Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
DODATAK
 
 

 

 


Nove knjige ­

Tragikomična realnost

Metamorfoze jednog srpskog vola
Veselin Mišnić Lari
Čigoja - Beograd, 2016

Metamorfoze jednog srpskog vola, je roman zavodljive i žestoke satire. Evo, konačno, domanovićevske proze sto godina posle Domanovića. Pred nama je satirični roman skladne celine i neodoljive dosetljivosti u kojoj se slika tragikomične realnosti transformiše u imaginarnu kritičku energiju. I tu nastaje opskurni zaplet ove intenzivne satire, koja se u Metamorfozama razračunava sa glupostima i apsurdizmima režima, u kome se jedino umnožavaju Minotauri i druge sado-mazo nakaze.

Mišnić se ruga svakom obliku primitivizma, kiča i prostote. On ukazuje na besprizorno unižavanje svih ljudskih vrednosti, na povampireno idolopokonstvo, na kudikamo mizernije i prizemnije poltrone od onih koje nam je istorija ostavila u nasleđe. Autor kroz naizgled glavnu priču o volu koji govori, obznanjuje izopačenost društva, nemoć svakog pojedinca i besmisao vremena u kojem živimo.

Ustvari, ova nadahnuta i duhovita knjiga moćne satire, svojim sadržajem smeštena je negde između Domanovićeve Stradije i Orvelove Životinjske farme. A iznad svega, budnim okom sve to nadzire Veliki Brat, ili Minotaur, svejedno je koje ime nosi, taj lukavi kontrolor sveta i naših života.

Mišnić nas ovom ubojitom satirom uverljivo podseća o povratku i prisutnosti istog čudovišta.

Ratko Božović


VO KAO FOLKLORNA I POLITIČKA METAFORA

Novu knjigu Veselina Mišnića Larija – Metamorfoze jednog srpskog vola – žanrovski bismo mogli odrediti kao humorističko-satirični esejistički roman. Naoko je u njemu glavni lik vo koji je progovorio, ali je u istoj meri junak romana i čovek, sa svim svojim modalitetima, od oličenja mase (naroda) do političara i novinara. Vo je folklorna i literarna metafora i ujedno lakmus društvenog stanja.

Iako je u fokusu romana naše aktuelno društveno-političko stanje, Mišnić se nije ograničio na upotrebu vola u političke svrhe, da parafraziramo naziv čuvenog Tišminog dela, već nas je sa volom kao pojmom i metaforom prošetao kroz čitavu istoriju i civilizaciju, kroz sve pojavne i esencijalne mene ove domaće životinje u vremenskom luku od mitskih do naših vremena, od Minotaura do sado-mazo nakaza, kako lapidarno pisac označava početak i kraj toga luka. Tako smo dobili uporedno iskustvo na najširem fonu. Pred nama su prodefilovali svi čuveni volovi i bikovi, a uzgred i ostala životinjska menažerija – poznati konji i nepoznate mačke, ovce, jagnjići i prasići.

Za razliku od svih ranijih volova, obavijenih mitovima i legendama, naš je poseban slučaj. Javlja se u vremenu suve realnosti i nivelisane istine, po kojoj je svemu na svetu određeno šta je i kakvo je. Volu su u toj podeli svojstava i svrha date samo dve osobine: snaga i poslušnost. Zato je vo koji je progovorio u štali jednog običnog seljaka tražeći od njega veću pažnju i uvažavanje postao ubrzo ne samo naše već i svetsko čudo. Svetsko, a naše! Transformaciju te percepcije od fantastike do suve realnosti pisac nam je briljantno socio-psihološki predočio. Najpre sam domaćin, a potom i njegova žena, ne veruju u to što čuju, pa ne smeju nikome da kažu da im se komšije ne bi podsmevale. A ne smeju ni da ih dovedu u štalu da se lično uvere jer tad možda vo neće hteti da govori, pa bi ispali još i ludaci. Iz istog razloga ne smeju da čudo jave ni nadležnima. No, dogodio se izvanredan tajming – izbori za novu vlast. I dok je narod sumnjičav prema svemu novom, od olakih obećanja do malih i velikih čuda, za političara u predizbornoj kampanji "bio je to istorijski trenutak i prilika koja se nije smela propustiti." Ni pisac ne propušta priliku da satiričnim reflektorom osvetli političara u zaletu. Evo kako se on obraća volu koji je progovorio: "Sve što ste rekli ne može se poreći. Svaka Vam je na mestu kao da ste filozof, a ne vo. (...) Ja Vam danas i ovde pred svedocima svečano obećavam da ću odmah ispuniti sve Vaše želje. Za početak Vam nudim značajno mesto u svojoj stranci, može poslaničko za početak, ma kakvo poslaničko mesto, i ministarsko mesto je malo, Vi morate biti naš koalicioni partner u budućoj vladi."

Pisac nam je upečatljivo i aforističarski koncizno, povodom prve TV-vesti o volu koji govori, opisao i dihotomni odnos mase prema zvaničnim informacijama. Evo najpre većinskog odnosa: "Narod (je) naučio da bude sumnjičav i da u svemu što od vlasti dolazi sluti neku podvalu i zaveru." No, nije retko ni obrnuto: "Bilo je i onih koji su odmah poverovali, jer postoje ljudi koji veruju da je istina sve što TV objavi."

Jagmu za glasačima na selu i političara koji su za selo čuli još od pradede, a nikad ga izbliza nisu videli osim iz kola ili aviona, i koji ne razlikuju kravu i vola, naš pisac nam je filmski uverljivo dočarao: Posete štalama i stoci (...) su u modi pred svake izbore. A ko god od stranačkih vođa (...) ne pomiluje neko goveče ili uzme u naručje neko jagnjence, taj nema šansi na izborima.(...) Ti političari su zbilja neposredni i emotivni ljudi. Zagrljaj budućeg državnika sa teletom je spontan i osoben. Nema tu nimalo glume ni pretvaranja. Sa toliko nežnosti (...) uzgajivač stoke nikada u životu nikoga nije grlio, pa ni svoju ženu, čak ni decu.

Pisac nam skreće pažnju da pojam vola ne shvatimo suviše usko i da ne smemo da ga precizno lociramo: Kada se kod nas pomene vo, uvek se pomisli na selo i seoski ambijent. A volovi se mogu sresti i u gradu. (...) Kod nas postoji fenomen nepoznat u drugim sredinama (...): kod nas se volovi ne rađaju, kod nas se stvaraju. Pojava vola je čin stvaralaštva, kreativan ili umetnički čin. Vo je konceptualna pojava.

Paralela selo – grad Mišniću je izdašno vrelo komike: Ako se vo koji nije metafora zatekne u gradu, obavezno završava u kasapnici. Vo na selu ima perspektivu. I priliku da duže poživi. Ne baš ceo volovski vek, ali ipak duže. Radni vek. Vo u gradu ima samo upotrebnu dozvolu.

Vratimo se našem volu koji govori.

To naše čudo nije moglo da postane i svetsko, da preraste iz čuda nationale u naš svetski brend. Zna se, podseća nas pisac, da je za to, kao i za većinu drugih stvari, glavni krivac svet, mada ni mi sami nismo po tom pitanju nedužni. Svet se, doduše, zaklinje u transparentnost i poštovanje zakona, za šta se upravo iz petnih žila zalaže i naš vo, ali od toga slaba vajda. Svet, u romanu sveden na Evropu kao svoje središte i istorijsko-duhovnog roditelja, neće da primi srpskog vola pre svega zato što je srpski, a sve što je srpsko svetu je strano. Drugi razlog, smatra pisac, mnogo je dalekosežniji od ljubomore što mi imamo vola koji govori, dok ga Evropa nema. Taj razlog je vrednosni jaz između svekolike, pa i volovsko-bikovske i ostale zoološke tradicije naše i evropske. Najkraće rečeno, evropska tradicija je bogohulna, incestuozna i čak sodomska, dok je naša rasla i cvetala na moralu, praštanju i etici rada. Pisac, doduše, ne štedi ni nas, zna on nas, j... ti nas, i često ironizuje i naše vrline, ali naše odstupanje od vrlina je svedeno na izuzetke koji neprestano potvrđuju pravilo. Sve su to naški, slučajni i uzgredni gresi čostva i junaštva, a ne kao evropski, odnosno belosvetski, svedeni na kratku komandu: postupi po naređenju, odnosno po ultimatumu jačeg. Svet nam je oduvek bio maćeha. A tu je prednjačila vremešna gospođa Evropa... Uprkos svemu, nas i dalje tera neki đavo da klečimo ponizno pred njenim vratima.

Uprkos prirodnoj i zato neizbežnoj pristrasnosti prema svome i svojima, pisac nije blag ni u odmeravanju naše krivice. Kome odgovaraju pomenuta transparentnost i radna odgovornost?! I kakva će slika o nama odlaziti u svet ako bi nam vo postao ministar a jednog dana i predsednik države?! Šta vredi što je dobar govornik i simbol poštenja kad ne ume da se ponaša pred kamerama?! Često ne može da se uzdrži i sačeka povoljan trenutak, već pljusne balegu u sred govora o sudbini nacije! Vo treba da bude gde mu je sudbina odredila mesto – da vuče plug i kola, da bude sluga dok je jak, a posle da se zauvek smiri u nekoj kasapnici. No, treba biti blag prema volu gde je da je, bio živ ili zaklan. Tu treba izaći u susret Evropi: preći sa rapavog drvenog ražnja na glatki i nerđajući metalni...

Veselin Mišnić Lari je napisao knjigu koja je i parodija i realistički roman; i stilska vežba Rejmona Kenoa i verizam Emila Zole; i vatromet duha i moralni angažman; i pledoaje za poštovanje svoje pameti i tradicije, i suptilna, dubinska kritika aktuelne politike; i kritika globalizma i težnja za dosezanjem svetskih standarda. Što je ove krupne poruke i oporuke smestio u atmosferu komike i satire nije kriv vo koji je progovorio, već je vo progovorio što u Srbiji prilike su take, da ne kažemo nušićevske.

U ovom prigodnom, vremenski skučenom okviru, dotakli smo samo Mišnićevu satiričnu motivaciju, dominantnu u ovoj knjizi. No iz nje, uprkos sumornoj slici sveta koja nam nameće oporu prozu, tu i tamo nas obasja i blagotvorna svetlost misaone poezije. Evo jedne od najlepših poetsko-misaonih minijatura o pojmu korena kao simbolu tradicije i opstanka: Odgovore na nepoznanice treba tražiti u korenju pojava, a ne u lišću koje vene i opada. Lišće i bokorne krošnje drveća kao simbola stamenosti i trajanja, simbola utemeljenosti i čvrstine, lepe su za oko, ali kada lišće opadne vidljivo je samo golo stablo.

Nevidljiv je koren koji je izrodio to stablo i koji ga čuva da traje i dostojanstveno prkosi prolaznosti i zubu vremena.

& & &

Lari je napisao nadahnutu knjigu, osoben satirični roman-esej.
Ako to kaže kritičar koji ne deli njegovo političko stanovište, evrooptimista o evroskeptiku, to je dokaz više da istinska književnost nadilazi političke podele i lična uverenja i da pred sobom imamo zaista vrednu knjigu...

Vitomir Teofilović


Humorno kao otklon
od nepoetične stvarnosti

Momčilo Stojanović
Svojom tetralogijom – Pokrovitelji, Obnovitelji, Američki špijun i Počasni građanin – koju će nazvati Domanovićgradskom hronikom, Momčilo Stojanović je zaokružio jedan zanimljiv romansijerski opus, prepoznatljiv prevashodno po humornoj naraciji. Na taj način on će se uspešno pridružiti onom ne tako brojnom soju naših pisaca koji su gajili humorno pripovedanje od Sremca do Ćopića.

Gotovo je nepoznato da je Stojanović svoj prvi roman napisao sa dvadeset godina (Svitanje nad jezerom), ali je bogradski izdavač Mlado pokoljenje, koji je prihvatio rukopis, ostao bez dotacija, pa tako i Stojanović bez prilike da rano započne svoju spisateljsku karijeru. Unekoliko pokoleban zbog neuspeha svog romana-prvenca, priklonio se kraćoj proznoj formi, pisao priče, dok se profesionalno bavio novinarstvom. Bavio se i prevodilaštvom (pošto je na početku svoje novinarske karijere obreo u Skoplju kao dopisnik beogradskog omladinskog lista Mladost), sa makedonskog je objavio više priloga u Kulturnom dodatku "Politike”, kao i četiri zbirke poezije mlađih makedonskih pesnika u kruševačkoj Bagdali. Kada je novinarski rad nastavio u Beogradu, počeo je da sarađuje u Ježu, gde je dve godine objavljivao satiričnu kolumnu Meteorološki bilten, u kojoj je uloge prognozera davao visokim rukovodiocima ondašnje Jugoslavije. Tu vidimo začetak Stojanovićeve naklonosti ka humoru i satiri. Ali i peripetije jednog satiričara. Kada je "Jež” objavio svoje šaljivo pismo nakon "istorijskog” Titovog pisma iz 1971. godine, njegov urednik je smenjen, a novi je odmah ukinuo Meteorološki bilten kao najnepodobniju političku satiru u tom momentu. Romanu se vratio u zrelijim godinama, objavljujući 1975. godine Ivicom puta. Pojavu novog pisca pozdravili su mnogi kritičari – Sveta Lukić, Milutin Srećković, Radivoje Mikić, Stojan Djorđić, Predrag Protić itd. Lukić će istaći da je "Stojanović odoleo iskušenju koje vreba mlade i neiskusne u književnosti, nije se dao melodrami, nije upao u plačljivost, već je muški vodio i doveo do kraja priču", dodavši da Stojanovićeva društvena kritika "nije deklarativna, već psihološka, analitička, stepenik po stepenik u otkrivanju malog pakla u kome se nalaze neki ljudi i iz koga izlaz nije lak ni jednostavan". I Mikić zapaža da "portreti Stojanovićevih junaka imaju veliki značaj zbog toga što su svi njihovi postupci socijalno-psihološki motivisani". Srećković nalazi da su "likovi romana građeni od žive, punokrvne aktuelnosti, u kojoj se verodostojno ispoljio reljef njihovog psihološkog, emotivnog i sociološkog opsega".

I drugi Stojanovićev roman, Izlizane gume (1983), okrenut je, kako su zapazili svi kritičari koji su pisali o njemu, neposrednoj svakidašnjici. Srba Ignjatović smatra da, osim nekoliko časnih izuzetaka, to ipak nije čest slučaj u tekučoj produkciji, uz uverenje da "vreme ovakvih romana i elaboracije tema koje su se do juče još činile umetnički nezanimljivim tek nailazi, ali njih svakako neće napisati život, nego smeli i nadareni romansijeri. Uz opaske da je "roman pisan živo, atraktivno, slikovito, jezički dosledno i tipološki raznovrsno", te da je "Stojanović pokazao majstorstvo zapažanja, nijansiranja, oblikovanja, vođenja i svođenja priče", i Dragomir Brajković zaključuje da ovaj roman u odnosu na prethodni "predstavlja još smeliji zahvat u našu svakodnevicu". Analizirajući sadržaj i temu romana, Igor Mandić će zapisati da napor glavnog junaka romana da razobliči korupciju i nepravdu završava bezuspešno, jer "sistem pobeđuje, poštenje je pobeđeno na svim nivoima". Već iz ovih konstatacija se može uvideti da se Stojanović drznuo da kritikuje bezgrešno socijalističko društvo,  na šta će, kako se tada činilo, reagovati uvek budni Gradski komitet SK Beograda, prevashodno njegov sekretar, koji će predložiti da se roman – zabrani! Ipak se to nije desilo. Mnogo godina kasnije, dok je objavljivao svoju satiričnu kolumnu Pismo podrške (1997 – 98) u Dnevnom telegrafu Slavka Ćuruvije, Stojanović će se ponovo naći na inkriminisanom spisku, što tada nije bilo nimalo bezazleno...

Mnogo značajnije od toga je da je Stojanović od ovog romana počeo da pripoveda humorno, s ironijom kao svojim najubojitijim umetničkim sredstvom. Takav postupak će prožeti već ceo naredni roman, Veliku feštu (1988). Štaviše, Milosav Mirković u svojoj recenziji primećuje da je "društveni roman naših dana i naših naravi, ali i pastelna groteska koja bi se mogla dičiti svojim gogoljevskim praporeklom". Uspostavljajući paralelu sa Gogoljem, ovaj kritičar će u
Velikoj fešti prepoznati da je "hljestakovština svuda nabujala, koristoljublje i vlastoljublje pokazuju svoje lice... Fabula raste do eksplozije, travestija se stepenuje do satiričnog reljefa." Sveta Lukić, opet, analizujući slojevitost romana, zaključuje da ,,Momčilo Stojanović sve ove krugove od početka do kraja pokreće i drži čvrsto u rukama. On otkriva jednu diskretnu – satiričnu – paukovu mrežu." Budući da se radnja romana odvija na jednom izmišljenom ostrvu, te da je roman zajedno sa beogrdskom Prosvetom objavila zagrebačka izdavačka kuća Mladost, Veliku feštu su propratili i hrvatslki kritičari. Uz Josipa Pavičića, koji nalazi da je "stari motiv povratka izgubljenog sina situiran u svakodnevicu jugoslovenskog društva s početka osamdesetih godina", posebno je zanimljivo zapažanje kritičara splitske Nedeljne Dalmacije Boža V. Žiga, koga uzbuđuju mnoge činjenice vezane za roman, između ostalog i sam izbor mesta njegove radnje, jadransko ostrvo kao simbol i Jugoslavije, ali i celog, zaokruženog, zaobljenog sveta, budući da je ostrvo nazvano Obol. I ovaj kritičar konstatuje da je "roman protkan blagom ironijom, u njemu ima dojmljivih i humornih prizora, a i uspjelih grotesknih karakterizacija... "

* * *

A onda dolazi  Domanovićgraska hronika, četiri romana (Pokrovitelji, Obnovitelji, Američki špijun i Počasni građanin) povezana osnovnom temom i  glavnim likovima, ali koji komotno mogu da stoje i samostalno. Sve se u njima odvija u simboličnom gradiću na jugu Srbije, koji će pisac nazvati Domanovićgrad, dajući tako omaž rodonačelniku moderne srpske satire (Stojanović kao da se pri tom pita zašto se neka mesta ne bi nazvala i po značajnim piscima), ali i upućujući na to da će njegovo pripovedanje biti humorno, ironično i satirično.

Već u prvoj knjizi, u Pokroviteljima (1995), pisac postavlja osnovnu potku oko koje će se potom plesti zgode i nezgode i u romanima Obnovitelji i Američki špijun, a napose i u Počasnom građaninu – to je epohalni pronalazak mesnog maštara Novice Spasića, junaka s funkcionalnim imenom i prezimenom – novi spasitelj, kakav je uostalom slučaj i s većinom likova u ovoj hronici. Rastko Zakić je uz Pokrovitelje zapisao: "Stojanović ništa ne prikriva: čitaocu je odmah jasno da glavni junak Novica Spasić, strasni sakupljač šarenih kamenčića, samo svojom maštom dočarava željeni svet dragulja, i napretka koji bi rudnik na Belim stenama i fabrika nakita u Domanovićgradu doneli njegovim zemljacima. Satirični naboj narasta u opštu opijenost zabludama i obmanama, u fantastičnu kolektivnu paranoju, u svekoliko ludilo donkihotovskog jurišanja na vetrenjače." Potvrda ovim zapažanjima ubrzo sledi od mnogih kritičara, među kojima i od Božidara Milidragovića: "Stojanović, veran aktuelnim društvenim temama koje propušta kroz humornu i ironijsku vizuru, ni ovoga puta nije omanuo. Otišao je, u tom pogledu, još dalje i napisao, od početka do kraja satirični roman u ključu satiričnih pripovedaka Radoja Domanovića." Stojanović je, zanimljivo, jedini romansijer koji je dobio Domanovićevu nagradu Udruženja književnika Srbije za doprinos satiri u okviru romana".

Na sličan način biće propraćen i sledeći roman iz ove trilogije, Obnovitelji (1997). No ako su Pokrovitelji bili okrenuti minulim decenijama, tzv. titoističkoj eri, u drugom romanu obnova se odvija u vreme pretendenta na Brozovo nasleđe, Slobodana Miloševića, kad je roman i napisan. I novoj vladajućoj garnituri neophodno je sejanje iluzija i zavođenje naroda. Njoj će dobro doći povratak iz Amerike Novičinog sina Aleksandra i ćerke Slađane, koji će pompezno sleteti na Domanovićgradski aerodrom s velikom idejom, kakvu je nekad imao i njihov otac – obnavljanje eksploatacije domanovićgradskog dragog kamena! U skladu s megalomanskim pretenzijama vremena, sve će se opet zakovitlati. U svom osvrtu na Obnovitelje, prof. dr Ratko Božović, vrsni poznavalac savremene srpske satirične literature, zaključiće kako se "iz ovog romana može saznati mnogo više o našoj stvarnoati nego iz desetak socioloških tomova".

Ovde bi valjalo navesti jedan paradoks: Miloševićeva vlast je kontrolisala sve životne tokove, ali kao da se klonila umetničkog stvaralaštva! Da li se mislilo da umetnost ne može imati nekog bitnijeg uticaja na odnos političkih snaga ili se samo htelo da se demonstrira umetničkim slobodama – na odgovor valja sačekati. Tek, Stojanović je prošao bez posledica iako je u Obnoviteljima (objavljenim 1997!) otvoreno ismejao autoritarni bračni par na vrhuncu njihove moći.

Ironija, kao osnovna poluga Stojanovićevog humornog pripovedanja, postaje najubojitija – kao da je došlo do spontane umetničke gradacije – u Američkom špijunu, trećem romanu iz Domanoićgraske hronike. Izgleda da su sve paradoksalniji događaji maksimalno inspirisali pisca, ali biće i da je pisac s vremenom sasvim izoštrio svoj literarni postupak. U novom romanu društvena paranoja eskalira u špijunsku aferu. I eto nam novog sumnjivog lica u još jednoj zabitoj srpskoj palanci. Zabavno, ali i humorno-gorko, kao kod Nušića. Rastko Zakić je povodom prvog romana iz ove trilogije, Pokrovitelja, zapisao nešto što se sada može doslovce ponoviti: "Smejući se bez prestanka junacima ove priče, mi se smejemo i sami sebi."

Smešni su nam likovi koje je pisac stvorio, ali bivaju još smešniji akteri preuzeti iz neposredne stvarnosti. Stojanović, naime, ćesto poseže za poznatim ličnostima, koje će propustiti kroz svoju ironičnu prizmu. Tek tako iskarikirani, oni mogu da uđu u priču. Kako bi čitaoca odmah uveo u svoju književnu laboratoriju, pisac već u uvodnom slovu Američkog špijuna šeretski navodi kako mu se u maštu uplela suluda stvarnost. U Domanovićgradskoj hronici, u sva četiri romana, izmišljeno i realno se prepliću, čime se pojačava utisak o istinitosti, a istovremeno istina se, pošto je hiperbolisana i ispričana šaljivo, relavitizuje. Budući zaronjen u tekući, prozaični život, pisac nastoji da ga svojim humornim pripovedanjem uneobiči, pa humorno postaje otklon od nepoetične stvarnosti.

Momčilo Stojanović ima redak dar da naslika svoje junake u samo nekoliko poteza, tako da nam odmah postaju bliski i njihov izgled, i njihov karakter. Pri tom, lako je zapaziti da većinu njegovih junaka pokreće ambicija. Tako, u Američkom špijunu nezajažljiva ambicija motiviše i Vođu, i gradonačelnika Zlatana Priševića, i medijske asove Tvrtka Seratlića i Antu Pantića... Taj usud ih progoni i na javi, ali i u snu. Provincijski medijski rukovodilac Tvrtko Seratlić, koji pretenduje da jednog dana zasedne u fotelju direktora prestonične Propagike Ante Pantića, videće u snu svog idola na odru, a sebe u slavljeničkoj ulozi. S druge strane, pak, kako prevelika ambicija može da se izrodi u svoje naličje, to će medijski mag Anta Pantić, svestan da se nezasluženo previše uzvisio, stalno strepeti da će neminovno morati da dođe treutak kada će se opet naći na dnu, odakle je i krenuo u osvajanje moći. Sličan strah preživljavaju gotovo svi Stojanovićevi junaci od karijere, sve do samog Vođe – koji ne veruje nikome i zato nastoji da kontroliše sve kako bi predupredio pretendente na njegovo mesto, jer zna da i drugi, kao i on sam, u borbi za vlast neće birati sredstva.

Nasuprot karijeristima, stoje idealisti, kao kontrapunkt. Za razliku od preambicioznih, koji imaju more i u snu i na javi, maštari svoje snove lako, da ne kažemo olako, pretaču u stvarnost. Takvi su praktično svi Spasići, glavni junaci sva četiri romana, suštinski pokretači njihovih radnji. Tri generacije Spasića – deda Novica, sin Aleksandar i unuk Majkl – ostaće vezani za svoj dragi kamen na simboličnom brdu Bele stene. Najzarazniji maštar među Spasićima svakako je rodonačelnik Novica, pronalazač alem kamena, a najbezazleniji unuk Majkl, koji će sasvim slučajno upasti u ideološko-diktatorski osinjak, da bi jedva izvukao živu glavu. Posebno je zanimljiva epizoda putešestvija mladog junaka po Kosovu, zapravo suočavanje i s drugom stranom medalje, sa svojim Amerima, gde će doživeti slično iskustvo – i oni će ga tretirati kao špijuna! U paronoičnom svetu, svi se isto ponašaju. Kao i sva literarna sumnjiva lica, i Stojanovićev junak postaje špijun po nečijoj potrebi. U ovoj humornoj priči, međutim, on je najmanje smešan. Uostalom, slabi i nikad nisu na udaru satire.

Podsmehu mogu biti izloženi samo moćnici. Nije li svrha ironije i satire da se sa trona svrgnu silnici i bace u prašinu kako bismo im se smejali? Nije li humor najubojitija, najefektnija, ali i najlepša odbrana slabih od jakih?

* * *

Novim, četvrtim romanom iz Domanovićgradske hronike, Počasnim građaninom, Momčilo Stojanović samo overava svoju romanesknu povest posvećenu životu u vremenu koje teče. U prethodna tri romana hronika se bavila socijalističkom erom koja je trajala u kontinuitetu čitavih pola veka. Izvršivši kompletnu demontažu funkcionisanja tog sistema i propustivši ga kroz parodijski filter, Stojanović će pokazati da je sva ozbiljnost tog poretka samo prividna, pa otuda i smešna. Dakle, humor kojem pribegava pisac nije sam sebi svrha, uveseljavanje čitaoca, već on proizilazi iz suštine društvenog bića. No, da li je samo dotični sistem vlasti sklon preterivanjima, pa otuda i kao bogomdan za satiru, ili su tome podložni i druga društvena ustrojstva? Drugim rečima, da li se čovek na vlasti jednako ponaša nezavisno od okolnosti u kojima deluje? Tako dolazimo do večnog pitanja: da li ljudi čine sistem ili sistem oblikuje ponašanje ljudi? Stojanović kao da izvodi zaključak: najpre ljudi stvaraju sistem po svojoj meri, da bi onda sistem modelirao ponašanje čoveka. Otuda u Počasnom građaninu, čija se radnja odvija u postsocijalističkom, tzv. pluralističkom, sistemu imamo gotovo identično ponašanje ljudi na vlasti. Dakle, za satiričara ništa novo. Čovek je nepromenjiv.

Tako Stojanovićeva tetralogija, koliko je hronika jednog vremena, toliko i povest o ljudskoj prirodi. Na jednom mestu u romanu Počasni građanin pisac će na hipotetičku primedbi čitaoca nije li, baveći se politikom i političarima, unekoliko izneverio osnovni zadatak literate da opisuje čoveka i njegovu dušu, uzvratiti da nikoliko nije odstupio od tog postulata. Da, on je i te kako opevao dušu svojih junaka: svejedno što se bave politikom, oni izgarajući na svom poslu, ispoljavaju realne, autentične ljudske osobine. Stojanović tako ispisuje i ovo literarno delo, i ceo svoj opus, u čast Čoveka sa svim njegovim vrlinama i manama.

Ako je za sejanje iluzije u prethodna tri romana iz Domanovićgradske hronike korišćen dragi kamen, kao simbol blagodati, u novom romanu, Počanom građaninu, uvodi se novo sredstvo za istii cilj – voda! I voda, kao novoproklamovana planerarna strateška vrednost, naći će se u izobilju (sic!) u mitskom Domanovićgradu jednako kao što je to bio slučaj sa dragim kamenom. Vodeći vešto igru i oko vode, političari-iluzionisti će se potruditi da najpre sami poveruju u tu konstrukciju, zatim u to ubediti svoje podanike, a napose i – čitaoce. U toj igri sve je na granici i jeste i nije. Naravno, to je odlika veštog pripovedača kakav je i Stojanović.

Glavni junaci novog romana su dva mlada Amerikanca, Majkl i Dejvid, od kojih je prvi naše gore list. Oni će banuti u Domanovićgrad poput kauboja u neki gradić na Divljem zapadu. To će odmah uznemiriti palanku, koja mora da se zapita: zašto su došli? Ispostaviće se da im je cilj lekovita voda sa dedine česme našeg Amerikanca, koja se napaja iz grandioznog podzemnog jezera kole leži ispod Suve gore (očigledan paradoks: zar može suvo dati vodu?!)... Iz toga vlast vidi Eldorado za sebe, bar da prebrodi još jedne izbore. Šta se tu sve neće uplesti i zaplesti, u čemu je Stojanović pravi majstor!

Osim političara, u Počasnom građaninu pisac posebno izlaže parodiji i svoju branšu, svoje kolege. Poneki junaci-spisatelji manje-više će se prepoznati (jednako kao i neki političari). Napose, Stojanović ne zaobilazi ni samog sebe – i svom liku i delu će se malkice podsmehnuti.

Tako kroz pošalicu, preko podsmeha, stižemo do parodije i groteske. Do satire. Čitajući i najnoviji Stojanovićev roman (da ovde ponovimo zapis Novice Tadića, urednika Rada, uz roman Obnovitelji), smejemo se do suza.

Vladimir Perić

- 7 -