Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
DODATAK
 
 

 

 


Intervju

  Arkadij Davidovič,
ruski aforističar

Život sam posvetio aforizmima

Nastavljam delo poljskog aforističara Stanislava Ježija Leca
koji je umro 1966. godine.
Lec je moj otac, koga sam ja usvojio

Arkadij Davidovič (87) jedan je od najboljih ruskih aforis­tičara. Živi u gradu Voronježu, koji se nalazi 500 kilometara jugozapadno od Moskve. U ovom gradu ga zbog neobičnog ponašanja smatraju ekscentričnom piscem, ali i "genijem aforistike" i "šampionom u broju napisanih aforizama".

Davidovič je rođen u jevrejskoj porodici kao Adolf Filipovič Frejdberg. Živi u skromnoj "komunalki", zgradi iz sovjetskog vremena. Stan je pretvorio u svojevrsni muzej aforistike, jer je sve zidove i plafone ispisao svojim mislima. U stanu se nalaze i slike njegove prijateljice Valentine Zolotih. Davidovič se nije ženio i, kako sam kaže, ceo život je posvetio aforistici. Uskoro će na srpskom jeziku biti objavljena njegova knjiga sa više hiljada aforizama pod naslovom "Arkade duha". Davidovič je nedavno dobio priznanje Beogradskog aforističarskog kruga - "Zlatni krug", za doprinos svetskoj satiri.

* * *

ETNA: Gospodine Davidoviču, šta Vam znači priznanje Beogradskog aforističarskog kruga?

Davidovič: Veoma sam zahvalan Beogradskom aforističarskom krugu i srpskim aforističarima. Veoma mi je drago ovo priznanje koje je za mene velika moralna podrška. Nemam dovoljno reči da izrazim svoj osećaj blagodarnosti.

ETNA: Kakvo je bilo Vaše detinjstvo?

Davidovič: Rođen sam 1930. godine u Voronježu, u ulici Fridriha Engelsa. Otac Filip je bio uvaženi lekar - venerolog, a majka Raisa Solomonovna - pedijatar. Mene je prvo lečila majka, a zatim otac. Otac je lečio i poznate ljude - strašno je reći koga: Jagodu, Ježova i posebno Beriju. Oni su specijalno dolazili kod njega da leče "Venerine darove". Moja sestra Faina, koja je bila devet godina mlađa od mene, krenula je stopama roditelja i završila je medicinski fakultet. Roditelji su želeli da postanem pijanista. Kad je počeo Drugi svetski rat preselili smo se u Taškent. Posle Velikog otadžbinskog rata vratili smo se u Voronjež. Ispostavilo se, međutim, da je naš stan zauzet i od 1945. do 1953. godine mi smo skitali po privatnim stanovima. Posle nam je Partija podelila stan na tri dela i ja sam dobio ovih 13,5 kvadrata u kojima i sada živim.

ETNA: Pošto niste ispunili želju roditelja da postanete muzičar, ili lekar, za koje zanimanje ste se opredelili?

Davidovič: Završio sam Poljoprivredni fakultet i postao inženjer mehanike. Radio sam kao mehaničar u sovhozu, u Rjazanskoj oblasti, a posle kao predavač u školi za mehaničare. Kad je Nikita Hruščkov došao u posetu našoj školi, u šali sam ga savetovao da naredi da se kukuruz seje i u Sibiru. A on je to shvatio ozbiljno, pa me je poslušao. A kakvi su bili rezultati, bolje je da me ne pitate. Radio sam u Voronježu i kao monter i majstor. Kasnije sam postao "profesionalni parazit", to jest počeo sam da pišem.

ETNA: Da li sećate svog prvog aforizma?

Davidovič: Naravno, sećam se: "Da, ja sam prespavao epohu, ali zato s kakvim ženama"! Napisao sam ga na prvom semestru Fakulteta.

ETNA: Gde ste objavljivali za vreme komunizma?

Davidovič: U sovjetskom vremenu pisao sam za najpoznatiji časopis za humor i satiru - "Krokodil". Objavljivao sam priče i aforizme pod pseudonimima "Julije Cezar", "Ernest Hemingvej", "Onore de Balzak" i "A. David, francuski pisac" u rubrici "Humor s raznih meridijana".

ETNA: A gde objavljujete u postsovjetsko doba?

Davidovič: Štampam knjige aforizma u samizdatu, o svom trošku koje prodajem na promocijama, ali i na ulicama i parkovima. Objavio sam više od dvadeset knjiga. Moji radovi su uključeni u mnoge zbornike aforizama, među kojima su "Antologija mudrosti", "Antologija misli u aforizmima", "Mudrost Rusije", Vladimira Šojhera, kao i "Nova knjiga aforizama", "Velika knjiga aforizama"... Pišem i za časopis "Zdrav razum".

ETNA: Koliko aforizama ste do sada napisali?

Davidovič: Davno sam prestao da ih brojim. Još pre dvadeset godina njihov broj je premašio 50 hiljada.

ETNA: Da li ste imali uzora u pisanju?

Davidovič: Nastavljam delo poljskog aforističara Stanislava Ježija Leca koji je umro 1966. godine. Lec je moj otac, koga sam ja usvojio.

ETNA: Koje knjige sada čitate?

Davidovič: Iskreno govoreći, ako počnem da čitam knjige, onda ne mogu da pišem. Zato imam ograničen krug knjiga - 15-30, koje stalno ponovo iščitavam. Sada čitam knjigu "Sto hrabrih obaveštajaca" iz ciklusa "Sto velikih". Čitam i knjige "Sto velikih ljubavnika" (ne znam zašto mene nisu uvrstili) i "Sto velikih tajni".

ETNA: Vama je 87 godina, a kako se osećate?

Davidovič: Nećete verovati. Nedavno sam se umio, očešljao i krenuo u bioskop na večernju projekciju, ali me nisu pustili, jer je film bio s napomenom da je za starije od 18 godina. S godinama se podmlađujem.

ETNA: Šta je za Vas starost? Da li razmišljate o njoj?

Davidovič: Čovek ne može da ne razmišlja o starosti. Neki moji vršnjaci su već na onom svetu, drugi su sišli s uma, a treći su postali dvostruko kontuzovani - zbog godina i celodnevnog gledanja televizije. Imao sam prijatelja, velikog demokratu koga su čitavu deceniju pokušavali da "prevaspitaju" saradnici KGB-a. A sada on sedi pred televizorom. Kada s njim razgovaram, on govori televizijske "istine". Kada se s njim u nečemu ne saglasim, gleda na mene kao na neprijatelja naroda. Televizija je učinila ono što nisu mogli naši slavni organi. Uzgred, nije se to dogodilo samo s mojim prijateljem, već uopšte s našim društvom.

ETNA: Da li imate aforizam na temu starosti?

Davidovič: "Starost je peščani sat, samo što pesak curi napolje".

ETNA: A šta je za Vas smrt?

Davidovič: Napisao sam: "Smrt poravnava grobove, mauzoleje i piramide". Više pamtim aforizme na temu života: "Život je večnost divnog trenutka".

ETNA: Trudite se da ne mislite o smrti?

Davidovič: Jedne noći sam se probudio, jer sam osetio snažno pulsiranje i bol u temenu. Ispostavilo se da sam imao visok pritisak - preko 200. Počeo sam da paničim. Posle toga sam počeo da radim manje, šetam više, počeo sam da uzimam aspirin, a što je najvažnije - prestao sam da merim pritisak. Osim toga, preselio sam se u atelje Valentine Zolotih, gde je temperatura vazduha 12-13 stepeni. Posle svega, sve se vratilo u normalu.

ETNA: Čega se plašite u životu?

Davidovič: Strah me je usamljenosti. Znam da ako se razbolim, pored mene neće biti osobe koja može da mi pomogne. Ne mogu da angažujem osobu koja će brinuti o meni, jer imam malu penziju. Pre nekoliko godina sam slomio nogu. Kad sam se iz bolnice na štakama vratio kući, nije bilo nikoga da mi donese hleb. Jednom sam susedu dao novac, a on mi je, umesto hleba, doneo pola litre votke. Ali, ne čudim se, tako je svuda. Na primer, kćerka jednog mog druga poslala je oca u ludnicu. Prijatelji i ja smo ga izvukli odatle, ali zato su ga posle kod kuće dva puta pretukli.

ETNA: U čemu je tajna Vaše dugovečnosti?

Davidovič: Mnogo pešačim. Leti odlazim do reke i kupam se. Zašto izgledam tako mladoliko? Kada pišeš aforizme, radi ti mozak. Ti radiš mentalne vežbe. Zato je kod mene skleroza u početnoj fazi. Kad ne bih pisao aforizme, ja bih već bio na onom svetu. Šta je penzioner? To je čovek koji ubija vreme, a ja nemam dovoljno vremena.

­ Razgovarao:
Aleksandar Čotrić
 


- 10 -