Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Nove knjige ­

Enciklopedija satire

Eseji o aforizmima, romanima, pesmama
Vitomir Teofilović
GEA - Beograd, 2017.

Knjiga Vitomira Teofilovića (rođen 1943. u Vrčinu kod Be­ograda) "Eseji o aforizmima, romanima, pesmama" (Gea, Beograd, 2017) jeste i naučno i umetničko delo, jer pred­stavlja naučni rad o umetnosti i umetničko ostvarenje sa svim elementima naučne studije. Knjiga je pisana stručnom leksikom i korišćenjem naučne metodologije, ali je razumlji­va i interesantna i široj čitalačkoj publici. Ovo je delo o istoriji srpske satire, ali je i samo istorijsko zbog svoje vrednosti, tematike, obuhvatnosti, analitičnosti i minucioz­nos­ti.

Teofilović je savremen u esejističkim gledištima. Njegov stil je elegantan, jasan, lapidaran i sadržajan. U njegovim ese­jima nema opštih mesta i praznoslovlja. Naprotiv, pisac je konkretan, direktan, koloritan, a vrlo često i emotivan. Smatram da se fenomen srpske, pa i satire uopšte, ne može u potpunosti razumeti bez ove knjige, jer je svojevrsna "Biblija satire". ili "Manifest satire", kako ko više voli. Može neko da pročita i stotinak knjiga iz oblasti satire, ne uključujući ovu knjigu, pa da ne razume suštinu žanra. A dovoljno je pročitati Teofilovićevo remek-delo i pojmiti gotovo sve bitno o satiri nekad i sad. Ova zbirka eseja je, zapravo, himna u čast satire na 350 stranica. U Teofilovićevim ogledima govori se o satiri kao književnom žanru, delima i autorima na sintetizovan, supstancijalan i esencijalan način. Niko o kratkoj satiričnoj formi nije od Teofilovića rekao više i niko nije potpunije objasnio šta su satiričari želeli da kažu. Ovakve knjige ne nastaju svake godine, čak ni svake decenije. Ovo je, zapravo, delo koje je srpska književna kritika čekala više od pola veka, odnosno otkad su srpski satiričari preuzeli primat na evropskom tlu.

Knjiga "Eseji" je književni podvig, kapitalno izdanje i enciklopedija srpske satire, posebno aforistike. Zahvaljujući radu Vitomira Vite Teofilovića dobili smo svojevrsnu "Vitapediju". Ova knjiga će s vremenom samo dobijati na značaju i vrednosti. Sigurno je već sada da će biti nezaobilazna građa i izvor za sve koji budu pisali o satiri, humoru i aforistici, a uveren sam da će biti često i obilno citirana i u budućim diplomskim, master i doktorskim radovima, kao i naučnim i publicističkim delima. Ukratko, ova knjiga je ugaoni kamen u našoj književnoj kritici, prekretnica posle koje ništa više neće biti isto. Njen značaj za satiru je u rangu Skerlićeve "Istorije nove srpske književnosti". Ovakvu knjigu mogao je da napiše samo autor velike erudicije, koji je pročitao stotine i stotine humorističko-satiričnih knjiga, koji do tančina poznaje istorijat satirične književnosti, koji raspolaže jezičkim alatima i veštinom korišćenja pojmova, kao i umesnih citata i odgovarajućih poređenja. Imali smo i do sada velike autoritete na polju tumačenja humora i satire, radove i knjige uglednih imena – akademika, profesora univerziteta, poznatih i priznatih književnih kritičara, ali samo je pisac ove knjige uspeo da pronikne do srži u suštinu žanra i da na pravi način razume i dešifruje i one najskrivenije i najdublje zagonetne poruke i misli svakog autora i svakog rada o kojima je pisao. Uveren sam da je Vitomir Teofilović jedini čovek u Srbiji koji o svakom našem satiričaru zna više od službe bezbednosti.

U svakom eseju Teofilović je nov i neponovljiv. I sam je svestan, i to često ističe, da je teško pisati o autorima najkraće forme – teže je, kaže on, "analitičarima aforizma, jer treba da estetski i semantički diferenciraju tekstove od samo nekoliko reči". Teofilović to čini maestralno, takođe, u nekoliko reči, jer je i sam vrhunski aforističar. Sve teze i zaključke on argumentuje i dokazuje na konkretnim primerima, koristeći obimnu jezičku i logičku aparaturu.

Teofilović je u ovoj knjizi izneo i neke potpuno nove poglede na aforizam, na njegov nastanak i razvoj, na njegove osobenosti i razlike u odnosu na druge književne vrste. Naš autor uočava da "aforizam kao mikro struktura ima vrednost i većih dela", odnosno da ima "semantički i estetski kapacitet većih dela po obimu". Teofilović nas zato podseća na naučnike u CERN-u u Ženevi koji se bave istraživanjem najsitnijih čestica i tragaju za takozvanom Božjom česticom, s tim što on proučava stvaralaštvo pisaca koji se bave mikro književnom formom koja asocira na "đavolsku česticu".

Autor ove knjige poručuje da je "aforizam u ratu sa svim važećim istinama", da se "aforizam ne može prepričati", odnosno da se može samo citirati. Ukazuje da aforizme čine dva osnovna elementa: "kratkoća i kontrastna dvodelnost", "odnosno paradok­salnost". Pisac nas upućuje na objašnjenje da je "paradoks apsolutni raskorak između površinskog sloja značenja aforizma i njegovog dubinskog značenja" i da zato "aforizam krasi fenomen nazvan 'složena jednostavnost'". Objašnjava nam da "poslovice i aforizmi nisu slični" i da im je "zajednička samo kratkoća", te da "nisu srodne jezičko-umetničke forme, jer je poslovica jednoslojna, a aforizam je barem dvoznačan".

Knjiga je koncipirana da polazi od opšteg ka pojedinačnom. Najpre se bavi značenjskim i stilskim bogatstvom srpskog satiričnog aforizma, uvodeći nas u probleme definicije i vrednovanja aforizma, odnosa narodnih izreka i aforizama, preko uloge palimpsesta, citatnosti, paradoksa u nastanku aforizma, sudaru paradigmi mitopoetičkog diskursa i diskursa realnosti, odnosno bajkolikog života političke elite i života većine, i odnosa represije i manipulacije prema satiričnom aforizmu, do objašnjenja fenomena satiričnog aforizma kao ironizacije etablirane jave, do zaključka da jedan aforizam može biti, i ne retko jeste, vredniji od mnogih romana. Ovo je knjiga koja seže i u duboku prošlost "po dubini vremena", a obuhvatna je i "po širini prostora".

U drugom delu knjige Teofilović predstavlja portrete sedam odabranih aforističara, trudeći se da za svakog otkrije i differentiu specificu, pa tako za Pavla Kovačevića konstatuje da ga odlikuju "narodni jezik i retorski stil", da je "velemajstor kratkoće i originalan pisac koga krasi raskošna duhovitost" i koji u svojim aforizmima "pruža estetsku sliku moralnog stanja sveta". Analizirajući 12 knjiga Srbe Pavlovića, naš pisac primećuje da su njegove karakteristike "minimalizam i apstrakcija u sopstvenoj stilistici", te da je satiričar "najšireg tematskog i stilskog dijapazona". Kod Milovana Vitezovića Teofilović je izdvojio "paralelizam kao zaštitni znak njegove semantike i stilistike". Baljkova poetika, po Teofiloviću je "u znaku evolucije, a ne u znaku velikih metamorfoza", odnosno da je "variranje istih tema sastavni elemenat te poetike". Slobodana Simića krase "diskretna ekspresivnost, odnosno, naški rečeno – odložena ubojitost", koju je Teofilović uporedio s "bombom sa odloženim dejstvom". Pripisuje mu epitete da je "čarobnjak u kovanju amalgama od štedrog značenja šake reči", i da je "u osnovi njegovog poetičkog obrasca kontekstualna metafora". Glavne odlike poetike Vesne Denčić jesu "diskretna ironija i visoko zahtevan odnos prema stilu". Za Čotrića konstatuje da su "odrednice njegove poetike širenje tematskog dijapazona s vremenom i težnja ka maksimalnoj konciznosti".

Teofilović u ovoj jedinstvenoj knjizi detaljno i svestrano analizira i zbirke aforizama, epigrama i satiričnih priča autora iz Srbije, Crne Gore i Makedonije, kako afirimisanih i priznatih, tako i književnih početnika.

O širini Teofilovićevog kritičarskog dijapazona i poznavanja različitih književnih žanrova govore i relevantne i znalačke kritike priča i romana, pesničkih knjiga, kao i onih namenjenih najmlađima. Autor je sabrao i recenzije i prikaze knjiga satiričara – Save Martinovića, Ranka Guzine, Ilije Markovića, Branislava Prelevića, Milena Milivojevića, Zorana Stanojevića, Veselina Mišnića, Radovana Ristovića, Zorana T. Popovića, Slobodana Dučića, Ninusa Nestorovića, Đorđa Otaševića, Nenada Ćorilića, Vasila Tolevskog, Zorana Raonića i Vladimira Dramićanina; romansijera i pisaca priča – Ivana Ivanovića, Momčila Stojanovića, Dragana Vasića, Milana Beštića..., kao i značajnih srpskih pesnika – Raše Popova, Adama Puslojića, Dragomira Brajkovića, Mirka Magaraševića...

Teofilović na jednom mestu u knjizi ponavlja pitanje koje je postavio jedan teoretičar i koje glasi - da li su "tumači umetnosti suvišni"? Mislim da ovom knjigom sam autor daje najbolji odgovor. Ne da nisu suvišni, nego su deficitarni i izuzetno potrebni, poput Teofilovića, koji je i umetnik i tumač umetnosti. Ako je Stanislav Ježi Lec vratio aforizmu ugled svojim "Neočešljanim mislima" na literarnom planu, Vitomir Teofilović je to učinio knjigom "Eseji" na književno-teorijskom polju. Naš književni kritičar je najbolji poznavalac kratkih satiričnih formi u Srbiji i regionu i među vrhunskim poznavaocima aforizma u svetu.

Aleksandar Čotrić

- 7 -