Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Nove knjige ­

Umrežavanje stvarnog i mogućeg

Identitet
Vesna Denčić
Udruženje paraplegičara Beograda - Beograd, 2017.

Praćenjem hronologije dnevnih događanja na šarolikoj ži­vot­noj i svekolikoj drugoj sceni Vesna Denčić je u dosa­dašnjem književnom stvaralaštvu inkorporirala suštinu koja poziva, priziva, podseća, poručuje, opominje, kako bi svet sa kojim živi ovostrano trajanje bio smisaoniji – otrgnut iz sve­pri­sut­nog virtuelnog zanosa.

Rukovođena mudrošću holandskog filozofa Baruha de Spino­ze: "da se ljudskom delovanju ne smeje, da ga ne oplakuje i da ga ne prezire, već da ga razume", Vesna Denčić je svetu na uvid ponudila svoje viđenje života oko koga se pletu: nesmirajnost, pohlepa, mržnja, politikanstvo – sve ono što na duži rok ovovremenu individualnost čini krajnje ranjivom i otuđenom i, otvorila prostore drugačijeg razumevanja mo­guće susretne stvarnosti.

Iz sinopse virtuelnog i stvarnog u knjizi IDENTITET ona eksplicitno insistira na tome, da mišljenje i biće ne čine dve zasebnosti, bez obzira na njihovo različito razumevanje i predstavljanje. Tako svoj stvaralački naum podešava po časovniku koji u neprekidnom kruženju određuje neki suvisliji vremenski pravac, ne skrivajući, pritom, strah da bi zaustavljanjem njegovog klatna ljudska izvesnost mogla izgledati bitno drugačije.

Umrežavanjem stvarnog i mogućeg Vesna Denčić, samo naizgledno, proznim minijatura­ma neprestano implicira ono što čini naše naravi kojima često otvaramo karte sa nedefinisanom željom o ishodu, a ustvari, perom svedoči i opominje da se u prividu, u kome savremeni čovek predanjuje, pletu teskobe, slutnje i strah da se iza malog brega krije velika nevolja.

Neprirodnost, koju svakodnevno saživljavamo, umanjuje pojedincu šansu koja je bila obećavajuća, pa se tako, ono što je moglo u nekim drugim okolnostima da imenuje veličinu, sažima u senku, u sveživotnu nestvarnost. Otuda ne čudi da se, u zbiru čudesa s početka ovoga veka, traga za nekim zaumnim međuvremenom koje bi dalo šansu punijeg i mirnijeg izbora. Tako pojedincu, hteo to ili ne, preostaju trenuci osame u kojima se projektue film po sopstvenom, najčešće, iracionalnom nahođenju. Takve tihosti često previđaju trenutke kada se, kako kaže autorka, krajičkom oka registruje tanka nit kojom se povezuju nestalo i projektovano.

Na nekolikim mestima u knjizi Denčićeva oblikuje reminiscentne oblike koji u vid iz tamnog beskraja vraćaju, zlatnu kuglu sunca, čitaoci će ih, možda, razumeti kao oblike koji pružaju nadu da, ma koliko moćno vejala tmina - izlaz postoji. Dete u njoj, kome ne dozvoljava zalazak u surovost, se ušuškano u toploj perini raduje odnekudnim belim pahuljama, vididevši ih kao paperjasti snovid koji se u samo jednom trenutku voljom prirode pretvara u drago sećanje.

Traganje za identitetom inherentno je tumaranju kroz sopstvo – šifrovano, nedokučivo, daleko za dovid i razumevanje. Otuda, suočena sa činjenicama, Vesna Denčić čini svojevrsnu inverziju kazujući da: "ako bude mačka neće pod nečijom rukom upredati kudelju, niti loviti miševe, niti će pokazivati mačiju ćud", biće, valjda, sve ono što se od nje po prirodnom određenju ne očekuje. U osnovi taj postupak bi mogao da se razume kao namera da se izbegne stereotipija mitskog tumačenja stvorenja od nastanka sveta do ovog vremena. Po tom obrascu nije realno očekivati da se pod cirkuskom šatrom, pod kojom je svet vekovima zaigran nenadno nestao, dve mačke, dve sitne čestice univerzuma zaigraju bez prisustva publike – onako, za svoju dušu.

U nekolikim proznim minijaturama Vesna Denčić svoju misao bliži haiku formi i upućuje čitaoca na skrivena značenja, čime, kako kazuje, remeti ritam odasvudnog besmisla – oprezna, pritom, da joj se rasute emocije nekuda ne pogube, pre nego što uobliči željeni naum. Tome svedoče tekstovi podno naslova: PERFORMANS, VALERI, TUNEL (u antologijskom opsegu), SMIRAJ, PRAZNINA i nekoliki drugi.

U ljudskoj uobrazilji često se postavlja nerealan cilj. Kada ga godine i proživljeno uozbilje neizbežno je samosuočenje sa činjenicom da se pojavljuju prazne stranice između njega i vremena nekud zatumaranog i neproživljenog. U takvim trenucima, sluti Denčićeva, ako se ne pojavi tačka oslonca svako svoj gubitak mora da rasporedi, kako bi već sledeći udah mogao da se imenuje životom, kakav god on bio.

Samo je jedan tren potreban da iz njega uzbuja davni mladalački san i nestane brzinom svetlosti, te se iz njega ništa željeno ne može zapisati. Ni hitanje u traženju rešenja za pozne godine nije izgledno, koliko ni ona mrva vazduha koju duša željno očekuje. To čitaoca imperativno sabira oko neminovnosti početka i kraja trajanja i potrebom da nadjača strah, koji je njegov celoživotni pratilac.

Vesna Denčić je pažljivi posmatrač i analitičar koji ne previđa, već prati redoslednost događaja koji se, u vremenu koje živi smenjuju munjevitim brzinom i istim takvim zamahom padaju u zaborav. Tako, u serijama tragičnih događaja u kojima tek stasali dečaci prekoredno završavaju svoju životnu putanju, upozorava na pogubnost zavirivanja u, kako kaže, sačekušicu u kojoj maskirani lik prazni žanžerić pištoljčića u glavicu nasmejanog političarčića, a priča o tome završava u šturom tekstu dnevne – najčešće žute štampice, svedene na nekoliko redaka koje retki čitaju.

Autorka, nema sumnje, veruje da bi unošenje sarkazma u samo tri kratke rečenice moglo da skrene pažnju na apokaliptičnu putanju kojom se svet zaputio, bez obzira što je izglednost takvog nastojanja - potpuna uzaludnost. Pritom će čitaocu predočiti uzbujalo samoljublje preko noći izniklih bogatuna, koji iz neke zaumne perspektive pothranjuju svoj ego, procenjujući dalje opcije traganja za suštinom koju nikada neće pronaći. Insistirajući na takvom pristupu, Vesna Denčić umrežava u prozne minijature apsurdnosti, nalik onima koje Danil Harms, ruski ekscentrik, pisac apsurda s toka prve polovine prošlog veka ispisivao.

Naravo, poznavaoci stvaralaštva Vesne Denčić će i u ovim tekstovima prepoznavati satirične sentencije, lirsku iznijansiranost i doslednost u zahtevnosti prema onome što kazuje, što je i uvodi u značajne književne stvaraoce u nas.

Vidak M. Maslovarić


AFORISTIČAR IVAŠTANIN

Igra glavom
Nebojša Ivaštanin
Svet knjige - Beograd i Vahazar - Moskva, 2017.

(Reč održana 27. oktobra 2017. na predstavljanju knjige aforizama
na srpskom i ruskom jeziku Nebojše Ivaštanina iz Gradiške)

Da bi neko posvećeno govorio o aforizmama i aforističari­ma, najbolje je da i sam bude aforističar. Osobito u Srbiji – zemlji gde žive ljudi duhoviti i oštroumni. Ljudi, kojima – kao i Rusima – smisao za humor kadkad nadoknađuje mnogo šta. Jer Srbi su prirodni aforističari, rođeni humoristi. Nije slučajno kod njih tako važan – možda i najvažniji – strateški uređaj koji se zove zvonko i radosno: "Vesela mašina". Kao da je to neki transcendentalno-egzistencijalni supertenk ili nadavion. Ponekad se čini da u Srbiji žive samo aforističari. Jer, tu gotovo svi misle aforistički, kao da su pisci. Mada, i kad nisu pisci – misle, izjašnjavaju se i ponašaju aforistički. Tako i žive – uvek u volšebnom slovesnom plesu na kraju nepoznatog. Jer znaju: čim više se smeješ, tim bolje ćeš proći. U radu, u ratu, u ljubavi, u svemu. Pravi Srbin ume da plače ništa gore od prave Srpkinje. Suza mu čisti dušu: oživljava savest i prosvetljava pamet. Ali, nadasve, Srbin voli da se smeška, smeje i kikoće. Jer, često smeh čisti dušu još efikasnije. A osim toga, smeh je pravo oružje protiv očajanja i tuge, za koje život nikad ne štedi razloga. Aforizam je nektar čistog smisla, preliven u čašu apsurda. Teško je preživeti današnji haos bez tog ljutog napitka.

I eto, ispred nas je istinski Srbin-aforističar na kvadrat – jer živi u srpskoj Bosni: Nebojša Ivaštanin. Upoznao sam ga pre trinaest godina u Moskvi. Bio je iskusan diplomat, zvanični predstavnik Republike Srpske i jedan od prvih Srba, koje sam video sopstvenim očima. Do tada su samo poetski tekstovi bili moji sagovornici. Već sam objavio prvi tom ruske "Antologije srpskog pesništva xx veka" i radio na prvoj svesci "Srpsko-ruske poetske biblioteke" – izabranim pesmama Radovana Karadžića "Svejesen". Zahvaljujući podršci Nebojše Ivaštanina i našeg zajedničkog druga, pesnika Jola Stanišića, završio sam taj posao pre nego što sam očekivao. Kad sam u jesen 2004. prvi put došao u Srbiju, nisam stigao praznih ruku. Moj prtljag se sastojao u glavnom od primeraka tih dveju knjiga. Malo kasnije već sam bio urednik i saizdavač knjiga Ivaštanina, koji je, kako se pokazalo, pre svega pisac, a samo posle, u slobodno (od prekrasne literarne bolesti) vreme – činovnik. Prvo je izašla knjiga njegovih aforizama u prevodu Olge Kutasove "Kraj iluzija", a ubrzo potom – opsežan pesnički ciklus "Zaljubljeno sunce", iskrena izjava ljubavi Rusiji. Posle sam štampao desetak njegovih pesama u pilotskom broju almanaha "Srpsko-ruski krug". Nebojša mi je otkrio poeziju divnog Vita Nikolića. Mnogo šta sam preživeo, postajući snažniji iznutra, zato što sam imao i imam tog druga.

U jednom svom još neštampanom tekstu, Ivaštanin kaže: "Nema te provalije nad koju se nismo nadnijeli". I dalje: "Živi bili, pa vidjeli ko je u pravu! Bile su to posljednje riječi na smrt osuđenog optimiste". Tu smo najbliži suštini njegovog sveta. "Igra glavom" je dobar moto za svaralaštvo Nebojše Ivaštanina. Ta se knjiga rodila u mukama, kako i priliči ozbiljnoj knjizi. Menjala je oblik i sastav, čak i ime. Postajala sve elegantnija i mudrija. Autor je dosledno potiskivao manje uspele izreke u korist dubljih i jasnijih. Hvala Bogu, odbacio je moj predlog da se knjiga – radi sumnjive semantičke simetrije – zove "Iluzija kraja". Nije Nebojša taj tip, koji će da stavi mračnu tačku. Nije on neki kosmopolitski crnohumorista, nego punokrvan slovenski tragikomedijant, setan klovn, lakrdijaš u visokom značenju te reči. On je čovek koji vidi da s vremena na vreme smisao života beži od ljudi, ali nikad ne iščezava sasvim. Zato je važno da ljudi, osim što igraju na mišiće, na ambicije, ponekad zaigraju – glavom. Samo tako može da kresne misao – ne prazna i podrugljiva, već ona koja ispunjava srce stvarnom hrabrošću. Opus Nebojše Ivaštanina nije zatvoren. Verujem da će nas još, ne jednom, zadiviti.

Sad moram da izvršim počasni zadatak Moskovskog kluba aforistike. Doneo sam dugo očekivane legitimacije i sertifikate za dvojicu današnjih govornika, koji su odavna članovi ovog poštovanog udruženja. Pre svega dozvolite da uručim odlikovanje slavljeniku današnje promocije, a zatim i Aleksandru Čotriću, koji je, takođe kod nas poznat kao sjajan aforističar i prijatelj ruskih aforističara. Za kraj, hteo bih da uzviknem: "Baš je lepo kad bliski narodi žive daleko jedan od drugog: uzajamno se opijaju svojim vrlinama, tuđe mane jasnije vide, i tako jačaju bratsku ljubav". Malo je to strašno, više smešno, a ipak tačno. Dakle: u smehu je spas, smeh je mesija, a aforističar je njegov prorok!

Andrej Bazilevski

- 7 -