Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Filozofija


Adam Svift

Politička filozofija

Vodič za studente i političare

3. Sloboda kao učestvovanje u politici
naspram slobode koja počinje
tamo gde se politika završava

Treća razlika koju Berlin pravi između pozitivne i negativne slobode suprotstavlja one koji na slobodu gledaju kao na nešto što se ostvaruje političkom aktivnošću onima koji smatraju da se ona suštinski odnosi na aktivnosti koje su ostavljene pojedincu. Prema toj varijanti "pozitivne slobode", istinska sloboda stiče se političkom aktivnošću u državi, učešćem u zajedničkoj samoupravi, uzimanjem učešća u stvaranju zakona po kojima se živi. To je u suprotnosti s konvencionalnim stanovištem da su zakoni propisi kojima se određuje šta pojedinac može i ne može da čini.

Očigledno je da se ta verzija pozitivne slobode može podudarati s poimanjem "slobode kao autonomije". Recimo da slobodu smatramo istovetnom sa istinskim samoostvarenjem. Tome dodajmo stav da ljudska bića istinsko samoostvarenje postižu političkom aktivnošću i doći ćemo do zaključka da se sloboda stiče učešćem u politici. Aristotel je smatrao da je čovek "politička životinja", čime je delom imao u vidu da je posebnost ljudskih bića - ono po čemu se ona razlikuju od životinja - u njihovoj sposobnosti da se okupljaju radi razmatranja i odlučivanja kako će organizovati svoje društvo. Klasična republikanska načela, u svom tradicionalnom tumačenju, zasnivaju se upravo na takvom poimanju slobode. Republikanci smatraju da je učešće u politici istinski čovekov cilj, povlašćeno stanište dobrog života za ljudska bića, a time i put ka istinskoj slobodi. (Za američke čitaoce želeo bih da napomenem da "republikanizam" o kome govorim nema nikakve veze s članstvom u Republikanskoj stranci; za Britance, da ima neke veze sa suprotstavljanjem monarhiji.) Takvo republikansko stanovište se, svakako, veoma razlikuje od zdravom razumu sklonijeg liberalnog stanovišta da se sloboda sastoji u prepuštanju ljudima da svoje živote vode na način koji njima odgovara. U svetlu savremene terminologije, takva vrsta republikanizma bila bi suviše "perfekcionistička" - ili nedovoljno neutralna u odnosu na suprotstavljene stavove o tome šta je dobar život za ljudska bića - da opavda politiku države vođenu u njeno ime. (Razliku između perfekcionističkih i neutralnih stavova o tome šta država može da učini objasnićemo u četvrtom poglavlju, u kojem govorimo o zajednici.)

"Sloboda kao politička participacija" može se na još jedan način poklopiti sa "slobodom kao autonomijom". Pretpostavimo da smatramo da je neophodno da postoje zakoni - ako ni zbog čega drugog, ono zato što bi alternativa bila prirodno stanje - i da prihvatamo stav da oni ograničavaju slobodu ljudi. Pitanje koje se postavlja jeste - kako ljudi mogu živeti rukovodeći se zakonima, a da ipak budu slobodni? (To pitanje postavio je Ruso.) Na njega se mogu dati dva različita odgovora. Prvi, očigledniji, jeste da sami zakoni doprinose slobodi. Zakoni mogu da ograničavaju slobodu ljudi da bi je uvećavali. Na primer, zakon protiv ubistva sprečava me da počinim ubistvo - i time ograničava moju slobodu - ali takođe sprečava da budem ubijen - i time je uvećava. Jedan način razmišljanja, na kome se zasniva tradicija društvenog ugovora, jeste da je razumno žrtvovati slobodu da činimo sve što želimo (uključujući i da se međusobno ubijamo) radi slobode u okviru zakona, koja je, u celini uzevši, značajnija. To je konvencionalno liberalni stav prema ulozi države. Prema njemu, sloboda koju unapređuje zakon je negativna sloboda (poput slobode da ne budemo ubijeni). Ta povezanost zakona i slobode ne govori o tome ko donosi zakone. Moju slobodu da ne budem ubijen može štititi zakon čak i ako ga je doneo neki diktator.

Drugi, zanimljiviji - i izrazito republikanski - odgovor podseća nas na to da autonomija znači "upravljanje sobom". Ruso tvrdi da se najznačajnija vrsta slobode sastoji u poštovanju zakona koje sami donosimo. Kako možemo živeti prema zakonima, a ipak biti slobodni? Drugi odgovor - možemo ako živimo prema zakonima koje smo sami doneli. Zato možemo govoriti o slobodi građana u demokratskoj državi, koji učestvuju u donošenju zakona, a nemaju je podanici nekog diktatora (bez obzira na obim konvencionalnije, negativne slobode koju im taj diktator daje). Čak i oni koji su nadglasani - i tako prisiljeni da se pokoravaju zakonima koji nisu po njihovoj volji - slobodni su u smislu da su ravnopravni članovi zajednice koja upravlja sama sobom, a ne podređeni zakonima koje su im nametnuli drugi. To je sloboda u smislu nedominacije. Rob liberalnog gospodara može imati slobodu da čini mnoge stvari koje robu autoritarnog gospodara nisu dostupne. No, on ipak nije gospodar samog sebe. Podleže volji drugog. Ako njegov vlasnik donosi odluke, on ne uživa slobodu u smislu nedominacije, bez obzira na to koliko taj vlasnik mario za njega i brinuo o njemu. Prema Makelamu, ta vrsta slobode je sloboda građanina (x) od dominacije drugih (y) da određuje pravila po kojima će živeti (z).

Do sada smo govorili o dva načina izražavanja republikanske slobode, dva načina koja podrazumevaju da je učešće u politici od bitnog značaja za slobodu, i oba se mogu uklopiti u slobodu u smislu autonomije. Jedan podrazumeva ideju "samoostvarenja u politici", drugi, pak, "slobodu u smislu življenja prema zakonima koje smo sami doneli". Postoji, bojim se, i treći izraz republikanskog stava. Prema njemu, sloboda koja zanima republikance nije ni kontroverzna i metafizički neuhvatljiva "sloboda u smislu samoostvarenja u politici", niti sloboda u smislu nedominacije. On podrazumeva da sloboda koja interesuje republikance jeste dosadna stara negativna sloboda, sloboda pojedinca od mešanja drugih. Učešće u politici je od bitnog značaja za slobodu ne zato što se sloboda ostvaruje samim činom učešća, niti zato što učešće u donošenju zakona po kojima ćemo živeti znači da ne zavisimo od volje drugih, već zato što je učešće u politici najefikasniji način da je zaštitimo. Prema tom stavu, učešće u politici je sredstvo za ostvarivanje slobode, ne njeno svojstvo. Ono oko čega se liberali i republikanci najviše ne slažu nije šta predstavlja dobar život za ljudska bića, niti šta se smatra slobodom, već, jednostavno, to da li je, i u kojoj meri, aktivno, angažovano, politički svesno građanstvo neophodno da bi se zaštitila negativna sloboda.

Ta tvrdnja republikanaca o politici kao sredstvu izgleda otprilike ovako. Pretpostavimo da se zalažemo za negativnu slobodu. Sasvim je moguće zamisliti nekog veoma liberalnog diktatora, koji se zalaže za negativnu slobodu svojih podanika i donosi zakone koji je u najvećoj meri štite. Narod ne učestvuje u donošenju tih zakona - te nije slobodan da se izjašnjava o "slobodi kao participaciji" ili "slobodi u smislu nedominacije" - ali ima najveću moguću slobodu od mešanja drugih. Da li mogućnost postojanja takvog liberalnog diktatora znači da bi oni koji se zalažu za negativnu slobodu trebalo da budu zagovornici diktature kao najboljeg načina za donošenje zakona? Svakako, ne. Zašto? Zato što, i pored toga što ljudi u tom društvu mogu uživati veliku negativnu slobodu, ona teško može da bude postojana, sigurna i otporna. To što im je na raspolaganju zavisi isključivo od dobre volje diktatora. Ako on promeni svoj stav ili ga nasledi sin s manje liberalnim pogledima, njihova sloboda će jednostavno nestati. Kakav sistem donošenja zakona čini negativnu slobodu pojedinaca najverovatnijom? U kom sistemu se njihova negativna sloboda pokazuje najotpornijom (sigurnijom, postojanijom)? Odgovor: u samoupravnoj republici, u kojoj svi građani aktivno učestvuju u politici. Građani moraju aktivno učestvovati u politici i posedovati jako osećanje građanske dužnosti, jer je to najsigurniji način da zaštite svoju slobodu od mešanja drugih. U tom stavu ima nečeg paradoksalnog. (Kventin Skiner /rođen 1940/, engleski politički teoretičar, koji daje to tumačenje i zalaže se za takav stav, jedan od svojih članaka naslovio je "Paradoksi političke slobode".) Da bi bolje zaštitili sopstvenu slobodu, građani bi trebalo da prihvate da imaju obavezu da čine neke stvari koje inače ne bi činili - da glasaju, da prate politička dešavanja, da budu spremni da daju život za svoju zemlju (da je zaštite od invazije neliberalnih spoljnih sila). Ako to ne prihvataju, država može uzeti sebi pravo da im takvu obavezu nametne. U Australiji zakon obavezuje građane da glasaju. Takvo ograničavanje njihove slobode - nisu slobodni da ne glasaju (bar ne bez plaćanja kazne) - delom se obrazlaže time što ih to podstiče na praćenje politike i tako doprinosi zaštiti njihove sopstvene negativne slobode.

nazad