IN-OUT
 
DODATAK
 
 

 

 


IN memoriam

Petar Lazić
(1960-2017)

Petar Lazić bio je književnik, novinar, publicista i profesor na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu. Njegova dela prevedena su na tridesetak jezika i zastupljen je u brojnim svetskim antologijama, enciklopedijama i zbornicima. Publicističke i teorijske tekstove, eseje, prozu, poeziju i aforizme objavljivao je u stotinak listova i časopisa u Srbiji, bivšoj SFRJ i svetu.

Novinarsku karijeru započeo je u studentskom radio programu "Indeks 202" kao redaktor dnevne emisije 1982. godine. Od 1984. do ukidanja 1996. bio je autor tekstova, reditelj i "doživotni" urednik "Indeksovog radio pozorišta" (satirični radio kabare koji je po svim istraživanjima bio najslušanija radijska emisija u istoriji SFRJ i SRJ).

Od sredine devedesetih bio je glavni i odgovorni urednik satiričnog lista "Naša krmača", direktor i glavni i odgovorni urednik satirično-političkog magazina "Bre!", direktor i glavni i odgovorni urednik dnevnog lista "Glas javnosti", pomoćnik odgovornog urednika dnevnog lista "Blic" i pomoćnik glavnog i odgovornog urednika programa "Beograd 202".

Stalne kolumne pisao je za: "Književnu reč", "Nin", "Liberal", "Bre!", "Crtu", "Marku", "Glas javnosti", "Blic" i "Ilustrovanu politiku". Feljtone je objavljivao u "Glasu javnosti" i "Ninu".

Objavljene knjige:

- Zaustavite planetu hoću da siđem - poezija (prvo izdanje 1982; "Zapis", Beograd)
- Na zubatom suncu - aforizmi (prvo izdanje 1988; BIGZ, Beograd) – do 2010. godine pet izdanja.
- Heroji Bulevara revolucije - tekstovi za "Indeksovo radio pozorište" (prvo izdanje 1990; "Danga", Beograd).
- Opelo za mrtvo more - poezija (prvo izdanje 1994; "Prosveta", Beograd) – do 2010. godine tri izdanja.
- Godine zapleta - tekstovi za "Indeksovo radio pozorište" (prvo izdanje 1997; "ABC Grafika" &"Naša krmača", Beograd).
- Kratka istorija duše - priče (prvo izdanje 2001; "Narodna knjiga", Beograd) – do 2010. godine dva izdanja.
- Nema malih uloga - publicistika/knjiga razgovora (prvo izdanje 2002; "AgencijaL", Beograd) – do 2010. godine tri izdanja.
- Breleške - publicistika/komentari (prvo izdanje 2002; "AgencijaL", Beograd) – do 2010. godine dva izdanja.
- Mali veliki ljudi - dečiji aforizmi (prvo izdanje 2004; "Prosveta", Beograd) – do 2010. godine dva izdanja.
- Carstvo zemaljsko - aforizmi (prvo izdanje 2005; "Narodna knjiga", Beograd).
- Šljiva, bre - multidisciplinarna monografija (prvo izdanje 2007; "Službeni glasnik", Beograd) – dvojezično, na srpskom i engleskom.
- Obećana zemlja - publicistika/komentari (prvo izdanje 2009; "Službeni glasnik", Beograd).
- Ateriranje nebeskog naroda 1 - publicistika/komentari/reportaže (prvo izdanje 2009; "Službeni glasnik", Beograd).
- Ateriranje nebeskog naroda 2 - publicistika/komentari (prvo izdanje 2009; "Službeni glasnik", Beograd).
- Savršena samoubistva - roman (prvo izdanje: 2011; "Plato", Beograd).

Izbori iz stvaralaštva:

- Izabrana satira (prvo izdanje: 1998; "Srpsko-gruzijsko društvo", Beograd/Tbilisi & "Nota", Knjaževac) – dvojezično, na srpskom i gruzijskom.
- Izabrana dela – književnost (prvo izdanje 2005; "Narodna knjiga", Beograd) – u pet knjiga.
- Izabrana dela – publicistika (prvo izdanje 2009; "Službeni glasnik", Beograd) – u pet knjiga.
- Bila jednom jedna emisija + CD (prvo izdanje 2009; "Službeni glasnik", Beograd) – izbor tekstova i emisija "Indeksovog radio pozorišta".

AFORIZMI:

• Živimo u naprednom društvu. Bolje nismo ni zaslužili.
• Nema tog lavirinta kome mi ne možemo da pronađemo ulaz!
• Ne može nas da obmanjuje ko stigne. Zna se ko se za šta izborio.
• I treba da nas vode oni koji su najviše lutali. Oni najbolje poznaju teren.
• Živim spomenicima cela zemlja je postolje.
• Pobeda je čsta kao suza jer mrtva usta ne govore.
• Vaša hrabrost je bez presedana u istoriji novije memoarske literature.
• Živ je sahranje. Uvek je išao ispred vremena.
• Temelji jesu klimavi, ali mostatak građevine puca od čvrstine.
• Traži se novi čovek! Živ ili mrtav!
• Naš put je jedinstven. Nikom ne pada na pamet da krene njime.
• Mi ne možemo da zalutamo. Na obe strane fronta bore se naši ljudi.
• Mi nismo započeli bratoubilački rat, mi smo mu samo pošli u susret.
• Od ljubavi se ne živi. Izuzetak je ljubav prema domovini.
• Revolucija je ono pravo. Osvežava, a ne goji.

KRATKA PROZA

BIO JE RAT

TIOSAV U KUKURUZU

Gosn sudija, ja ću vi rečem sve kako je bilo, pa ti sudi… Ni po babu, ni po stričevima, već po pravdi Boga jedinoga. Kad je izbijo događaj, ja sam se zateko u muruzima. Priteralo me. Nisam ja neki junak, da sam namerno ćeo da ostanem sam. Jok. Više sam ispo seronja. Znaš li ti gosn sudija kako je to kad te pritera a nigde nužnika nema? Kolona se otegla… Kako koja kolona? Vojska. Naša. Oslobodioci. Ja na moru nikad nisam bijo, ali moja đeca jesu. Ovo je bilo poviše tog mora… neko selo… u prkno me jebi ako znam kako se zvalo. E, to selo smo oslobodili pa krenuli dole, na more. A mene priteralo, ko što sam naglasio. Zaždim ja u muruze po nužnoj potrebi, a muruzi veliki, ko kod nas. Prosto milina čoveku da ig vidi. Mene uvatilo neko prolitavanje, nikako da stane. Ti dana sam svašta jeo. Ošla vojska, skroz, a ja i dalje, da izvinete na izrazu, obaljam nuždu. Taman mislim da sam obavijo ono me jopet poćera. I tako letnji dan do podne. Krenem malo da zagledam muruze i da popričekam lečka da li će jopet da me prićera, kad oćeš… ono jopet. Pa ondak ustanem, razgledam malo muruze, isti ko naši. Čudo jedno kako liče. I šenica im je ista. Ne bi je razlikovo, ama… ič… Pa ondak jopet čučnem…

MATE NA DRVETU

Šjor sudac, ja san se u ta doba vratija doma. Za koji moj san se vratija? Zbog šoldi. Reka san ja da će mi šoldi doć glave. A kome san reka? Sebi. Oli me jema ko slušat? Nima. A za koju sam se kurbu gospu vratija, kad je sav normalan svit biža?! Vojska gre doli, na more, pa san mislija da otkopam šolde i da idem ća. Kad tamo, jeman šta vidit. Ovaj uša u moju njivu i traži moje šolde. Kako je samo sazna da sam ih tu zakopa? Mora da me Dujo špijunira, i izda. Njemu je šćer bila udata u Biograd. Mora da je on. Nima ko drugi. Ovaj u moju njivu čuči ka da nešto traži, onda se pridiga, pogleda gori-doli, pa je opet čučnija. A rodilo… jedva san mu glavu vidija kad se pridiga. Nisan doma ni svraća. Odma sam se izpentra na drvo i gleda ga kroz mušicu. Drža sam ga na nišan po ure.

FAHRUDIN NA TAVANU

Gospodne sudija, šta ja imam s njiovom jebadom? Zateko sam se bolan u kući… a gde bi se zateko kad vojske prolaze na sve strane. Kako, koje vojske? Njiove. Moje vojske tu nije bilo. Ja sam išo u Dalmaciju da radim na građevinu a ne da ratujem. Jeste, mobilisalo me… Kako ko? Ko stigo. I jedni i drugi. Ja pobjegnem od jedni, uvate me drugi. Taman se približim kući, uvati me neka vojska da idem š njima. Ko da bez mene nisu mogli i sami da se tuku. Ja mislim da su Eskimi tuda prolazili, i oni bi me mobilisali. Šta sam vidijo? Ovim očima sam vidijo kako se ovaj šućmurasti guzi po njivi. Čučne ko da će da vrši nuždu, izvinte na izrazu. Pa odkud znam da li je on stvarno srao? Nisam mu briso dupe. Kako da vidim, kad sam bio na tavanu i gledo ga ozgo kroz prozorče. A malo, ko na ćenifi. I sve se ljulja. Kako ko? Pa prozor. Velim ja sebi, prozor mora pasti. Ovaj zvrljavi se popo na drvo i nišani li nišani. A ne puca. Znao sam da će neki belaj da ispane. Od gledanja nema selameta. Ili pucaš ili bježiš. Tako je to u ratu.

TIOSAV NA NIŠANU

Gosn sudija, kad sam izašo iz muruza i kad sam vido, mal se nisam šlogiro. Sedi čovek na drvetu i nišani u me. Ja mu nazovem “Dobri dan” a on ćuti i nišani. Pitam ga ima li vatre, a on ćuti i nišani. Mora da je gluvonem. Šta sam drugo mogo da pomislim. Počnem rukama da mu objašnjavam kako me priteralo, kako mi treba vatre, kako ni sam ne znam koji sam se kurac tu zateko… veliko sranje me nateralo… i rat.

MATE U DILEMI

Šjor sudac, a kako san moga pucat? Kad mi se primaka blizu, iman šta vidit. Isti ja. Težak. Prsti mu odrvenli od zemje. I vadi onu nišku Drinu, bez filtera, crvenu. Nikako da užeže... Tija san sić, da mu zapalin. Pa ja sam služija vojsku u Niš. Tamo san i propušija, baš tu Drinu. Jebala ji Drina. Podsitija me na mladost. Mnogo lipa bila ta vojska. Bilo i cura. Puca bi, ne bi puca. A ža mi ga… Pa, kako ću pucat u čovika koji puši Drinu? Samo neka zna da san mu život spasija, unatoč tome što mi je svašta pritija i što mi je šolde pokra.

FAHRUDIN U PADU

Gospodne sudija, ja sam mu spasio život, bolan. A sebe sam sjebo, do koske. Ja sam najebo za cjeli život, zbog njiove jebačine. Niko drugi do ja. Evo, još šepam. Ako se to tako može reći, ja sam sprječio krvoproliće. Kad krene ovaj iz kukuruza da mlatara rukama, vidim ja biće golemo sranje. Ovaj zvrljavi sjedi na drvetu, nišani a ne puca. Ovaj šućmurasti čučeći prolazi kroz kukuruz a kad ga uvatlo, poče da mlatara rukama i pokazuje… Kako, šta je pokazivo? Pokazivo je on, gospodne sudija, svašta. Prvo je ovom pokazivo dupe, da prostiš… A posle je pokazivo kako bi da puca, pa kako neće da puca, pa je ondak pokazivo kako negdje nešto gori. Gledam i ne mogu čudom da se načudim. Nisam mogo da vjerujem koji je luđi. Pomislim da možda kuća gori, pa se nagnem kroz ono prozorče na tavanu da pogledam dole i… poče se lomit… Poglednem, ovaj na drvetu uperio pušku na mene… Đeš na me, sve ti po kući gorjelo. I… tačno sam znao da će prozor pasti, no nisam znao da ću i ja š njim. Tako se gadno razbijem… ko Jugoslavija. Evo, doktori me sastavljaju tolke godine. Više ne znam dal me vraćaju u život il me jebu dok ne crknem.

TIOSAV – ZAVRŠNA REČ

Gosn sudija, za ono što ovaj tvrdi da sam mu pokazo da ću da mu zapalim kuću, to apsloutno nije istina. Cenjeni sude, jebem li mu… sve mu jebem, kad vako laže. Što bi palio njegovu kuću, kad imam svoju. Ja sam mislijo da je gluvonem, pa sam mu pokazivo da mi dadne malo vatre, da zapalim cigar duvana. Pokazo sam mu ko čoeku da nisam došo da pucam, ma pokazo sam mu da ne znam za koji sam kurac uopšte tu došo… Jeste, bilo mi je malo čudno što gluvonem drži pušku, al jebem li ga, rat je, i gluvaći u ratu pucaju. Najviše oni i pucaju. Pitaš me šta sam tražijo u njegovoj njivi. Ništa, očiju mi. Prićeralo me. Mal je falilo da zbog guzice izgubim glavu. Kad odjednom čujem iz kuće neku lomljavu. Posle sam ja skonto da je ovaj ripio. A što se tiče tig para, ja i da sam vido pare, ne bi ig vido. Šta se mene smatraju tuđe pare?

MATE – ZAVRŠNA REČ

Šjor sudac, kad je sta mlatarat rukamin, pa se vata za gujcu, pa se vata za onu stvar, pokaziva mi da pucan, pa da ne pucan… sve san to proguca… ali, kad mi je pokaza da će mi dom zapalit, e tu mi je došlo da siđen i da ga pritučen. A to što ovaj ovdi tvrdi da sam u njega nišanija… pa oli sam ga ja tira da se vere po mojoj kući. Kako se popeja, šta nije tako i saša. Možda san i okrenija pušku u ti pravac, kad san čuja da se stalo lomit, ali ne s namirom da ću pucat. Pa da sam tija pucat, prvo bi puca u ovoga što mi je sra po njivi. Nek mi vrnu moje šolde a ja ću zaboravit što mi je ovi sra po njivi i što mi je ovi ponistru surva.

FAHRUDIN – ZAVRŠNA REČ

Ko da ti vrati?! Gospodne sudija, jebem ja njima sve po spisku… Obojici. Ja sam, bolan, zdrav i prav, zbog njiove zajebancije ukljakavio obe noge. E, ne može to tako. Ja sam ko civil strado na tuđoj teritoriji i to neko mora platit. Ja, kao građevinac čovjek, tvrdim da je ovaj imo truo dunđerluk. Njemu se mogo i krov srušit, kako on to nije održavo. Ima ratna šteta za kuće, za njive, za glave, jedino nema za moje noge. Dokle, gospodne sudija? Na kraju će ispast da sam ja kriv i za to što je ovaj šućmurasti kenjo po tuđoj njivi. A za te novce ovaj zvrljavi može da se ubriše. Novce koje su našli kod mene ja sam pošteno zaradio. Bio je rat!


- 16 -