Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Piše: Vitomir Teofilović

Savremena satira na globalnoj areni

Srpski aforizam i svetski poredak

Opšti stav estetike je da književna i sva druga vredna umetnička dela nadilaze svoje vreme, ali se isto tako smatra i da su u najdubljoj vezi sa njim, da ovaploćuju istinu i sud o svom vremenu. Ove odredbe samo su naoko protivrečne, a u suštini su komplementarne: umetnost je više od svoje predmetnosti, ali nikad ni sasvim apstraktna i vanvremena. I njen vidokrug i njen sistem vrednosti nose obeležja svog doba, ma koliko nadilazila njegove trenutne granice.

Differentia specifica satire u sazvežđu književnih žanrova je kritika politike kao glavnog krojača ljudskog i pojedinačnog i društvenog života. Zato je motivsko-tematska osnova satire, njen duh i supstanca ili raison d’ettre, kritika aktuelne politike svoje države. No aktuelna kritika sopstvenog društva nije moguća bez opšte kriteristike; sistem vrednosti ima karakter opštosti – što nije dobro kod nas, nije dobro ni kod drugih. U protivnom bismo se vratili u logiku, bolje rečeno psihologiju, plemena: naše i tuđe dobro su međusobno suprotstavljeni – naše dobro je drugom plemenu (državi) zlo, i obratno.

Premda je legitimno kritičko polje satire čitav vrednosni radijus, opšta (svetska) je praksa da je moralni aspekt u prvom planu: "Sve što ste obećali narodu narod vam je omogućio da imate." – suptilnom igrom reči i smisla Vlada Bulatiović Vib nam efektno predočava moralni sunovrat vlasti, vapijući raskorak između obećanja i stvarnosti. Zašto moralni aspekt ima središno mesto u satiri? Zato što ogrešenje o moral najbolje sublimira motiv krivice. Drugim rečima, ne možemo istim aršinom da osuđujemo vrline i mane koje zavise od znanja i sposobnosti, poput recimo gluposti, jer svi zavisimo i od svog koeficijenta inteligencije; kao ni vrednoću i učinak, jer i tu se ljudi veoma razlikuju po mogućnostima, ali svako može da bude moralan jer je ta vrlina pod ličnom kontrolom – svako može da bude svog morala gospodar. A svestan (s predumišljajem) greh je, kao i u pravu, najteži: "Potrošnja je velika, ali je grupa koja troši mala." – ironično rezimira Vib društveni efekat moralnog nepočinstva.

Zajednički imenitelj – najčešća tematika – svih satiričara i kritičke inteligencije čitavog sveta je kritika vlasti i bogataša – te dve kategorije se po pravilu tretiraju kao spojeni sudovi, kao dvojna sprega čija se suština svodi na isti cilj – eksploataciju naroda, odnosno većine. Treći segment društva koji živi na račun naroda – krupni ili organizovani kriminal, u satiri se mahom tretira kao prećutni ili podrazumevajući član iste koalicije. To pakleno trojstvo Zoran T. Popović ovako sublimira: "Samo onaj koji krade može danas pošteno da živi."

Kako je sa odnosom prema drugim vrednostima – slobodi, pravdi, istini, humanosti...? Da li je i na polju čitavog sistema vrednosti svet jedinstven? Na prvi pogled jeste – svi smo u načelu za uvažavanje svih vrednosti, počev od istine i pravde... A na konkretnom, supstancijalnom nivou? Ko su glavni vinovnici, da se hamletovski izrazimo, globalne iščašenosti sveta?

Kakav je odnos satire prema svetskim konstelacijama moći, prema svetu kao globalnom političkom mozaiku?

Srpska satira je nakon Drugog svetskog rata imala egzistencijalnu dilemu: biti ili ne biti, odnosno postojati dalje ili se ugasiti. Nova ideologija, pod zastavom socijalizma kao prelaznog društva ka besklasnom, komunističkom društvu, zauzela je stanovište da je satira u novim uslovima izgubila smisao i da je treba ukinuti. Srećom, prevagnulo je gledište da još ima mnogo ostataka starog, trulog buržoaskog društva, koje treba žigosati. Ideološki maniheizam, nulti stepen početka prelaznog perioda, bedu iz koje ćemo se vinuti u buduće društvo obilja – "svakome prema potrebama" – efektno nam je, dvostrukom negacijom, predočio Brana Crnčević: "Pre rata nismo imali ništa, a onda su došli Nemci i uništili su sve."

Nakon pada Berlinskog zida i nove nade nakon kraha režima "zajedničke svojine svih dobara" i "bratstva i jedinstva", odnosno na prvom koraku slobodnog uspostavljanja demokratije, opet se pojavila dilema da li treba ili ne treba ukinuti satiru. Taj opšti (većinski) optimizam, obznanu novog "društva snova", prva je među satiričarima osporila Vesna Denčić. Ona je tu promenu krajnje relativizovala: "Konačno smo dobili novu vlast. Biće to pravo osveženje za satiru." Poruka je jasna: neće nestati građe za satiru, naprotiv: biće je u obilju. Sva razlika će se svesti na promenu građe – to je čitav smisao metafore "osveženje". Nema ni odškrinutih vrata da ulazimo u društvo višeg reda. To je Aleksandar Čotrić još rigoroznije izrazio, kroz političko pseudo-obećanje sa implicitnim imperativom: "Daćemo mi vama demokratiju!" Ispostavilo se da su obe intuicije bile na svom mestu. Mada citirani aforizmi nisu geografski locirani, naziremo u njima Ćopićevu folklornu opasku glede bilo kakve promene u našoj sredini: "Znam ja nas, j... ti nas!"

Igraju li civilizacijske razlike, odnosno nivo tolerancije i stepen uvažavanja ljudskih prava, neku ulogu u gradaciji kritičkih žaoka satiričara? Reklo bi se da ne u većoj meri – podrazumeva se da su naprednije države to postale svojom ekonomskom i tehnološkom prednošću (bolje prilike, raniji start razvoja, veći prirodni resursi, ekspoatacija drugih naroda...), a ne zahvaljujći naprednijem poretku (društvenom sistemu), u kome humanizacija odnosa igra važnu ulogu. Jedan totalitarni sistem (fašizam) je, ne računajući retke izuzetke, osuđen zauvek, ali prema drugom – komunističkom sistemu – odnos je krajnje razuđen. Osuđeni su drastični uslovi i surova praksa vladanja u vreme staljinizma, ali sam projekat besklasnog društva pravde i jednakosti je preživeo. Dijapazon tog odnosa tematizovao je naš istaknuti aforističar Aleksandar Baljak u nizu aforizma: "Nema toga koga Staljin nije voleo. Nigde ga nema." No kao što je odbačena samoprojekcija (staljinističkog) puta u svetlu budućnost, isti autor odlučno odbacuje i samoprojekciju Amerike (i njenih saveznika) kao lidera i zaštitnika savremenog demokratskog sveta. Evo seta Baljkovih aforizama koji tu optimističku samoprojekciju ne samo temeljno osporavaju već Ameriku (SAD) predočavaju kao opšteg remetioca mira u svetu, kao izazivača a ne gasioca međunarodnih sukoba: "Amerika ide iz jednog pravednog rata u drugi. Malo je jedan Vijetnam za takav humanistički potencijal."
/ "Amerika visoko uzdiže moralne ideale i samo s te visine baca bombe na neposlušne." / "Ako su Sjedinjene Američke Države međunarodna zajednica, onda je to udruženi zajednički poduhvat." Nije Baljak nežan ni prema Rusima nakon Staljina, ali izvesno je ko ima jasnu prednost. Evo njegove paralele, izražene suočavanjem ruskih i američkih folklornih sintagmi: "U čemu je razlika između ruskih mangupa i američkih dobrih momaka? Prvi razbiju prozor pa pobegnu, a drugi razore celu zemlju ne pomerivši se s mesta."

Da ne bi mlađi čitaoci, nedovoljno upućeni u Baljkov plodan opus, pomislili da on veliča nas naspram sveta, da je, kakvih nas doduše prilično ima, narcisoidni patriota, navešćemo ovde i nekoliko njegovih žestokih opservacija spram sopstvene države: "Podigli smo nivo igre. Igramo se glavom." / "Mi ne sedimo skrštenih ruku. Upravo sečemo granu na kojoj sedimo." / "Naš hendikep je u tome što nema pametnijih od nas, pa nemamo od koga da učimo." Poslednji aforizam ovog triptiha sažima, kroz prizmu ironije, naš tragični osećaj izuzetnosti u svetu, zbog koje nas, navodno, ceo svet, iz ljubommore, mrzi.

Ako se u našoj intelektualnoj i ukupnoj društvenoj sredini građansko društvo nije primilo kao pozitivni model trenutno bez alternative, nije ostala u ideološkom opticaju ni deviza marksističkog filosofa Đerđa Lukača: "I najgori socijalizam bolji je od najboljeg kapitalizma." Baljak kao da replicira poznatom misliocu, sa ironijskom distancom spram oba poretka: "Socijalizam je napredniji od kapitalizma. Kapitalizam tek truli, a socijalizam se već raspao."

Civilzacijska razlika između predgrađanskih društava, kojima na žalost pripadamo, i razvijenih građanskih država-društava, pripadnica Evropske unije i drugih zemalja sa ugrađenim evropskim sistemom vrednosti – SAD-a, Kanade, Japana, Australije... – koje imaju najbolju legislativu (uređenost društvenih odnosa) u čitavoj istoriji, ne doimaju se ni naših ni svetskih satiričara kao društva-države za uzor već samo kao tehnički razvijenije, bogatije i uređenije usled boljih predispozicija (nekadašnjih i sadašnjih prilika), a ne zbog principijelno kvalitetnijeg društvenog sistema. Relativan izuzetak su Švedska i druge skandinavske zemlje, koje su ubrzo nakon Drugog svetskog rata i razočarenja u takozvani realni socijalizam dobile etikete naše najviše ideološke vrednosti: skandinavski socijalizam, sinteza Istoka i Zapada, kongruencija dva sistema.

U (samo)definisanju vrednosnog sistema najveću ulogu ima tradicija, pogotovu ako se temelji na dubokim emocijama poput zajedničke vere i bliskosti jezika i naroda. Razume se, pogled na svet je rezultanta mnogih faktora, među kojima se ističu obrazovni sistem, ideološka tradicija i selektivan informatički sistem. Naša vizija sveta se, sa kompleksom balkanske zaostalosti, oduvek temelji na utopijskim projektima velikih promena i prekih puteva, od Platona do Marksa, a ne na pragmatizmu i poperovskoj viziji ljudskog društva kao otvorenoj samoevoluciji, koja već u načelu odbija svaki apriorni plan kao implicitno totalitaran, kao podrivanje najveće civilizacijske vrednosti – slobode, vrednosti koja je conditio sine qua non svih drugih vrednosti. Zato, poput levo orijentisane kritičke inteligencije na svetskom nivou, ni mi nemamo uzore među postojećim državama i narodima, ne računajući zanemarljive izuzetke poput autora ovih redaka, kome su uzori, u Fukujaminoj projekciji, moderne zemlje Zapada. Uz malo patosa možemo reći da su naši satiričari kantovci – i njihovi su jedini orijentiri moralni zakon u sebi i zvezdano nebo nad sobom.



UJEDINJUJU NAS PODELE


Hačik Lebikjan (1945). Živi gradu Ruse, u Bugarskoj.


Materijalom od srušenih zidova, izgradili smo nove.

Najviše bivših prijatelja imaju bivši vladari.

Pogrešne odluke izazivaju pravilna pitanja.

Nas jedino podele ujedinjuju.

Ljudi ne žele da budu nezavisni. Oni žele da sami biraju od koga će da zavise.

Najstrašnije je kad primetiš da je ostarilo mnogo mlađih od tebe.

Da biste dobili jednodušno dobru ocenu od svojih komšija,
potrebno je da izvršite neki užasan zločin.
Tada bi se svi setili da ste bili učtivi, ljubazni i da ste ih redovno pozdravljali.

Da bi ostvario sve želje, moraš se odreći mnogih stvari.

Osećanje za humor ne čini te radosnim,
ali ti pomaže da s osmehom reaguješ na tužne stvari u životu.

Nasmeju me samo one serije koje pokušavaju da me rasplaču.

Kad se vrate s mora, siromašni i nezaposleni počeće proteste
protiv visokih kamatnih stopa kredita i malih plata.

Moramo glasati jer inače nemamo izbora.

Ako vojni kontigenti ispunjavaju humanitarne misije,
izgleda da ratove po svetu vodi Crveni krst.

Dan otvorenih vrata najnestrpljivije očekuju zatvorenici.

Naši psi sada umesto "av", kažu "vau".

Da bi se izbegli nesporazumi, dobro bi bilo da ispred partijskih centrala
budu istaknuta obaveštenja sa cenama glasova: kupujem, prodajem...

Kako da ne budem optimista, kad moje komšije žive sve lošije?!

Između reklama na televiziji ponekad može da se vidi neki dobar film.

Ne prodajte se - ispod svoje cene!

Teško je izabrati manje zlo. Sva su porasla.

Ne kucajte na otvorena vrata jer neko može da uđe.

Sa liberalne teške gledišta Robih Hud nije zaštitnik siromašnih,
već jednostavno jedan populista.

Bugarski klošar sanje mostove reke Sene.

U Bugarskoj nema više siromašnih.
Oni su sada socijalna kategorija građana sa nedovoljnim finansijskim sredstvima i ograničenim pristupom materijalnim dobrima.

Teško je urediti zemlju koja se nalazi između Bliskog Istoka i Divljeg Zapada.

Pošto se za izbore deli novac,
najbolje je da se izbori organizuju krajem svakog meseca.

Kada neko kaže da stoji iza tebe, pazi da te ne koristite kao štit.

Preveo s bugarskog Aleksandar Čotrić

- 8 -