Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Piše: Vasko Popa

Uspravna zemlja

  POVRATAK U BEOGRAD

Dovde do ovog vodenog krsta
Tri su me vučje stope dovele

Umio sam lice u rajskoj reci
Obrisao ga o skute suncorodice
Nadvijene nad tornjevima

Zasadio sam očev štap
U glinu na obali
Da među vrbama prolista

Krenuo sam ka velikoj kapiji
Otvorenoj nada mnom u zenitu

Nisam znao spušta li se beli grad
Iz oblaka u mene
Ili mi iz utrobe u nebo raste

Vratio sam se s puta
Da sazrelo kamenje iz zavežljaja
Ovde na trgu razdelim


GORNJA TVRĐAVA

Širiš ruke Visoki
Pred svim kapijama beloga grada

Dočekuješ izvore vidovnjake
Suncomolje slepice reke narikače
I planine udovice

Hraniš ih sa dlana
Rosom skupljanom svakog jutra
Sa svojih stihova

Spajaš preživele slogove
Ruda bilja i zverinja
U prvo slovo ljubavi

I gradiš
Poslednji neosvojivi bedem
Svoje tvrđave u vazduhu


TERAZIJE

Nekome ste Trg
Na grudima beloga grada

Levo i desno sunce
Na vama mere
Svoju svetlost i svoju tamu

Prodavci oblaka
Duša i zevova
Na vama robu izlažu

Gutači vatre igrači po munji
I ukrotitelji gromova
Na vama pokazuju veštine

Nama ste kameni dlan
Na vama čitamo crtu života

Nikad joj nismo videli kraj


VRAČAR POLJE

Sreo sam te starče pastiru
Usred beloga grada

Prolazio si nešto posle ponoći
Ognjenim poljem vračeva
Između senki kuća i lipa

Nosio si živo vuče oko vrata
Svirao u lipov list

Dve iskre ti igrale po kožuhu
I ljubile riđu bradu i ruke

Nisam te zaustavljao
Razbio bih čelo o staru lipu

Nisam hteo da se petljam
U poslove vračeva
Oganj im ovde nema čistu savest

Otkinuo sam lipov list
I svirku ti produžio


NEBOJŠA KULA

Po ceo dan se gola ogledaš
U rajskoj reci

Okrećeš se oko sebe
I otkrivaš belom gradu
Osam svojih kamenih bedara

Po celu noć letiš nebom
I s crnim se ognjevima biješ
Za sunčevo nasleđe

U zoru opet na obali zračiš

Čete golubova lučonoša
Uklanjaju tragove krvi
Sa osam tvojih lica

Ne bojiš se nikoga
Do roditelja gromovnika


VELIKI GOSPODIN DUNAV

Veliki gospodine Dunave
U tvojim žilama teče
Krv beloga grada

Njemu za ljubav ustani na časak
Iz svoje ljubavne postelje

Uzjaši najvećeg šarana
Probi olovne oblake
I pohodi svoje nebesko rodno mesto

Donesi na dar belom gradu
Rajske voćke ptice i cveće

Donesi i kamen koji se može jesti
I malo vazduha
Od kojeg se ne umire

Klanjaće ti se zvonici
I ulice se prostrti pred tobom
Veliki gospodine Dunave


BEOGRAD

Bela si kost među oblacima

Ničeš iz svoje lomače
Iz preorane humke
Iz razvejanog praha

Ničeš iz svoga nestanka

Sunce te čuva
U zlatnom svome ćivotu
Visoko nad lavežom vekova

I nosi te na venčanje
Četvrte rajske reke
Sa tridesetšestom rekom zemaljskom

Bela si kost među oblacima
Kost kostiju naših

(1965—1971)


 

- 9 -