IN-OUT
 
 
 

 

 



Piše: Aleksandar Čotrić

DOMANOVIĆ NAM OTVARA OČI

Sto deset godina od smrti Radoja Domanovića (1873-1908)

Radoje Domanović živeo je teško, ali imao je lako pero. Autor "Stradije" šibao je osionost vlasti i servilnost podanika, a njega je šibao život. Bio je siromašan, a njegovo delo je obogatilo srpsku književnost. Bio je bez sredstava za život, a jedina sredstva kojima je raspolagao bila su stilska, umetnička sredstva - ironija, sarkazam, alegorija i hiperbola.

Otac moderne srpske satire je uspevao i nešto gotovo nemoguće za tadašnju Srbiju - da živi od novinarskog i književnog rada. Rušeći autokratski režim, izgradio je srpsku satiričnu pripovetku. Radoju su poverovali, tek kada je prestao da piše realistički. "Dangom" je udario najsnažniji pečat srpskoj satiri. Bio je član stranke, a napisao je najžešću satiru o predsedniku te iste stranke.

Živeo je kratko, svega 35 godina. Disao je život punim plućima, a umro je od tuberkoloze. Prošlo je sto godina od njegove smrti, a Domanovićevo delo je i dalje živo, življe neko ikada. U nekoliko škola, u kojima je Domanović predavao, kao nepodobni pisac, dobijao je otkaze, a sada brojne škole širom Srbije ponosno nose njegovo ime.

Domanović ostaje kao svetao primer, jer je u njemu gorela unutrašnja vatra. Srpski Gogolj umro je usamljen, ali i jedan vek kasnije okuplja sve nas koji se družimo s njegovim delom. Imao je troje dece u braku, ali i stotine potomaka na književnom polju. Bio je mađioničar reči, a svi najbolji srpski satiričari izašli su ispod njegovog velikog, crnog šešira. Zahvaljujući tome, veliki satiričar je po drugi put među Srbima.

Imali smo mnogo vođa, i samo jednog Domanovića. Hvala piscu pripovetke o slepom vođi što nam otvara oči!



Piše: Radoje Domanović

Glasam za slepce

 (iz školskog života)

Do pre nekoliko godina bio je još živ deda-Mijat, kako smo ga zvali svi u našem selu, pa i u celoj okolini. Što je mene još kao malog čudilo, tim imenom deda-Mijat zvali su ga i starci sa sedim vlasima, govoreći da otkad pamte deda-Mijata. pamte ga kao stara čoveka. Ja ga pamtim još detetom kad sam učio osnovnu školu u selu. Kuća njegova bila je blizu škole, i kao da ga sad gledam kako lagano ide putem što vodi kraj škole. Visok, krupan, dugih sedih brkova, podugačke sede kose, gotovo do ramena, brade obrijane, dugih sedih obrva, koje gotovo pokrivaju oči. Ide lagano krupnim korakom, ali prava stasa. Puši na dugačak, trešnjevi čibuk, o kuku mu uvek ocilo, a preko grudi o ramenu visi stari jandžik i u njemu duvankesa od suve bešike, kremen i još neke najpotrebnije mu stvari. Kuća mu beše jaka, zadružna, brojala je preko pedeset čeljadi. Valjda se iz poštovanja prema deda-Mijatu nisu izdelili, jer odmah po njegovoj smrti zadruga se rasprsnu u nekoliko kuća.

Iako nije bio pismen, ipak je deda-Mijat cenio školu i nauku kao kakvu svetinju i s radošću gledao kako svako dete ume čitati knjige i pisati pisma, što beše retkost u doba njegove mladosti, te je mlađe svetovao da decu daju u škole i na nauke. On pokatšto sedne kraj ognjišta, zapali čibuk, pokuljaju gusti mlazevi dima kroz sede, malo oko usta užutele brkove, a deca mu čitaju junačke pesme; ili on priča o bojevima i junacima iz ustanka. Njemu je, kad buknu prvi ustanak, bilo pet godina, a u drugom ustanku već je bio u ratovima. Često u pričanju o onim mučnim danima, o izginulim junacima i teškim nevoljama, skotrlja se suza niz njegove smežurane obraze, i on uzima gusle, prevuče preko struna, zadrhte tužni zvuci i zatreperi bolan, iznemogao starački glas:

Kad se šćaše po zemlji Srbiji,
Po Srbiji zemlji da prevrne…

*

Jedared, a to je bilo pred njegovu smrt na dve-tri godine, u razgovoru s učiteljem, reći će deda-Mijat:
— Čudo je, učitelju, danas ima i slobode i pismenih ljudi i škola i svega, pa opet sve gori ljudi! … — Kod ovih reči deda-Mijat se duboko zamisli, zavrte tužno glavom i uzdahnu.

Učitelj mu ne reče ništa.

Posle kraćeg ćutanja, opet će deda-Mijat:
— Ja ću već, dete, skoro umreti, a baš bih bio rad videti kako deca uče u školi i šta se tamo čini.
— Eto kroz tri dana je ispit u školi, deda-Mijate, pa dođi na ispit! — pozva ga učitelj svesrdno.

I deda-Mijat obeća da će doći.

*

Ispit kao svaki ispit: deca umivena, obučena bolje nego inače, sede ukočeno na svojim mestima s izrazom straha na licu, jer je došao revizor, to "čudovište" kojim ih je učitelj cele godine plašio. Revizor, ozbiljno, namršten i važno sedi za stolom, na kome je zbog njega naročito metnut čist čaršav i u čaši kita cveća. Lice mu dostojanstveno, kao da se spremio da drži predavanje na univerzitetu, a kad pretura dečje propise pretura ih s takvim važnim i zamišljenim izrazom lica, da bi čovek pomislio da rešava kakve krupne naučne probleme. Gledaju ga deca s izbečenim očicama, preplašena, a na izrazu svakog njihovog lica kao da čitate: "Jaooj, breee, strašan li je!"

I učitelj se preplašio i promenio, kao da očekuje presudu od koje mu glava zavisi, ali, pored straha, on se još muči važnim pitanjem: "Da li je gospodin revizor filolog ili prirodnjak?" — jer od toga mu zavisi kako će držanje uzeti pri propitivanju, pa razume se, i uspeh. Odbor školski, u vidu pet građana, uozbiljio se, i kao bajagi posmatra i ceni "kako se uča trudio". Đački roditelji sede u kraju na stolicama i slušaju uspeh znanja svoje dece.

Ispit teče pravilnim svojim tokom.

Uđe deda-Mijat. Ustaše i deca i građani. Revizor ljutito manu rukom na decu da sednu i ne prekidaju rad. Deda-Mijatu ustupiše najbolje mesto, a on sede i sa strahopoštovanjem razgledaše po zidovima šarene slike sa zmijama, kravama, ticama i ostalim božjim životinjama, pa onda računaljku, tablu, mape, pa onda na jednom stočiću do njega ugleda grumen soli, šipčicu sumpora, parče gvožđa, šipku čelika, neko kamenje, i još vazda običnih stvari.

Sve to deda-Mijata, što je pregledao po školi, zadivi isto tako kao kad je prvi put video železnicu.

Revizor prozva jednog đaka baš u taj mah kad deda-Mijat sede na stolicu.

— Pitajte iz istog predmeta — reče revizor učitelju dostojanstveno, a on zauze pozituru i izraz duboke, važne pažnje.
— Kaži ti nama, Milane, o ovci šta znaš. Pazi, polako, ne plaši se, ti to lepo znaš.

Dete izbeči oči, ispruži malo vratić, proguta pljuvačku, pogleda sa strahom revizora, i zvonkim glasom prodra se:

— Ovca! … (tu opet proguta pljuvačku, propevši se malo na prste i viknu dalje). Ovca, ona ima glavu…
— Vrlo dobro! — reče učitelj.

Revizor klimnu glavom u znak odobravanja.

Dete se zbuni malo ne znajući šta znači onaj pokret glave revizorove, pa produži:
— Ona ima glavu, vrat, trup i udove; na vratu ima lepu dugačku dlaku, koja se zove griva…
— Pazi, ne govori koješta! — reče učitelj malo strožim glasom.
— Zar nisi video ovcu, ludače! — viknu otac detinji ljutito sa svoga mesta, a ostali gosti se nasmejaše.
— Molim goste da se ne mešaju! — primeti revizor.
— Ama, molim te, gospodine, to je moje dete, čuva ovce povazdan, pa opet veli ima grivu. Šta učiniste od deteta u školi?!

Dete briznu u plač.

— Pazi, šta se buniš, znaš ti to sve lepo da ispričaš — veli učitelj, i pomilova ga po glavi, iako bi ga radije lupio dlanom.

Dete još zbunjenije produži i stade brkati sve "nauke”:
— Ovca, ona je naša domaća životinja, ona ima glavu i na glavi poštu, telegraf i okružni sud.
— Pazi šta govoriš. Ovca! Razumi: Ovca! — veli učitelj, a sav drhti. — Kakva te pošta snašla!
— Ona ima glavu, tu se sastaje narodna skupština!
— Pazi, il’ ću te oterati na mesto!
— Ona je naša grabljiva životinja; ona izvire na dva kraka, jedan krak na Goliji planini, a drugi… Oba se sastaju kod Stalaća i teku na sever…
— Jesi li ti lud danas?! — viknu učitelj.
— Ona je naša korisna biljčica, koja zri u jesen, a daje sladak plod obmotan kožmurastim opticom, a rađa slepe mladunce, i linja se svake godine.
— Na mesto! — viknu ljutito učitelj i obrisa s čela krupne graške znoja.

Ispit se produži ispitivanjem drugih đaka.

Deda-Mijat se sav u uši pretvorio i sluša s čuđenjem šta sve decu pitaju, a on to sve zna kao dete i bez škole.

Čuo je da svinjče rado jede žir i da ima glavu i četiri noge, da se mlado zove prase, ženska krmača, a mužjak vepar. Tako isto čuo je kako vo ima glavu, četiri noge i rep, da preživa, pase travu i da vuče kola, a od krave dobijamo ukusno mleko. Da se jede meso vola, a koža se upotrebljava za obuću. Čuo je još da je so slanog ukusa, da je bela i prima vlagu (odvugne) kako je čelik čvrst i od njega se izrađuju noževi, kose, itd.

Pa i to sve poneko dete i ne zna da kaže. Jedno dete čak veli da konj pravi gnezda po visokom drveću i rani se bubicama, a drugo digne ruku pa ispriča kako konj jede seno, pase travu, a i zob jede, da ne preživa, i još pogodi kako vuče kola i upotrebljava se za jahanje.

— Eto ko pazi na času, a ne zvera, kako nauči svaku lekciju, pa zna! — dodaje učitelj radostan.

Zatim se deda-Mijat naslušao o kruškama, višnjama, jabukama, šljivama i raznom drveću. Gde koje raste, kakav je plod, za šta se upotrebljava; sluša deda-Mijat, pa se čisto pomalo i čudi otkud on to sve bez škole zna bolje od dece.

Pređe se na srpski jezik u četvrtom razredu.
Revizor prozva jednog od boljih.

— Da čita, ili kakvu pesmicu napamet da izgovori!
— Pesmu? … može.
— Koju pesmu znaš?
— Znam "Polazak na Kosovo".
— Dede!

Kad ujutru jutro osvanulo,
Dan osvanu i ogrija sunce,
Na gradu se otvori kapija
I išeta vojska na alaje,
Sve konjici pod bojnim kopljima.

— Dosta! — prekide revizor.

Deda-Mijat se beše malo zagrejao i bi mu mila pesma, ali se namršti kad revizor prekide.

— Dede ti meni kaži kakva je reč kopljima? — pita revizor.
— Kopljima, to je imenica opšta, zajednička.
— Vrlo dobro!
— A u kom padežu?
— Kopljima, to je imenica u šestom padežu množine, a prvi padež jednine glasi koplje i menja se po drugoj vrsti.
— Lepo, a sad da mi kažeš kakva je reč ono kad? "Kad ujutru jutro osvanulo", tako si počeo pesmu. Dakle, ono kad?
— Kad, to je prilog.
— A šta su prilozi?
— Prilozi su reči koje se prilažu uz glagole te kazuju mesto, vreme i način, gde se, kad se i kako se vrši radnja glagolska.
— Vrlo lepo! A ima li u toj rečenici koji glagol?
— Ima, to je glagol osvanulo, od glagola osvanuti.
— Vrlo dobro, ’ajde na mesto, ti si položio.
— Neka produži pesmu dalje Milivoje Tomić! — prozva revizor.

Pred njima je Boško Jugoviću
Na alatu, vas u čistu zlatu.

— E, stoj: vas u čistu zlatu. Ono vas kakva je reč?
— Vas ili sav, to je zamenica.
— ’Ajde dalje!

Krstaš ga je barjak poklopio
Pobratime, do konja alata.
Na barjaku od zlata jabuka,
Na jabuci od zlata krstovi,
Iz krstova zlatne kite vise
Te kuckaju Boška po plećima.

— Dosta! — veli učitelj. — Sad mi kaži kakva je reč kuckaju?
— Kuckaju, to je glagol od glagola kuckati.
— U kom vremenu? — pita revizor.
— Kuckaju — vreme sadašnje.

Deda-Mijat već počeo gunđati zlovoljno što prekidaju pesme, jer to mu se jedino od svega što deca uče i dopalo, pa i to ne dadu da uživa u celoj pesmi.

Idući kog prozvaše produži:

Primiče se carica Milica,
Pa uhvati za uzdu alata,
Ruke sklopi bratu oko vrata:
"Aj, moj brate, Boško Jugoviću,
Car je tebe meni pokloiio,
I tebi je blagoslov kazao
Da daš barjak kome tebi drago
I ostaneš sa mnom u Kruševcu,
Da imadem brata od zakletve!"
Al’ govori Boško Jugoviću:
"Idi sestro na bijelu kulu,
A ja ti se ne bih povratio
Ni iz ruke krstaš barjak dao
Da mi care pokloni…

— Dosta! — prekide učitelj. — Kakva je reč ono mi? "Da mi care pokloni" …

Deda-Mijat skoči sa svoga mesta, zatresoše se njegove sede vlasi, a ispod krupnih veđa sinuše u jarosti oči, i uzviknu:
— A što ne pustiš, rđo, dete da govori tu lepu pesmu, nego ga zatrakuješ koječim?

Učitelj se nasmeši na tu primedbu deda-Mijatovu, šapnu nešto na uvo revizoru, te će ovaj reći:
— Mora se tako, stari, tako je po programu.
— Ako se tako mora, onda bacite vi te vaše programe, pa zatvorite sve škole, da deca džabe ne sede. Taj vaš program uzbunio decu koječim, pa sad ne zna kod tolike škole šta jede konj, a to znaju pre nego što dođu u školu. Ako je taj program taki, onda je bolje da nema ni njega, ni škola, već da pođu slepci po svetu, pa da pevaju one naše stare pesme i junake kao za moje mladosti, a mi onda nismo bili gori!

Ove reči izgovori deda-Mijat s dubokim bolom, s uzdrhtalim glasom. Htede još nešto reći, ali mesto toga otrese rukama od sebe, jeknu iz njegovih grudi uzdah, okrete se vratima i, tužno vrteći glavom, iziđe iz škole u kojoj i gosti i učitelj i deca ostadoše u tišini, zabezeknuti od čuda.

— Boga mi, pametno veli deda-Mijat, mudar je to starinski čovek! I ja glasam za slepce! — reče poluglasno za se jedan seljak, kome je glasanje već prešlo u naviku, te time prekide tešku, duboku tišinu.

- 16 -