Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 



Promenada duha 37

Priredio: Vitomir Teofilović
 

TEMA meseca, GODINE

KO SMO, GDE SMO I KUDA IDEMO

Nova godina je prilika da se sumiraju rezulati protekle godine, ali pošto su ti rezultati mršavi, daćemo malo širu retrospektivu. Otuda ovaj rostanovski naslov.

Danas je u legislativi gotovo celog sveta evropski sistem vrednosti. To nije slučajno – u pitanju je set zakona i propisa koji sažima vrhunsku humanioru (međuljudske odnose svih obima i nivoa) i vrhunsku privrednu i infrastrukturnu funkcionalnost. Ta načela i odgovarajuću legislativu 1973. godine su usvojile 32, a do 1999. godine čak 56 država Evrope, Azije i Severne Amerike. Naziv tog korpusa država, podsetimo se, bio je KEBS (Komitet za evropsku bezbednost i saradnju), danas OEBS (Organizacija za...). Na žalost, mnoge države sa ovog spiska (sve sem članica EU) samo delimično poštuju te dužnosti i obaveze. Zašto te države, među kojima i naša, neprestano odlažu primenu tih normi iako je to najbolji set odnosa na svetu, tako sročen od najvećih stručnjaka predmetnih oblasti da je teško nešto u njemu poboljšati a da se nešto drugo ne poremeti? To je razumljivo za vlasti koje ne žele transparentnost u protoku novca da bi i dalje nesmetano ostvarivale svoj materijalni interes i monopol odlučivanja, ali teško je razumeti da to čini vlast kojoj je jedan od glavnih prioriteta borba protiv bezakonja i za punu javnost rada. Umesto da što pre uvodimo evropske zakone, kad već ionako najavljujemo skori ulazak u EU, mi gubimo vreme i energiju na donošenje bezbroja novih zakona i propisa! Ponašamo se kao da samo fingiramo približavanje Evropi, pa umesto što kraćeg roka dajemo sebi rok bez roka. Izvršna vlast jača umesto da pospešuje najširu demokratsku lepezu odlučivanja. Mada je na papiru sve kao u istinski demokratskim državama, u sistemima koji ignorišu zakonodavnu i sudsku vlast ne funkcioniše ni izvršna vlast – i ona je pod kontrolom političke vrhuške, mahom jednog čoveka – vođe. Sva pamet i sva energija jednog naroda svedena je na moralno-politički lik oca nacije.

Šta razborit i savestan čovek može da čini u državi koja je načelno blizu a praktično daleko od vladavine prava? Svi ljudi čestitog morala i slobodnog intelekta trebalo bi, uz svakodnevne poslove i obaveze, da kontinuirano pritiskaju državu da čini ono što uvažava na papiru (obavezna ustavom i zakonima) – da poštuje punu nezavisnost kako svih stubova moći, tako i prava svih činilaca društva – od pojedinaca do svih ustanova i organizacija. Šta to praktično znači? Niko – a to vladajuća garnitura svakodnevno čini prema svojim kritičarima, pre svega prema opoziciji – ne bi smeo da ikoga proglašava kriminalcem – to je isključivi domen sudstva. Takođe, vlast ne bi smela da nevladine organizacije i kritičku javnost, počev od medija, proglašava neprijateljima države i stranim plaćenicima. Potpuno je nebitno ko koga pomaže – ujak iz Amerike, tetka iz Kanade ili bilo ko iz belog sveta – jedino je bitno stoje li ili ne stoje argumenti kritike. Samo kroz slobodnu kritičku javnost i pravo svih građana da slobodno iskazuju svoj stav možemo da dobijemo politički korektiv koji bi iznedrio savesnu i odgovornu vlast, u stanju da se suprotstavi trenutnim dešavanjima koja nas vode u katastrofu, kao što je već decenijsko masovno iseljavanje u svet – svake godine manje nas je za 35.000 stanovnika. Poslednjih godina ovu brojku drastično uvećava i sve veći izliv mozgova – masovni odlazak najobrazovanijih mladih stručnjaka u svet. Nastavlja se i već stoletna selidba žitelja sela u gradove – u hiljadama sela više nema nijedne mlade osobe, u stotinama čak ni starih, a tendencija pražnjenja sela – i čitave zemlje – teče sve bržim tempom.

Država mora što pre da preduzme radikalne mere, od smanjenja poreza do uvođenja raznih stimulacija, da posebno motiviše male privrednike, kao nosioce razvoja svuda u svetu, da se što više mladih zapošljava u zemlji; da stimulacijom poljoprivrede zaustavi masovno iseljavanje iz sela u grad i da razvojnim programima motiviše mlade stručnjake da svoje znanje i inventivnost ulože u razvoj svoje zemlje umesto što smo sve izdašniji besplatni "izvoznik" mozgova u svet.

Ne bi bilo teško u relativno kratkom vremenu izboriti se za odgovornu i modernu državu kad bismo imali bar simboličan broj nezavisnih intelektualaca i umetnika, čiji bi postojani uticaj brzo dobijao sve masovniju podršku. Na žalost, nismo u toj situaciji. Većina naših obrazovanih ljudi, računajući i doktore nauka i akademike, još je u duhovnoj inerciji i smatra da su Istok i Zapad manje-više jednaki, a da je pravi neki treći put, poput samoupravnog socijalizma naših očeva i deda. Još nisu svesni da se samoupravljanje svodilo samo na sindikalna i druga politički nebitna pitanja. I mada su lično ili indirektno, preko svojih rođaka ili rođene dece, upoznali blagodeti pravno uređenih država – društava sa najboljom legislativom na svetu, sa najvećim ličnim i građanskim pravima, sa najvišim standardom na svetu, sa najvećom vertikalnom prohodnošću (mogućnošću afirmisanja na osnovu ličnih sposobnosti i vrednoće), sve to nije dovoljno da se iz svesti ukloni stereotip da je svaki kapitalizam loš i da "Amerika i Engleska biće zemlja proleterska". Iako se "pevuši" već čitavo stoleće, iako se za to vreme urušio sav (pseudo)proleterski svet a Zapad vinuo do masovne blagodeti većine, ta pesma i dalje opstaje kao slogan koji navešćuje svetliju i srećniju budućnost. Potpuno se ignoriše činjenica da je Zapad sam sebi najveći kritičar i da se zahvaljujući bespoštednoj autokritici neprestano koriguje, ostvarujući time sve humaniju i funkcionalniju formu društvene organizacije.

Arnold Tojnbi je u "Istorijskim istraživanjima" obznanio tužan uvid da se najsporije menja – svest! Da je mentalna inercija najžilavija i najpogubnija. Naša relativizacija vrednosti i političkih opcija ("svi su isti") dosegla je patološke razmere i preovlađuje u javnom mnjenju. Pošto i u kultivisanim pravnim državama imaju većih ili manjih grešaka, i kod pojedinaca i u radu institucija, mi automatski izjednačavamo Istok i Zapad, a pošto nam je Istok emotivno bliži, čak mu dajemo i prednost. Potpuno gubimo iz vida načelnu razliku i tih grešaka i odnosa prema njima. Ne uviđamo da greške u demokratskom društvu i samovolja u državama koje ignorišu institucije nisu isto! Tramp je, recimo, sklon spontanim odlukama, ali su sudovi poništili mnoge njegove odluke. A ko sme ne samo da poništi već i da zatraži razmatranje nekog stava u autoritativnom režimu?! Zapad ima institucije koje čuvaju i obezbeđuju zakonitost postupanja, Istok i Jug ih nemaju. To je dramatična razlika. U pravnim državama slučaj poput "Savamale", i kad bi se nekim čudom dogodio, bio bi rešen za dan-dva – ako se zna ko je to uradio, odmah bi se kaznio; ako se ne zna, kaznio bi se resorni funkcioner zbog nemara u delokrugu svoje odgovornosti! U pravnoj državi niko ne može da ima tajne prihode niti da nekažnjeno ikog proglasi lopovom – može (i treba) samo da svoju sumnju poveri nadležnoj službi. Takođe bi pseudo-stručnjaci sa plagiranim diplomama, što se dogodilo nemačkim funkcionerima, bili odstranjeni iz javnog života. Drugim rečima, kad se isto dogodi na Istoku i na Zapadu, to nije isto! To su samo formalne sličnosti supstancijalnih razlika!

Društvena svest može da se relativno brzo menja samo pod jednim uslovom: kad bi postojala elita koja razume duh epohe i ima potrebu da se na moralno-političkom polju angažuje. Na žalost, naša je premala da bi bila društveno delotvorna i zato nije čudo što još tavorimo u predgrađanskom društvu, u kome je još uvek pozitivna deviza "Ko drukčije kaže, kleveće i laže" iako je već dva milenijuma osnovno načelo Rimskog prava, ugaoni kamen moderne civilizacije "Čuti i drugu stranu" ("Audiatur et altera pars!"). Takođe nam je pozitivna i deviza, amanet od najvećeg sina naših naroda i narodnosti: "Nećemo se držati zakona kao pijan plota." Naša država ne odvaja ni ceo procenat na kulturu, dok je u Austriji budžet za kulturu veći od vojnog! Kultura gaji svest o vrednosti drugog i drukčijeg, a drukčije je duša napretka!

Naša duhovna elita ne zna da je razlika između strukture demokratskih država (EU, SAD, Kanada, Japan, Australija, Novi Zeland...) i parademokratskih (samo na papiru demokratskih) država Azije, Afrike i Latinske Amerike principijelna i civilizacijska, a ne razlika u nijansi. Kod istinski demokratskih država na delu je otvoreno društvo, u kome slobodno deluju sve društvene institucije i pojedinci, a kod onih drugih reč je o arbitrarnoj populističkoj vladavini, sa kontrolom rada svih institucija i pojedinaca, sa prećutnim strateškim ciljem da vladajuća garnitura ostane večno na tronu i zahvaljujući imunitetu vlasti nikad ne bude izložena ispitivanju zakonitosti svog rada i porekla svoje imovine. Kad bi bila reč o iskrenom nastojanju što brže integracije u EU, to bi se moglo učiniti u roku od godinu-dve. Potrebna su samo dva odlučna koraka – da usaglasimo legislativu sa EU i da dostignemo određene standarde. Za prvi korak dovoljna je dobra volja, a drugi bi bio obilato pomognut sredstvima iz pretpristupnih fondova za modernizaciju privrede, saobraćaja, zdravstva... Mi smo zemlja sa pruženom rukom pomoći, ali problem je u nama! Da bismo to shvatili, treba, osim Vebera, čitati i Monteskjeovo tumačenje podele vlasti ("O duhu zakona", 1748) i Poperovo takođe epohalno delo "Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji" (1945). I vladaoci i podanici bi otkrili da nam uzori nisu neke ideološke himere poput samoupravnog socijalizma već tik pred nosem – to su Austrija, Nemačka, Francuska... Takve kakve su, a ne samo u našoj svesti idealizovane zemlje Skandinavije – i to je mistifikacija i mitifikacija rođena u idili samoupravljanja i volšebnog "trećeg puta" – skandinavske zemlje su samo nijanse najbolje društveno-političke strukture danas u svetu.

Da li ćemo ići napred, kao poslednjih godina, bar brzinom puža, koliko-toliko uvažavajući evropske vrednosti ili ćemo se sve agilnije priklanjati praksi netolerantnih zemalja, a kritičku svest, umesto poželjnim korektivom, proglašavati kriminalom? To zavisi, bar donekle, i od stava i volje svakog pojedinca.

ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

SRPSKE NARODNE IZREKE

– Iz zbirke Vuka Karadžića –

• Kad je rat, niko nikom nije brat.
• Kad mu grom ništa neće, prođi ga se i ti.
• Kad su oči pune, i srce je sito.
• Mrtvu se vuku rep mjeri.
• Nauka je jedna muka, a oduka dvije muke.
• Ne lipši, magarče, dok trava naraste!
• Od inata nema gorega zanata.
• Od nevješta i gora plače.
• Radi kao da ćeš sto godina življeti,
a moli se Bogu kao da ćeš sjutra umrijeti.
• Udri, Bože, krivoga, a pravi je odavno poginuo.
• Ko se ne muči u mladosti, kuku mu u starosti!
• Kud će iver od klade?
• Misliš li me mrtva požaliti, požali me dok sam u životu.
• Mlado ludo.
• Ni svi tvoji sveti, ni svi moji kleti.
• Nit` je naš, nit` je vaš, vuci ga, vraže, kuda znaš.
• Nosi struku u ljeto, a u zimu kako ti drago.
• Od stara oca đeca siročad.
• Po ocu sin, a po materi kći poznaje se.
• Potonja pamet magarcu pod rep.

Pojmovnik

VLAST I VLADARI

• Volter:
Mora da vlast pričinjava ogromno zadovoljstvo
kad toliko ljudi čezne za vlašću.

• Žozef de Mestr:
Svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje.

• Madagaskarska izreka:
Novi vladar, novi poredak.

• Frensis Bekon:
U mnoštvu problema vladanja najveći se krije u karakteru vladara.

• Bjelinski:
Od svih ljudskih strasti dve su najjače i najsurovije:
samoljublje i vlastoljublje.

• Frančesko Gvičardini:
Kad vladaju bitange i neznalice, nije čudo što vrline nisu na ceni –
prvi ih mrze, a drugi i ne znaju za njih.

• Karel Čapek:
Vladar narodu: Ja vam naređujem da mi plaćate,
a vi mi plaćate da vam naređujem.

• Dostojevski: .
Vlast dobija samo onaj ko se sagne da je uzme.

• Macini:
Vladari zaboravljaju obećanja, ali narod ne zaboravlja.

• Lord Halifaks:
Za vladara je bolje da sudi o ljudima kakvi su jedni prema drugima
nego kako se odnose prema njemu.

• Gete:
Nije dobro za stado ako mu je pastir ovca.

• Edmund Spenser:
Ne može vladati velikima ko ne razume dušu malih.

• Miroslav Krleža:
I u raju i u paklu majori su majori!

• Makijaveli:
Vladari se moraju čuvati laskavaca kao kuge.

• Solon:
Tako sam vladao kako sam silu i pravdu udružio.

• Vilijem Pen:
Ubedite narod da misli da sam vlada i vladaćete njime.

• Karel Čapek:
Građanin: Prokleta vlada! Opet mi ne gori cigara!

• Kemal Ataturk:
VVladar koji traži pomoć vere je slabić,
a slabić ne zaslužuje da bude vladar.

• Vilhem Miler:
Vladar koji hrani mudraca a ne pita za savet
je kao bogalj koji nema noge a ima konja za jahanje.

• Volter:
Najbolja je vlast ona u kojoj se građanin pokorava samo zakonima.

VELIKANI DUHA

MARTIN LUTER KING
(1929-1968)

Pre pola stoleća ubijen je legendarni borac za jednakost crnaca i belaca. Poput svog slavnog prethodnika Mahatme Gandija, i Luter je bio beskompromisni borac nenasilnim sredstvima za slobodu i ravnopravnost svih ljudi. Mnogobrojnim marševima i nenasilnim akcijama niz godina se borio za ravnopravnost crnaca i belaca. Životom je platio tu borbu, ali njegova smrt je označila radikalni preokret i u svesti i u praksi Amerikanaca – krunisala je to vekovno nastojanje. Rasizam se nakon njegove smrti sveo na tajne grupice i pojedince, opšte javno mnjenje prihvatilo je ravnopravnost kao jedino human odnos...

Ovaj neumorni borac bio je i mudar čovek, rečit i duhovit.

• Nisu grešna samo zlodela već i užasna tišina dobrih ljudi.
• Uvek je pravo vreme da se uradi prava stvar.
• Ako čovek nije otkrio ništa za šta je spreman i da umre,
ne zaslužuje ni da živi.
• Ako ne možeš da letiš, trči; ako ne možeš da trčiš, hodaj;
ako ne možeš da hodaš, puzi, ali što god radiš – idi napred.
• Ljubav je jedina sila koja može neprijatelja da pretvori u prijatelja.
• Inteligencija plus karakter – to je cilj pravog obrazovanja.
• Nenasilje je moćno i pravedno oružje, jedino oružje istorije
koje ne ranjava protivnika i oplemenjuje onoga koji ga upotrebljava.
• Oni koji ne traže sreću pre će je naći, jer oni koji je traže zaboravljaju da je najsigurniji način da budete srećni ako tražite sreću za druge.
• Vera je ako napraviš prvi korak i kad ne vidiš cele stepenice.
• Formula "oko za oko" dovela bi, na kraju krajeva, do toga
da svi budemo slepi.
• Nepravda bilo gde je pretnja pravdi svuda.
• Istinski mir nije u tome da utihnu tenzije već da nastupi pravda.
• Ne zaboravimo: i Hitler se zaklinjao u zakone.
• Počinjemo umirati čim prestanemo da govorimo o važnim stvarima.
• Manje nas bole uvrede naših neprijatelja nego ćutanje naših prijatelja.
• Opraštanje nije povremeni čin već neprestani stav.
• Ne dozvoli da te iko toliko povuče nadole da počneš da mrziš.
• Nikad se ne plaši da postupiš ispravno.
Kazne društva su sićušne u poređenju sa ranama
koje nanosimo svojoj duši kad okrenemo glavu od problema.
• Niko ti ne može sesti za vrat ako se sam ne sagneš.
• Čak i da znam da će svet sutra propasti, opet bih sadio jabuke.

VREMEPLOV

RAKO NIKČEVIĆ
(1938 - 2012)

Crnogorsko-srpski pisac R. N. danas bi imao 80 godina. Ogledao se u raznim žanrovima, a književno najvrednije su mu knjige afograma –književnih minijatura koje su značenjem aforizmi, a oblikom epigrami.

• Proleteri svih zemalja, ne valja!
• Ne da priča da napišem pjesmu!
• Ovako bliski, bićemo sve dalji.
• Do slobode vođeni, od slobode Vođini!
• Napreduje se tehnički, vjerskim i zvjerski!
• Kad se sretnu čovjek i planina, teško planini!
• Ubice se dijele na niske i istorijske.
• Neka gomilaju kad smo gomila!
• Ima li ko s nama? Ima – znak pitanja!
• Ja sam optimista! I ja! – reče pesimista!

PREVOD / TRANSLATION

by Vitomir Teofilović

MASTERS OF SHORT
LITERARY FORMS

Serbian cartoonists get the highest awards around the world every year - from Rome, Vienna, Paris to New York, Tokio and Sidney. Some other countries would misuse it by publishing caricatures in a daily newspaper every day. We really respect artistic dignity so it is not nice to disturb the artists in their work. That is why cartoons get published only in the weekend paper.

Our short films are famous all over the world as well. The other countries would abuse that too so the audience in cinemas across the state would only see a feature-length motion picture after a short film being broadcasted like an aperitif. But the artists would feel underestimated then. That is why we ceremonially watch short films only once a year usually on a film festival. And not on a here-today-there-tomorrow basis.

Our aphorists are also very well-liked in our society - real favourites with visitors at literary evening events. Some papers get us permanent coloumn - would you imagine - the whole corner, not in every day issues but only on the weekends and public holidays! They know us that we are real Christians who cast around for aphorisms to make it in six days time. So in the seventh day we can get published.

We have become famous around the world and consequently entered into anthologies.

Our publishers are willing to print us as well but they are granted small subsidies by the state so they usually publish only novels and dramas and the rest of a long-form feature stories. As a result, they do not have a penny to aphorisms name anymore.

Authors decide to contribute towards the cost of their publication but those books are never delivered to the libraries because the latter hardly got money to purchase novels, memoirs and amorous adventures of our pop stars.

I can put my hand on my heart and say we aphorists and other masters of short literary forms can not complain. We are still capable of free creative writing and there is nobody to disturb us. The state have not provided a grant to us, not because we are very critical of the regime, but because all short literary forms does not receive equal treatment as compared with other forms of literature. The adjectives proves that. Not only the bigger countries are more important than smaller ones but also not all fingers are of same length. What a difference between the index finger and the little finger!

Malicious people consider that the government is slandering the short story writers because we are critical of them but actually those are nasty rumours. If we were left at the mercy of the government we would get not a milimetre of precious space in the paper let alone the whole corner in ceremonial or holiday issues of the newspapers.

translated by Saša Jovičić Eks

- 15 -