Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
DODATAK
 
 

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Počasni građanin

DRUGI DEO

1.

Radojevo je čamilo na brdovitoj padini presečenoj potokom, koji je dole u ravnici, pošto bi se spojio sa još jednim planinskim potokom, prerastao u reku Mulju, da bi ona potom proticala kroz Domanovićgrad. Radojevački potok, kako se i zvao, uvek je milozvučno žuborio, a noću se njegov šum čuo i izvan sela. Selo se, pak, odavno više nije širilo. Naprotiv, iz godine u godinu poneko domaćinstvo bi opustelo, da bi kuća i okućnica bili prepušteni zubu vremena. Sve je manje i mladih, svako ko je mogao bežao je u Domanovićgrad, ali i dalje, što dalje, čak na daleke kontinente. Najviše ih se odselilo u Australiju, odakle je retko ko više ikada navraćao u rodni kraj. I u školi sve manje žagora, ako je nekada bilo po više odeljenja u svim razredima osmoletke, danas jedva da se nakupi dece za po jedno odeljenje.

Neki Radojevčani se i sada rado sećaju prošlih vremena, naročito kad je njihov zemljak Novica Spasić otvarao rudnik na obližnjim Belim stenama. Koliko je tada bilo poleta, koliko vere u svetlu budućnost koju su im obećali vizionari iz Domanovićgrada! Mnogi se sećaju i kako su radili u rudniku, pa i u fabrici Alem dole u gradu. Jeste da su to bili kratkotrajni periodi, ali se ipak nešto dešavalo, ipak se otvarala neka perspektiva. Odavno više nije tako. A kad su čuli i da je umro njihov zemljak Novica Spasić, njihov spasitelj, zaključili su da je Bog i konačno digao ruke od Radojeva.

Kako malo treba pa da nada ponovo uzleti!

Jednog lepog julskog dana, u živopisno Radojevo dogurao je taksi sa vozačem i dva putnika.

Pošto se uskim džombastim putem provukao uz potok do sredine sela, skrenuo je u dvorište zaraslo u korov, gde su nekada kokoške čeprkale nisku travicu a svinje i prasići rili na svakom mekšem mestu. I kuća i manje zgrade za stoku oko nje sada su gotovo u raspadanju. Bio je to posed porodice Spasić, nekada za ponos! Ko zna koliko godina tu niko ne stanuje. Dok je Novica bio živ, kad je išao na Bele stene, navraćao je i u kuću u kojoj se rodio. Jedno vreme je pokušavao da nešto sačuva od propasti, ali nije mogao da se izbori sa neumitnim urušavanjem građevine u kojoj niko ne živi.

Evo sada tu ponovo jednog Spasića!

Kako se samo može i pretpostaviti, taksista je Goran Biserčić, a putnici Majkl Spasić i njegov prijatelj Dejvid Levi. Ništa neobično što su došli u Radojevo. Majkl, koji živi u dalekom Čikagu, u potrazi je za svojim korenima. Dosad je samo jednom posetio pradedinu kuću, i to više protrčao kroz Radojevo, jer ga tada porodična prošlost nije mnogo zanimala. Bilo je to pre nekoliko godina, kada je bio mlad i zelen, što se kaže. Kako čovek stari, sve ga više zaokupljuje i vlastita prošlost, i koreni njegove loze. Sada ima i dodatni motiv: da Dejvidu pokaže porodično imanje, a posebno dvorišnu česmu sa lekovitom planinskom vodom.

– Gle, česma je tu! – obradovao se Majkl jer se pribojavao da možda nije nestala, a ovamo je punio glavu Dejvidu o njoj. Istina, i ona zarasla u korov, kameni zidić iz kojeg viri cev gotovo urušen. Ali teče! Cedurka, doduše, ali bitno je da ima vode. Majkl se sagnu, zahvati vodu šakama, ispi onoliko koliko se zadržalo na dlanovima, pa ponovo zahvati i pljusnu na lice, naročito na oči. Ona leči vid, verovali su njegovi preci, pa da to pokaže Dejvidu. Majklov ritual izazva simpatije kod Dejvida, pa ga i on dosledno ponovi. Učini to i Goran.
– Sad ćemo bolje videti – našali se Majkl, na engleskom.
– I daleko – prihvati Dejvid. – Možda sve do mesta odakle dolazi ova voda. Do samog podzemnog jezera!
– Ti se šališ, Dejvi, ali ja te uveravam da tamo gore postoji jezero – Majkl pokaza rukom na Suvu goru koja počinje da se uzdiže iznad sela.
– Ne šalim se, Majk, i ja bih voleo da postoji to jezero. Pa ti sam znaš da je voda glavni biznis moje porodice. A ona će u budućnosti, kako se čovečanstvo rapidno uvećava, sve više biti od strateškog značaja. Voda će biti dragocenija i od zlata i od dragog kamena. Ko ima vodu, taj je bogat; ko je proizvodi, taj će zgrtati pare. Zato bih voleo da ovaj naš mit o radojevskoj vodi ima realne osnove.

Najpre su se iza kamene dvorišne ograde naređala seoska deca, a potom im se pridružilo i nekoliko odraslijih meštana, uglavnom staraca koji nisu bili na njivama u jeku letnje sezone. Onda su se lagano pomerali dok nisu prišli čudnim neznancima koji su odnekud došli da bi se umivali na česmi. Kako je običaj u selima, jedan postariji meštanin nazva pomozbog. Uzvrati im Goran:

– Bog i vama pomogao.
– Koje dobro, dobri ljud? – upitao je seljanin. – Odakle ste i šta tražite ovde?
– Od daleko, i od blizo – uzvratio je Majkl i nacerio se. Seljanima se učini da im je odnekud poznat, kao da su već videli takav osmeh. Majkl ih brzo u to uveri: – Ja sam Majkl Spasić! Unuk od Novica Spasić. Ovo kuća od moj gren fadr.

Često su seljaci nepoverljivi prema došljacima, ali ih ovoga puta pojava jednog Spasića iskreno obradova. Izrukovaše se svi sa njim, pa i sa Dejvidom i Goranom. Najbliži komšija odmah pozva kod sebe na rakiju, ali se gosti izdaleka, nenavikli na takvu intimnost, izgovoriše da nemaju vremena. Došli su samo da vide da li još postoji ova česma. Što ih toliko zanima jedna česmica? – začudili su se seljani. Tu se Majkl ponovo isceri, i svi meštani su najzad u njemu videli njegovog dedu Novicu. Učinilo im se i da se ponaša i da govori kao Novica. A znali su da je Novica, kolikogod bio vizionar, vukao napred čitav kraj, toliko bio i čudak. Iz generacije u generaciju se prenosila anegdota o tome kako je Novko, kad je bio dečak, pokušao da poleti skočivši sa Nevestinske stene pomoću nekakve skalamerije od čaršafa koja je izigravala padobran. Propisno se ugruvao, a pošto je pao i na glavu, posle se tumačilo da od toga potiče njegovo neobično ponašanje.

Majkl je na neki način potvrđivao da je dedin iver. Objavljivao je meštanima da će se o ovoj česmi uskoro čuti po celom svetu. I sami znaju da je njena voda veoma lekovita, a da li znaju da ona dolazi iz podzemnog jezera koje se širi gore ispod Suve gore? Vrteli su glavom svi odreda, za to nikad nisu čuli. E pa, rekao im je, došao je sa svojim prijateljm iz Amerike da to ispitaju. Pa ako zaista ima troliko vode, to znači da je Radojevo kao neko beduinsko selo koje leži na nafti!

Govoreći sve tako, Majkl se cerekao na svoj način, ali meštanima više nije bio ni smešan, ni čudan, već neko ko liči na božjeg izaslanika. Nije im bilo teško da u to poveruju, ta i on je Spasić!

I tako se u Radojevčane ponovo vratila nada.

2.


Dugo su mahali za taksijem koji se spuštao putem duž potoka, a kad im je nestao iz vidokruga, meštani su počeli da se spontano okupljaju ispred škole. Neki su dotrčali pravo sa njiva, prekidajući posao. Po već ustaljenoj navici, sve zborove su održavali pred školom, kad je lepo vreme, a unutra, u najvećoj učionici, kad je ružno, a obavezno zimi. Povodi za okupljanje najčešće su bili vezani za neke seoske akcije. Na jednom takvom zboru, na primer, izglasan je samodoprinos za izgradnju seoskog vodovoda, na drugom su se dogovorili da svaka kuća da najmanje po jednog čoveka na popravci puta kroz selo, itd. Ovoga puta povod je bio toliko mobilizujući da se za kratko vreme stuštilo pred školu pola sela. Najpre došaptavanje, pa žagor; najpre neverica da to može biti, da ima toliko vode pod njihovom planinom, pa onda sumnja da će neko i u Radojevu napraviti Knjaza Miloša ili Hebu. Dok su jedni isticali da se od svakog Spasića može svašta da očekuje, pa i da u Radojevu napravi fabriku za vodu, drugi su dolivali da je ovaj Spasić još i Amerikanac i da je poveo sa sobom još nekog, biće debelog parajliju. Bilo je i onih drugih, istina u manjem broju, koji su sve to nipodaštavali. Oni su podsećali na to da ih je Novica nekoliko puta zavlačio, pa šta mogu sada da očekuju od njegovog unuka, nekog tamo probisveta. Kad je već ponestajalo novih pitanja i sumnji, izdvoji se predsednik Mesne zajednice Bogdan Radojević da zboru da nekakav pravac.

– Braćo i sestre, možemo mi ovako do sutra, ali slaba vajda. Oni što nas posetiše, koji da bili, možda nešto će donesu, a možda i ne. Ako mene poslušate, da mi formiramo jednu delegaciju, pa dole u grad, pravo kod glavešina. Neka oni tamo povedu račun, onako kako su činili i kad se otvarao majdan na Bele stene. ’Oće li od tog nešto da ispadne ili neće, neka oni lupaju glavu.

Većina se odmah složila sa predsednikom, slovio je za trezvenog čoveka, ali se oglasiše i poneki sa drugačijim mišljenjima. Jedan je rekao da se ne žuri sa odlaskom u grad, najpre da sami ispitaju stvar (nije rekao kako, s kojim snagama i pameću, pa nije bogzna koliko glava povukao za sobom), drugi je bio konkretniji: neka se formira delegacija, ali ne da ide u Opštinu, nego da potraži mladog Spasića, da se najpre sa njim sve utanači, pa tek onda sa Opštinom, jer će onda Radojevo biti glavno, a ne Domanovićgrad. Bilo je još nekih predloga, a jedan i preambiciozan: da se selo samoorganizuje, da iskopa kanal (neko je odmah ispravio: tunel), dovede voda donegde i tu podigne fabrika, pa da sami pune flaše. Što da se kopa kanal ili tunel, javi se jedan racionalista, kad već imaju gotov potok, samo ga malo zajezere i odatle pune flaše. Ne mora da nabavljaju nekakve mašine za taj posao, može i ručno, a selo, dao bog, ima i previše ruku! Ne može tako direktno, usprotivi se upućeniji, i gradski vodovodi prečišćavaju vodu, imaju razne filtere, inače bi se narod potrovao. Može sve da se reši, oglasi se kompromiser, sa malo para, malo kredita, mogu i filteri i mašine za punjenje. Kad su se tako sve dileme razrešile, pojavi se i kum s predlogom da se njihova voda nazove moderno: Akva Radojevo. Drugi nadodade: Radojevska rosa. Onda nasta sveopšte licitiranje, padali su raznorazni predlozi, pominjao se i Car Dušan, i Nemanja, i Karađorđe, i Miloš... Jedan je insistirao da patron bude savremenik, pa predloži da se voda nazove Vožd Sloba.

Kad se tako udovoljilo svakoj želji i mašti, nastala je kratka stanka. Na kraju je ipak preovladao rezon da se mnogo šta može učiniti, ali da selo za to nema ni snage, ni pameti, ni para, pa da je najbolje ono što je predložio Bogdan.

Usledilo je biranje delegacije. Predsednik Bogdan se nekako podrazumevao, ali oko ostalih članova bilo je natezanja koje se proteglo do kasno uveče. Svaka familija je navijala za svog člana, pa kako je bilo mnogo više familija nego što bi bilo mesta u delegaciji, neke međusobno bliske porodice su se udružile oko zajedničkih predloga, mada je bilo i pojedinih iskakanja i prebegavanja u tuđe klanove (jer nisu retka ni rodbinska trvenja, ne kaže se džaba da se najviše svađa brat sa bratom). Kad se stišalo nadvikivanje i prestalo sa licitiranjem, na listi se našlo petnaestak imena. Mnogo, braćo, rekao je predsednik Bogdan, gde će nas toliko primiti gradonačelnik. Mnogi već umorni, a valjalo je i večerati jer se ogladnelo, počeli su da odustaju od kandidature, pa je napokon izabrana delegacija od pet članova.

nazad