Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Nove knjige ­

Najbolji način da se rastanemo od iluzija

Crveni tepih
Ratko Dangubić
Arhipelag - Beograd, 2017.


 1.

Nijedan književni žanr nije toliko povezan s društvenim vremenom i kontekstom svog nastanka kao što je to politički aforizam.

I pesma, i priča, i roman mogu da neposredno svedoče o proživljenom iskustvu i da pred čitaoca gotovo dokumen­tarno i sasvim nemetaforično iznose činjenice stvarnosti, ali to je, ipak, pre izuzetak nego što je pravilo. Umetnička kritika može da bude u dijalogu s vremenom nastanka, pogotovu ako je to u prirodi dela o kome kritika govori, mada to nipošto nije nužno. Esej može da uzme kao predmet razmatranja vlastito vreme, ali to nikako nije jedini tematski izbor, ni jedina izražajna mogućnost eseja. Drama je često usredsređena na vreme u kome je nastala, nekada i vrlo otvoreno referišući na prilike u kojima je napisana, ali, po pravilu, ona je više usredsređena na konkretni vremenski trenutak kada se, u pozorišnom činu, pojavljuje na sceni pred gledaocima koji u tom neponovljivom času treba da kroz dijalog s predstavom ožive dileme, emocije i izazove vlastitog vremena i društva. Čak ni satirična priča ne mora da bude nužno povezana s trenutkom u kome nastaje, budući da može biti posvećena pojavama družeg vremenskog trajanja kao što su karakter ili mentalitet.

Politički aforizam, međutim, ne može da nastane niti da postoji izvan socijalnih, kulturnih i istorijskih uslova koji su ga omogućili. U tome je specifičnost i izazov ovog književnog žanra u kome su, u malo reči i na najminimalnijem mogućem prostoru, uobličavaju hotimične društvene hronike, slike jednog društva u konkretnom i nedvosmisleno prepoznatljivom istorijskom trenutku.

Intenzitet polemičkog dijaloga s vlastitim vremenom nužno je razvijen u političkom aforizmu u najvećoj mogućoj meri. Bez takvog intenziteta nije moguće satirički izoštriti značenja, uspostaviti polemički i provokativni kontekst razumevanja, niti pak rasvetliti neku društvenu situaciju tako da savremenici u malom prostoru aforizma otkriju zatomljenu socijalnu istinu skrivenu iza političkih, ideoloških ili medijskih manipulacija. Aforizam mora da podstiče i izaziva tako da u isti mah u jezičkom i socijalnom smislu prelazi zadate granice govora i mišljenja. Ako u društvu nema dovoljno sloboda, onda je u prirodi aforizma da dolazi do krajnjih granica osvojene slobode govora. Ako sloboda nije upitna kategorija, onda aforizam moira da osmisli svoju strategiju izraza kako bi mogao da bude ako ne politički korozivan onda svakako jezički inovativan.

Otuda politički aforizam ima dvosmislen status kao književni žanr, a ta dvosmislenost često dovodi do nesporazuma kada je reč o vrednovanju političkog aforizma ili o njegovom mestu u sistemu književnih žanrova. Polazeći od konkretnog povoda, tražeći utemeljenje u času svog nastanka i u socijalnim i istorijskim okolnostima svoje prvobitne recepcije, politički aforizam u svom unutrašnjem minimalističkom prostoru mora da preobrazi razloge i izazove sopstvenog nastanka kako bi, na taj način, omogućio vlastito produženo dejstvo. Ako u času nastanka i prvog objavljivanja aforizam treba da bude kritički izoštren i provokativan, onda u kasnijim čitanjima, pa čak i u onim koja će doći mnogo posle povoda koji su aforizam izazvali ili omogućili, politički aforizam treba da omogući stabilno razumevanje, nenarušeno značenje, pa čak i primenljivost u novim i bitno drugačijim socijalnim i istorijskim okolnostima.

Samo ako ispunjava ova dva uslova i samo ako omogućava ova dva čitanja, prvobitno i naknadno, čitanje u datom kontekstu i čitanje u novom i izmenjenom kontekstu, politički aforizam jeste književni žanr a ne aktuelna provokacija, sažet kolumnistički zapis ili dnevni odgovor na izazove dana. U ovom pitanju sadržan je sudbinski izazov političkog aforizma.

2.


Dvostruka priroda političkog aforizma (provokativnost i metaforičnost, vremenska konkretizacija i efekat produženog trajanja, književni žanr i činjenica socijalnog života) uslovila je i da ovaj žanr ima uzbudljivu i dugu istoriju. Ta istorija nije u svim evropskim kulturama jednako duga ni jednako zanimljiva, ali je u svima njima, bez razlike, i upravo zbog pomenute udvojene prirode aforizma, neraskidivo vezana za istoriju dominantnih društvenih diskursa, u modernoj epohi u prvom redu za istoriju medija.

Zbog nužne aktuelnosti aforizam je uvek svoju prvobitno scenu pronalazio u uticajnim medijima, i to u rasponu od kalendara, magazina i novina XIX veka do Twitter-a XXI veka. Tako je, recimo, Twitter, društvena mreža koja je zbog svog pregnatnog iskaza postala otvorena i za kratku priču, podstičući na neslućen način njen razvoj i nove izražajne forme, uz podrazumevajuću teoriju novih vidova sažetosti, postao izuzetan medijski i javni prostor za minimalistički duh aforizma, prevashodno političkog aforizma. Nove forme stvaraju i nove izazove, ali u slučaju Twitter-a možemo govoriti kako je aforizam pronašao svoj prirodni medij i stekao javnu akustiku koja mu je bila neophodna usred krize klasičnih medija i potiskivanja književnih oblika, pa tako i aforizma, iz klasičnih medija.

Da bi bio deo medijske scene, aforizam mora da ispuni provokativnost i aktuelnost kao neophodan uslov. Ali ako je aktuelnost njegov jedini sadržaj, onda se i njegova snaga iscrpljuje u kratkovekim izdanjima medija, pa samim tim takav aforizam deli sudbinu većine drugih medijskih sadržaja. Prepoznati kao prirodno okruženje političkog aforizma, mediji su samim tim bili i svojevrstan izazov njegovoj prirodi i trajnosti. Dok su, na jednoj strani, omogućavali gotovo simultano reagovanje na konkretne društvene i političke izazove, široku rasprostranjenost političkog aforizma, kao i njegovu dostupnost i aktuelnost, popularnost i uticaj, mediji su, na drugoj strani, upravo zbog ključnog zahteva za ultimativnom aktuelnošću i trenutnom prepoznatljivošću teme, procesa i aktera, potencijalno veliki izazov za umetničku dimenziju političkog aforizma. Od toga na koji su način razrešili ovu delikatnu dimenziju svog žanra na presudan način razlikuju se pisci političkog aforizma i njihovi opusi.

Istorija aforizma može se pratiti od antičkih izvora, mada potonja istorija nije uvek jednako bogata i raznovsrna. Pri tome bi Stara Grčka sa svojim filozofskim fragmentima bila pre izvor moralističkog i filozofskog aforizma, dok bi Stari Rim bio više izvorište političkog aforizma. Kada Juvenal u prvom veku kaže: "Teško je ne pisati satiru", onda u tim rečima možemo da vidimo samoispunjavajuće proročanstvo. Satira je u svim vremenima način da se osvetli društvena stvarnost i da se neprijatne, pa nekad i nepoželjne društvene istine kažu na upečatljiv i zaošten način. Utoliko i jednu drugu Juvenalovu istinu treba uzeti u značenju koje joj se najčešće ne pridaje. "Treba se moliti za zdrav duh u zdravom telu", kaže Juvenal, i to možemo povezati i sa opstankom zdravog, kritički inspirisanog i lucidno utemeljenog duha u društvenom telu.

Početna situacija u kojoj se tematski jasno razlikuju dve vrste aforizma, i to toliko da se u mnogim razmatranjima uzimaju kao dva potpuno različita žanra, od kojih se jedan više doživljava kao deo književnosti, dok se drugi više doživljava kao deo filozofije, ukazuje se u ukupnoj istoriji aforističkog oblika. Dok se filozofski i moralistički aforizam prevashodno smatraju delom pojedinih istorijsko-poetičkih epoha (prosvetiteljstvo ili pak klasicizam) ili stilskim i izražajnim obeležjem pojedinih autorskih opusa u modernim vremenima (u rasponu od, recimo, Ničea preko Siorana do Sloterdajka), politički aforizam je u modernoj epohi imao nejednako prisustvo, vrlo često ostajući više zahvaljujući odnosu s medijima nego odnosu sa samom književnošću.

Ako filozofski i moralistički aforizam nisu imali veliku tradiciju u srpskoj literaturi (izuzimajući Božidara Kneževića i sporadično zanimanje različitih modernih autora za ovaj vid izražavanja), srpski politički aforizam se može čitati od XIX veka. S posebnom snagom ovaj žanr je prisutan od druge polovine šezdesetih godina XX veka.

Zahvaljujući nizu autorskih opusa nastalih u proteklih pola veka, politički aforizam je postao samosvojan žanr u srpskoj književnosti, prepoznatljiv po autorskim stilovima, umetničkoj ostvarenosti i iznijansiranim poetikama i postupcima. Srpski aforizam, pri tome izdašno prevođen na gotovo sve evropske jezike, postao je relevantan kao nesumnjivo najvažniji moderni izdanak ovog žanra u evropskim razmerama.


3.


Ratko Dangubić je jedan od najznačajnijih savremenih srpskih aforističara. Dugo prisutan na sceni, od knjige Umesto istine, koja je objavljena 1972, Dangubić je za četrdeset pet godina aforističkog rada objavio ukupno pet knjiga aforizama, od kojih je jedna, Grafiti u lavirintu (2009), zapravo, reprezentativan izbor piščevih aforizama. U toj okolnosti valja prepoznati autorsku rigoroznost i razumevanje aforizma kao kondenzovanog izraza koji bira svoj povod, koji traži i ispituje puteve vlastitog uobličenja i nastoji da omogući vlastito trajanje.

Dangubić je, isto tako, aforističar koji se ogleda i u drugim književnim žanrovima, opsežnijim po izrazu, da bi se od polovine devedesetih prevashodno okrenuo priči i romanu. Aforizam, međutim, nije napustio, tako da su u proteklih dvadeset godina nastale dve knjige aforizama, u gotovo pravilnim desetogodišnjim razmacima, Testament besmrtnika (2007) i sada Crveni tepih.

U knjigama pune aforističke zrelosti Ratko Dangubić oblikuje ironijski razuđenu društvenu hroniku sačinjenu od suočenja s društvenim i istorijskim kontekstom, karakterom i mentalitetom. Dangubićev aforizam počiva na jezičkoj invenciji, na mudrom i pronicljivom razumevanju stvari, na dovođenju u odnos suprotstavljenih značenja, na nastojanju da se kritička aktuelnost i konkretnost prožmu s literarizacijom iskaza. Ako je to i ranije bilo obeležje piščevog aforizma, u knjigama njegove pune zrelosti ove osobine su dobile na snazi i upečatljivosti.

Pogledajmo izbliza nekoliko karakterističnih primera Dangubićevog aforističkog umeća.

Jedan piščev aforizam tako kaže: "Ako je Balkan dno Evrope, onda mi jedini imamo čvrsto tlo pod nogama." Čitavi slojevi paradoksa posloženi su u ovoj rečenici. Najpre tu vidimo izazov dugotrajnom i već gotovo kanonizovanom balkanističkom diskursu po kome je Balkan svakako gori deo Evrope, a u rđavim oblicima ovog mišljenja on takoreći i nije deo Evrope, već samo, kao u kakvoj egzotičnoj predstavi, liči na Evropu, ali to nesumnjivo nije. Uvodni deo aforizma sažima taj stereotip koji je ne jednom oživljavao u društvenoj i istorijskoj drami balkanskih naroda. Potom sledi preokret koji usložnjava početnu poziciju i protresa okamenjeno mišljenje. Na jednoj strani, tu se ukazuje sklonost balkanskih naroda da svoju poziciju doživljavaju izuzetnom ("mi jedini"). Na drugoj strani, aforističar se osvrće na takođe staru balkansku naviku da se od nevolje pravi vrlina: "dno Evrope", kako ga vide pojedini tvrdokorni zapadnoevropocentrični stavovi ili pak pojedini nihilistički stavovi koji dopiru sa samog Balkana, postaje "čvrsto tlo pod nogama". Spajajući u jedan iskaz najmanje dve suprotstavljene tradicije mišljenja, aforističar ironijski preispituje stereotipe koji su se taložili u istorijskom trajanju sve dok nisu postali nepomirljivi izrazi razumevanja jedne iste stvarnosti.

Dangubić preokrete u svojim aforizmima priprema pažljivo i vrlo često ih temelji na minimalnim odstupanjima u značenjskim nijansama. Karakterističan primer ovog postupka prepoznajemo u aforizmu: "Ako uskoro ne počne Treći svetski rat, onda će se sigurno zaratiti." Prvi deo aforizma sažeo je čitavu biblioteku rasprava o mogućnostima novog globalnog sukoba. Od kraja Drugog svetskog rata traje strah od novog globalnog sukoba, a mnogo puta se u senzacionalnim ili u sasvim ozbiljnim razmišljanjima postavljalo pitanje da li je Treći svetski rat već počeo. Dangubićev aforizam podrazumeva i iznosi u prvi plan taj razložni strah modernog čoveka. Globalna slika preokreće se, međutim, u nastavku, gotovo neosetno, ali utoliko efektnije i dalekosežnije, u konkretan strah izazvan lokalnim prilikama potvrđenim u mnogim istorijskim uslovljenostima moderne epohe. Globalni sukob je, srećom, izostajao, ali lokalni sukobi, na svu nesreću, nisu zbog toga bili sprečeni. Tako i subjekt Dangubićenog aforizma na gorko-humoran način poentira da "će se sigurno zaratiti". Ovo je vrlo čest primer nastanka piščevih aforizama i pokazuje njegovu živu ambiciju da aforizam, osim nužnog konteksta u kome nastaje, podrazumeva i širi vremenski okvir, kao i literarnu dimenziju.

Paradoks je još češći ključ oblikovanja Dangubićevih aforizama. U jednom takvom aforizmu kaže se: "Dugo smo mi bili najstariji narod na svetu, a onda nas je izdalo pamćenje." Polazeći od satirične obrade pseudoistroijskih predstava o "najstarijem narodu", aforističar ukazuje na suštinski problem odnosa sa istorijom. Taj odnos je vrlo često ritualan i neiskren. Dok se, na jednoj strani, polaže na dugo istorijsko trajanje, na drugoj strani se utvrđuje kako istorijsko pamćenje nije ni stalno, ni dugo, ni istinsko utemeljeno. Otuda ovaj paradoks izneverenog istorijskog pamćenja postaje snažan pokretač aforističkog mišljenja.

U doticaju sa istorijom koja se u modernim vremenima često ponavlja kao farsa ili tragedija bez tragičnog dostojanstva jeste i sledeći Dangubićev aforizam: "Odliv mozgova je danak u krvi." Dve stvarnosti iz dva sasvim različita istorijska vremena sreću se u ovom aforizmu. Jedno je prisilni "danak u krvi" iz turskih vremena. Drugo je "odliv mozgova", odlazak mladih ljudi u bogatije zemlje u doba globalizacije, pri čemu bi se i te kako dalo raspravljati o dobrovoljnosti ovog procesa. Najminimalnijim sredstvima, u samo šest reči, Dangubić dovodi u dinamičan odnos dva istorijska plana oblikujući novu, polemičku i saznajnu ravan.

Zanimljiv primer jezičke invencije možemo videti u Dangubićevom aforizmu: "Smeši nam se diktatura, ali neće dugo da se smeši." Aforizam pokreće susret dva značenja istog jezičkog oblika ("smeši se"). Ali dok u prvom delu aforizma taj oblik najavljuje mogućnost diktature, drugi deo aforizma donosi saznanje da svaka diktatura ukida najpre smeh kao izraz životnih radosti, društvenih potencijala, ljudske vedrine i kritičke slobode.

Oblikujući hotimičnu društvenu hroniku, uzburkanu i razuđenu kako po izražajnim postupcima, tako i po značenjskim posledicama, Ratko Dangubić je u knjizi Crveni tepih ispisao neke od najznačajnijih aforizama u savremenoj srpskoj književnosti. Čitajući njegove aforizme, vidimo izazove pred kojima se nalazi naše društvo, vidimo i istorijske i političke osnove tih izazova. Ali vidimo i karakter i mentalitet koji od tih izazova vrlo često prave alibi za prihvatanje zadate stvarnosti. Aforizmi u knjizi Crveni tepih preispituju zadate jezičke i značenjske oblike, društvene i saznajne forme, stereotipe i navike u mišljenju. Oni oličavaju pronicljivo mišljenje i oslobođeni smeh, dva oruđa s kojima se svakodnevica može iznova razumevati i osmišljavati.

"Kada bih sve što mislim mogao da kažem u jednom aforizmu, bio bi to roman", kaže Dangubić u jednom aforizmu u ovoj knjizi. Svaki od ovih aforizama jeste po jedan roman sveden na osnovne reči i na izoštreno značenje. Suočimo se sa aforizmima u knjizi Crveni tepih, to je najbolji način da se rastanemo od mnogih iluzija i predrasuda.

_______________
(Pogovor knjizi aforizama Ratka Dangubića Crveni tepih, Arhipelag, Beograd, 2017)

Gojko Božović


AFRODIZIJAK DUHA I IGRA UMA

Sa tužne pruge
Danilo Kocić
Udruženje pisaca - Leskovac, 2018.

Slavni engleski mislilac Fransis Bekon govorio je da je "aforizam najviša forma duha i stilskog umeća, oslobođena svih poštapalica i kontekstualnog balasta – neposredno pronicanje u samu suštinu, što mogu da dosegnu jedino najumniji i najobdareniji pojedinci".

Knjiga autora Danila Kocića, umešno i duhovito izabranog naslova, "Sa tužne pruge" potvrđuje opravdanost Bekonovog stava, jer pred nama je samosvojno, koncizno, otrežnjujuće, jetko i kritičko delo koje je nastalo kao slatki plod gorkih razmišljanja, poput ovog: "Na spisku podobnih nije bilo mog imena. To mi je jedini uspeh u životu!". Kocić svoje jezičke minijature uspešno gradi na humoru i paradoksu, sažimajući u samo nekoliko reči misli velike širine, kao, na primer; "Odelo čini čoveka. A ponekad i vlast!" Humor oplemenjuje i relaksira duhovite istine o teškim i neprijatnim, pa i mučnim temama, od kojih se ne može i ne treba bežati. ("Kod nas će biti održano treće festivalsko veče, jer za prvo i drugo nije bilo zainteresovanih gledalaca!").

Zato su Kocićevi aforizmi svojevrsni afrodizijak duha i igra uma. ("Konačno jedna dobra vest. Danas nema vesti!“). Uostalom, Oskar Vajld poručio je da bi "istorija sveta danas bila sasvim drugačija, da se pračovek znao smejati“. Druga specifičnost Kocićevih aforizama jeste paradoks kao potpuni raskorak između uvodnog dela aforizma i njegove poente, odnosno između prividnog, površinskog sloja značenja aforizma i njegovog dubinskog, suštinskog značenja. ("Sama presuda nije iznenađenje. Sudije su na vreme obaveštene kako da glasaju!“).

"Onaj ko može da piše aforizme, ne treba da troši svoje vreme pišući traktate“, zaključio je austrijski književnik Karl Kraus, koji je, kao i Kocić, veliki deo svoje karijere bio novinar. Kocić je ovom knjigom odlučio da čitaocima, umesto činjenične istine, što je odlikovalo njegov novinarski rad, podari onu umetničku istinu - trajnu i univerzalnu. Opet ćemo pozvati u pomoć Krausov citat, po kojem se "aforizam nikada ne podudara sa istinom - ili je pola istine ili istina i po“. Iako je Gabriel Laub tvrdio da "aforizam sadrži pola istine, što je za književno delo neobično visok procenat“, recenzent smatra da je Kocić zabeležio veliki broj aforizama koji su istina i po, kojima veoma uspešno polemiše sa "istinitim lažima“ koje nam se obilno i svakodnevno serviraju na političkom i medijskom "meniju“. Za ilustraciju navodimo: "Za bavljenje politikom nisu potrebne kvalifikacije. Poželjno je da se govore istinite laži!"; "Bez obzira kakve događaje opisuje, otkriva istinite laži. A to je dovoljno da posumnjamo u svoje shvatanje vremena!"; "Policija nije krivotvorila činjenice. Samo je dopisala istinite laži kako bi ispunila plan!“.

Kocić aktivno tumači stvarnost nalazeći inspiraciju u svemu što ga okružuje i provocira, ali i u onome što otkriva u sebi. ("Poverovao sam da je užasna vest o meni istinita dok nisam prelistao novine!"). Stvaralac političku retoriku uspešno demontira i podvrgava satiričnoj vivisekciji. ("Ako me podržite, obećavam više planova nego na svim prethodnim izborima zajedno!"). Kociću je svojstvena permanentna koncentracija. Ruski pisac Mihail Genin smatrao da je "aforizam lako napisati, ali ga je teško osmisliti". Naš aforističar, držeći sebe u stvaralačkoj tenziji, stalno osmišljava duhovite i poučne misli i ne dozvoljava da mu promaknu nijedna značajna tema i nijedan veliki problem. Kao intelektualac visokih moralnih stavova, pisac odgovara izazovima vremena i na književni način bavi se sudbinom naroda i države. ("Rušenje bivše države bilo je mirno. Samo je krvavi rat bio neizbežan!"). Kocićevi aforizmi prožeti su cinizmom, oni su začin života i odlikuju ih stilska lepota i kondenzovana citatnost. ("Ko ne glasa za nas, može slobodno da se pakuje. Ali, neka ne računa da će nešto da ponese!").

Za autora knjige "Sa tužne pruge" nema tabu tema. On smelo progovara o najkrupnijim nedostacima svih dosadašnjih vlasti i njenih protagonista, posebno uočavajući i kritikujući nesklad između obećanog i (ne)ostvarenog: "Obećali su nemoguće, a onda su se predomislili, jer nije vreme da se to sada ostvari!".

Danilo Kocić stvorio je delo za koje možemo reći da je "dodir visoke misli i proživljenog iskustva“ u kojom je, na sreću svih koji vole satiru i aforistiku, ispisan veliki broj "romana u nekoliko reči“, odnosno "misli koje rađaju reči“.

Aleksandar Čotrić

- 7 -