho, pa sve glasnije:
Stani, stani, Ibar vodo,
Kuda žuriš tako?
I ja imam jade svoje,
Meni nije lako...

nazad