Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Nove knjige ­

Bojovnik za bolje danas

Isusovi antihristi
Vasil Tolevski
Меѓународен центар за славјанска просвета - Свети Николе, 2017.

Vasil Tolevski je svestrani stvaralac i kulturni pregalac – iz­vrs­tan aforističar, antologičar, prevodilac... Njegova nepre­sušna energija u sadejstvu sa velikim darom i renesansnom širinom znatiželje daju velike rezultate i na spisateljskom i na prevodilačkom polju, a možemo slobodno reći da je njegova Antologija balkanskog aforizma od kapitalne vrednosti – izabrao je i preveo bisere duha Bosne i Hercegovine, Bu­garske, Grčke, Makedonije, Rumunije, Slovenije, Srbije, Hrvatske i Crne Gore. U dvojezičnom izdanju (na make­don­skom i srpskom jeziku), to je istorijski podvig.

Kao i većina aforističara na Balkanu, i Vasil mahom piše poli­tičku satiru. To je nalog vremena, pritisak neprihvatljive sadašnjosti na svest i savest svih moralnih ljudi. A davno je rečeno, sa razlogom, da su pisci savest svoga vremena i društva. No, i pored neprestanog moralno-političkog angaž­mana, Vasil sa velikim književnim umećem piše i o mnogim drugim temama – istorijskim, kulturološkim, socio-psihološkim, ljubavnim... Pođimo od pretežne, političke tematike.

Knjigu simboličnog naslova Исусовите антихристи otvara aforizam poraznog značenja: Кај нас нема невработени! Сите работат едни против други. Odmah uviđamo da pred sobom imamo aforističara koji nije samo satiričar, kritičar aktuelne vlasti, već i mislilac, socijalni psiholog. Pisac podrazumeva da svi znamo da je vlast glavni krivac za nezaposlenost, pa pravi veliki korak dalje pravom stilskom bravurom. Prva rečenica je prividno puka negacija nezaposlenosti, a druga je značenjska bomba sa atomskim eksplozivom – na doslovnom nivou, maksimalno (сите работат) potvrđuje prvi iskaz, a zapravo ga, folklornim idiomom kao metaforom, razara u paramparčad. Otkrivamo da je apostrofirani problem sitnica u društvu koje je ogrezlo u opštu krizu, u patološko stanje, rad svih protiv svih. Ovaj aforizam je efektna varijacija Hobsovog antropološkog pesimizma – čovek je čoveku vuk.

Citiranim aforizmom pisac je proširio krivicu na sve članove društva, no dobro zna odakle riba smrdi. Razume se, u siromašnom društvu prvi su na meti bogataši. Bogaćenje Vasil varira u mnogim aforizmima – ono je jedno od njegovih tematskih uporišta, lajtmotiv.

Aforizam (Постојат иљада патишта како човек да се збогати. Политичкиот е – најкраткиот.) satkan je na večnom toposu, opštem mestu o nesaglasnosti bogatstva i morala. To nam je naznačeno i u najstarijoj literaturi, u tekstovima Solomona i Konfučija, a podjednako žestoko i u satiričnim porukama našeg vremena. Vasil je u tom bezbroju načina nepoštenog bogaćenja otkrio najkraći put, najbrži i najsigurniji način. No, Vasil ne pristaje da političari imaju monopol na bogatststvo, želi da tu sreću priušti i drugima: Предлагам да се отворат училишта за крадци! Тоа е единствен начин сиромасите да научат како да се збогатат! Satiričar veruje u moć i delotvornost učenja i zalaže se za demokratizaciju bogaćenja, znajući da svi mi znamo koliko je samo znanje nemoćno, zato daje ironičnu pouku kako da i siromah postane bogataš: ako obrazuje svoj lopovski dar, ako ga uzdigne na viši nivo.

Igrom reči i smisla, verbalnim inverzijama i logičkim silogizmima, u čemu prepoznajemo čarobni štapić politike kao univerzalnog rešenja za sve probleme, čak i najvećih opasnosti poput pada u bezdan, Vasil nas uverava da nije opasno što nas je rđava politika dovela do bezdana: Па што ако е бездната пред нас?! Ние и онака назадуваме.

Moć politike, pre svega vlasti, naš satiričar na ironičan način uzdiže do božanske svemoći – stvaranja ljudi od životinja i obratno: Ние сме единствена држава која од стоката направи луге, а од лугето – стока! Aforizam koji smo upravo citirali odštampan je u zbirci, kao i mnogi drugi, krupnijim slovima od ostalih. Tako se knjiga pred nama ukazuje kao uzburkano more, sa velikim i malim talasima, što i vizuelno doprinosi dinamici i reljefnosti naše čitalačke percepcije.

Nisu samo politički slogani meta satirične žaoke, pisac stavlja pod lupu i drevne folklorne idiome: Не може да заигра мечка пред секоја врата. Немаме толку мечки! Drugim rečima, iako je uvek bodrog duha, pisac nije optimista da će svako doživeti sudbinu kakvu zaslužuje – tu ne pomaže ni igra velikih brojeva! Toliki je spisak vinovnika!

Vasilovi aforizmi su naoko jednostavni, doživljavamo ih kao bliske i svima razumljive opaske i poruke. Pažljivom analizom, međutim, otkrivamo da uprkos toj jednostavnosti imaju višeslojna značenja i diskretne poruke, da puno govore i između redova. To se u estetici i teoriji književnosti, da se podsetimo, naziva složenom jednostavnošću, koju dostižu samo majstori stila. Anatol Frans i Mari fon Ebner-Ešenbah su taj stil proglasili vrhunskim, čistim izrazom genijalnosti.

Evo jednog značenjski sumornog a stilski efektnog aforizma sa dvostrukim tretmanom fenomena krađe. Kad kradu političari, to ne ulazi ni u vidno ni u pojmovno polje, to je nepostojeća aktivnost. Oni ne kradu, ne otimaju, ne lažu... jer po definiciji nemaju negativnih osobina. Samo mogu da budu pokradeni. Tako dobijamo circulus vitiosus – velemajstori krađe boje se prekrađe, što će reći povratku ukradenog pokradenima: Политичарите украдените пари ги кријат во странство. Имаат информации дека тука се краде! Ovde između redova čitamo ciničnu implikaciju: političari nemaju poverenje u svoju državu, koju i tvore i kontrolišu, već u strane države, koje pred svojim podanicima licemerno optužuju kao neprijatelje! Drž'te lopova!

Otkud političarima tolika moć? Kao da su otkrili i prigrabili Sveti Gral: Судскиот систем е како Светиот грал! Кој го има – вечно ке владее!

Krađa odozgo dovodi do masovnog siromaštva. Vlast nije ravnodušna prema sirotinji raji, to je njen narod, pa je osnovala narodne kuhinje. Naš satiričar bi tu humanitarnu mrežu uzdigao na viši nivo, udružio bi je sa najvećim resursom sirotinjske ishrane: Убаво би било до народните кујни да се ставаат контејнери. Лугете би можеле и репете да добиваат.

Vasil nije ekstremni kritičar vlasti, smatra da se može živeti pošteno, što potvrđuje na primeru svoje porodice: Во мојата фамилија нема лажговци, крадци, политичари...! Затоа едвај врзуваме крај со крај.

A na sopstvenom primeru pisac dokazuje da se može živeti u skladu sa svešću i savešću, što je posebno važno za intelektualce: Живеам со својето мислење. Ама, поубаво поминуваат оние што живеат со Неговото!

Zašto bolje prolaze ljudi pelcovani od svesti i savesti? Zato što se ne spuštaju na nivo stvarnosti, na nivo egstistencijalnih ili esencijalnih problema, već su se vinuli nebu pod oblake. Tako visok status u društvu ne može se dobiti znanjem, tu je potrebna viza najvišeg ranga: За продавач на магла не ви треба никакво образование. Доволно е народот да ве изгласа!

Engleski istoričar Lord Ekton je zadužio istoriju ideja čuvenom izrekom: Svaka vlast kvari, a apsolutna vlast kvari apsolutno. Tu filosofsku misao Vasil je preveo na slikoviti jezik folklora, prećutno se u svojoj pesimističkoj vizuri oslanjajući na narodnu karakterizaciju politike kao kurve. Da bi nam jače naglasio poruku, aforizam je štampao uvećanim slovima: И политичарите се како проститутките. Невини се само на почетокот на кариерата.

Ne beži naš satiričar ni od body ili op arta, pušta da nam sama stvarnost govori; on je tu samo selektor i beležnik: Да ли ке јадам три пати на ден, не зависи од фрижидерот, туку од државата! Nije to samo truizam, humor lakog stila. To je indirektna parodija političkih pravdanja bez pokrića, zamene teza i prebacivanja problema sa opšteg, državno-društvenog, na tehnički i situacioni nivo. Kao replika na čuveni komentar Marije Antoanete na pobunu naroda zbog opšte bede, nedostupnosti i samog hleba:... Pa što ne jedu kolače? Ironija ovde nije grubi podsmeh i odraz bahatosti vlasti prema narodu, već čisto čuđenje njihovom nesnalaženju – princeza je to iskreno mislila, jer je sama to praktikovala: kad bi joj nestalo hleba ili pečenja, laćala se kolača...

I naoko obične dosetke, humor kao stilska vežba, kao igra sinonima i homonima, kod Vasila imaju satiričnu konotaciju. Evo efektnog sudara žablje i ptičje perspektive, ukrštaja žuljevitog iskustva siromaha i blaziranog uživanja povlašćenih, koje nam pisac slikovito dočarava poslaničkim klupom kao metaforom: Najbolje se spava na klupi. Naročito ako je to poslanička klupa.

Isti sudar perspektiva, sa folklornim idiomom kao donjim reperom, i novim iskustvom kao gornjom kotom, kao sudarom dobrog načela i rđave prakse, imamo i u sledećem aforizmu: Знаеме дека нема леб без мотика. Ама кај нас најмногу леб имаат баш оние што никогаш не фатиле мотика.

Dijalog gluvih je čest motiv Vasilove satire. To je kao čeoni sudar, jedan od presudnih razloga što umesto hoda napred imamo tapkanje u mestu. No, tešimo se, naše tapkanje je drukčije, sa levom i desnom fazom naizmenično: Точно е дека со децении тпкаме во место, само што еднаш тапкаме со левите, а друг пат со десните... No, postoji i viša forma gluvoće, gluvilo kao sredstvo lakše vladavine – političari su gluvi i glede svojih reči: После изборите секоја власт станува сенилна! Заборава што му вети на народот.

Politika kao veština mogućeg dostigla je fantastične razmere. Nije najmudrija vlada ona koju čine samo pametni – čelnici vlasti su se dosetili da je mudro imati i glupe u vladi, pogotovu ako su iz malih, kombi-stranaka: em su poslušniji od pametnih, em primaju na svoja pleća odgovornost za vladine promašaje, bili ili ne bili krivi: Во владата може да има и будали. Тиа е коалициона влада. Sve je dobro ako pomaže održanju i učvršćenju vlasti, kontinuitet je identitet: Оние што крадет вчера, мора да крадат и денес. Знаат дека од стара слава се не живее!

Ma kolikom se bazom hvalila politička elita, zna da je figura vlasti piramida, sa neprikosnovenim pojedincem kao vođom na vrhu: И масовните песни се пеат за поединец!

U većini aforizama Vasil je žestok borac, pravi bojovnik za bolje danas, ne odlažući koplje ni do boljeg sutra a kamoli do bolje, svetle budućnosti. Njegova neutaživa potreba za pravdom odmah i sada ima kao poetičko ishodište dinamičan stil, snažnu emociju i neposrednost svedoka neistine i nepravde. Njegove moralne osude naoko su čista dijagnoza poraznog stanja društva, često dosežući visoki tonalitet aluzivne prozivke i gotovo eksplicitne osude vinovnika. No, pažljivim čitanjem uviđamo da je taj strasni verizam i kantovski moralni imperativ više u sferi poetičkog nego političkog diskursa. Mnogi Vasilovi aforizmi su asocijacije, replike, literarno-duhovni dijalog sa vaskolikom tradicijom, od mitskih vremena do danas. To jeste u prvom planu moralno-politički angažman, ali je, na hemingvejski dinamičan način, pre svega literaran.

Vasilova knjiga je izvrsna satira, žestokog stava ali promišljena, u ogromnom dijapazonu od dnevno-političkih apela do socio-psiholoških i filosofskih uvida. U ovoj kroki analizi, motivisanoj niskim nivoom današnje politike i morala, kao i ličnim afinitetom autora ovih redaka, akcenat je stavljen na političku satiru. No knjiga je krcata istorijskim i literarnim evokacijama, sa tematskim dijapazonom od aktuelne satire i novije istorije, do ljubavi i sporta. A među njenim najvećim vrednostima je raskošan humor, vatromet duha koji nas obasipa sa svake stranice ove osobene knjige. Preporučujem je od srca svim ljubiteljima humora i satire, kako onima kojima je na prvom mestu kritika nevesele današnjice i čežnja za boljom sutrašnjicom, tako i onima kojima je književna vrednost na prvom mestu.

Vitomir Teofilović


Gorke ironije zaslađene humorom

Autocenzura
Mile G. Lazarević
Beosing - Beograd, 2018.

Naslov knjige pred nama je veoma intrigantan i autoiro­ničan, jer nema ni reči o tome da je autor primenio auto­cenzuru. Naprotiv, njegove misli o životu, državi, narodu, društvu, demokratiji, domaćoj i međunarodnoj politici vrlo su hrabro formulisane, oštro intonirane i prepoznatljivo aluzivne. Mile G. Lazarević napisao je knjigu koja već posle čitanja početnih aforizama osvaja svojom originalnošću, neposred­nošću, svežinom, pronicljivošću, vrcavošću i raznovrsnošću.

Zbirka klasičnih aforizama i epigrama, odnosno aforizama u stihu dokaz je autorove pune stvaralačke zrelosti, vrhunski savladanog zanatskog umeća, rafiniranog stila, širokog dija­pazona interesovanja i strogosti prilikom sačinjavanja izbora misli za knjigu.

Ima u ovoj zbirci ponešto od poetike i liričnosti Duška Radovića ("Decu treba tretirati kao odrasla, ali malo ozbiljnije."); retorskog stila i konciznosti Pavla Kovačevića ("I nesposobni su nam izuzetno potrebni."); lucidnosti i ironičnosti Brane Crnčevića ("Da li treba psovati Svevišnjeg iako mu ne veruješ"); paralelizma u semantici i stilistici Milovana Vitezovića ("Uterao im je strah u kosti. Kažu da je lajao kao pas."); duhovitosti i vedrine Milovana Ilića Minimaksa ("Osuđenik je oslobođen, otišao je, oženio se i osudio sebe na večitu robiju.") i diskretne invektivnosti Vladimira Bulatovića Viba ("Gde lude na vlasti svetle, država je u mraku.").

Poslednjih pet decenija aforizam u Srbiji je dominantno satiričan, ali nas Lazarević uverava da dobre i kvalitetne maksime mogu da se napišu i na temu udvaranja, ljubavi, seksa, braka, prevara ("Žene obožavaju maratonce, ali ne samo u maratonu,"; "I kod grupnog seksa kriv je pojedinac."; "Što su vremena teža, sve je više lakih žena."). Takvi aforizmi su suptilan spoj erotske asocijacije i kritičke opservacije.

Veoma su neobični i uspeli aforizmi koje autor formuliše u obliku retorskih pitanja kojima odgovori nisu bitni, jer sama pitanja naslućuju epilog: "Da li svaka presuda mora da bude u ime Naroda?"; "Da li se u Evropsku uniju stiže preko Velike Albanije?"; "Skida li kapu iz počasti, ili da učestvuje u podeli dobiti?". Zar, uostalom, aforizam nije uvek pitanje. I to pitanje koje je bolje od odgovora.

"Što mu je biografija tanja, memoari su deblji", primećuje Lazarević. Upravo tako je i sa nekim obimnim knjiga - što imaju više strana, manje je u njima misli i sadržaja. Naš autor je suprotno takvim delima, stvorio knjigu koja "ima više misli nego reči", a njegove rečenice su "romani iz kojih je izbačeno sve nepotrebno". Ukrajinski aforističar Aleksej Grišankov to i potvrđuje svojim pitanjem: "Orah očišćen od ljuske vredniji je od neočišćenog. Zašto nije tako i s prozom aforističkom i prozom mnogostraničnom?" Na tu temu imao je šta da primeti i nemački aforističar Gabriel Laub: "Aforizam je u prednosti pred svim ostalim književnim vrstama. Ne možeš ga ostaviti, a da ga ne pročitaš do kraja."

Lazarević piše gorke ironije zaslađene humorom. Kada mu nije do humora, postaje satiričar. On je u isto vreme - humorista koji izriče presude i - satiričar koji ih izvršava, a knjiga "Autocenzura" je korpus delikti.

Za dobar aforizam potreban je elastičan duh i čvrsta kičma, a Mile G. Lazarević ima i jedno i drugo i treće - ima i dar da piše aforizme koji su "poezija mudrosti glave i razuma srca". Upravo takve, dobre aforizme piše autor ove knjige, jer se njegove rečenice ne pamte lako, a teško se zaboravljaju.

Aleksandar Čotrić

- 7 -