IN-OUT
 
 
 

 

 


Piše: Venedikt Jerofejev

MOSKVA - PETUŠKI

(odlomak)

MOSKVA - SRP I ČEKIĆ

Pa, naravno, svi oni smatraju da sam loš čovek. Ujutro zbog mamurluka i ja o sebi imam takvo mišljenje. Ali zar treba verovati mišljenju čoveka koji još nije uspeo da se napije! Ali uveče - kakvi su bezdani u meni! - ako se, razumljivo, preko dana dobro nalijem - kakvi su bezdani uveče u meni!

Ali - neka. Neka sam loš čovek. Uopšte primećujem: ako je čoveku ujutro odvratno, a uveče je pun ideja, i mašte, i snage - taj čovek je veoma loš. Ujutro loše, uveče dobro - prava osobina lošeg čoveka. A ako je suprotno - ako je čovek ujutro snažan i pun nade, a uveče ga obara iznemoglost - onda je to baš čovek-đubre, egoist i mediokritet. Meni je taj čovek gad. Ne znam kako je vama, ali meni je gad.

Razumljivo, nađu se i takvi kojima je podjednako prijatno i ujutro i uveče, vole i ustajanje i leganje - to su prave hulje - o njima mi se gadi da govorim. A, ako je nekome podjednako gadno i ujutro i uveče - tu ne znam šta da kažem, taj je već krajnji šljam i govnar. Zato što bifei kod nas rade do devet, a jelisejevski čak do jedanaest, i ako nisi govnar, uvek ćeš uspeti uveče da se uzdigneš do nečega, do nekog beznačajnog bezdana.

Dakle, šta ja imam?

Iz kovčežića sam povadio sve, i sve sam opipao: od sendviča do crvenog vina po rublju i trideset sedam. Opipao sam - i najednom sam se potpuno zamorio i pobledeo... Gospode, evo, Ti vidiš šta sve imam. Ali zar je to meni potrebno? Zar za time tuguje moja duša? Evo šta su mi ljudi dali u zamenu za ono za čim tuguje moja duša! A da su mi dali to, zar bi mi bilo potrebno ovo? Pogledaj, Gospode, evo: crveno za rublju i trideset sedam...

I, sav u modrim munjama, Gospod mi je odgovorio:
- A zašto su svetoj Tereziji potrebne stigme? Nisu joj potrebne. Ali, ona ih želi.
- To-to! - oduševljeno sam odgovorio. - Baš i meni, i meni takođe, ja to želim, a uopšte mi nije potrebno!
- Venjička, pa kad je željeno, onda i pij - pomislio sam, ali sam oklevao. Hoće li mi gospod reći još nešto, ili neće.

Gospod je ćutao.

Pa dobro. Uzeo sam četvrtinku i izašao sam na platformu. Tako. Moj duh se u zatvoru mučio četiri i po časa, sad ga puštam da prošeta. Čašu imam, i sendvič je ovde, da mi se ne smuči. 1 duša je ovde, dok je još otvorena za utiske postojanja. Gospode, podeli sa mnom trpezu!

SRP I ČEKIĆ - KARAČAROVO

1 žurno sam je ispio.

KARAČAROVO - ČUHLINKA

A kad sam popio - i sami vidite kako sam se dugo mrštio i savlađivao gađenje, koliko sam dugo psovao i hulio. Pet minuta, sedam minuta, čitavu večnost sam se mučio između četiri zida, hvatao sam sebe za grlo i molio svog Boga da me ne kažnjava.

1 sve do Karačarova, od Srpa i Čekića do Karačarova moj Bog nije mogao da usliši moju molbu - popijena čaša se kovitlala negde između creva i jednjaka, čas se penjala gore, čas se spuštala. Bilo je to kao Vezuv, Herkulanum i Pompeja, kao prvomajska iluminacija u prestonici moje domovine. A ja sam patio i molio se.

I tek u Karačarovu moj Bog me je čuo i uslišio. Sve se sleglo i smirilo. A kad se u meni nešto smiri i slegne, to je onda konačno. Budite sigurni. Ja poštujem prirodu, bilo bi ružno vraćati prirodi njene darove... Da.

Nekako sam zagladio kosu i vratio se u vagon. Putnici su me gledali gotovo ravnodušno, okruglim, tobože ničim nezabavljenim očima...

To mi se sviđa. Sviđa mi se što su naroda moje domovine oči tako prazne i izgubljene. To u mene unosi osećanje prirodnog ponosa. Treba zamisliti kakve su oči tamo. Gde se sve prodaje i kupuje... duboko skrivene, pritajene, pohlepne i uplašene oči... Devalvacija, nezaposlenost, pauperizam... Gledaju ispod oka, sa neprolaznom brigom i patnjom - eto, takve su oči u svetu novca...

Zato u mog naroda su oči - kakve su? One su nepromenljivo izbuljene, ali - u njima nema nikakvog napora. Potpuno odsustvo svakog smisla - ali zato, kakva snaga! (Kakva duhovna snaga!) Te oči neće prodati! Ništa neće prodati i ništa neće kupiti. Bilo šta da se desi sa mojom domovinom. U dane sumnji, u dane teških nedoumica, u godini svakojakih iskušenja i nesreća - te oči neće trepnuti. Njima je sve Božija rosa...

Sviđa mi se moj narod. Srećan sam što sam se rodio i odrastao pod pogledima tih očiju. Loše je samo jedno: da li su primetili šta sam sad radio na platformi?... Batrgao se iz ugla u ugao, kao veliki tragičar Fjodor Šaljapin, sa rukom na grlu, kao da me je nešto gušilo?

Ali, uostalom, neka. Ako je neko i video - neka.

Možda sam tamo nešto probao? Da... Stvarno. Možda sam igrao besmrtnu dramu Otelo, Mavar venecijanski? Igrao sam, i to najedanput u svim ulogama? Ja sam, na primer, izdao sebe, svoja ubeđenja: samog sebe sam kod sebe oklevetao - o, tako sam sebe oklevetao! - i evo, zavolevši sebe do patnje, kao samog sebe - počeo sam daviti sebe. Dohvatio sam sebe za grlo i davim. Ko zna šta sam tamo radio?

Evo - desno, kod prozora, sede dvojica. Jedan, tup-tup, u džemperu. Drugi, uman-uman, u mantilu od koverkata. I molim, ne stideći se nikoga, nalivaju i piju. Ne istrčavaju na platformu i ne lome ruke. Tupi-tupi ispije, bukne i kaže: "Dobro je legla, kurva!" A umni-umni ispije i kaže: "Trans-cen-den-talno!" I to nekim svečanim glasom. Tup-tupi mezeti i govori: "Meze nam je danas, uh! Meze tipa 'Ja vas preklinjem!"' A umni-umni žvaće i govori: "Da-a-a... Trans-cen-den-talno!..."

Zaprepašćujuće! Ušao sam u vagon i sedim, muči me misao, da li misle da sam Mavar, ili misle da nisam Mavar? Da li su o meni pomislili nešto loše ili dobro? A ovi - piju, žestoko i slobodno, kao kruna stvaranja, piju sa svešću sopstvene nadmoći nad svetom... "Meze tipa 'Ja vas preklinjem'!"... Ja, napivši se ujutro, skrivam se od neba i zemlje, jer to je nešto intimnije od svake intimnosti!... Ako pijem pre posla, skrivam se. Ako pijem za vreme rada, skrivam se... a ovi? "Trans-cen-den-talno!"

Moja delikatnost mi mnogo šteti; ona mi je nagrdila mladost. Detinjstvo i dečaštvo... Pre: to nije pre delikatnost, nego sam ja bezgranično raširio sferu intimnog - koliko puta me je to uništavalo...

Evo, sad ću vam ispričati. Sećam se, pre deset godina naselio sam se u Orehovo-Zujevo. U vreme kad sam se naselio u mojoj sobi su već živela četvorica, ja sam bio peti. Živeli smo kao jedna duša i nije bilo nikakvih sukoba. Kad je neko želeo da pije porto ustajao je i govorio: "Deco, hoću da pijem porto". A svi su odgovarali: "Dobro. Pij porto. Mi ćemo, takođe, s tobom piti porto". Ako je neko hteo pivo, svi su, takođe, hteli pivo.

Divno! Ali, iznenada sam počeo primećivati da me ta četvorica nekako odstranjuju od sebe, nekako se došaptavaju gledajući me, ako nekud pođem nekako gledaju za mnom. To mi je bilo čudno, pa čak me je i zabrinjavalo. I na njihovim licima sam čitao tu istu zabrinutost, čak i strah... "0 čemu se radi? - mučio sam se. - Zašto je tako?"

I došlo je veče kad sam shvatio o čemu se radi i zašto je to tako. Ja, sećam se, tog dana čak nisam ni ustajao iz postelje: pio sam pivo i rastužio se. Jednostavno: ležao sam i tugovao.

1 vidim: sva četvorica me tiho opsedaju - dvojica su sela na stolice kod uzglavlja, a dvojica kod nogu. I gledaju me u oči, gledaju sa prekorom, gledaju sa besom ljudi koji nisu mogli otkriti neku tajnu skrivenu u meni... Ne, drugačije, kao da se nešto desilo.

- Slušaj - rekli su oni - "p r e s t a n i"...
- Šta "prestani"? - začudio sam se i pridigao.
- Prestani da smatraš da si nešto bolje od drugih... da smo mi sitna boranija, a ti Kain i Manfred.
- Odkud vam to?...
- Evo odakle. Danas si pio pivo?


- 16 -