Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
DODATAK
 
 

 

 


Piše: Vitomir Teofilović

Trihotomija: autor satiričnog aforizma – čitalac – adresat

U kontekstu poimanja savremenog srpskog satiričnog aforizma kao vrhunskog dometa tog žanra u svetskim relacijama neophodno je obaviti i analizu semantičke trihotomije naznačene u naslovu.

S obzirom na relativno mali dijapazon satirične motivacije, prevashodno fokusirane na moralna pitanja, aforističari se trude da njihove poruke imaju što estetskiji vid, da budu sinteza misaonog (poruke) i književnog (stila). Ovde stil treba uzeti u najširem smislu, kao ukupan korpus svih izražajnih sredstava, kao sve izvan osnovnog, informatičko-značenjskog sloja. Isto tako je važno istaći da korpus stilskih odlika nije u književnosti nezavisan entitet od poruke (ukupne značenjske supstance) već u sadejstvu/sazvučju sa njom. Drugim rečima, značenje i stil se prožimaju; značenjska gama specifikuje i repertoar stilskih sredstava. U krajnjoj konsekvenci, nema značenja bez svog stilskog pandana, i obratno, nema stila sa nultim značenjem...

Kad Vesna Denčić kaže – „Dobili smo novu vlast. Biće to pravo osveženje za našu satiru.“ – pred sobom imamo dva značenjski suprotstavljena iskaza. Prvi je čisto informativni (tehnički), a drugi ima moralno-politički stav na dva nivoa, kritičkom i metakritičkom. Kritički je sadržan u doslovnom značenjskom sloju – (naša) satira će i dalje ne samo imati satiričnu metu, već će ta meta biti još izazovnija od prethodnih. Metakritički stav sadrži se u demantiju opšte implicitne pretpostavke – polja očekivanja – da će nova vlast uspostaviti harmonično, beskonfliktno društvo, koje bi samim svojim moralno-pravnim ustrojstvom ukinulo potrebu za satirom.

Kako to izgleda iz perspektive pomenute semantičke trihotomije?

Izložena mini-analiza pokazuje stanovište pisca (intentio auctoris). Stav adresata je sasvim suprotan – biće ovo beskonfliktno društvo, odnosno ono je već beskonfliktno društvo u nastajanju (in statu nascendi). Koje je stanovište čitaoca (intentio lectoris)? Ovo pitanje semantika posmatra kao kontinuum rastojanja između autora i adresata. Jasno je da će mnogi – pretpostavlja se većina, jer je bila aktivan činilac političke promene, biti bliža autoru, a manjina na strani adresata. No semantika je uvela u proces tumačenja i pojam takozvanog uzornog ili idealnog čitaoca. (Termin „Ideal reader“ hermeneutičari su preuzeli iz Džojsovog dela „Fineganovo bdenje“.) Naime, nesporno je da svaki čitalac razume tekst na svoj način, tako da načelno ima bezbroj tumačenjskih praksi (koliko čitalaca, toliko tumača), ali nesporno je i da tumačenjski postupak ne može da bude sasvim proizvoljan, odnosno da nije svako tumačenje podjednako razložno i legitimno. No u toj skali od maksimalne proizvoljnosti do najkorektnije (najistinitije) interpretacije i optimalne objektivnosti nije, kao što prosečan (većinski) čitalac obično misli, neprikosnoven reper ili najmerodavniji tumač – autor! Kritičari, a potom i sami pisci (autori) otkrili su da dela, posebno takozvana velika dela, često nadilaze autorovo stanovište, da između redova govore i ono čega autor nije svestan – često drukčije, a ne retko i suprotno od njegovog stanovišta. Poslednjih decenija se posvećuje velika pažnja razlici između intentio auctoris (šta je pisac hteo da kaže) i intentio operis (šta samo delo kazuje, šta je pisac doista rekao, a ne šta misli da je rekao). Zanimljivo je za recepciju adresata da on priznaje lucidnost i duhovitost satiričnog teksta, dakle njegovu autonomnu misaonu i književnu vrednost, ali ga ne prihvata kao objektivnu dijagnozu aktuelnog stanja već kao karikiranje tog stanja.

Kad Aleksandar Baljak kaže –  „A Crvenkapi svaka čast. Prva je otišla u šumu.“ – imamo pred sobom značenjske iskaze dvaju različitih sistema. Prva rečenica ima jednoslojno značenje – standardnim folklornim idiomom („svaka čast“) izražava se divljenje junakinji poznate bajke. Da nema druge rečenice – koja ima funkciju obrazloženja, to divljenje bi imalo sav mogući afirmativni potencijal („divljenje u svakom pogledu“). Druga rečenica je višeslojna – prvi sloj je naoko jednostavan izraz emocije: dostojna je divljenja samim tim što je prva otišla u šumu. No u istom trenu zapažamo i značenjski čvor – odakle joj taj oreol prvine? I u sferi realnosti i u svetu bajki postoji bezbroj onih koji su pre nje otišli u šumu – tako nesuvisla evidencija nikad i nije pravljena. Pravo značenje aforizma otkrivamo prizivom u sećanje sintagme ići u šumu kao metafore za odlazak u partizane. Sad efektni epitet prva kao kopča Crvenkape sa pojmom prvoborca baca ironično svetlo na istoriju koju su napisali pobednici – realistička vizija istorije je ustuknula pred mistifikacijom i nesvesnom autokarikaturalizacijom, gde se odlazak u šumu pretvorio u inicijaciju herojskog patriotizma – sećamo se famoznog dokazivanja boračkog statusa pomoću dva svedoka i sve većim brojem boraca što je rat odlazio dalje u prošlost.

Kako naznačeni aforizam poimaju čitaoci, kako adresati satiričnčne žaoke? Recepcija čitalaca zavisi od njihovog odnosa prema režimu koji je reprodukovao svoje kadrove, uz poltronsku servilnost, i falsifikovanjem istorijskih činjenica. Izvesno je da je većina bliža autorskoj projekciji nego adresatima satire. No važno je ukazati na čestu zabludu i autora i čitalaca da svi osim neposrednih adresata satire poimaju poruku na isti način. Uvek je reč o manjem ili većem dijapazonu, o kontinuumu i disperziji recepcije poruke. Zašto je važno ovo imati na umu? Zato što širina i dubina recepcije satirične poruke zavise od  njene umetničke transpozicije. Naoko paradoksalno, dubljeg su i dalekosežnijeg dejstva poruke u estetskom ruhu nego koje su ogoljene i transparentne bez ostatka. Kako to? Da je satiričar rekao: posle rata verifikovani borci su režimska ujdurma, to bi, pošto su mnogi od njih doista bili borci, većinski čitalac jednostavno odbacio kao poruku nedovoljno saobraženu istinu. Isto tako ne bi valjala ni ogoljena, racionalnim jezikom iskazana relativizacija toga fenomena: neki od nakon rata priznatih boraca nisu bili borci. Apsolutistički i uopšte monistički režimi su otkrili da je za autolegitimizaciju plodotvorniji privid fleksibilnosti i javno priznavanje svoje nesavršenosti – to im daje mogućnost da povremenim kozmetičkim promenama i njihovom demagoškom prezentacijom kao krupnih promena nabolje obezbeđuju širu bazu svoje podrške i ujedno im je prilika da se oslobode mangupa u svojim redovima. Zato i vrhunski promoteri režima daju iskaze tipa: ima pojedinaca koji su zloupotrebili poverenje, bilo je tu i tamo zloupotrebe u priznavanju statusa boraca. Tako dolazi do amortizacije drušvenog nezadovoljstva, sjajno obrazložene od patrona sicilijanske mafije, grofa od Lampeduze, u filmu Gepard Lukina Viskontija: „Moramo nešto promeniti da bi sve ostalo isto.“  Zato, paradoksalno, Crvenkapa daje dublju i dalekosežniju poruku. Daljinski, uključenjem bajke u istorijski diskurs, razara njegov monolit slikovitom demistifikacijom jedne nesuvisle političke prakse, tako da fenomen poimamo kao svesnu i namernu amoralnost režima širokih razmera, a ne kao mali broj usputnih i slučajnih grešaka u hodu, kako ih sam režim minimalizuje u ime demagoških obećanja da ih ubuduće neće biti. Drugim rečima, umetnička projekcija i indirektna, metaforička kritika ukazuju se kao efektniji satirični učinak no što bi to postigao transparentni iskaz.

Posebno su zanimljivi aforizmi svedeni na jednodelni iskaz sa duplim dnom, a unutarnjim paradoksom. Aforizam Aleksandra Čotrića –  Daćemo mi vama demokratiju. – radikalno menja kontekst tradicionalne upotrebe  folklornog idioma diskretne (uslovne ili odložene) pretnje (daćemo mi vama/njima/tebi/njemu...). To je zapravo dupli značenjski zaokret – sam taj folklorni idiom je nastao promenom naglaska da bi dobio suprotno značenje od jednostavnog izvornog futura: istinsko daćemo vam transformisalo se u daćemo vam malo sutra. No Čotrić pravi zaokret idioma – u kontekstu folklora idiom ima prevashodno pozitivno značenje, diskretnu vaspitnu poruku: nećemo vam (deco...) dati da uradite to i to jer je to (i) za vas loše/ štetno / pogrešno... Čotrić međutim pravi iskaz/poruku sa obrnutim značenjem: nećemo vam dati / dozvoliti ono što je (za vas) dobro! Poseban estetski efekat pisac postiže time što praksi sile i voluntarizma suprotstavlja aforizam koji je formulacijom virtuelan, a supstancijalno esencijalan! Za vlast bi takav iskaz bio samooptužba, zato ne postoji kao iskaz već samo kao praksa!

Aforizam Pavla Kovačevića Savladajmo nauku! je izvanredan primer tranzicije značenja. Od prvobitne (izvorne) poruke da se omasovi i popularizuje nauka kao vrhunski saveznik u razvoju društva, politika (vlast) se postepeno okrenula protiv nauke. Primitivna i zasnovana na sili a ne na znanju i poverenju, u nauci je s razlogom prepoznala ljutog neprijatelja!

Aforizam Slobodana Simića – Najcrnje je crveno. – takođe demonstrira radikalnu tranziciju/transformaciju. U ovom slučaju reč je o aksiološkoj simbolici boja. Crveno je vekovima, od prosvetiteljstva do pada Berlinskog zida, figuriralo kao znak prepoznavanja naprednih revolucionarnih pokreta (svetskog proletarijata). Protokom vremena pokazalo se, međutim, da je crvena zastava umesto dobra donosila društveno zlo. Simić, takođe, kao Čotrić, pravi značenjski preokret – njegov aforizam je i virtuelan (nikad ga ne bi izrekli protagonisti tih istorijskih htenja), ali je istovremeno i neprikosnovena konstatacija faktičkog stanja.

Nije bilo potrebe na ovim uzorno konciznim aforizmima obaviti komparativnu analizu recepcije – jednostavna je i za većinskog čitaoca.



KRITIČNA TAČKA


Arkadij Davidovič, Voronjež, Rusija

Demokratija je najbolji sistem za kapitulaciju pred varvarima.

U ratu između drugova i gospode pobedili su drugovi, postavši gospoda.

Revolucija je borba za jednakost protiv slobode i bratstva.

Kada je pacov kapetan, ljudi beže s broda.

Prolivati tuđu krv - to nam je u krvi.

Lav caruje, šakali vladaju.

Narod može da sruši svaki despotizam, osim sopstvenog.

Pri takvom lopovluku, čak ni lopovi ne mogu da opstanu.

Ženi treba obećati bundu, a narodu jeftinu kobasicu.

Horizont vožda ograničen je željom da sačuva vlast.

Izbor preostaje onima koji su nas lišili izbora.

Posle izbora država slavi sahranu nada.

Tajno glasanje odvija se pod nadzorom tajne policije.

Na slobodnim izborima izgubili smo ostatke slobode.

U zemlji ovaca, narod je žrtveni jarac.

Sudije su nezavisne i potčinjavaju se samo telefonskom pozivu.

Silovao je muzu i postao je laureat.

Suprotstavljati se pretpostavljenoj budali može samo budala.

Sramota je reći, ali ničega se ne treba stideti.

Zemljina kugla - kritična tačka!

Jednostavno, tako. Zemlja budala, a izvozi takve umove.

Ako budala kaže: "Treba razmisliti!" - očekuj nevolju!

Najstariji zanat - lov na žene.

S vremena na vreme čovečanstvo se vraća u varvarstvo.
To je put civilizacije.

Loše je kada pesnike ubijaju, a još gore je kad ih ne čitaju.

(Izabrao i preveo s ruskog jezika
Aleksandar Čotrić)

- 8 -