Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
DODATAK
 
 

 

 


Nove knjige ­

Most između pesnika i sveta

IZABRANE PESME
Andreja Paunović,
Beograd, 2016

Andreja Paunović, pesnik i aforističar, nemirnog je duha i snažnog emotivnog potencijala koji u poeziji teži izričaju, ospoljavanju bića što je potpuno podređeno ljubavi, ali i potrebi da se svet sagleda u celosti, da se obuhvati pojavno i snovno, prolazno i večno, da utvrdi sebe u tom nedodiru krajnosti. Taj opseg najavljen je naslovom prve zbirke "...Ili poslednja pesma za nju", (2011) preko druge dve, "O ljubavi... i nečem drugom" i "Pola veka jednog čoveka", objavljenih 2013. i odražava autorski napor da se nagovesti ono slućeno iza pojavnog, da artikuliše svoje ezgistencijalne zebnje i metafizičke jeze. Svoje sudare sa životom, sa ljudima koji izneveravaju očekivanja, sa ženom koja ima više lica, sa sobom kao onim koji se tek u saodnosu sa drugima konstituiše u zavisnosti od tih interaktivnih dodira, sukoba ili razilaženja.

U belešci na početku knjige "O ljubavi... i nečem drugom", koja je zapravo njegova formulisana poetika, Andreja Paunović u vidu jedne sentence određuje "prostor" svog pevanja a to je: "Život između podudaranja i mimoilaženja, ranjavanja i zaceljivanja, rasipanja i sakupljanja, realnosti i sna, navika i potreba, željenog i nenadanog, prihvatanja i odbijanja... malih i velikih ljudi i njihovih dela...". Dakle, život... to je ono što tera na mišljenje, na poniranje u sebe, jer je to – život, ono što se ne da sagledati, omeđiti, uhvatiti i savladati, potvrđuje nam lirsko ja koje "istražuje". Iz te nemogućnosti definisanja i stvarnog razumevanja života poseže se za umetnošću, za stvaranjem "novog života", onoga kojem umetnik sam da meru, početak, kraj, dubinu. To je onda život koji ne prolazi, i kroz koji opstaje i sam umetnik sublimisan u stvorenom. "Ćutim dok u meni misao ne dobije smisao" i ne ostanu "tragovi", proživljenog, promišljenog, dok ne dođe pesma, to "novo biće" u kojem odjekuje ritam onoga što je pesnik uneo u njega i koja je povremeno spas od samovanja. Što je uznačio i dao mu mogućnost multipiliciranja, jer, to, taj novi život, odnosno, pesma, nikad više neće biti isto, jednoznačno, i samo naše, a što u krajnjem slučaju i želimo da podelimo sa drugima, da tako izvestan deo svoje duhovnosti i arhiviramo u drugima, u vremenu koje ne prolazi. A pri tom, to nešto samo naše, (pesnikovo) izronilo iz najdubljeg dela nas, (pesnika) kao jedan naš "zamrznuti" trenutak, uvek će ,kao i muzika, slika, zavisiti od časa u kojem mu se ponovo predajemo, od spremnosti da opet ispunimo sebe emocijom koju nosi, jer se, ako je prava umetnost i prava pesma, moralo i roditi iz emocija: ("Ostatak" "Jer šta će mila .../ostati za nama...? / Miris trnja... /ukus kamenja.../ Zvuci tišine.../ odsjaj prašine... / Dodir marka... / i pesma ova laka. "...Nekad laka, nekad teška, ali iza svega što ovaj pesnik proživljava, ostaje pesma, i kao odraz ushićenja ljubavlju, lepotom, i kao izraz iluzije, tuge zbog izneveravanja očekivanog, snova, sudara sa drugima... Jer i njegovo je iskustvo, kao i drugih pesnika istina da sreća ne peva, (iako ovde ima i takvih pesama, mada su one o tuzi snažnije) već zaslepi silinom doživljaja i nepovratno mine, a tuga potom neminovno dolazi da poseje seme preostalih osećaja koji tinjaju, bole a ne mogu se nikome dati jer je izvor sreće nestao: "Ljubav je radost što kratko traje, / potonje patnje neizmerna je bol,/ ljubav uzima, nikada ne daje, / sećanja skrita na rani su sol"... Kao u završnim stihovima, tako i u mnogim drugim pesmama, Andreja Paunović misli i izražava se sentencama što govori o njegovom dubokom misaonom iskustvu, životnom iskustvu i analitičkom pristupu životu, onome što ga dotiče. On teži istini, ma kako bolna bila i kad je žena u pitanju i kad su ljudi (i on sam ) i sve ono sa čime se suočava. U tom smislu on sopstvena zapažanja podupire stavovima velikih mislilaca ili pesnika: "Prava istina može zadovoljiti razum, ali ona nikad ne pokazuje smisao ljudskog života, kojeg duša obuhvata i izražava", Karl Gustav Jung (u knjizi "...Ili poslednja pesma za nju").

Duša to je još jedno od prostranstava koje "popunjava" poeziju ovog tananog pesnika koji sažeto osvetljava sopstveni život i vreme u kojem živi, gorko markirajući ogrešenja o istinu, pravdu, bogomdani red stvari.

Duša je veliko izvorište njegovih stihova jer se njeno bogatstvo nazire i iza stihova punih bola, iza škrtih i kratkih iskaza koji nagoveštavaju duboke drame. Sve u njegovoj poeziji odzvanja kao u raskošnoj melodiji, svetli tonovi, tamni tonovi, tišina koja se priziva u stišanosti bića što se osvešćuje nakon olujnih predavanja strastima, radostima, tuzi. Zvukovnost je inače i jedan od kvaliteta njegovih pesama, iako rima pomalo sputava njegov temperament.

U formalnom smislu njegova poezija je raznovrsna, od kratkog stiha, kratkih pesama do dugih gustih stihova u poemama, od distiha, terceta, čistih katrena do celovitih pesama bez predaha u emocionalnom i značenjskom pogledu. I što se tema i motiva tiče, susrećemo mnoštvo podsticaja za upečatljive slike urbanog miljea ali i finu duhovnost kao izraz intelekta koji teži usavršavanju i moralnom rastu. Takođe i bogatu skalu emocionalnosti, (pomalo romantičarske, pomalo nalik na klasike moderne) od nejasnih nemira, slutnji, egzaltacije, do rezignacije, bola, gneva, ponešto pesimizma, ali i stoicizma kao krajnjeg ishodišta iz životnih, ljubavnih i kreativnih pregnuća.

A emociju kod muškarca koji je sav satkan od tananih vibracija uzdrhtale duše, kao što je to slučaj sa pesnikom Andrejom Paunovićem, pokreće žena koja je središnji, sržni oslonac i ključ njegovog bića. Za njom se neprekidno traga, ona je centar pesnikovog univerzuma, aktivni princip koji vodi napred u osvajanje novih dometa, preispitivanje sebe, smisla postojanja, potrebe za menjanjem i kreiranjem svog bića po meri ljubavi, žudnje, domašene strasti i predavanja. Ili izneverenih nada. Međutim, žena se, као što to vidimo u zbirkama Andreje Paunovića, kao ni život, ne može ni zadržati ni u potpunosti posedovati. Kao ni pesma. U času nastajanja ona i pesnik su još uvek jedno, drži ih strast uzajamnog predavanja, pesnik daje svoj zanos, forma ga prima (često uslovljena rimom), preuzima i postaje nezavisna realnost, ono što je izvan pesnika i što nadalje prisvaja svako ko s njom dođe u dodir. O tom čudnom odnosu umetnika i dela napisano je mnogo knjiga. Stoga Andreja Paunović citira misao Branka Miljkovića: "Pesnik je oduvek bio onaj koji u drugima leči bolest od koje sam umire". A Marija J. Mihajlović tumačeći Miljkovićev stav prema napisanom navodi: "Sreća je u tome što pesma nadvisi svoga tvorca" (Alen Boske). Pesma je mudrija jer obično krene drugim pravcem od onoga koji joj je nametnuo pesnik, a on to nije mogao da sagleda. "Znam šta sam pesmom hteo, ali ne znam šta će pesma sa sobom hteti", zaključuje Miljković, ističući pri tom da se nikad ne može predvideti dalja sudbina i suštinska funkcija pesme: "Možda sam ja hteo sliku, a drugi su videli simbol. Pa, dobro, tim bolje. Nadmudrila me je pesma koju sam izmislio; pa zar je to čudno. Ona je pametnija i plemenitija od mene, jer ona je pesma i nevinost a ja sam čovek. Ja imam poverenja u nju, i verujem u njenu ulogu među ljudima, gde je nastala u jednom trenutku kada sam hteo da uspostavim most između sebe i drugih".

Andreja Paunović zapravo sve vreme u sve tri zbirke, posredstvom pesme uspostavlja most između sebe i drugih, jer veruje u njenu ulogu, najčešće su to žene, ali i drugi ljudi spram kojih često ima vrlo kritički stav, potom Bog, porodica, svet u punom značenju te reči. On ga inhibira nesavršenošću, ograničenjima, ljudskom zlobom, nametnutim pravilima igre koja guše slobodu, sve to postaje izazov za pesmu, njen povod i kreativne dodire sa sobom posredstvom izazova. Pesma "Neću oprostiti" primer je te nesaglasnosti sa svetom koji je stvoren na principima suprotnim lirskom ja, a koji predvode oni koji: sve znaju, tuđim se jadom hrane, što nam zlo i razdor spremaju, što sude pristrasno, zveckaju oružjem nad glavama nevinih, što su čoveka pretvorili u preplašeno biće vezanih ruku koje se ne može ni braniti niti osloboditi. Lirski junak ne prašta suzu, ni uzdah time izazvan kod onih koji nemaju pravo na smeh ugušen pretnjama, jednom rečju, ovaj pakao današnjice. Pa, ni to da je takav svet "ispisao", baš ovakvu pesmu, to pesnik ne prašta. To moranje da se svetom bavi baš iz tih razloga, a ne povodom lepote neba ili sjaja na prstenu ljubljene žene, nečeg bezalenog i večnog.

"Po Boskeu, pesma je izazov da se bude; ona je najegzistencijalniji zahtev koji se postavlja pred pesnika. Biti u pesmi isto je što i postojati, isto što i roditi se za svet i za samog sebe (kako navodi Marija J. Mihajlović)". I Andreja Paunović je sav u svojoj pesmi, on je lirski junak koji neprekidno traga za drugim delom sebe u drugome, ženi, Bogu, porodici, okruženju. Naslov druge zbirke pesama "Pola veka jednog čoveka" to najbolje ilustruje.

"Iako su obojica shvatali pesmu kao prostor za pesnika jedino moguć, Miljković je suprotno Boskeu na pesmu gledao kao na način kojim se pesnik iscrpljuje do smrti. Pesma odnosi ono što je u pesniku najbolje, pretvarajući njegov životni dah u reč. Boske je, kao i Miljković, "Orfejev dvojnik", ali Boske nema tame, težine i mraka u pesmama kao naš pesnik. No, bez obzira na razlike, za njih je pesma značila supstancijalno jedinstvo pevanja i postojanja." (M.J.Mihajlović)

I tu se ponovo dolazi do Andreje Paunovića, njegov moral je izraz njegove prirode, on se "pesmi" ispoveda, ne samo kada su ljubavni jadi povod da se pesma stvori, već i kad sagledava sebe, kad postaje svestan svoje ljudske nesavršenosti, povremene neiskrenosti, moranja da bude deo sveta koji nije po njegovoj meri da bi u njemu opstao, što je slika današnjeg čoveka primoranog da pravi kompromise... Ali, on je tu, cela njegova duša je pretočena u pesmu, sa željama, žudnjama, kajanjima, suočavanjima sa sopstvenim zabludama: "Tvoj sam mir/ Od ljubavi sazdan /Tvoj samo sam hir..../ Žudnje moje si bezdan ".

To jedinstvo kod Andreje Paunovića je implicitno, imanentno njegovoj suštini, jer on ne piše pesmu iz racionalih pobuda. Njegova pesma se rađa podstaknuta osećajima koje u njemu pokrene žena ili misao koja se bavi ženom, čovekom ovog doba, moralom, odnosno nemoralom, pohlepom savremenog čoveka, povlađivanjem neukusu i zlobom kao reakcijom inferiornih na one koji vrede (o čemu su takođe lepo pisale Biljana Gajić i Maja Volk.)

"Reči su ono najvrednije što imam", reći će on u jednoj pesmi pokazujući kako je za pravog pesnika taj logos rečenog njegova suština, on sam je to što je u iskazanom, napisanom. I to je njegova najdublja istina.

Jedna od karakteristika Paunovićevog pevanja jeste primena anafore, figure ponavljanja koja daje ritam i često ističe lajtmotivski smisao rečenog, a moćno sredstvo poentiranja kod ovog pesnika je svakako paradoks.

Ako pesnik postavi tako visok poetički kredo kao što je ovaj "Poezija je ples intelekteta u ritmu emocija", onda on skreće pažnju na misaonu, povremeno filozosku osnovu svog pevanja o najdubljim pitanjima čovekove duše, egzistencije, o smrtnosti, starosti, dekadenciji ljudskog bića i sveta uopšte, a što se potom i potvrđuje u brojnim pesmama. Emocije svakao idu i uz misao, jer ih uglavnom pokreće ljubav i misao o ljubavi, erotici, strastima koje vode u pogrešne procene. One su i uslovile veliki broj pesama sa sličnim motivima, koje smo u ovom izboru redukovali, ali ostaje činjenica da je Andreja Paunovoć pesnik srca u najplemenitijem smislu te reči, kao Pol Elijar ili Neruda, recimo. On smatra da pesme ne čine emocije, već iskustvo emocija kao što u to veruje i Rilke... Ono što je emocija proizvela, dakle što je rodilo stih, pesmu, i u tome je njena vrednost. U izvlačenju emotivnog dela pesnika u prvi plan, u transformisanje emocije u rečeno, u smisaono. Ali tu smešta i rastavne emocije, kao što su prkos, bunt, gnev, te uz ljubavne tu spadaju i pesme satirične intonacije, koje odaju čoveka nesklonog konformizmu, jednačenju sa masom koja slepo srlja u život. Ljubav (porodica) se stoga bira kao utočište za bekstvo iz takvog sveta. U pesmi "Pijano" to je očigledno: "Pijan jezik ima moć / pijana kad s njim je noć/ otežano kad zaplete, / Kad po istini oplete... / ...Sačuvaj me Bože zore / Znam da s njom će biti gore, / Pred istinu trezan stati / Treba smeti, treba znati ".

Ovaj izbor svakako pokazuje da pesnik Andreja Paunović to zna. Znao je to od prve zbirke jer se pojavio kao zreo i formiran pesnik. Pevajući samo je zgušnjavao i sažimao svoje misaono i emicionalno iskustvo, duhovno rastao prekaljujući se bolnim opomenama i stvarajući poeziju koja je izraz univerzalnog a ne samo ličnog doživljaja. Poeziju koja uznosi i opominje i u tome je njena najveća vrednost. Stoga "svaka sličnost sa stvarnim je neizbežna", kako zapisa pesnik ocrtavajući domete svoga pevanja. Ono lično, njegovo, je nesumnjivo najpotrebnije ovakvom svetu bez ljubavi i emocija, da ga oplemeni, pročisti i prizove suštinskom određenju čoveka kao duhovnog, moralnog i emocionalnog bića.

Mr Milica Jeftimijević Lilić
 


Živopisno predstavljanje predstave o životu

Predstava o životu
Daliborka Šišmanović Kepčija
Književno-umetnička asocijacija Artija, Paraćin - 2015

Kada neko dolazi iz zemlje poslovično hladnih Švajcaraca za njega se gledajući iz balkanskog ugla teško dâ pomisliti da se može baviti pisanjem satiričnih aforizama, a posebno ne onih sa socijalnom tematikom. Kada još pri tom to bude i ženski autor, to već samo po sebi zavređuje pažnju. Sigurno da je usmerenju ka pisanju aforizama najviše doprinela globalna mreža informacija, poznata kao internet, ali da su satirična i duhovita crta koje su kroz aforizme zastupljene u ovoj knjizi ono što neko nosi u sebi. A odakle bi nego sa Balkana, iz zemlje Srbije?!

Daliborka Šišmanović Kepčija, kao i mnogi drugi njeni sunarodnici, je otišla za boljim životom, ali evo vratila se putem aforizama sabranih u knjigu simboličnog naziva "Predstava o životu". Od prvog Daliborkinog pojavljivanja sa aforizmima u Almanahu aforističara "Afoteka 2" iz 2013. godine, ova knjiga predstavlja vidan napredak u njenom pisanju i shvatanju ove (ne)priznate književne forme, što daje nadu da se njen napredak ovde ne završava. Na samom početku tim povodom ona saopštava: "Zbog dužine jezika izražavam se isključivo u kratkoj formi", upozoravajući na ono što sledi, a to je dvesta i koji aforizam gratis, što je sasvim dovoljno za početak priče.

Gledajući sa distance na našu situaciju, negde sa Alpa, autorka primećuje: "Narod euforično iščekuje državni preporod. Negoduju samo oni kod kojih lobotomija nije uspela" i nostalgično zaključuje: "Lako je voleti otadžbinu. Teško je živeti u njoj." Dok za Srbiju u budućnosti, u kojoj bi živela kao u Švajcarskoj, ona ima viziju: "Budućnost je u saradnji sa zemljama bogatim naftom. Oni imaju naftu, a mi platformu."

Nije samo Srbija zemlja apsurda, naprotiv, apsurd je svetski brend koji se možda najbolje primio u Srbiji, što izuzetno pogoduje prinosima aforizama. O bilo kojoj vladi u svetu da se radi manje-više važi isti apsurd: "Vlada nema potrebe da obećava promene. Dovoljno je da promeni obećanja."

Da je socijalna tematika nešto neizbežno u satiričnom aforizmu pokazuju i stranice ove knjige. Zemlja u kojoj su lopovluk i korupcija vidljivi na svakom koraku zaslužuje aforizam izrečen na krajnje kulturan način: "Ko kaže da smo zapostavili umetnost? Posedujemo najveću galeriju lopova." Ili kada se radi o pravima "malog" čoveka u grotlu laži, prevara i surovog kapitalizma to zvuči ovako: "Lakše je zameniti radnika nego mašinu. Mašina mora da se plati."

Kako knjiga odmiče autorka nas iz satiričnog aforizma vodi na njen teren filozofema i maksima u kojima nesebično deli definicije onoga što se odvija oko nas i u nama, pa tako nailazimo i na poučno-metaforičan aforizam protkan humorom, a za koji se može pretpostaviti da je pisan pod uticajem dobro poznate švajcarske čokolade: "Jak je onaj ko može da polomi čokoladu, a pojede samo jednu kockicu." Među filozofemama i maksimama ima onih koji predstavljaju pravu lekciju u malom, a takvi su pored ostalih i sledeći: "Samo jak um može da nosi glavu punu dobrih ideja" i "Ko puni glavu umesto džepova nema strah od džeparoša." Ovom prilikom nije zaobiđen ni crni humor: "Brza smrt je bezobzirna. Ne daje vam vremena da se oprostite od života", a tu je i nekoliko životnih definicija od kojih će svako od čitalaca moći da izabere svoju. Ona koja je na mene ostavila poseban utisak je: "Neću da živim u snovima. Želim da živim život koji sanjam."

Znamo da aforizam nije vic, ali često može bude osnova za njega ako u sebi ima dovoljno vrcavosti duha. "Prilagodite vožnju stanju na putevima. Parkirajte automobil u garažu" je jedan od takvih aforizama, tako da ako u skorije vreme pročitate vic na ovu temu znajte odakle potiče. To isto važi i za još nekoliko aforizama koje ćete lako prepoznati u knjizi.

Aforizam koji počinje opijajuće poetski: "Ne volim jesen, ni lišće koje opada", a završava se otrežnjujuće ironično: "Kroz ogoljene krošnje drveća ponovo vidim komšije", predstavlja jedan u nizu onih koji mogu da se upišu na posebnim stranicama knjige utisaka o aforizmu. Nije antologijski, to su neki drugi aforizmi, već je upravo baš poseban.

I da ne bi proteklo sve bez ljubavi, kako odane tako i varljive, u knjizi se našlo i nekoliko aforizama na temu muško-ženskih odnosa koji su u poslednje vreme stekli nešto veću popularnost usled zasićenosti političkim temama. "Ako želite osobu sa bitnom ulogom u vašem životu, tu nema mesta za glumu." ili, aforizam na osnovu iskustava iz porodičnog života, "Da nemamo decu bila bih mužu još bolja majka." su aforizmi koji obogaćuju ponudu čemu će se čitaoci od srca nasmejati.

Da rezimiramo, Daliborka se svima nama poklonila u svojoj "Predstavi o životu", a vi koji ste došli do kraja ove recenzije možete početi sa čitanjem. Za to vam nije potreban dlan, već um.

Vladica Milenković

- 7 -