Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Piše: Vlastimir Gligorijević

Čija je ovo zemlja

  Čija je ovo zemlja? Vi kažete vaša, mi kažemo naša.
Što da se svađamo, kad se zna čija je? Naša je, brate, naša.
Kako može biti i vaša i naša? Ili je vaša, ili je naša, trećeg nema.
Ali da znate, ako je vaša - onda je i naša.
Pa sve i da je vaša - opet je naša!

Kažete da ste prvi došli.
Čak i da jeste, mi smo došli odmah za vama.
Prvi ste došli, treba prvi i da odete. Ali mi ostajemo. Je l' tako?
Ali, ne očajavajte, idete sa naše zemlje, ne sa vaše.
Ovako više ne ide. Neko mora da popusti, a mi nećemo.
Ne biste ni vi, da je vaša.
Što da popustimo? Kad smo god popustili mi, popustili ste i vi.
I šta smo time dobili? Opet se ne zna čija je ovo zemlja.
I neće se ni znati, sve dok budemo popuštali.
Niko neće da popusti do kraja.
Biće naša, sve dok to ne dokažemo, a biće i posle toga.

Vi, i kad popustite, popustite iz inata.
Da bismo mi popustili.
I mi možemo, da se iz inata složimo sa vama, da je zemlja vaša.
I to smo u stanju da uradimo, ali nam inat ne da.
Da se naši dedovi nisu inatili, a inatili su se, mi bismo se inatili sigurno.
Svaka vam čast, niko se nikad nije ovoliko inatio sa nama! Imate petlju. Ne popuštate.
Ako se ikada budemo dogovorili i pomirili, to će biti iz inata.
Ja vam kažem!

Možda je ovako i bolje.
Mi mislimo da je zemlja naša, vi mislite da je vaša...
A kako to može, da bude i vaša i naša? Vidiš da može!
A nije zajednička. Nikad nije ni bila, niti će biti.
Pa čak i da je bila vaša, valjda je red da sada malo bude i naša?
Ne bojte se, nije vaša - nemate šta da izgubite!

Možda bi mogli da je podelimo: pola vama, pola nama?
Ali vi hoćete, da vaša polovina bude veća od naše!
Ipak, neko mora da popusti.
Ali ako mi popustimo, šta ćete misliti o nama.
Ispašće da smo popustili, da smo slabiji.
Vama to nije važno, ali nama jeste.
Pametniji popušta? Ali ko kaže da smo mi pametniji?
Da niste pametni: izgubili biste zemlju odavno. Pametni ste vi!

Popuštajte, ako Boga znate, jer mi nikad nećemo!
Budite ljudi, učinite nam.
Sve smo sigurniji, da je zemlja naša.
Kako vreme ide, sve će više biti naša.
Zašto bi mi tražili nešto, što nije naše.
Imate vi i kuću, ali ona nije naša.
Juče je bila naša, a danas još više. Pa sutra, prekosutra...
Pet vekova se inatimo. Ja bih, da sam na vašem mestu, popustio!

Ovo je naša zemlja. Ako ne verujete, pitajte bilo koga od nas,
Svako će vam isto reći.
Imali smo jednog dedu izroda, on je bio crna ovca.
Popio je par čašica rakije, da se okuraži, i rekao,
Da je zemlja vaša. Ne znamo, možda se napio, pa lupio!
Možda je bio mrtav pijan.
Rekli smo mu: "znamo čija je zemlja, ali da ne znamo, deda, čiji si ti..."
Ako si promenio stranu, izabrao si pogrešnu.
"Nisi ti deda loš, nego si popustio. I da znaš da bi te oni za ovo ubili.
Nisi se valjda prodao, i čime bi mogli da te kupe?
Imaš zemlju, imaš sve...
Zar posle toliko vremena da popustiš prvi?
Šta čekaš, pređi kod njih - pa tamo popuštaj!
Ovde nećeš! Pređi kod njih, to će nas ojačati!
Ti nisi više mlad, sa tobom smo slabiji."

Deda nije promenio stranu, rekli smo mu da ako ode kod vas,
uvek može da se vrati,
i da ako mi pobedimo dok je živ, neće dobiti ni dinar.
Nećemo te mi isterivati iz kuće, sam spakuj kofere.
Oni bi te ubili.
Kod njih niko ne sme da pređe kod nas!
Nije nam pao moral zbog dede,
a možemo mi i bez morala da se inatimo.

Gde nam je pamet bila, da se na vreme obračunamo?
Ako ste junaci, što niste prvi zapucali?
Poginuće najbolji među nama.
Ako dođe do sukoba, zna se ko je kriv.
Onaj koji je tvrdio da je zemlja njegova, a zna se čija je,
Onaj koji nije hteo da popusti...
Upozorili smo vas da će biti žrtava i na našoj strani,
A to ne bi bilo dobro za vas! Pazite šta radite!

Pazite šta radite, ljudski životi su najvažniji.
Nas nema dovoljno da izginemo svi, vas ima.
I da znate, mi ćemo ići do kraja!
I odgovara nam da izginemo svi, i mi i vi,
Jer vas ima više, i gore ćete proći! Sa više gubitaka.

Sukob je, bojim se, neizbežan, jer ne odgovara ni vama ni nama!
Ako i pobedite, i zemlja ostane vaša, uvek će se znati da je bila naša.
Ako izginete, niste uzalud ginuli! Zemlja će ostati nama!
A ako sa obe strane ostane poneko živ,
Treba, da sednu za sto, i dogovore se kao ljudi.
A ako ni oni ne uspeju da se dogovore! Onda smo negde pogrešili. Negde smo silno pogrešili.
Treba da se dogovorimo, i izbegnemo prolivanje krvi.
Znam ja, posvađali bi se oni - tačno tamo gde smo i mi.
Mogu i oni da počnu da se inate, da se razmnože,
i svađaju se vekovima čija je ovo zemlja.
Vi ste najobičnije inadžije! Neću sa vama da imam posla. Neću iz inata!

Ako i jedan od nas preživi, neka uzme polovinu, ostalo neka da sirotinji.
Polovina -to bi mu bilo dovoljno. On bi bio sam bez igde ikoga.
Bez rođaka bez, prijatelja, a bogami i bez neprijatelja.
Ali, imaće zemlju!
Šta će mu tolika zemlja?
Bolje bi bilo da se pomirimo, i dogovorimo.
Ali sa vama nema dogovora. I vi ste, ruku na srce, za dogovor,
Ali da zemlja pripadne vama. Znam vas ja, to pokušavate pesto godina!
Kakav je to dogovor ako zemlja ne pripadne nama.
To je dogovor u vašu korist!
Zemlja bi onda pripala vama! Ma nemoj! Ništa od dogovora.
E, tako, dogovorili smo se!

Ipak, svaka situacija ima rešenje. Ova, bogami - nema.
Zato što hitnije treba da je rešimo!
Što više vremena prođe, to ćemo teže da se dogovorimo.
Gubimo vreme i mi i vi.
Doduše, tek će se na kraju videti ko je gubio vreme,
mada se to od početka zna.
Vi ne znate ko smo mi! Mi smo bogata familija - vi niste.
Mi imamo traktor - vi nemate.
Mi imamo zemlju - vi nemate... Nismo vam mi krivi što nemate!
Obične ste golje. Zato se i inatite sa nama toliko dugo!
Oko parčeta zemlje.
Vi tvrdite da smo mi krivi što nemate zemlju.
Pa, neko mora da bude kriv, a mi smo vam prve komšije!
Mi smo vam krivi!
Vi ste nas odabrali: da vam za sve budemo krivi.

Još jednom vas pitam, poslednji put: "Čija je ovo zemlja?"
Znao sam da ćete to da kažete!
Ne možete da kažete da vas nisam pitao!
Šta ćete, crni vi da radite ako mi odustanemo?
Ne, samo pitam, šta je vama...
Tek kad bismo mi odustali, bilo bi jasno da smo mogli
da odustanemo odavno.
Da ste mogli da odustanete i vi.
Znamo mi, ne očekujete vi to od nas.
U redu, znam kako bi nama bilo kad bi vi odustali.
Ipak, nekoliko vekova...
Odustaćemo mi, ali samo posle vas.

Ne znam šta je sa vama, počeli ste, u zadnje vreme da popuštate.
Šta vam je sad odjednom? Da vas nije neko nagovorio?
Neko ko vam ne misli dobro, ko ne zna šta su čast i obraz? Ima takvih.
Neko, ko bi voleo da popustite.
Da pljunete na vaše pretke i potomke!
Ne odustajte - nama za inat!
Naša pobeda je čista - samo ako je protivnik jak!
Mi vama nećemo da popustimo. Ma jok!
Ako ne popustite sad - nećete nikad - i zato ne popuštajte!
Naši i vaši neprijatelji jedva čekaju da se pomirimo.
Neka svi oni vide da kod nas i vas nema popuštanja!
Ne inatimo se mi jedan dan, nego petsto godina.
Mi vaše popuštanje ne bismo priznali. Ništa od toga.
Naljutićemo se, ozbiljno vam kažem!

Nije vreme da se mirimo.
Bolje vam je da se inatite sa nama nego bogzna s kim.
Ima svakakvih ljudi! Mi vas nikad nismo razočarali,
Uvek smo se inatili pošteno, i od srca!
I borićemo se do kraja - dok neko ne popusti.
Mi pet vekova držimo do sebe i svog obraza!
Ko još može da se pohvali s tim?
Vi - samo vi, i niko drugi!
Ali vas ne bi bilo bez nas! Onda neko kaže da treba da se pomirimo!
Koji će normalan čovek da popusti posle pet vekova?

Bili su ratovi, požari i poplave, velike nesreće, i nismo se pomirili.
Kad vam je gorela kuća, prvi smo došli da je gasimo,
ali se nismo pomirili.
Kad je moja baba bila bolesna, vaš deda je vozio do bolnice!
Tako i treba, prve smo komšije.
Jednom je moj pradeda popio kafu sa vašim pradedom,
reč nisu progovorili.
Hteli su da se pomire, ali neko je morao neku reč da kaže. Oni nisu.
Srećan sam što smo se uvek pomagali,
ostalo je još samo da se pomirimo.
Jednom se naš Milan zaljubio u vašu Anu, i ona u njega,-
Za dlaku da se pomirimo, a za dlaku i da se poubijamo zbog njih dvoje.
Šteta, nismo se poubijali. Suviše se odužilo.
Prihvatili smo mi to, nismo ni mi toliko tvdoglavi,
Ali se njih dvoje posvađaše.
Nikom ništa, ona se udala za drugog, on se oženio.
Mora da se zna čija je zemlja!
I deca bi im se svađala oko toga čija je zemlja!

Hteli su da grade kuću na toj zemlji, a ne bi se znalo čija je to zemlja.
Ne zna se ni sad, ali se bar zna da se ne zna!
Svaka ljubav prođe, a zemlja ostaje.
Dogovorena svadba, sve dogovoreno,
Mi i oni ćutimo, nadamo se rešiće oni to, pa ćemi i mi da se pomirimo.
Zemlju nisu ni pominjali, ni ona ni on, nisu se uopšte ni svađali,
Dok Milan jednog dana ne reče, da ne treba da se svađaju oko zemlje.
Kad je to rekao, njoj se smračilo, i oni se posvađaše oko zemlje.
Ona je govorila da joj ne treba muškarac bez zemlje, da je zemlja njena.
On je govorio da je ona bacila oko na njega zbog te zemlje,
da je to njegova zemlja.

Voleli su se još dugo, tajno su se viđali, baš na toj zemlji.
Nikad nisu prežalili jedno drugo, bili su stvoreni jedno za drugo.
Bili bi srećni do kraja života, imali bi puno dece.
Ali šta sve to vredi, ako se ne zna čija je zemlja.
Za srećan brak mora da se zna! To je najvažnije!

Ne znam, prosto, kako da vam saopštim.
Kako god da vam kažem, nećete moći da verujete u ono što čujete.
Da li ste spremni da se iznenadite? Da li ste spremni da umrete?
Uvek ste govorili da ćete za zemlju i život da date.
Ali nemojte mene da krivite, ako neko umre,
Jer, vesti su odlične. Nikad bolje! Da, jeste, odlučili smo da popustimo.
Da popustimo.
Upozorio sam vas. Dajte malo šećera i vode.
Polako, smirite se, sve će biti u redu.
Popustili smo.
Kad smo doneli ovu odluku, niko od nas nije umro.
I vi se, hvala bogu, dobro držite.
Nisam znao da li će vam posle toliko vremena, biti drago ili žao.
Odlučili smo da popustimo, i poklonimo vam zemlju.
Ne, ne šalimo se, a nemojte ni vi da se šalite kad je zemlja u pitanju.
Šalićemo se drugom prilikom.
Sa zemljom nema šale.

Slušajte me dobro! Uh, osušilo mi se grlo. Popiću malo vode.
Evo, doneo sam piće i sto grama kafe.
Hvala vam što ste me uopšte primili, i dočekali iskreno.
Neljubazno, bez osmeha na licu, sa mržnjom.
Niste me ni kafom još ponudili.
Malo vam fali da me izbacite iz kuće, i drago mi je zbog toga,
Sada vidim da smo pravi neprijatelji, i da nije moglo drugačije!
Nismo gubili vreme!

Popuštamo, jer ne možemo više da izdržimo. Promenila se situacija.
Ne možemo bez popuštanja.
Vi niste normalni, vi biste se inatili sa nama sve dok ne popustimo,
Zato i popuštamo. I ne samo zato.
Pošto nema šansi da neko popusti, popustićemo mi!
Da, popuštamo!
Popuštamo jer smo bolji.
Popuštamo jer smo pametniji.
Popuštamo jer nas je manje.
Popuštamo, jer dosad nismo hteli da popustimo.
Da smo znali da je ovako lako - popustili bismo odavno!
Popuštamo jer vi nećete. Jer je trebalo da popustite vi!
Jer se plašite da mi ne popustimo.
Evo, popustili smo! Kad ste najmanje očekivali.
Popuštamo, jer Ana i Milan nisu hteli da popuste!
Hvala vam što niste popustili pre nas.
Sada malo popustite i vi, jer našem popuštanju nema kraja.
Mi, ili popuštamo do kraja: ili ne popuštamo petsto godina.
Sad smo popustili.
Popustićemo za sve što nismo dosad popuštali.
Popustite i vi, nećete se pokajati - super je!
Možda malo i iz inata, da pokažemo da možemo.
Popuštamo jer ne moramo.
Ništa nas ne košta, i ništa nam ne fali.
Popuštamo, jer ćete vi to da zloupotrebite,
Jer, da se vi pitate, mi nikad ne bismo popustili.
Popuštamo jer smo živi i zdravi,
I zato što mi se ženi sin.
Popustićemo malo i zbog toga!
Vi ni posle nas nećete, i u tome se i razlikujemo!
Popuštamo vama, a za druge videćemo.
Možda nemamo kome, kad popustimo vama.
Popuštamo, jer vi to ne zaslužujete.
Jer vi to ne znate da cenite.
Ne možete vi sa nama da se inatite - mi odustajemo,
Neka vam je Bog u pomoći,
I dabogda nikom ne popustili!

Ne bismo mi popustili, znate i sami.
Sad vam je krivo što niste vi prvi, pa pričate kako ste vi prvi popustili.
Da niste takvi, ne bismo vam mi ni popustili.
Pričajte, izmišljajte, a kako ćete slagati sebe,
I kako ćete slagati nas, da ste prvi popustili?
Šta da vam radim, prvi smo se setili!
I otkad vi cenite popuštanje?!
Inatili ste se petsto godina, bez dana pauze,
i sad se pravite da popuštate!
To ste od nas videli!

Mogli smo da imamo zajedničke potomke.
Bili bismo najbrojniji u selu, da smo se orodili.
Imali bismo najviše zemlje u selu, i prvi bismo prešli u grad.
Živeli bismo u gradu, a imali zemlju na selu.
A šta ćete vi sad sa tom zemljom?
Ako je prodajete - mi bismo je kupili.
Ipak je to naša zemlja, i treba da je u našim rukama.
Ili ćete da je obrađujete?
I mi bismo je obrađivali, ali više nije naša, kasno je.
Hoćete li da nađete nekoga da se inatite, onako iz navike?
Ako baš nemate sa kim: slobodno pozovite nas,
tu smo da vam se nađemo!
Bila su to zlatna vremena, bili smo mladi, kad smo se inatili,
jedni drugima za inat!

Sad mi je malo i žao zemlje, možda bi mogli...
Ne, mi smo popustili zauvek i za sva vremena!
Popustili smo i tačka. Sada nema nazad.
Zar vi da popustite nama, sada kad smo mi popustili vama?
Neko od vas reče da je zemlja naša!
Kasno ste se setili, zemlja više nije naša, a ko zna da li je ikad i bila!

Lepo je što smo se pomirili.
Sada možemo i da se družimo, pijemo kafu.
Eto, ja sam doneo sto grama.
Više se oko zemlje nećemo svađati.
Sve se može rešiti, u roku od trista-četristo godina.
Što bismo se zamerali zbog parčeta zemlje.
Ta zemlja uostalom i nije tako plodna!
Ne treba gubiti vreme oko nje. Ja ne znam šta je nama bilo da...
Neprijatno mi je da pitam, šta je to vama trebalo. Vi ste pametni ljudi?
Stvarno, kakva je to pobeda posle petsto godina?
Naš poraz je veličanstven!
Da nije bilo nas - vi nas nikad ne biste pobedili!
Dobro smo se držali petsto godina, pa šta ako smo na kraju popustili?
Smeta mi što se radujete! Serem vam se na pobedu posle pesto godina!

Šteta je, što nismo znali, da ćemo na kraju da izgubimo zemlju.
Manje bismo se borili, i manje nervirali.
Manje bismo se inatili, manje vas ogovarali.
Manje bismo se svađali, i manje umirali!
Moj deda je umro iz inata!
Da je hteo, mog'o je još da živi!
Ali sami smo krivi.
Lepo ste nam rekli, da nećete nikad da popustite!
Svaka vam čast, nisam znao da ste tako nerazumni.
Uporni i tvrdoglavi.
Mnogo sam naučio od vas.
Ako vidiš da neko neće nikad da popusti - ne popuštaj ni slučajno, popustiće on!
Onaj koji reši da nikad ne popusti - taj zna šta radi!
Hiljadu godina - hiljadu godina!
Nismo se mi ni svađali zbog parčeta zemlje, znam ja to,
Nego da ovaj drugi vidi da nema šale sa njim.
Imamo mi zemlje koliko hoćeš, ali ova vaša nam je prirasla za srce.
Dobro, sada je vaša, sigurno nije naša!
Između nas više ništa nije sporno. Prošlo je petsto godina.

Ovo što smo mi popustili, će se dugo pamtiti.
Niko neće moći da kaže da nismo popustili.
Da vas pitam, onako, ljudski, bi li vi ikad popustili da mi nismo?
Kažete da bi. Pa što onda niste popustili?!
Ni kafu mi niste ponudili, ono kad sam bio kod vas! Ni kafu!
Ma vi ste ološ, trebalo je da vam popustimo odavno!
Da ste pošteni, priznali biste da je zemlja naša, sad kad je vaša.
Da ste vi popustili bar malo, mi bismo i više od vas. I dogovorili bi se.
A sad se radujete na naše oči! Srećni ste! Đubrad jedna!

Jeste, ruku na srce, malo ste i vi smekšali.
Kažete da ste za sve krivi vi.
Ne, mi smo krivi, i trebalo je popustiti onda kad nije bilo popuštanja.
Tada je trebalo popustiti.
Sad, kad je zemlja vaša, pravite se dobri! Gori ste od nas!
Sada je zemlja vaša, ali našom krivicom. Najmanje ste krivi vi.
Ako me pitate ko nam je kriv: niko, mi sami!
Ko to kome na ovom svetu, poklanja zemlju?
Možda nismo bili sigurni da je naša?.
Možda je zemlja stvarno vaša?! To je jalova zemlja, mora da je vaša!
Da, sigurno je vaša, možda smo zato i popustili.
Ipak ste vi prvi došli.
Prvi ste rekli da je zemlja vaša.
U potpunosti ste u pravu. Sad mi je lakše.
Zemlja nikad nije ni bila naša! A vi ste prvi došli.
Šta smo onda mi to radili pet vekova?
Ne, mi smo krivi, niste vi. Nemojte da svaljujete krivicu na vas.
Zato vi znači, niste popuštali?! Zemlja je vaša!

Zemlja je vaša! Vi ste znali da je vaša? To je strašno!
Pa zašto to niste odmah rekli?!
Zašto ste dozvolili da vam neko petsto godina ne da vašu zemlju?
I to prve komšije! Zašto nas niste upozorili?
Slušajte me dobro: ovo je vaša zemlja!
Izvinite, mi smo mislili da je zemlja naša! Izvinite još jednom.
Molim? Ni vi niste sigurni da je zemlja vaša?
Čekajte, pa je l' zemlja vaša ili nije?! Po izrazu lica bih rek'o da nije!
Vi sada hoćete da nas ubedite da je zemlja naša!
Kako to, pa vi ste prvi došli, prvi rekli da je zemlja vaša.
Molim? Ne, vi ste prvi došli. Vi.
Niste znali da li je zemlja vaša? Dobro, ja vas u potpunosti razumem.
Sad znam zašto nam je niste poklonili - zemlja nije vaša!
A nije bogami ni naša! Vi sad hoćete da nam je uvalite!
Zemlja nije ni vaša ni naša - pravda je pobedila!
Sad nam je lako da se dogovorimo,
jer se ne zna da li je zemlja vaša ili naša!
Šta ako se neko pojavi i kaže da je zemlja njegova?
E, onda ćemo da vidimo čija je! Bogami će opet biti naša!
Naša ili vaša - trećeg nema!
Mi smo mislili da je naša, ili barem vaša.
Zašto se sada pravite ludi? Zemlja vas više ne interesuje?
Onda ne interesuje ni nas! Uzmite je, vi nemate zemlju.
Ne treba vam naša zemlja?
Jeste sigurni da je naša? Mi nismo.
Ih, šta bih dao da je zemlja stvarno naša.

I šta ovo znači posle petsto godina! Bolje je bilo dok smo se svađali!
Bar nismo znali šta je čije! Ovako, neko mora da izgubi.
Od vas zavisi, razmislite dobro.
Da, znamo čuli smo. Na toj zemlji je podignuto naselje. Ali bespravno!
Zemlja je naša, ili vaša. A niko nas nije pitao!
Tužićemo ih! Možemo zajedno da podnesemo tužbu.
Ne, nemam nikakve papire.
Šta će mi papiri kad se zna da je zemlja naša.
Pitajte bilo koga svako će vam reći.
Svi znaju da smo se mi pet vekova inatili.
Na kraju, mi smo tu da potvrdimo da je zemlja naša.
Ko to sme da diže naselje na tuđoj zemlji?!
Tužićemo ih državi, pa ćemo da vidimo.
Najurićemo te varvare!
Molim? Država je podigla naselje? Nemoguće!
Mi smo hteli da državi tužimo uzurpatore, kad ono - država!
U redu, onda će država i da poruši naselje, imali smo sreću.
To je neka greška.
Ipak, pogledaću na tavanu da nemam neki papir.
Moj deda je imao. Bar tako kažu.
Važno je, da smo mi naš problem rešili.
Uostalom, ovu svađu nimo pokrenuli ni mi ni vi.
Ko zna, ko se, i zbog čega, zavadio pre petsto godina.
Sada moramo da se udružimo! Zemlja nikad nije bila problem!
Dobro, bila je, ali više nikad neće biti.
Možda smo mi rođaci koji su se vremenom odaljili?
Meni je to deda pričao, kunem vam se!
Ne znam da li ste primetili da se međusobno ličimo?
Branićemo se zajedno, sad smo rod!

Tužićemo državu sudu u Strazburu! I pobedićemo!
Kad budu videli koliki smo put prevalili - pa samo to je dosta!
O našim svađama - ni reč.
Šta god da kažemo u sudu, poverovaće nam, to su pametni ljudi!
Mi treba samo da govorimo istinu.
Kakva je to država, koja krade zemlju svojim građanima?
Ne bismo mi tužili svoju zemlju da ne moramo!
Neki mi zameraju što tužimo svoju zemlju.
Ovo je moja zemlja, i mogu da je tužim kome hoću!
Mi volimo našu zemlju Srbiju. Jedva čekam da se vratim kući.
Tu me čekaju žena, deca, prijatelji, i dugovi.
Ja nikad nisam bio u inostranstvu.
Jedva čekam da se vratim kući.
Nismo dobili spor. Nemamo dokaze. Moj deda je papire odneo u grob.
Mi nemamo dokaze! A čija je zemlja, je l' naša ili nije?!
Je l" ima neki jači dokaz od toga!
Ne bismo mi ni tužili državu da zemlja nije naša!
Al' nema veze, ako smo mi izgubili spor - bar naša zemlja nije!
Ja mirno spavam.

Ali, još nije gotovo.
Sad ćemo, našu državu, da tužimo našoj državi, i pobedićemo.
U Strazburu smo izgubili spor jer je glavni sudija bio naš čovek.
Ja sam, odmah kazao, da ćemo se žaliti ako presuda ne bude
u našu korist i - žalili smo se!
Kažu oni: "Izgubili ste spor, šta se nama žalite"! Tim rečima.
Kome sad da se žalim?

Nećemo više nikom da se žalimo.
Što da se žalimo kad znamo da je zemlja naša.
Hvala ovoj državi, što je izgradila naselje na našoj zemlji,
Sad je i to naselje naše. Jednog dana, će to, i sud da potvrdi.
Eto tako smo se pomirili.

Možda zemlja nije naša, ali naselje jeste, jer je na našoj zemlji.
Na kraju, da kažem, da smo zemlju poklonili državi - živela Srbija!


 

- 9 -