Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Piše: Vitomir Teofilović

Satirični aforizmi ad hominem

Književni teoretičari su davno uočili da je satira redak književni žanr koji može da bude adresantan a da u isti mah ima i književnu vrednost. Naime, ne postoji poetička razlika između ta dva vida satire – to je samo razlika u stepenu njene referentnosti. Drugim rečima, satira je po definiciji referentna, ali odnos prema reperu može da bude u beskrajnom radijusu od konkretnih ličnosti do najopštijih tema.

Najčešći konkretni reperi satire su poznate ličnosti iz istorije i politike, ali zahvalne su satirične mete i poznate ličnosti iz bilo koje druge sfere ako su se bilo kad, a posebno ako je reč o aktuelnom vremenu, ogrešile o moral ili neku drugu vrednost. Konkretizacija repera lakše je ostvariva u dužim satiričnim formama, od priča do romana, ali ume da bude briljantna i u najkraćoj satiričnoj formi – u aforizmu.

U monističkim režimima cenzura nije dozvoljavala ni posredno a kamoli neposredno apostrofiranje čelnika vlasti, pa ipak se između redova moglo ponešto reći. Autor ovih redaka je uspeo da upotrebom prošlog vremena umesto sadašnjeg napravi jasnu ali cenzuri nepodatnu aluziju na šefa države: Sa svima je bio na ti: ti to, ti to, ti to... / I njemu i zemlji laknulo  je u isti mah. (Iz zbirke Dole crni petak, 1978) Moj aforizam napisan ubrzo nakon Titove smrti: Ostavio nam je u nasleđe osam kantata i jedan moratorijum, list Student nije smeo da objavi u autentičnom obliku već ga je znatno preinačio: Interesantan opus: osam kantata i jedan moratorijum.

Ni nekoliko godina nakon Titove smrti, do sredine osamdesetih, nije moglo da se pominje Titovo ime, ali je postepeno, sredinom osamdesetih, ušao u opticaj i tokom devedesetih bio vrlo frekventan reperno jasan termin Vođa. Rade Jovanović je napisao aforizam u kome je lucidno potkačio Titovu gotovo nultu ideologičnost: Iz biografije Vođe: Kao mali bio je komunista. Kao komunista bio je mali. Najveći vođa naših naroda i narodnosti bio je vrhunski pragmatičar, a prema ideologiji imao je isti odnos kao i prema zakonima: Ne treba se držati zakona kao pijan plota je, podsetimo se, upravo Titova izreka.

U toku devedesetih postepeno je ušlo u opticaj satire i Titovo ime, najpre na blagohumoran, a potom i na crnohumoran i ironičan način. Dragan Aleksić je ovako tematizovao promenu oslovljavanja u devedesetim godinama: Siromah drug Tito. Da je još malo poživeo, postao bi gospodin Tito. Rastko Zakić, koji je sedamdesetih i osamdesetih godina zbog nedvosmislenih aluzija na Tita i partiju imao posla i sa cenzurom i zabranom knjiga, upečatljivim kontrastom je povezao naše obožavanje Vođe sa velikim sumnjama u njegovu zvaničnu biografiju – nije li to neka sasvim druga ličnost?! Svi smo mi bili Tito, jedino izgleda Tito nije bio Tito. A ovako nam je predočio zamenu ideologije nacionalizmom: I posle Tita Tito, ali Srbin!

Radomir Racković je apostrofirao Tita i njegovu svitu prizivom kralja Nikole! Evo te duhovite bravure: Po svoj prilici, kralj Nikola je bio komunista. Vladao je pedeset godina i imao je vilu na moru.

Radivoje Dangubić je apostrofiranje korifeja komunizma uzdigao na metateorijski nivo. Evo kako je sublimirao Lenjinovu bespoštednu, čeličnu revolucionarnost: Lenjin je Revoluciju pripremao u tuđini. Daleko od očiju, daleko od srca. A evo kako nam je predočio planetarnu sudbinu Marksovih vizija: Iz Marksa su najviše iscedili oni režimi koji su imali čvrstu ruku.

Vuk Gligorijević nam je čuveni Lorkin lirski stih, kontrastom boja kao značenjskih simbola, uveo u dramatični kontekst politike: Zeleno, volim te zeleno – Lorka. Crveno, ne volim te crveno – ćorka.

Čivijaš Rade Đergović je apostrofirao ceo svoj narod – Srbe kao takve. Evo kako je tematizovao legendarnu srpsku slogu: Srbi na Srbe! Kako to bratski zvuči!  A evo i njegove ironične interpretacije stiha-metafore o izumiranju srpskog roda Srba: Srbijo među šljivama, otrezni se!

Mitar Tucović je ovako prikazao drastičnu promenu u viđenju lika i dela nakon odlaska sa političke scene i mnogo pre dosezanja istorijske distance: Kada bi Josip Broz ustao iz groba, ne bi se mogao načuditi koliko mu se Tito izmenio! Isti satiričar slikovito nam je predočio i veliki luk od rodonačelnika naše satire do naših dana: Domanovićev vođa profitirao je na slepilu. Ne znajući kuda ide, nabasao je i u naše vreme.

Vladimir Jovićević Jov je često pravio aktuelne žaoke prizivom čuvenih imena iz sveta literature. To je činio na osoben način – sve reči u aforizmu su ostajale autentične, a most prema našem vremenu je uspostavljala promena sintakse u izvornom iskazu, umetanjem lične zamenice ili neke druge reči koja aktuelizuje trajno literarno značenje. Evo nekoliko efektnih primera tog značenjskog paralelizma ostvarenog diskretnim mikro-stilskim sredstvima: Nisam Kafka, ali osećam proces. / Čekajući Godoa, vi ste u drami! / Ni Šekspir nije rekao: sve je trulo u državi Engleskoj! / Nije to taj kamen, rekoše Sizifu na vrhu.

Pisac raznih žanrova, od aforizama do romana, Milan Todorov je suptilnim prepletom literarnih metafora i istorijskih opaski, efektno prevodio topose minulog vremena u aluzije na aktuelno društveno stanje: Dostojevski je napisao "Bedne ljude", ali je tek socijalizam uspeo da oživi papirne likove.

Aleksandar Baljak takođe se često kreće kroz prostor i vreme, suočavajući topose i metafore raznorodnih konteksta. Domanović mu je stameni reper večnog vraćanja istog: Ko o čemu, Domanović o našim trenutnim teškoćama. Ako nam je Domanović književni kamen stamen međaš, ideološka konstanta nam je lično Marks: Sto godina je prošlo od Marksove smrti, a kao da je juče bilo. Sve se to sliva u kultni odnos prema vođi: Vođa revolucije ni mrava nije zgazio. Uvek su ga nosili na ramenima. Zato je zaštita zemaljskog božanstva patriotska dužnost najvišeg reda: Omiljeni vođa ima obezbeđenje da razdragana masa ne bi pala u iskušenje. No, da bi vođa imao što više sledbenika, put do njihove masovne proizvodnje mora biti širok: A Crvenkapi svaka čast! Prva je otišla u šumu.

Psihijatar i satiričar (dva bića istog lica) Slobodan Simić pravi paralelu između sudbine Tita i Jugoslavije: Jugoslavija je prošla kao Tito. Ceo svet je došao na sahranu. Pravo, porazno značenje ove paralele pojmićemo ako se setimo da je Simić ne samo prvi, sredinom osamdesetih godina, napisao već i u naslov knjige, još vrlo opasne 1992. godine, stavio: Najcrnje je crveno.

Vesna Denčić je stilski diskretno a značenjski porazno, cinično tematizujući podelu poslova između istorijskih ličnosti i istoričara, opravdala vođu oslobađajući ga efemernog posla da bi mogao da se čistog uma i punog srca posveti istorijskim zadacima: Da je vođa brojao žrtve, čime bi se istoričari zabavljali?!

Metaforu blagostanja na osnovu političkog obećanja na ironičan način je tematizovao i Aleksandar Čotrić: Vođa je Srbima obećao švedski standard. Od tada se mnogo Srba iselilo u Švedsku. Da li su to isti oni Srbi kojima su naši čelnici dali obećanje: Daćemo mi vama demokratiju!

& & &

Možemo li iz ovog ad hoc mozaika izvući neke zaključke? Po svoj prilici – samo jedan: može i čovek glavom i bradom, ličnost sa imenom i prezimenom, da uđe u satirični aforizam i satiru uopšte, ali samo pod jednim uslovom – da je šire poznat. Tek tako može da ima reperno značenje, da bude pozitivan ili negativan, doslovan ili metaforički nosilac izvesnog značenja i poruke.



Piše: Živojin Denčić

Teško je ne pisati aforizme

Poznato je da literatura ima sporo i ograničeno dejstvo na ljude, društvo, pogotovo na vlast. Pod njenim dejstvom tek u dužim periodima stvaraju se izvesna društvena i moralna shvatanja, kao merila dobrog ponašanja i moralnih vrednosti. U tom smislu aforizam je verovatno najangažovanija literalna vrsta, s obzirom na to da vodi polemiku protiv društva, protiv transparentnih istina i šturog načina mišljenja, pri čemu čitalac ne može sumnjati šta misli autor, na čijoj strani stoji.

Ivo Andrić je negde zabeležio: "Pisac aforizma je pomalo palikuća". Josip Vidmar je rekao: "Aforizam je kondenzovana misao da u svetu misli znači ono što u književnosti znači pesma." Kada se u svetu književnosti pomenu imena Andrića i Vidmara, onda bi ono što su izneli trebalo da ostane bez komentara. Ovoga puta je to naprosto nemoguće. Zašto? I samom površnom analizom iznetih mmišljenja lako je uočiti da Vidmar u aforizmu vidi "kondezovanu misao u svetu misli...", odakle proizilazi da aforizam ne pripada literaturi, pa tako i umetnosti uopšte. Ivo Andrić pak na samom početku označava autora aforizma kao pisca, kome dodaje i svoje određenje "da je pomalo palikuća". Isti stav Andrića da je aforističar literalni stvaralac, da je aforizam samo jedan oblik literalnog izraza, u međuvremenu do danas više i nije sporan u književnim krugovima, niti je vidna potreba da se to stanovište brani. Ipak, o prirodi i vezama aforizma sa ostalim oblicima književnog izraza mora biti posvećena obuhvatnija pažnja.

Prihvatam u potpunosti mišljenje da definicija aforizma svakako mora biti aforistična. Moj trud oko vlastite definicije aforizma bio je uzaludan: "Aforizam je misaona naprava za duhovno čegrtanje, sazdana od reči koje svom snagom tresnu čitaoca po glavi" Definiciju aforizma koju je navodno rekao neki Italijan, a do mene je doprla iz četvrte ruke. Naravno, ova definicija pripada modernom aforizmu, a nikako se ne odnosi na gnome, maksime, sentence i druge slične odrednice kao takozvane "zlatne misli" i "Najviša pravila".

"Misli skaču od čoveka do čoveka, kao buve, ali ne ujedaju nikoga", rekao je klasičar modernog aforizma, poljski pesnik Stanislav Ježi Lec, a poljski satiričar Vieslav Brudžinski kaže da je moderni aforističar "čovek, koji se raduje poput deteta, jer mu je pošlo za rukom da izmisli nešto što je verovatno još kod starih Feničana bila stara poslovica".

I pak, rodonačelnik satire (Decim Junije Juvenal) u svojim porukama i poukama kako, pišući satiru, i u teškim vremenima doživeti duboku starost, upozorio je na opasnosti koje piscima prete, i na cenzuru vlasti koja se sa satiričnim napisima surovo obračunavala. U svojoj Lex Iuvenaliani Juvenal je učio: Skriptor semper in umbral! Pisac je uvek u senci dela a nikad obrnuto – delo u senci pisca! Nomina sunt odiosa! Imena ne pominjati; ona su mrzna! Jeste da je Juvenal rekao "Dificile est satirumnon scribere", odnosno "Teško je satiru ne pisati", kad je čovek prinuđen da viđa evnuha kako se ženi, ugledne rimske matrone kako obnaženih grudi, poput amazonki, silaze u arenu da se sa divljim zverima bore, negdašnjeg berberina koji svojim bogatstvom i razmetljivošću nadmašuje roba, koji neko vreme na carevom dvoru bio dvorska budala, kako sad nosi skupu porfiru prebačenu preko pleća, i na oznojenom prstu okreće prsten s velikim dragim kamenom...

S obzirom da je aforizam sažeta satirična misao kao samostalna forma izražavanja, bez sumnje je moguće ustvrditi – teško je ne pisati aforizme. A zar i danas, kao i šezdesetih godina naše ere Decim Junije Juvenal, ne vidite evnuha koji se ženi, ugledne matrone... negdašnjeg berberina... i bivšu dvorsku budalu....



BOŽE, KOJEM BOGU DA SE MOLIM


Veselin Zidarov (1950). Živi u mestu Travna, u Bugarskoj


Černobil je ostavio posledice.
Na nekim biračkim mestima glasaju sa tri i četiri ruke.

Političari su odigrali istorijsku ulogu. Izigrali su narod.

Političari su nam podigli pritisak, ali ne i životni standard.

Najviše sledbenika imaju oni koji beže od odgovornosti.

Vidite našu aristokratiju, da biste shvatili kakvu imamo demokratiju!

Vreme je da se podigne spomenik bugarskom narodu
 koji je pao u borbi za preživljavanje.

Naš kapitalizam je poslednji stadijum u razvoju komunizma.

Komunizam je otišao - u nečije džepove.

"Ni dana bez retka." Geslo doušnika.

Razlika između vlade i mafije je u tome što su prvi ozakonili krađu.

Za neke je Bugarska ipak na tri mora.
Imaju hotele na Crnom moru, jahte na Egejskom i vile na Jadranskom.

E, to se zovu državnici. Prisvojili su i državu.

Od svih organa vlasti najbolje funkcioniše debelo crevo.

Nekim političarima su dani u vlasti izbrojani, ali ne i pare.

I u Bugarskoj postoje svete krave. Godinama su na državnim jaslama.

Čovek vezan za neku partiju je kao kuče na povocu.

Najviše stradamo od naših izbeglica, koji beže iz jedne u drugu partiju.

Političari rešavaju stvari na parče. Ko će da dobije veće parče kolača.

Tamo gde postoji glad za vlašću, narod je gladan.

Kakvo nasleđe nam ostavljaju vladajući?
Njime mogu da se pohvale samo njihovi bliski i rodbina.

Greške lekara skriva zemlja, a političara - njihovi džepovi.

Najveća mrlja Bugarske je što se retko sreću neukaljani ljudi.

Na bugarskoj političkoj sceni neki političari služe samo kao paravan.

Ima li nešto strašnije od prirodne katastrofe?
Ima - kad su političari u svom elementu.

Vlast vrši eksperimente na nama -
koliko može čovek da izdrži u ekstremnim situacijama.

Političari su kao afrički skakavci.
Preleću iz partije u partiju i opustoše sve kuda prođu.

O, Bože, kaži kojem Bogu da se molim!

Kad pogledam ove masne političare, odmah mi skoči holesterol.

Prostakluk je kao svemir - neprestano se širi.

Preveo s bugarskog Aleksandar Čotrić

- 8 -