Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Počasni građanin

DRUGI DEO

15.

U salu su ušetala dva konobara s raznim alkoholnim i bezalkoholnim pićima. Pošto su pretrčali salu s kraja na kraj, sve su čaše i čašice nestale sa njihovih povećih poslužavnika. Momci u belim bluzama požurili su natrag po zakusku. Koliko žednih, još i više gladnih. Već na ulazu, prvi ešalon naoružan čačkalicama odlučno je napao zajapurene ćevape, kolutiće viršli i komadiće mesa. Oni najbrži uspeli su da nabodu i po dva puta, pa čak i da umoče u senf, dok ostali nisu stigli ni da omirišu roštilj. Uostalom, ko je bio na koktelima, pogotovo onima sa skromnijom ponudom, prepoznaće atmosferu.

Sa čašicom u ruci, gradonačelnik je prišao direktoru Mutivodi.
– Lepo ste govorili, ali šta kažu vaše analize?
– Rano je za saopštavanje rezultata, gospodine gradonačelniče! Pa tek smo otvorili koverte...
– Znamo i vi i ja kako je sve teklo, gospodine Mutivoda. Ja ovo samo u četiri oka.
Tu se direktor osmehnuo, možda je malkice i namignuo, da bi rekao:
– Neka ipak prođe koji dan, bar dok legnu pare.
– Pa ako u tom grmu leži zec, onda da ga ne diramo – nevoljno se složi Šopalović, pa i on kao da namignu.

Šta je mogao da zaključi Šopalović: da su rezultati analize dobri ili da su loši? Direktor Mutivoda imao je razloga da krije i jednu i drugu alternativu. Ako su rezultati nepovoljni, ni kriv ni dužan mogao je da ne dobije pare, a ako su pak dobri, moglo bi da se otegne s uplatom. Sve u svemu, Mutivodino ponašanje moglo se razumeti.

Tokom ostatka dana, ali i nekoliko narednih dana, Šopalović je silio sebe da veruje kako će sve ispasti dobro, ali ni đavo nije sedeo skrštenih ruku, nego mu se cerio u lice, predviđajući naopake rezultate istraživanja. Onda bi obe pretpostavke bacao u vodu i počinjao sve ispočetka. I opet bi prevagu odnela opakija strana. Mada ne zadugo, jer bi se odnekud probio zračak optimizma: Mutivoda samo hoće svoje pare i nije mu u interesu da se istrčava sa dobrom vešću. Biće sve u redu – preostalo je gradonačelniku da se teši – to njega samo mori sumnja, a u strahu su velike oči.

16.


Sve što se događa u zemlji mora prvi da sazna Predsednik. Smatrao je da mu je to u opisu radnog mesta. Ako je prvi, onda valja biti u svemu prvi.

Dr Petar Mutivoda je vrdao znajući zbog čega ga traži Predsednik. Na dve poruke iz predsednikovog kabineta nije se odazvao. Njegova sekretarica je jednom rekla da je na nekom kraćem putu, drugi put da je na terenu. Naravno, oba puta bio je u svom kabinetu, ali je sekretarici suflirao da izmišlja puteve i terene. Osim Mutivode, retko ko bi smeo da se tako olako poigrava sa Predsednikovim pozivom, ali njemu je ostalo još kredita iz studentskih dana, kada su rame uz rame učestvovali u rušenju bivšeg vođe.

Ali sve ima svoj kraj, pa je tako i Mutivoda morao da izađe pred Predsednika. Dotle je ipak ugrabio nekoliko dana, kada je i dobio obaveštenje iz Domanovićgrada da im je Ministarstvo finansija prosledilo pare i da će oni tog istog dana uplatiti ugovorenu svotu na račun Instituta za podzemne i mineralne vode.

– Pa gde si ti, Pjer?! – našalio se Predsednik oslovivši Mutivodu kao nekada. – Ja lakše stižem do nemačke kancelarke nego do tebe!
– Poslovi, moj Predsedniče, radi se, putuje, izlazi na teren – uzvraća Mutivoda i sam u šali. – Lako je u državnoj administraciji, radio ne radio, stiže plata svakog prvog; mi u privredi moramo da rmbamo kao crnci da bismo došli do neke bele pare.
– A, to ti verujem, posebno ti i tvoj institut ne znate kako da namaknete kintu! Znamo se, moj Mutivoda. Ali, neka, ostaješ moj stari drugar, pa kud puklo da puklo.
– Hvala, polaskan sam.

Posle opuštajućeg uvoda, i pošto su gucnuli viski kojim su bili posluženi, Predsednik se uozbilji i pređe na stvar:
– Ti znaš zašto sam te zvao.
– Pretpostavljam.
– Dobro, i? Kakvi su rezultati?

Mutivoda sleže ramenima. Ne žuri s odgovorom. Predsednik ne skida pogled sa njega.

– Bojim se da te neće oduševiti – reče ne baš direktno Mutivoda.
– Hoćeš da kažeš da tamo dole nema... – Predsednik htede da kaše ništa, ali mu reč stade u grlu.
– To što ima nije vredno pomena.
– Nije valjda toliko loše?!
– Da nismo stari drugari, možda bih mutio, što bi ti rekao, ali s tobom sam uvek bio iskren. Tako kažu naša istraživanja.

Predsednik je podigao pogled naviše, koji je čini se probio i plafon u potrazi za odgovorom: šta sada? Sme li se odustati, dići ruke od domanovićgradske vode u momentu kad je pokrenuta cela državna mašinerija? A on još i lično stao iza toga, dodavao gas. Spustio je pogled na Mutivodu, ovaj ćuti kao zaliven. Siguran je da on može da predloži neki izlaz, ali se Mutivoda nikad ne zaleće. Ko ga ne zna, skupo bi ga platio. Ono što mu je palo na pamet, Predsednik bi voleo da je predložio direktor Instituta, ali to se neće desiti.

– Pa, nema nam druge – najzad izusti Predsednik – nego da nastavimo!

Mutivoda samo klimnu glavom. Već je pretpostavljao šta će odlučiti njegov nekadašnji drugar, znao ga je kao staru paru.

– Molim te, Pjer – nastavio je Predsednik – uradićeš tako da rezultat bude pozitivan. Ne znam kako ćeš to izvesti, ali Institut će objaviti da tamo dole ima i te kako vode. U sledećoj vladi, nakon izbora, viđen si kao ministar za privredu.
– Stavljaš me pred najteži zadatak u životu – kao vrteo je glavom Mutivoda, a ovamo već se baškario u ministarskoj fotelji. – Ali za tebe to moram da učinim.
– Ne za mene, nego za državu, za zemlju! – podiže ton Predsednik. On je sebe rado izjednačavao i sa državom, i sa zemljom. – Kao nasušni hleb su nam potrebne ove američke investicije. Pogotovo sad pred izbore.

nazad