Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Intervju

  Viktor Šenderovič,
ruski satiričar

Ruska satira otišla je
u podzmene tokove

Interesovanje za satiru, razume se, postoji,
i što su problemi izraženiji, što je vlast autoritarnija,
što je manje mogućnosti za ispoljavanje slobode kroz parlament,
sud, mitinge, medije, to je veće interesovanje za satiru.

Viktor Šenderovič (rođen 1958. godine u Moskvi), ruski je satiričar, aforističar, dramski pisac, reditelj, liberalni publicista i novinar koji je stekao široku popularnost kao scenarista satiričnog programa "Kukli" (Lutke), koji se do 2002. godine prikazivao na TV kanalu NTV. Ovaj projekat doneo mu je priznanje "Zlatni Ostap". Od 1997. godine radi i kao voditelj na elektronskim medijima, a njegove emisije imaju prevashodno satirični karakter. Sada je Šenderovič stalni učesnik programa "Specijalno mišljenje" na radio stanici "Eho Moskve" i kolumnista "Njujork Tajmsa".

* * *

ETNA: Ove godine u izdanju izdavačke kuće "Moskovsko vreme" biće objavljen jedinstveni album "Lec - XX vek. Vi ste autor projekta u kojem ste objedinili aforizme istaknutog poljskog majstora satire Stanislava Ježi Leca s najboljim fotografijama proteklog stoleća. Šta nam možete reći o ovom projektu?

Šenderovič: Stanislav Ježi Lec ima posebno mesto u mojem životu. On me je u značajnoj meri "izgradio". Kad sam imao 14 godina u SSSR-u je objavljena njegova knjiga "Neočešljane misli". Mene je formirao njegov način mišljenja, paradoks, oštrina, lakonski oblik izražavanja. Lec je razvijao moje predstave o osećanju humora, posebno koliko tačna i paradoksalna može da bude misao. Zahvaljujući njemu, shvatio sam da se u tri reči može smestiti mnogo smisla. Lec me je promenio. Njegovi aforizmi me prate celog života. Na radio-stanici "Eho Moskve" često citiram Leca, komentarišući tekuće događaje. Pokazalo se da, praktično, na svaku novost može da se primeni "neočešljana misao". Na to sam obratio pažnju davno, pre mnogo godina. Neki aforizmi nisu dobri isključivo sami po sebi. Oni stupaju u reakciju sa ružnim događajima dana. Počeo sam da zapisujem te "hemijske formule" - fotografija i aforizam, događaj i aforizam, situacija i aforizam.

ETNA: Kako vidite savremenu satiru u Rusiji?

Šenderovič: Savremena satira u današnjoj Rusiji otišla je u podzmene tokove, kao što se to uvek događa u autoritarnim i totalitarnim vremenima. Satira je postojala i pod Staljinom i Hitlerom, ali to je bila satira rizična po život. Ona se nije mogla pojavljivati ni u novinama, ni na radiju. Ona je mogla da postoji samo u obliku anegdota ili letaka, a danas u obliku šala na internetu. Mi nismo u Severnoj Koreji i zato kod nas za satiru ne šalju u zatvor, ali nema nikakvih mogućnosti da se "izađe na tržište", to jest da se kao satiričar pojavite na televiziji ili radiju.

Javna satira, žestoka karikatura o šefu države u prajm-tajm terminima na televiziji, ili na prvoj strani novina - to je dokaz slobodne države.

Godine 1988. u "Moskovskim novostima" pojavila se karikatura Gorbačova. To je bila prva karikatura šefa ruske države posle više od šezdeset godina. A od 2001. godine karikature, parodije i žestoke šale na račun predsednika postale su nemoguće. To govori da su se vremena promenila. Od tada mi imamo samo simulaciju satire.

ETNA: Šta se dešava sa osećanjem za humor i satiru kod ljudi u Rusiji?

Šenderovič: Ljudi su zaplašeni, vlada "stokholmski sindrom". A shvatanje smešnog je individualno. I, hvala Bogu, da je tako. Humor je apsolutni Univerzum. Ja sam u svemu tome na drugom kraju onoga što se danas na televiziji nudi kao humor i satira. Ljudi nastavljaju da se smeju, ali, jednostavno, satira zahteva građansku hrabrosti i odgovor. Vidim i čujem po čemu se razlikuje smeh slobodnih ljudi od smeha onih koji su skrušeni.

U Rusiji je taj pritisak veoma uočljiv, mada ga ponekad ni sami ljudi ne osećaju. To je počelo još u vreme uništavanja NTV, kad su nam ljudi davali podršku. Oni su govorili: "Ne predajte se, borite se!" Oni su bili sa nama mentalno. I čak su govorili veoma očajne stvari, ali su snižavali ton. To je bilo još 2000. godine. U 2018. godini sve je dobilo potpuno medicinski karakter.

ETNA: Da li i dalje postoji interesovanje za satiru, kao što je postojalo u poslednjim godinama SSSR-a ili u prvim godinama posle njegovog raspada?

Šenderovič: Interesovanje za satiru, razume se, postoji, i što su problemi izraženiji, što je vlast autoritarnija, što je manje mogućnosti za ispoljavanje slobode kroz parlament, sud, mitinge, medije, to je veće interesovanje za satiru. U Uzbekistanu je, verujem, ogromno interesovanje za satiru. Jednostavno, za razliku od Engleske, tamo je nemoguće objaviti karikaturu "oca nacije" na prvoj strani novina. Kod nas - takođe. Ali, voda uvek pronađe put. Ono što je za vreme Jeljcinove vlasti pronalazilo izlaz u programu "Kukli", u današnjoj Rusiji ispoljava se kroz fotomontaže, karikature, anegdote, objave na Tviteru... Obilje prvoklasne satire može da se pronađe na ruskom internetu. Njeno nepostojanje na televiziji ozbiljan je problem. U krajnjem, to dovodi do degradacije satire, što se ispoljava kroz minimum samoironije i narastanja agresije protiv Amerikanaca, Ukrajinaca, ili koga je već potrebno. Stasala je prva generacija Rusa zarobljenih u mitovima o stranoj agresiji, a ne vaspitavanih na primerima samoanalize i samoironije. Satira Džonatana Svifta je satira protiv Engleza, satira Saltikova-Ščedrina (ruski satiričar, 1826-1889, nap. aut) je protiv Rusa. To je ogledalo postavljeno pred nacijom i to je šansa za zdrav razum. A državna progandistička satira - šale o američkim predsednicima - to je nešto sasvim drugo, to je u poređenju sa pravom satirom - kao Bog i šeširdžija.

ETNA: Kad biste danas ponovo pravili serijal "Kukli", ko bi se iz ruske političke elite pojavljivao?

Šenderovič: Pojavljivale bi se ličnosti po stepenu popularnosti. Satiričar od dva zla bira veće i zato bi se pojavljivali svi - u dijapazonu od Peskova (portparola predsednika Putina, nap. aut.) do Sečina (prvog čoveka naftne kompanije "Rosneft", nap. aut.). Druga je stvar što su se okolnosti promenile savršeno nepovratno, a najviše kod mene. Zato ne mogu da se vratim u "Kukle", ne zato što je satira nemoguća u autoritarnoj državi, nego i zato što je moj voz prošao i što je zabava završena. Ne može se posle Beslana (u talačkoj krizi u osnovnoj školi u ovom gradu 2004. godine poginulo je 314 ljudi, među njima 186 dece, nap. aut.) bezbrižno šaliti, kao što smo se mi šalili u "Kuklima". Ne može, jer je nepovratno nestala ona vesela intonacija.

­ Razgovarao:
Aleksandar Čotrić
 


- 10 -