Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
DODATAK
 
 

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Počasni građanin

DRUGI DEO

3.

Gradonačelnik Radiša Šopalović bio je na svečanom polaganju kamena temeljca za buduće obdanište kada ga je preko mobilnog telefona nazvala njegova sekretarica. Došla delegacija iz Radojeva, rekla je, ona ih je upućivala na njegove saradnike, ali oni hoće baš kod njega. Šta da radi, da im kaže da je zauzet i da dođu neki drugi dan... Ne, uzvratio je šef, neka ga sačekaju, on će brzo. Neka ih nečim posluži, dodao je. Da je delegacija iz nekog drugog sela, ili nekog preduzeća, ne bi se žurio da je primi, ali iz Radojeva... Bez velike potrebe oni ne bi tako iznebuha upali u njegov kabinet. Proletele su mu kroz glavu razne pretpostavke, da bi se zaustavio na jednoj koja mu se učinila najprihvatljivijom: nešto je počelo da se valja sa Belih stena! Samo nije mogao da se odluči koji je taj koji je bacio kamičak i pokrenuo lavinu: njegov zamenik Prišević ili mladi Spasić?

Bio je više sklon da tipuje na Priševića, ali se prevario. Bogdan Radojević, koji je predvodio delegaciju koju je primio, ispričao je šta se juče desilo u njihovom selu. Došao unuk njihovog zemljaka Novice Spasića, sa nekim svojim pajtašem iz Amerike, dovezli se taksijem, obišli dedinu kuću, da bi se posebno zadržali kraj dvorišne česme. Pili, umivali se, pili, umivali se. Narod se okupio oko Spasićeve kuće, neki ušli i u dvorište da pitaju ko su i šta tu rade. I da ne duži, doznali su da su se ti mladići zaputili čak iz Amerike da ispitaju radojevsku vodu, pretpostavljaju da ima čitavo jezero ispod Suve gore nad selom. Čim to utvrde, namerni su da sagrade fabriku za flaširanu vodu. Selo se uznemirilo. Sastali su se, većali i dogovorili se da o svemu obaveste opštinsku vlast. Pa sad neka gradonačelnik vidi šta će i kako će. Mogli su i sami da šuruju sa Amerikancima, ali oni neće mimo države. Računaju da će i država sad povesti malo više računa o njima. Kad se ono pravio rudnik na njihovim Belim stenama, Radojevo je malo dobilo. Sa ovom vodom ne bi trebalo tako da ispadne.

– Došli ste na pravo mesto – uzvratio im je blagonaklono gradonačelnik. – Znam ja za te Amerikance, vrzmaju se oni i po gradu. Novo je to što su se sa dragog kamena prešaltovali na vodu. No, da Radojevo ima toliko kvalitetne vode, to je mogao da prokljuvi samo jedan Spasić!
– Naša je voda i lekovita – dopunio je Bogdan. – To mi odavno znamo. Ali za to jezero, e to nismo znali. Mi smo izabrani da zastupamo selo, pa kad se vrnemo gore, što da prenesemo?
– Prenesite da će opštinska vlast sve da ispita: i da li su Amerikanci u pravu kad tvrde da gore ima toliko vode, i da li nameravaju da investiraju u fabriku za vodu, koliko para imaju, i ko uopšte stoji iza njih. Sve do tančina! Ovog puta nećemo kao sa Belim stenama: te jeste dragi kamen, te nije. Komunisti i socijalisti su naduvavali kako bi lagali narod i održavali se na vlasti. Sada je demokratija, ne sme da bude obmanjivanja. Sada sve mora da bude transparentno. Kad je reč o vašoj vodi, u prvom redu pitaćete se vi. Tako će da bude dok sam ja gradonačelnik!

Radojevljani su se vratili u selo tek predveče, jer je autobuska linija grad – selo imala samo dva termina: jedan jutarnji i drugi večernji. Usput su pretresali razgovor sa gradonačelnikom. Uveravali su jedni druge, hrabrili se da ovoga puta neće biti izigrani, iako je gradonačelnik bivši advokat, a seljaci ne veruju baš advokatima. Svi su pohvalili Bogdana kako je skresao u brk glavešini da Radojevo više neće dozvoliti da bude prevareno, pa ga je saterao u ćošak da obeća: "Kad je reč o vašoj vodi, u prvom redu pitaćete se vi. Tako će da bude dok sam ja gradonačelnik!" Te su reči ponovili svi odreda, smejući se i likujući. Ponavljali su ih i na zboru koji je sutradan uveče održan pred školom. Neki su pohvalili delegate da su dobro uradili, neki su zadržali sumnju: svi obećavaju, a na kraju jadac.
Bilo kako bilo, Radojevo je počelo da veruje u bolje sutra.

4.


Radiša Šopalović je imao izuzetnu novost i morao je da je saopšti svom lideru. Pre nego bilo šta preduzme, mora da dobije odobrenje sa vrha. Zato je brže-bolje otputovao u prestonicu kod Predsednika (predsednika i države i njegove stranke), o tako važnoj i osetljivoj stvari ne može se preko telefona. Začudo, i Predsednik je odmah našao vreme za Šopalovića, iako ovaj dolazi iz male južne zabiti. U stvari, ne bi trebalo ništa da čudi: iako mali, Domanovićgrad se nekako urezao u glavama svih lidera, pa bili oni bivši ili sadašnji, kao posebno strateško mesto.

– Kako je dole, držite li se? – dočeka Predsednik svog partijskog saradnika u reprezentativnom kabinetu. Ono držite li se odnosilo se na rejting novodemokrata u Domanovićgradu.
– Sve ni ide dobro, što bi rekli moji – našali se gradonačelnik na račun svog južnjakog govora.
– Nisi naveo razlog ove posete, pomislio sam da je iskrsao neki partijski ili koalicioni problem.
– Sa te strane nema problema. Nego, Domanovićgrad ponovo trese...
– Zar opet dijamantska groznica?! – upade lider sa šalom.
– Nećete da mi verujete, ali koliko do juče i beše na pomolu dragi kamen sa naših Belih stena. Stvar se zaokrenu za sto osamdeset stepeni. Da li možete da zamislite šta sad može da ponudi Domanovićgrad?

Predsednik je slegnuo ramenima, nasmešio se kao glumac (njega i bije glas da liči na nekog holivudskog stara, zbog čega je i dobio nadimak Glumac), priznavši da ne može da pogodi.

– Voda! – kratko saopšti Šopalović, napravivši malu dramsku pauzu.
– Voda?! Da nije neka poplava? Pa vi ste u brdima, nikad niste plavljeni.

Ovu malu igru izveo je Šopalović namerno kako bi njegova priča o vodi dobila veći značaj. Nije poplava, uzvratio je svom lideru, nego veliko jezero ispod Suve gore, koje sadrži kvalitetnu, čak lekovitu vodu. Da li on može pretpostaviti ko je to pronašao? Predsednik je opet slegao ramenima, on nije mnogo znao o ljudima u provinciji. Opet jedan Spasić! – gotovo je uskliknuo gradonačelnik. Usledila je priča o Majklu Spasiću, uz podsećanje da ga je bivša esesesovska vlast pre nekoliko godina proglasila za američkog špijuna. A on nedavno ponovo došao iz Čikaga u Domanovićgrad, sada sa svojim pajtašem, nekim Jevrejinom po imenu Dejvid Levi. Njih dvojica su se vrzmali po gradu, obišli Bele stene, da bi se najzad obreli u Radojevu i tu pred seljacima obelodanili da selo maltene leži na vodi, samo probušiš i flaširaš. Taj Levi, čulo se, potiče iz bogate jevrejske porodice koja se bavi proizvodnjom vode. On, Šopalović, nije hteo sve da uzme zdravo za gotovo, nego je posegnuo za internetom i gle, u Čikagu zaista postoji firma Aqua Levi! Dakle, na pomolu su investicije, ne male, jer je u pitanju podizanje čitave fabrike za vodu!

Predsednik je bio veoma bolećljiv na investicije, pogotovo strane, pa su mu oči zasijale kad je Šopalović izgovorio tu reč. Odmah je video kako se u nekoj tamo zabiti podiže fabrika za vodu, i to uz pomoć američkih dolara, kako će on leteti dole da otvori gradilište... Već je u svojoj mašti video očaravajuću sliku mitinga povodom presecanja vrpce, masu naroda i državne zastave kojima se razdragano maše, maše, maše... A zašto samo u mašti, kad je za vreme svog mandata položio sijaset kamena temeljca – od obdaništa do mostova, uz poneki industrijski pogon koji je pokrenula neka inostrana firma. Istina, najčešće su to samo otvaranja, počeci, a kad će nešto od toga proraditi, znaće se kad bude. Svejedno, zasluge za dolazak gotovo svakog stranca, bez lažne skromnosti, pripisivao je sebi. A kako i ne bi kad je, posećujući strane zemlje, obavezno tražio da se sretne i sa predstavnicima velikih kompanija, koje je ubeđivao da ulažu u njegovu zemlju, maltene vukao za rukav. Obećavao im da će im dati sve što požele, čak i pare za otvaranje pogona, samo da investiraju. Gde je tu logika, pitali su se mnogi, nije li to presipanje iz šupljeg u prazno? Kako se uzme. Kojim putem došle, makar i preko sopstvene kese, strane investicije su za njega bile svetinja. A u potrazi za investitorima, gde sve nije bio, od Nemačke i Italije, preko Kine i Japana, te Amerike i Ognjene zemlje, do Toga i Tobaga. Iako je, kad se sve sabere, pokupio tek mrvice sa svetskog investicionog stola, nastavio je da mašta kako će uskoro pohrliti pravi, veliki investitori, koji će njegovu zemlju pretvoriti u svetsko privredno čudo. I sad na pomolu – baš takvo čudo! Odakle će nego iz Domanovićgrada! Amerikanci znaju gde treba investirati, ne u dragi kamen nego – u vodu! Voda će, prema futurolozima, pročitao je to negde, u ne tako dalekoj budućnosti postati značajnija i od nafte koja sada drma svet, jer voda znači život. Voda je na zemlji konstantna, a čovečanstvo se rapidno umnožava.

– Sad očekujemo podršku – prekinuo je njegov san gradonačelnik iz Domanovićgrada. – Pre svega, moramo da se obratimo nekom institutu za vodu da nam potvrdi tu, za sad, ipak samo hipotezu. Za sve to trebaće sredstva koje naša siromašna opština nema. A kad nabavimo potvrdu, onda može da se pregovora sa firmom Aqua Levi, da vidimo šta nude i šta traže.
– Za sredstva ne brini, kad su u pitanju takvi poduhvati, para će biti – bio je galantan Predsednik. – Obratite se Institutu za podzemne i mineralne vode i prenesite moje pozdrave direktoru Peri Mutivodi. I držite te Amerikance kao malo vode na dlanu. Uostalom, o vodi je i reč! – dodade i nasmeja se holivudski svojoj duhovitosti.
– Nećemo mi da ispuštamo zlatnu koku – uzvrati Šopalović – niti da proglašavamo za špijuna onoga ko nam donosi darove, kao ono prethodna vlast!

Ovo valja proslaviti, zaključio je Predsednik. To što je gost poslužen kafom i kiselom vodom nije se računalo Treba zaliti i nečim žestokim, valja se, kaže narod. Smesta naloži svojoj sekretarici da donese viski sa ledom, čivas od 12 godina. Pošto je već poodavno isteklo radno vreme, on posla sekretaricu kući, poslužiće se sami.

Pijuckali su i pričali o svemu i svačemu. I o stanju u društvu, i o međunarodnoj situaciji, i o koalicionim partnerima s kojima čine vlast, i o opoziciji koja ne bira sredstva da ih sruši, i o investicijama, i o siromaštvu i čestim štrajkovima... Kad se malo više popilo, Predsednik se žalio da se sve svalilo na njega, kao da on treba svakome da obezbedi hleb i sa hlebom, kao da je on Isus koji samo jednom ribom... Jeste, obećavalo se tokom izbora, i nije da se nije htelo, nego se nije moglo. Taman kad je krenulo, eto ti svetske ekonomske krize, koja drma velike, pa neće male. Jadao se i gradonačelnik, ni dole ništa bolje, ako nije i gore. Jer u prestonici se nekako i može, tu je sve skoncentrisano, i kapital, i kadrovi, a od njih dole i bog digao ruke. Doduše, bilo je malo napretka kad je ono pronađen dragi kamen, nešto se izgradilo (nije pomenuo da su dobili i puteve, i nova zdanja, sve do aerodroma u zabitoj palanci; kad se kuka, navodi se samo najgore), ali od tada ni milimetar napred. Sad ova voda, ako bog da... Onda su se dohvatili jezera pod planinom, da bi po njemu zaplovili, u mašti, kao u Nautilusu, doživljavajući svakojaka čuda. Nekako su stigli do beskrajne pokretne trake kojom se voze flaše sa vodom. I što su više praznili flašu sa viskijem, flaše s vodom su se sve više punile, da bi traka išla sve dalje i dalje, čak do Amerike...

Rastali su se pred ponoć, izašavši iz predsedničke palate zagrljeni kao braća. Tu su ih sačekali šoferi i odvezli – Predsednika u njegovu rezidenciju, a gradonačelnika na daleki put.

Vozeći se, Radiša je još dugo bio pod snažnim utiskom srdačnog prijema kod Predsednika. To mu je dalo nade da sebe vidi na nekoj visokoj funkciji u prestonici, možda već nakon sledećih izbora. Sa tim mislima, uljuljkan na sedištu moćne limuzine, blaženo je zadremao, ne skidajući osmeh sa lica.

nazad