Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
DODATAK
 
 

 

 


Nove knjige ­

Triglav satire 

ISTORIJA BUDUĆNOSTI 
Žarko Petan
Srpska reč - Beograd, 2017

Profesor Univerziteta u Viskonsinu, u SAD, dr Volfgang Mider rekao je da su njegove sentence "istorija komuniz­ma". Srpski književnik Milovan Vitezović tvrdio je da su "njegovi aforizmi munjevito brzo reagovanje, ali i mate­ma­tički tačni i u jednu rečenicu sažete čitave sociološko-ekonomske studije". Slovenački književni kritičar Denis Poniž zapisao je da je, možda, "najveći kvalitet njegovih aforizama skriven u spretnosti oblikovanja priča kojima nagovara svog čitaoca da bude pažljiv tako što mu daje prostor za razmišljanje i što od njega stvara svog tihog sagovornika".

Za njega je aforizam bio "duhovita istina", "roman u nekoliko reči", "rečenica koja misli" i "rečenica koja u rukavu ima skriven nož". Smatrao je da je "svaki dobar aforizam prožet cinizmom".

Imao je i omiljeni aforizam i često ga je citirao: "Moja mama je u svom životu stvorila samo jedan aforizam – mene". A očinstvo – alhemijskoj mešavini ironije, sarkazma i duhovitosti svojih izreka – pripisivao je poretku u kojem je živeo: "Socijalizam je nezakoniti otac svih mojih aforizama".

Ljudi misle da zbog aforizama može da se završi u zatvoru, a on je u zatvoru počeo da piše aforizme. Godine 1959. Vojni sud u Beogradu osudio ga je na sedam godina zatvora. Vojni rok je služio u Novom Sadu i Valjevu, a pred odsluženje je uhapšen zbog "neprijateljske propagande" i "verbalnog delikta". Godinu i po dana bio je u zatvoru "zbog nedostatka demokratije u državi", a potom je oslobođen "zbog nedostatka dokaza". Bio je zatočen zbog povezanosti s Radio Slobodnom Evropom, sa sedištem u Minhenu, u kojoj je njegov brat Boguš bio zaposlen kao prevodilac. U zatvorskoj ćeliji počeo je da smišlja aforizme, verovatno i ovaj: "Diktatoru su potrebni obožavaoci koji ga se plaše."

Kažem smišlja, jer nije imao papir i olovku da ih zabeleži. Po četrnaest dana provodio je u samici, u potpunom mraku i tišini, zatim je jedan dan bio u običnoj ćeliji, a onda ponovo dve sedmice u potpunoj izolaciji. U njegovoj vojnoj knjižici i vreme provedeno u zatvoru uračunato mu je u vojni rok, pa je u tom dokumentu pisalo da je služenje državi trajalo tri i po godine. Kad je izašao na slobodu, u jednoj kolibi je za tri sedmice zapisao sve aforizme koji su se rodili u zatvoru i tako je nastala njegova prva knjiga aforizama.

Još jedna inverzija vezana je za njegov početak pisanja kratke forme. Uobičajeno je da aforističari to postanu pošto prethodno čitaju druge autore. A ovaj pisac najpre je počeo da piše, pa tek potom da se upoznaje s aforistikom drugih autora, u prvom redu Volfganga Midera, Nemca koji je živeo u SAD i Emila Siorana, Rumuna, koji je najveći deo života proveo u Francuskoj.

Tako su izgledali književni počeci poznatog slovenačkog, jugoslovenskog i evropskog aforističara Žarka Petana, koji je tokom svog dugog i plodnog života napisao više od deset hiljada aforizama.

Pisao je kratku formu, jer je imao mnogo šta da kaže. Državnim parolama suprotstavljao je svoje nepodobne parole. Petan je verovao da dobar aforizam mora da poseduje poentu i misaoni obrt. Isticao je da "u aforizmu treba preterivati kako bi ga čitaoci razumeli". Njegove lapidarne rečenice nisu stremile ka širini, već ka dubini misli. Posebno je insistirao na kratkoći aforizma, pozivajući se na reči jednog nemačkog aforističara koji je rekao da aforizam ne sme da sadrži više od sedam reči. Nastojao je da se drži tog pravila, kao u sledećim konciznim rečenicama: "Gde svi govore, niko ne sluša"; "Neuspeh je svaki tuđi uspeh"; "U mutnoj vodi se lakše pliva"; "Ideologija je silovana ideja"; "Piscima se loše piše".

Žarko Petan govorio je da ljudi pišu aforizme kad im nešto nije potaman i po volji, ili kada njihova lična etika nije u skladu s okolinom. Pozivao se na svoje prethodnike, od srednjeg veka do novog doba, koji su pisanjem želeli nešto da promene u svetu. Ni Petan nije želeo da ćuti i žmuri, i da sluša. Ukazivao je na sve nedostatke jednoumnog režima u socijalističkoj Jugoslaviji: "Stvarajući socijalizam po meri čoveka, od ljudi su napravili patuljke"; "Samoupravljanje u pozorištu: deset Hamleta na sceni"; "U socijalizmu smo navikli da dobro ćutimo".

Usud satiričara je da se bavi ružnijom stranom čoveka i društva. Svoj angažman i angažman kolega, Petan je izvanredno opisao rečenicom: "Najviše pišem o temama koje bih najradije zaboravio". Svestan da ne živi u obećanoj državi blagostanja i zlatnom dobu, formulisao je znamenitu autobiografsku rečenicu: "Da sam živeo u neko drugo vreme, na drugom mestu, sigurno bih bio srećniji, ali bi moji aforizmi sigurno bili lošiji".

Većina Petanovih aforizama koji su nastali u olovnim vremenima i dalje je veoma aktuelna, nije postala prevaziđena niti nezanimljiva. U Petanovoj aforistici prepoznatljiva je autorova samokritičnost. Kada kritikuje greške i zablude drugih ljudi, institucija i države i kada se prema njima postavi ironično i sarkastično, on ne štedi ni sebe. Štaviše, prema sebi je najkritičniji, a ponekad i nemilosrdan. ("Kajem se samo za one grehe koji mi nisu bili ugodni"; "Dođoh, videh, zažmurih"; "Ja sam demokrata utopista".) To njegovim aforizmima daje svežinu i autentičnost, jer se i čitalac u njima prepoznaje i identifikuje. Ili što bi rekao srpski aforističar Aleksandar Baljak: "Satiričar je opozicija svemu, pa i opoziciji. Ta pozicija mu omogućava da se baš svemu podsmehne, a ponajviše samom sebi. A kad se satiričar ruga samom sebi, tada je najduhovitiji i najuspešniji. Tada mu se najviše veruje".

Najpoznatiji slovenački aforističar bavio se u takvim okolnostima politikom onoliko koliko se politika bavila njegovim životom. ("Nikad se nisam bavio politikom. Sve vreme se politika bavila mnome.") Političari su bili stalna meta njegovih strelica: "Političari se nadmeću sa Stvoriteljem. Bog je iz ničega stvorio svet, a političari se trude da od sveta stvore veliko ništa"; "Sada imamo tržišnu privredu: političari su na prodaju!"; "Naša politika je kao farma ovaca: dok nas šišaju, mi samo blejimo".

Brana Crnčević odredio je aforizam kao "bastard rođen iz veze politike i umetnosti, kao dete bez roditelja, siroče, bez babe i dede. Bez zavičaja. Ni politika ni umetnost ga ne prihvataju, a da bi se istina utvrdila, potrebno je vađenje krvi". Slično je tvrdio i Petan, jer je smatrao da je "aforizam bez politike kao gulaš bez mesa", ali on sam nikada nije bio aktivni političar. Godine 1957. završio je Ekonomski fakultet, a dve decenije kasnije i Akademiju za pozorišnu umetnost u Ljubljani. Da je ekonomista, u Sloveniji se nije znalo, sve dok diplomu ekonomiste nije priložio na konkurs za prvog čoveka RTV Slovenije. Naime, posle osamostaljenja Slovenije, 1993. godine bio je izabran za generalnog direktora nacionalne radio-televizije, ali je, kako je govorio, na tom mestu ostao samo dve i po godine, jer kao vanstranačka ličnost nije imao političko zaleđe. Jedan od razloga za prevremenu smenu bila je Petanova odluka da tadašnjem predsedniku Slovenije Milanu Kučanu ne dozvoli da sam bira novinara koji će ga intervjuisati. Prethodno je Petan duže od dvadeset godina bio režiser Ljubljanskog gradskog pozorišta. Režirao je više od 120 predstava s obe strane "gvozdene zavese", i u tadašnjoj Jugoslaviji i u inostranstvu. Iz tog vremena je i njegov aforizam: "Režiser je Bog u pozorištu, ali su, nažalost, glumci ateisti".

Žarko Petan bavio se i štampanim novinarstvom. Bio je kolumnista "Teleksa", "Pavlihe" i "Poročevaleca", saradnik švajcarskog "Noje Ciriher cajtunga" i početkom devedesetih godina prošlog veka austrijskog dnevnika "Klajne cajtung". Na tom iskustvu nastao je aforizam: "Neki novinari vide samo ono što im kažu".

Iako je Petan pisao drame, pesme, romane, eseje, pripovetke i književnost za decu, aforistika je bila njegovo osnovno opredeljenje. Po izlasku iz zatvora šezdesetih godina prošlog veka suočavao se s cenzurom i zabranama. Za pravo na objavljivanje borio se na originalan način. Budući da su Petanovi aforizmi bili veoma kritički intonirani naspram dogmatskog i autoritarnog režima, partijski postavljani urednici su iz straha odbijali da objave sve njegove kratke zapise. Petan bi tada, pored odbijenih, dopisao nove i predavao ih drugim urednicima koji bi, takođe, odbacili neke aforizme, ali ne iste. Tako je uspevao da objavi sve, iako je zbog jednog aforizma dve godine bio zabranjen u svim medijima.

"Satiričar najviše stvara kada razara", bilo je Petanovo nezvanično geslo. Laici poistovećuju humor i satiru ili ne prave dovoljnu razliku. Petan je sebe deklarisao kao satiričara, praveći jasnu distinkciju u odnosu na humor. Izrazio je to i ovim aforizmima: "Satiričar je humorista kojeg su počeli shvatati ozbiljno"; "Humorista je pas koji laje, satiričar je pas koji ujeda"; "Satiričar je hirurg, humorista je psihoterapeut"; "Satiričari preziru sve što je smešno".

Kada je socijalizam propao u Istočnoj Evropi, Jugoslaviji i Sloveniji, Petan je pomislio da će u novostvorenim društvima sve biti drukčije. Na početku novog doba, bivši zatvorenik je napisao: "Slovenačka demokratija nije se kalila na sastancima bivše partije, već u bivšim zatvorima". Međutim, Petan se vrlo brzo razočarao promenama i zatim često tvrdio da je u Sloveniji sve ostalo isto. Štaviše, smatrao je da u nekim drugim bivšim komunističkim državama na istoku Evrope građani žive ekonomski lošije, ali da imaju više "mentalne higijene". "Plašim se da kažem naglas, ali Slovenci su već dugo oportunisti zbog životne udobnosti", govorio je Petan, pozivajući se na sličnu konstataciju Ivana Cankara. Taj pesimistički stav vidljiv je u zaključcima poput ovih: "U socijalizmu sam bio optimista, mislio sam da gore ne može biti, a u postsocijalizmu sam pesimista, jer sam uvideo da može biti još gore"; "Ranije sam živeo u realnom socijalizmu, a sad životarim u nadrealnom postsocijalizmu"; "Svetlu budućnost koju su stalno obećavali, komunisti su doživeli u kapitalizmu".

Posle 1991. godine, raspada Jugoslavije i osamostaljenja Slovenije nastao je vakuum u odnosima između Beograda i Ljubljane. U tom bezvazdušnom prostoru politika je usisala kulturu, književnost i umetnost u crnu rupu. Odjednom su prekinute kulturne veze koje su ranije bile čvrste. Više nije bilo razmene mišljenja, novina, knjiga, ideja i ljudi. Slovenija je za Srbiju postala "tera inkognita" ili "tera ignorita", a isto je važilo i u smeru istok–zapad. Zapravo, Srbi i Slovenci su, kao kad se raziđe par koji se voleo, počeli napadno da se ignorišu i da se prave da nikad ništa među njima nije bilo. Tako smo, gubeći se u prevodu i nezainteresovanosti, izgubili i informacije o slovenačkoj satiri i aforistici, uključujući i ono što na tom planu stvara Žarko Petan. Mi smo u Srbiji tada pomislili da Slovenci znaju da stvore samo skije, veš-mašine, lekove i kozmetiku, a ne i aforizme. Zbog toga je bilo značajno objavljivanje Antologije slovenačkog aforizma "Sunčana strana Alpa" u Beogradu 2014. godine, u kojoj su, u izboru Francija Čeča, predstavljene misli 35 najznačajnijih autora.

Slovenija je imala sreću da, izuzimajući desetodnevni rat sredinom 1991. godine, ne učestvuje u krvavim sukobima na teritoriji bivše Jugoslavije, a ni na njenom tlu nije bilo međuetničkih sukoba. Ta zemlja se posle osamostaljenja okrenula izgradnji proklamovanog građanskog društva, tržišnoj ekonomiji i približavanju evroatlantskim integracijama. Naravno, u svemu tome bilo je i mnogo manjkavosti, problema, nedostataka, netaktičnosti i grešaka. Na njih je ukazivao Žarko Petan. On, koji je bio opozicija komunističkom sistemu, brzo je postao ono što je bio i ranije – strogi kritičar svega negativnog u takozvanom demokratskom društvu. Činio je to s intelektualnom i moralnom superiornošću, čiste biografije i savesti, a ni hrabrost mu nije manjkala.

I Petan je pre pada Berlinskog zida verovao u promene nabolje, ali ga je život uporno demantovao, zbog čega je pred smrt poručio: "Trebalo bi promeniti sve što je bilo promenjeno." Posebno mu je smetalo što su se ponovo isti ljudi iz komunističkog šinjela zaogrnuli demokratskim plaštom i nastavili autoritarno i rigidno da vode mladu slovenačku državu, što je on šibao ovakvim invektivama: "Bivši komunisti uspeli su nemoguće. Od vojnika partije postali su generali demokratije"; "Istorijski paradoks: od propasti komunizma najviše koristi imali su ožalošćeni komunisti"; "Savremena istorija Slovenaca: pretkomunizam – komunizam i postkomunizam". Nije to bio izraz njegovog antikomunizma, već prezira prema onima koji u trenu menjaju partijske knjižice da ne bi promenili fotelje u kojima sede. Petan je takvim stavom samo potvrdio proročke reči Milovana Vitezovića iz pogovora njegovoj knjizi aforizama "Nepodobne parole", objavljenoj u izdanju "Narodne knjige" 1978. godine u Beogradu: "Satira počinje u sadašnjosti u ime budućnosti. Prošlost satiru ne zanima, sem ako njome može da objasni neku sadašnju negativnost". Pišuću o prošlosti aforističar je predviđao budućnost i zato je naslov ove knjige "Istorija budućnosti".

Pored aforizama o slovenačkoj stvarnosti, Petan je nastavio da stvara i one univerzalne, o najvažnijim, najkrupnijim i večitim temama. Brojne aforizme gradio je na dihotomiji život–smrt: "Smrt je jedina ozbiljna stvar u životu"; prošlost–budućnost: "Istoričari falsifikuju prošlost, ideolozi budućnost"; istina–laž: "Istina je laž s dobrim vezama". Doživevši duboku starost, iako dugo godina teško bolestan, Petan se nije plašio smrti. Naprotiv, šalio se s tom temom i stvorio je mnogo egzistencijalističkih aforizama, poput ovih: "Šta mislim o smrti? Reći ću vam čim umrem"; "Ne bojim se smrti – otkad pamtim, umiru drugi!"; "Smrti se bojimo samo dok smo živi". O toj temi, od Petanovih aforizama mogao bi da se napiše esej.

Omiljena tema bile su mu žene. Živeo je okružen ljubavlju supruge Vere i kćerke Jasmin, kojoj je, kad je bila devojčica, posvetio knjigu "Bajke za Jasmin" (1962). Jasmin je, nažalost, preminula pre njega. Petan je isticao da je o ženama mnogo pisao, jer je njihov položaj u društvu bio loš. Neki od nezaboravnih aforizama o lepšem polu ostaće za sva vremena: "Pametne žene pitaju ćutanjem"; "Žene vole gubitnike koje su same pobedile"; "Apsurdno je kad žena vara svog ljubavnika, koga voli, sa suprugom, koga ne voli".

Žarka Petana upoznao sam 2011. godine u njegovom stanu, u Betovenovoj ulici broj 4, u strogom centru Ljubljane, preko puta slovenačkog parlamenta. Predsednika Društva aforističara Slovenije Francija Čeča i mene, Žarko, ozbiljno narušenog zdravlja, i njegova supruga Vera, primili su otvorenog srca. Njihov prostrani salonski stan ličio je na ljubljansku gradsku biblioteku – bio je od dna do vrha ispunjen knjigama. Mnogo mesta na policama zauzimale su Žarkove knjige na slovenačkom i stranim jezicima. Petanova dela bila su prevedena na 32 jezika, a objavio je više od 160 samostalnih naslova. Samo na nemačkom jeziku bila je objavljena 21 knjiga ovog pisca, zbog čega je i govorio: "Pišem za Slovence, a objavljuju me Nemci." Bio je veoma ponosan na to što je zastupljen i u brojnim antologijama proze, poezije, drama i aforizama. Posebno mu je imponovalo što je, uz Branu Crnčevića, jedini iz bivše Jugoslavije, bio u izboru "Aforizmi u svetskoj literaturi", antologiji koja je objavljena u Nemačkoj, a u kojoj se našao pored Bejkona, Larošfukoa, Getea, Šopenhauera, Tvena, Ničea, Vajlda, Leca, svog uzora Siorana... Pohvalio se i time što je pet studenata na Ljubljanskom univerzitetu diplomiralo na temama vezanim za njegovo delo. Poklonio mi je nekoliko svojih knjiga aforizama na slovenačkom jeziku, iz kojih sam i preveo aforizme u ovom izboru, a posebno mu je bila draga knjiga žutih korica "Nepodobne parole". U toj zbirci, štampanoj na ćirilici, nalazi se oko 400 aforizama koje je izabrao i za njih studiozni pogovor napisao Milovan Vitezović, dok je prevodilac bila Miljenka Vitezović. To je, do pojave ove Petanove knjige, bila i jedina njegova zbirka aforizama na srpskom jeziku.

Petan je rođen 1929. godine u Ljubljani. Njegov otac bio je vlasnik poznatih kafana i restorana. Zbog ratnih prilika i prirode posla porodica se često selila, pa je tako mali Žarko odrastao i školovao se u rodnom gradu, Zagrebu, Trstu i Mariboru. U njihovom vlasništvu bila je najpoznatija mariborska kafana "Astorija", o kojoj je 1989. snimljen i film. Posle Drugog svetskog rata, komunističke vlasti su porodici Petan oduzele skoro sva prava i imovinu i žigosale ih kao "kapitaliste" i "klasne neprijatelje", zbog čega je otac tugovao, bolovao i umro mlad.

Žarko Petan umro je 2014, a poslednjih godina života u Sloveniji bio je ikona i za ateiste, brend poput "Gorenja" i ponos književnosti "alpske republike". Prešao je veliki put od hapšenog disidenta do poštovanog klasika koji širi granice slobode. I tada se šalio na svoj račun: "Postao sam klasik. Citiraju me, samo da me ne bi čitali." U vojnom istražnom zatvoru iznuđivali su mu priznanja, a kao pisac dobio je više od pedeset priznanja u Sloveniji i inostranstvu. Petana su u mladosti prisluškivali, a u zrelim godinama svi su pažljivo osluškivali šta ima da kaže. Više je na slovenačku javnost uticao aforizmima u "Delu" ili "Večeri" nego kao direktor nacionalne televizije. Retko je davao intervjue, ali svaki put su njegove poruke imale veliki odjek. Prvi predsednik Slovenije Milan Kučan molio ga je da napiše i neki aforizam o njemu, a Petan je s pravom merom cinizma odgovorio: "U kancelariji predsednika svih Slovenaca, među mnogim bivšim komunistima, nema nijednog bivšeg demokrate." Petan je postao sinonim za slovenački aforizam. Za života je postao "Triglav slovenačke satire". Ministarstvo kulture pomagalo je objavljivanje njegovih knjiga, a časopis namenjen promovisanju slovenačke književnosti u svetu objavio je jedan broj posvećen isključivo Petanu, u kojem su aforizmi na engleskom, francuskom, nemačkom i italijanskom jeziku. Bio je član Društva slovenačkih književnika, Slovenačkog PEN-a i Društva francuskih dramskih pisaca.

"Sanjam u bojama. Moji snovi su crni", govorio je Petan. Iako je Milovan Vitezović objasnio da "satiričar ne vidi sve crno, već samo ono što bi trebalo ocrniti", ta boja obeležila je Petanov život.

"Nosi crne naočare. Pije crni sok od ribizle. Sviđaju mu se crnke, mada ni pred plavušama ne zatvara oči. Režira crne drame, umesto crnih komedija. Kad se naljuti, pada mu crni mrak na oči. Njegov osmeh je crne boje. Žarko Petan je satiričar za koga možemo reći da je crno ispred njega i crno iza njega. Zato rado igra tenis belom lopticom, da je bolje vidi. Kad je hteo da dobro upozna svoju domovinu, bio je u zatvorima", ovako ga je opisao njegov kolega i prijatelj Branko Šemen.

Žarko Petan živeo je 86 godina, ali to je samo delić u odnosu na vreme koliko će dugo svetleti njegove misli o životu i smrti.

Aleksandar Čotrić

- 7 -