Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Piše: Vitomir Teofilović

Geometrizacija društvene kritike 

Satira u prividnom odsustvu cenzure

Kao i u drugim sferama duha i života, i u jeziku politike postoje ustaljeni vrednosni reperi – pozitivni i negativni – koje i monistički režimi zvanično uvažavaju. I u tvrdim diktaturama zagovaraju se sloboda, istina, pravda... a osuđuju ropstvo, laž, nepravda... U režimima iza "gvozdene zavese", kao i širom Azije i Afrike, države u kojima se vlast nije smela kritikovati ni šapatom u krugu porodice, po pravilu su imale na početku svog imena pridev "demokratska"... Prva verzija teksta sovjetskog ustava, setimo se, nije imala klauzulu o slobodi štampe; lično Staljin je zatražio je da se unese "sloboda štampe, zbora i dogovora". Taj ustav je u intelektualno-umetničkim krugovima mnogih zemalja dobio etiketu "najbolji na svetu", a znamo kako je sprovođen.

Šta humanistička kritika i satira kao njen značajan segment mogu da čine u takvom tipu društva? Postoje dve mogućnosti. Jedna je da se negativne pojave kritikuju samo načelno, tipa "Ua, lopovi!", a druga je da se angažovani umetnici i intelektualci upuštaju u opasne bitke sa režimom koji proklamuje jedno, a radi drugo. Podsetimo se, prvo suočavanje te vrste nakon rata obavio je Branko Ćopić sa "Jeretičkom pričom" i žig Titove osude nosio do kraja života.

U Titovo vreme praktikovala se apsolutna kontrola javne reči. Svi mediji – radio, televizija, svi listovi, od tiražnih dnevnih glasila i nedeljnika do fabričkih biltena – morali su, otvoreno ili prećutno, da veličaju vlast i njen istorijski doprinos društvenom napretku. Strogo se kažnjavalo čak i za kafanske viceve sa iole političkom žaokom. Evo jednog primera koji upečatljivo pokazuje kolicka je bila margina slobodne reči. Bio sam član redakcije lista "Student" školske 1966/67. Jedva je pretegao stav da objavimo aforizam Pavla Kovačevića "Skrenuli smo s puta da naberemo jabuka." Ne samo "idealna" politička teorija i praksa već i povlašćene sintagme poput "skretanja s puta" ne samo da nisu smele da se upotrebe u negativnom kontekstu već ni da se iz sakralne ideološke sfere izmeštaju u profani kontekst. Da ne bi izgubile auru ideološke simbolike.

Danas je na papiru stanje apsolutno slobodno, ali u praksi je najgore nakon Titove smrti. "Svi mediji mogu da pišu i govore što god žele." Umesto nikad popularne i na dužu stazu korozivne cenzure, vlast se dosetila efikasnijeg metoda – da finansijski ukroti medije, pa nepoćudni ostanu bez oglasa i reklama i na taj način i bez administrativne zabrane stignu pred gašenje.

Načelno su slobodni pravosuđe i policija, ali pošto i njihove kadrove određuje politička vlast, to nisu nezavisni stubovi moći, kao što je slučaj u istinskim demokratijama. Drugim rečima, kod nas su sva tri stuba moći (zakonodavna, sudska i izvršna vlast) još uvek u trojstvu u kome se jedino pita politička vlast. Preciznije rečeno, zbog piramidalnog modela vlasti, pita se jedino njen rukovodilac.

Privid opšte slobode – formalno demokratsko ustrojstvo države – a držanje svih poluga moći u svojim rukama omogućava režimu neviđenu komociju. Za sve činjenje i nečinjenje, sudovi i policije sami su krivi što ne rade svoj posao kako treba, a ne mogu da rade po zakonu i savesti već kako vlast nalaže. Nije neophodno aminovanje vlasti, čak ni njeno pominjanje, obezbeđeno je njeno prećutno apsolutno poštovanje. A kad god joj to odgovara, vlast može da prebaci odgovornost na druge! Svakodnevno čujemo iz krugova vlasti: "To je stvar suda; za to je nadležna policija, nećemo da se mešamo u posao suda i policije..."

Šta (da) rade satiričari u tom circulusu vitiosusu? U krugu opšte entropije sistema: sve je dozvoljeno osim što ništa nije dozvoljeno. Rekosmo već, postoje dva puta. Kao i uvek u takvim prilikama, većina, svesno ili nesvesno, piše geometrijsku satiru, satiru načelnog tipa koja nikog ne tangira, satiru koja važi za sve zemlje i koju i većina monističkih režima ne samo toleriše  već i (tobože) stimuliše. Tako su i vuk sit i koze na broju. I satiričari i vladari su protiv kriminala, mita i korupcije u svojoj državi, protiv nezakonitog postupanja bilo koje vrste, čak je bitka za poštovanje zakona (tobože) svakodnevna briga vlasti.

Istinski borci protiv bezakonja u svojoj sredini bore se rizikujući svoj posao i društvenu poziciju.

Istinski satiričari ne mogu ni jedno ni drugo. Književna satira ne trpi ni neodređenost arabeske ni preciznu adresu  – ime, prezime, krivicu u određenom vremenu i prostoru. A u prostoru opšte entropije nema mesta za moralni angažaman. Zato je trenutno kod nas književna satira – a ima i odličnih aforizama i odličnih kratkih priča – u zapećku. Ne samo na margini marginalnih medija, već i kad se nađe u visokotiražnom mediju. Koga pogađa ako i sama vlast poziva na borbu protiv svakog bezakonja, ali, eto, "u Srbiji prilike su take", što bi rekao Nušić, svi jure lopove, a njih sve više! Evo primera iz jednog visokotiražnog dnevnog lista: "Naši birači više veruju praznim obećanjima nego praznim stomacima." (Ismet Salihbegović) / "Danas je u svetu Međunarodni dan demokratije. U Srbiji je petak." (Igor Čobanović) Umesto da iritiraju i motivišu vlast, ni crnohumorni kritički aforizmi je ne dotiču; štaviše, vlast će izraziti saglasnost sa satiričnim porukama – i sami protagonisti vlasti reći će: Da, ima kod nas i gladnih, ali sve činimo da ih ne bude. Da, još smo daleko od demokratije, ali joj se krupnim koracima približavamo. Načelnom saglasnošću sa uvidima i porukama satire, ona im sasvim otupljuje kritički stav i pretvara ih u puke truizme – nije još kod nas sve kako treba, ali "svakog dana napredujemo u svakog pogledu." Najtužnije je što se takvim floskulama, posredstvom uzurpacije najtiražnijihh medija, uspešno kroji svest mase, što je otkrio i obilato praktikovao fašistički ideolog Rozenberg: "Sto puta ponovljena laž postaje istina." Možda je ova analogija prejaka, ali već dobrano se približavamo dnu u društvenoj komunikaciji. Kako drukčije da kvalifikujemo diskvalifikaciju umetnika, intelektualaca i naučnika raznih profila koji se, čim ospore neki stav vlasti, proglašavaju neprijateljima društva?! A deviza audiatur et altera pars (čuti i drugu stranu) je temeljno pravno načelo i civilizacijska tekovina već duže od dva milenijuma! Drukčije je modus vivendi, duša napretka!

Mi smo trenutno u paradoksalno ironičnoj situaciji – možemo sve da kažemo; može, uprkos prećutnoj cenzuri masovnih medija, i prilično ljudi da nas čuje, ali zavladala je opšta entropija i atmosfera beznađa, čak se masovno primio utisak da smo za stanje u državi svi krivi, a po mnogima država čak manje od svih, jer svašta pokušava, ali je niko ne sluša. Stanje je, međutim, obratno. I Tito je voleo u kriznim situacijama da kaže da on redovno kritikuje negativne pojave, ali šta vredi: "mene se ne sluša!" To je taj orvelovski obrt: kao i Tita, i ovu vlast ne da niko ne sluša već je svako (primoran da je) sluša. Prevashodni zadatak satiričara je da neumorno ukazuju na uzroke, na opasnu parališuću zabludu da smo svi krivi. Strogo uzev, i jesmo svi krivi, ali treba neprestano naglašavati čija je krivica (naj)veća.

Napominjemo da je ovaj esej deo serijala o srpskom savremenom satiričnom aforizmu, a ne politički esej o aktuelnim prilikama u Srbiji. No, kad cenzura (sa prećutnom autocenzurom) dostigne zabrinjavajući nivo, kad čitavo javno mnjenje modeluju državni mediji (ma kako se zvali), u toj situaciji svi građani svesni značaja slobode govora kao jedne od temeljnih pretpostavki slobode su dužni da reaguju, da ispolje svoj građanski protest. A satiričari – i kao građani i kao pisci. Dirigovano javno mnjenje je višestruko pogubno – ne samo zbog lišavanja građana primarnih, izvornih informacija, bez kojih nemaju ni teorijskih ni praktičnih orijentira, već i zbog pretvaranja građana u duhovne invalide, što se postiže dužim presekom doticanja i prijema izvornih informacija. A skučavanjem saznajnog horizonta umanjuje se i čitav perceptivno-intelektualni profil i mentalni kapacitet svakog građanina...

Primakli smo se katastrofalnoj graničnoj tački – sprezi entropije i neodgovornosti. Dokle su došle entropija i amoral (opšta neodgovornost) efektno nam predočavaju i sledeći aforizmi iz istog lista: "Čim su ministri pokupovali diplome, dobili smo ekspertsku vladu." (Vesna Denčić); "U Srbiji svi štede za crne dane. I odmah troše." (Mitar Đerić) U pravnoj državi bi ministri sa kupljenim diplomama ili doktoratima plagijatima ne samo izgubili položaj već bi bili uklonjeni iz javnog života, što se, recimo, po kratkom postupku dogodilo bivšem predsedniku Nemačke. Kod nas se i sumnje sa stopostotnim dokazima proglašavaju neprijateljskim glasinama i atakom na sistem. Stoga ne čudi što se u aforističkj imaginaciji pojavila i dijabolična asocijacija/paralela: "Koga biste voleli da vidite u Kući Velikog brata? Džeka Trboseka." (Momčilo Mihajlović)

(Ne pominjemo novine koje su štampale citirane aforizme jer ne bi bilo fer tretirati ih nezavisno od uporedne analize ukupne štampe...)



MAŠTANJE O BUDUĆNOSTI


Mihail Baru (1958), biohemičar. Živeo je u mestu Pušinu na Oki, u Moskovskoj oblasti, a sada živi u SAD.


Komunikacija sa osobom od koje zavisimo je kao dijetalna hrana.
Može da donese korist, nikad zadovoljstvo.

Zašto je beskorisno tako lako povezati s prijatnim?

Postao je hirurg da ne bi sudio o ljudima samo na osnovu spoljašnjeg izgleda.

Na indiskretna pitanja treba davati indiskretne odgovore.

Lako je biti pesimista u mladosti. S godinama je to sve teže.

Ništa tako ne deli ljude kao zajednički prijatelj.

Bolje je kasnije, bolje je još kasnije, najbolje je nikada.

Za jednu ženu, imala je previše vrlina. I to je bio njen jedini nedostatak.

Svaki čovek na svoj način ne razume svoju sreću.

U Rusiji o budućnosti ne razmišljaju, u Rusiji o budućnosti maštaju.

Bila je sama, kao počasna diploma među hartijama od vrednosti.

Izjave o ljubavi često podsećaju na signal tačnog vremena –
važe samo u tom trenutku.

Rusija – zemlja realizovanih nemogućnosti.

I prva bračna noć može da bude Vartolomejska.

Žena je kao lavirint – ulaz se još i može pronaći, ali izlaz...

(Izabrao i preveo s ruskog jezika
Aleksandar Čotrić)

- 8 -