Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Počasni građanin

DRUGI DEO

9.

Subotnja večernja groznica u Domanovićgradu. Svuda se oseća neka svečana atmosfera, neko ushićenje. Posebno u hotelu Alem, koji je kao domaćin Folkfesta malo umiven i ulašten. Pre svega, sve su sijalice na broju, pa sad hotel svetli punim sjajem.

Restoran se popunjavao već od predvečerja, iako se festival otvara tek u 20 časova. Do 19 skoro svako je bio za svojim stolom. Na podijumu, već namešteni bubnjevi. Tu je i stalak sa mikrofonom. Neka dva momka isprobavaju ozvučenje,  malo-malo pa se čuje: en-dva, en-dva...

Poranile su i posebne uzvanice – dva mlada Amerikanca. Oni su dobili počasno mesto, mali podijum nasuprot orkestru. Sa njima je povremeno i Milena, koja, pored toga što pazi na Majkla i Dejvida, ima i svoje zadatke oko organizacije. Valja opslužiti onoliko gostiju. Restoran je bio ovako pun samo prilikom svečanog otvaranja, pre dve decenije. Međutim, Zlatica se još ne pojavljuje. Dejvid se vrpolji, svakog časa baca pogled ka vratima. Sad će i ona, kaže mu Milena, ima još nešto da posvršava u svojoj kancelariji. Majkl ništa ne komentariše. Kao da on nešto drugo zna.

– Čuj, Dejvi, ona je malo ljuta – najzad progovori on. Dejvid se štrecnu, pa upitno pogleda u svog druga: da li je možda on za to  kriv. – Ljuta je na obojicu. Zbog onog odlaska u Radojevo, a potom i susreta sa gradonačelnikom  pre neki dan.
– A zašto bi zbog toga bila ljuta? U čemu je problem? – upita Dejvid, ipak s olakšanjem, važno je da se Zlatica nije naljutila na njega.
– Problem je njen otac. Ispada da smo najpre započeli sa njim, pa se prešaltovali na gradonačelnika. Njih dvojica su, biće, međusobno surevnjivi. Zlatičin otac je dugo bio na čelu ovog grada i navikao je da se uvek pita.
– A tako! Ako se ti slažeš, od sada više ništa nećemo raditi bez njenog oca. Hajdemo kod nje da joj kažemo!

Dejvid bi da odmah izgladi odnos sa svojom draganom, ali ga u ovom slučaju hladnokrvniji Majkl zaustavi. Neka, ubrzo će ona doći, pa će srediti odnose. Čim se ona pojavila, odmah su pala  izvinjenja. Naročito se potrudio Dejvid da je uveri kako će ubuduće mnogo više biti uvažavan njen otac. Njoj je laknulo, postigla je što je htela. Odah je pozvala oca preko mobilnog telefona da dođe na festival, dodavši da mu se Majkl i Dejvid izvinjavaju zbog susreta sa gradonačelnikom bez njegovog znanja, što se više neće ponoviti. Zlatan je išao do kraja: ne može na njihov festival, nešto je prehlađen. Usred leta! Začudila se Zlatica i pokušala preko majke. Čulo se  kako ga Liza grdi, i čak mu preti da će sama otići na festival. Zlatan je isterao svoje. Liza se ipak nije usudila da izlađe bez supruga, svet bi ih olajavao na pasja usta.

10.


Tik pred početak stigao je i gradonačelnik sa ženom, on u beloj košulji kratkih rukava  i kravatom, ona u dekoltovanoj šarenoj haljini. Za razliku od svog supruga, mršavog dugonje, gospođa je oniska i zaobljena crnka s jarkocrvenim karminom na usnama i sveže onduliranom frizurom. Njih dvoje su se pridružili već zaselom društvu koje su činile Milena, Zlatica, Majkl i Dejvid.

U kafani je zažagorilo: pošto je glavni stigao, sad će početi. Ali nigde orkestra. Čuli su da su doputovali trubači iz Vranja, pa zašto ih nema na podijumu? Vrpoljio se i gradonačelnik, gde je Srećko Srećković da ga obavesti je li sve u redu? Da bi prikrio zebnju i ublažio situaciju, ispričao je poznati vic o advokatki Vranjanki i njenom postarijem klijentu. Svi su se za stolom nasmejali, a gradonačelnikovica je čak i vrisnula, iako taj vic njen muž priča već godinama. Dejvid je, međutim, upitao čemu se toliko smeju, pa je Majkl pokušao da prevede vic, posluživši se pri tom i američkim južnjačkim narečjem, ali bez većeg uspeha. Dejvid se ipak smejuljio.

Prošlo je 20 časova kad se pojavi Srećko Srećkovoć (i on u beloj košulji kratkih rukava i šarenom kravatom) kao pokisao. Kao da su mu sve lađe potonule, što bi se reklo. On je prišao svom šefu da mu nešto šapne na uvo. Radiša Šopalović je prevrtao očima. U jednom trenutku, gotovo da je krenuo da grdi svog savetnika, da je debelo zabrljao, ali se zaustavio. Za kritiku uvek ima vremena, sada treba spasavati situaciju.

Evo šta se desilo. Srećko je putovao u Vranje da angažuje Šabana Šabanovića za festival. Ovaj se kao nećkao, imaju neki angažman u Jagodini kod gradonačelnika Palme. Srećku se učinilo da Ciga tvrdi pazar kako bi iskamčio veći honorar, ali  nije imao kud, bez trubača ne može natrag, pa mu je obećao dvostruko više od Palme. Šabana je to smesta prelomilo. Ali, tražio je pare unapred. Srećko, naravno, nije nosio torbu s novcem, pa je obećao da će biti isplaćeni čim u subotu stigne u Domanovićgrad. Da, ali umesto Šabana Šabanovića i njegovog orkestra, stigao je njegov bratić, i on Šabanović, ali Šefket, sa orkestrom koji nikad nije učestvovao u Guči, a kamoli da se okitio pobedničkom lentom. Objašnjenje jednostavno: Šaban nije smeo da zaobiđe stalnu mušteriju Palmu, pa je poslao bratanca. Srećko je progutao knedlu, šta je tu je, i ovaj je Šabanović, i ovaj je crn, pa će valjda proći. Pozvao je trubače da siđu iz hotelske sobe u restoran i nastupe. Može, kad dobiju pare kako je dogovoreno. Srećko nije ni sada imao torbu s parama, opština nikad ne isplaćuje na  ruke, već preko računa. Umesto novca, Srećko im je ponudio pripremljen ugovor o delu, a novac će im biti uplaćen koliko sutra. Možda bi Šefket pristao i na ugovor, ali on je glasio na ime Šabana Šabanovića, budući da je on i trebalo da dođe u Domanovićgrad. Srećko je obećao da će već ujutru biti ispravljen ugovor na njegovo ime, ali je Šefket ostao nepoverljiv.

– Šta ćemo sad? – pitao je Srećko svog šefa.

Radiša Šopalović je naglo ustao, promrmljao izvinjenje društvu za stolom i pojurio u hotelsku sobu gde su se nalazili trubači. U stopu ga je pratio Srećko Srećković. Gradonačelnikovo uznemirujuće ponašanje nije ostalo nezapaženo u kafani. Usledili su svakojaki komentari. Oni najkastrofičniji odmah su zaključili da od Folkfesta nema ništa, samo su ih natociljali da kupe rezervacije (istina, rezervacija nije samo obezbeđivala mesto nego i jedno piće gratis)! Drugi, koji inače o svemu unapred sve znaju, tvrdili su da trubači nisu ni došli, da su garavi koji su viđeni u hotelu obična festivalska publika, ta i Cigani vole trubače. Treći, koji su tu isključivo zbog zabave, okrenuli su na šalu: svirači su tu, ali je glavni trubač iznenada dobio upalu grla. Drugi se na to nadovezao: nije grlo, nego je uganuo prst dok je muvao svoju vatrenu Ciganku...

Kako je munjevito izjurio iz kafane, gradonačelnik se tako naglo i vratio. A za njim i trubači, njih šestorica, koje je predvodio organizator festivala Srećko Srećković. Pitate se kako je gradonačelnik tako brzo nagovorio Cigane da siđu? Imao je neverovatnu moć ubeđivanja. A ona se sastojala od nekoliko čarobnih reči: Ako smesta ne siđete, odmah ću vas pohapsiti! Majku li vam Cigansku, mene ste našli da zajebavate!

Čim su ušli u kafanu, Radiša se još jednom brecnuo na Srećka:
  Kako si sam zakuvao, tako sam i otvaraj festival, meni ga je preko...

Tako se mlađani savetnik našao sam na podijumu ispred trubača.

– Dragi posetioci, došao je dan kada i naš grad dobija festival – čim se latio mikrofona, Srećko je osetio kako se tope sve one muke koje su ga dotle morile. Još kad odjeknu trube, sve će doći na svoje mesto, leći će na brašno i sam gradonačelnik. Potom je obavestio prisutne da će Folkfest trajati mesec dana, zapravo sva četiri vikenda, uz renomirane učesnike. Večeras nastupa poznati Šabanović sa svojim orkestrom, a već sledeće nedelje Garavi sokak i Zvonko Bogdan, pa Lepa Lukić i Miroslav Ilić!...

Srećko je potom objašnjavao kako će se glasati na kraju, ali se on više nije čuo jer je odjeknuo takav aplauz da se tresla cela kafana. Ako je samo koji časak ranije goste obuzela neverica, sada nisu mogli da obuzdaju oduševljenje. Eto šta ti je čovek, koliko mu malo treba. Malo zabave i kakvo god obećanje. Začas su zaboravili peripetije oko nastupa trubača, da bi bezrezervno poverovali da će ih udostojiti najveće pevačke zvezde za koje oni znaju.

– U ime Opštinske skupštine i lično gospodina Radiše Šopalovića, gradonačelnika i pokrovitelja festivala, proglašavam Folkfest otvorenim – objavio je na kraju Srećko Srećković, kome se posrećilo da se istakne pred onoliko naroda. Usledio je muzički tuš, koji je propratio aplauz cele kafane.

Malo je trebalo i Radiši, koji je već sedeo do svoje supruge, da mu se vrati raspoloženje. Čim je čuo svoje ime (a nema toga koji ne voli kad mu se pomene ime), pa potom i frenetični aplauz, svejedno što je on ipak bio upućen festivalu i pevačkim zvezdama koje se očekuju, na njegovom licu je zatitrao osmeh zadovoljstva. Njegova supruga je, opet, pljeskala iz sve snage i vikala: bravo! Potapšali su dlanovima i dve devojke i dva mladića za stolom, upućujući gradonačelniku srdačne osmehe.

Trubači su zasvirali. Kako su svirali, zar je to bilo važno u sveopštoj galami, pocupkivanju uz ritam bubnjeva i pevanju kad je i Šabanović odlagao trubu i puštao prozukli glas preko mikrofona. Niko se nije pitao koji je ovo Šabanović, osvajač trofeja iz Guče ili neki anonimus.

Za gradonačelnikovim stolom smenjivali su se konobar i konobarica, donosili jelo i piće, moglo bi se reći na tone, domaćin Šopalović je malo-malo pa podizao čašu da nazdravi. Bogme, mogla je muški da potegne i gospođa gradonačelnikovica, i u jelu i u piću. Vremenom je postajala sve rumenija, a počela je i da se kikoće čim bi pogledala dva mlada para, kao razume ona šta je to ljubav. To nije nimalo omelo gradonačelnika, nego je u jednom trenutku, kad su se trubači dohvatili Sa Ovčara i Kablara, i sam zapevao. Nije oklevala ni gospođa, već mu se smesta pridružila sa svojim pomalo kreštavim sopranom.

U gradonačelnikovoj družini, ipak, najsrećniji je bio Srećko Srećković, koji nije skrivao osmeh. Ta on je taj koji je organizovao festival,  koji ga je, eto, i svečano otvorio, da bi na kraju dobio onolike ovacije... Očekivao je poglede divljenja sa svog stola, pre svega od devojaka, ali ni Zlatica ni Milena nisu mu pridavali neki značaj, već su gledale svoje momke i sa njima cijukale. Ako je ikada ikome zavideo, to su sada bili mladi Amerikanci: došli niotkuda i pokupili najbolje cure u gradu. Nešto tu nije u redu. Šta će devojkama vetropiri iz belog sveta, on je perspektivan, sada savetnik gradonačelnika, a sutra možda i gradonačelnik! Poverovavši da ipak može doći do srca jedne od dveju devojaka, on poče da licitira koju bi izabrao. Nije mogao tek tako da se odluči: obe suvlasnice hotela, obe atraktivne, Zlatica plavuša, Milena crnka. Jednog dana s jednom od njih... ona direktorka hotela, a on prvi čovek u gradu!

Tako je maštao naš mladi junak, kako i dolikuje jednom junoši. Ali, Srećko Srećković je od onog kova koji svoje planove na svaki način želi i da ostvari! Da li i u ovom slučaju?

Koliko god delovala vašarski, atmoafera se dopala i Dejvidu. Koristeći opšte rapoloženje, on je grlio Zlaticu. Ona  se isprva malo snebivala, pa je potom prihvatila Dejvidovu ruku oko svojih ramena. I drugi mladi par, Majkl i Milena, gledali su se ushićeno i povremeno hvatali za ruke, preplitali prste.

Onda gradonačelnik kucnu nožem o čašu kako bi skrenuo pažnju svima za stolom.

– Koristim ovo nesvakidašnje raspoloženje da uputim našem dragom zemljaku, našem Majklu Spasiću, u ime grada i svoje lično ime, jedno veliko izvinjenje za neprijatnosti koje je doživeo u mestu svojih predaka kad je ovde bio prošli put! Ovo veče u prvom redu upriličeno je u njegovu čast. Dragi Majkl, dobro nam došao! Osećaj se kao kod svoje kuće. Takođe i ti, Dejvide, naš novi prijatelju. Dobro nam i ti došao! A kad uskoro dobijemo stručnu analizu Instituta za podzemne i mineralne vode iz prestonice, nadam se da ćemo ovo prijateljstvo pretočiti i u veliku poslovnu saradnju. Sada nije prilika, ni mesto, da šire o tome elaboriramo, pozivam vas da već u ponedeljak dođete kod mene i o svemu porazgovaramo kako dolikuje.

Dok su svi za stolom pljeskali, Radiša se podiže na ne baš pouzdane noge da zagrli Amerikance, najpre Majkla, pa Dejvida.

nazad