IN-OUT
 
DODATAK
 
 

 

 


Piše: Vlastimir Gligorijević


Morska Bolest

(Drama)

Ćud je čoveku njegova sudbina
HERAKLIT

Lica:
- Jordan Jakšić, čovek koji zna šta radi. Otac dvoje dece, muž jedne žene. Viši pedagog po obrazovanju i po ubeđenju.
- Mila Jakšić, udata za čoveka koji ne zna šta radi. Brižna majka.
- Radica Jakšić, poetska duša. Nedruželjubiva.
- Marko Jakšić, onakav je - kakav je.
- Zorica, mlađana devojka.
- Dečak kojeg ne vidimo, samo mu čujemo glas.
- Komšija Dragan, komšija.
- Komšija Miša, komšija.
- Komšija Milan, komšija.
- Milicioner, milicioner.
- Lopov, Slavko.
- Prvi matičar.
- Drugi matičar.
- Pop.

(Radnja se odigrava u dvosobnom stanu, ne naročito opremljenom. Nameštaj i sve ostalo klasično. Nema televizora. Jedino ljudi...)

 

I DEO


(Jordan, Mila, Radica.)

JORDAN (visok i mršav, izrazito crne kose): Gde je ono govedo?!
MILA (srednjeg rasta, lepuškasta, smeđe kose. Bila je u polusnu, Jordan je razbuđuje: Lakše malo, čoveče... Koje govedo? Naš Marko?
JORDAN: Da, naše govedo - Marko. Znaš gde je, bolje da ne znaš: on je u Herceg Novom - eto gde je!
MILA (preneraženo): Šta kažeš? Otkud on u Herceg Novom?...
JORDAN: Otkud on u Herceg Novom! To bih ja tebe trebalo da pitam. Ja tebe. Ti si ta koja ga je dovela do toga da beži u Herceg Novi... Samo ti... Poslala si ga za hleb, a on se javlja iz Herceg Novog i kaže: "Tata, nema 'leba ni u Herceg Novom". Nije ga sramota.
MILA: Ali kako u Herceg Novom, bože moj...
JORDAN: Kako! Još pitaš kako. Pitam se, kako sam ja ovde dok je on u Herceg Novom. Zamisli ti to, mrtav-ladan mi kaže, direktno na uvo... "Nema 'leba ni u Herceg Novom".
MILA: Možda je iz grada zvao, da bi te iznervirao? Znaš i sam da voli da te nervira... Majko mila, pa na moru može svašta da mu se desi... A on ne zna ni da pliva... On nije plivač. Idi brzo za Herceg Novi, hoćeš da nam se dete... Idi i vrati ga kući!
JORDAN: A, ne brini ti za njega. Takve Bog čuva, ništa neće da mu se desi. A on tamo nije sigurno sam. Otiš'o je sa onim njegovim barabama; sve neki fini momci... Svi imaju po četiri razreda osnovne škole, najmanje!
MILA: Nije dobar učenik, ali je bistar kao pčela. A to je najvažnije.
JORDAN: Izuzetno bistar! Nego, nešto drugo me brine. Otkud njemu pare da ode tako daleko, kad se dobro zna da mu ja dinar ne dajem? To mi nije jasno. O, ne... Nije valjda to uradio... Nije valjda tolk'o lud... Nije valjda... (Jordan na brzinu ulazi u drugu sobu.) Jeste!!! Znao sam da jeste!! (Vraća se, posrće, kao da će pasti.) Jao… Jao… Kako se nisam odma’ setio... Pokrao me, dig'o je sve pare! Sad je naš'o da me pokrade - kad najviše imam... Jao... Dve godine sam krvnički štedeo da bismo otišli na letovanje, i evo šta mi je uradio... Pa jebem li mu!...
MILA: Pa možda i nije on... Gospode dragi... Samo problemi, samo sekiracija... Pa dokle više tako!... Ja ne mogu...
JORDAN: E, što žena može da ti rodi dete, niko ne može. (U ovom momentu Mila se lakše zaplače.) Plači, plači. Otkad si se udala za mene, ti samo plačeš!
MILA: Sigurno nisam plakala bez razloga... (Oštrije.) To je jedino što čoveku preostaje pored tebe!
JORDAN: Nemoj mene da kriviš! A on, on sve ovo radi zbog pogrešnog vaspitanja. Ti si mu uvek davala više nego što je tražio. To se tako ne radi. Nego zna se: kad ti nešto traži, prvo mu ne daš, pa mu opet ne daš, pa mu tek onda na kraju opet ne daš; pa da vidiš kako će da bude zahvalan kad mu budeš dala sledeći put kad ti bude tražio!
MILA: Da, tako smo trebali da ga vaspitavamo. Da smo ga tako vaspitavali bio bi bolji. To je za tebe vaspitavanje! Jordane Jakšiću.
JORDAN: Bio bi sigurno. Al’ neću ja da dozvolim, da nam zbog jedne bitange, propadne letovanje. Ima da idemo na more, pa makar ostali ovde. Makar ostali ovde!
MILA: Nisam razumela šta si sada rekao?
JORDAN: Ti misliš da ovi po komšiluku, uvek kad krenu na more, stvarno odu na more?
MILA: A gde misliš da idu, na Mars?
JORDAN: Na primer, u selo. Odu u selo, a vraćaju se sa mora. To im je taktika. Otkud njima pare da odu svake godine na more? Nek pričaju oni to nekom drugom... I moje selo ima more, samo je daleko petsto kilometara... malo je udaljeno!...
MILA: Nemojmo da se u ovom trenutku bavimo glupostima! Ako si se ti toga setio, čisto sumnjam da su se i drugi setili: da idu u selo, a da se vraćaju s mora!
JORDAN: Tačno. Al’ to je onda još gore po nas; znači da oni stvarno idu na more, a mi stvarno ne idemo. Sramota me je i da kažem, koliko dugo...
MILA: Stani, šta ti to hoćeš da kažeš? Da i mi odemo u selo, pa da pričamo da smo bili na moru? Je l' to? Je l'' stvarno to?
JORDAN: Ne. Ništa ne brini, nećemo da idemo u selo, smiri se... Mi možemo i ovde da odglumimo da smo na moru. Zatvorimo se lepo petnaest dana, i ko može da sanja da smo u stanu, a ne na moru?...
MILA: Kako to misliš? Da sedimo ovde? Jordane, nemoj, molim te...
JORDAN: Pa da sedimo, hvala Bogu. Hvala Bogu. Što bismo se mučili i išli u selo, i rizikovali da nas neko vidi, kad možemo lepo ovde da se zatvorimo. Kad nam nije suđeno da odemo...
MILA: Šta je sa tobom, Jordane, ja te ne znam kao normalnog čoveka, al’ šta ti je sad odjednom. Kakvo more sad, i kakvo zatvaranje. Sin nam je pobeg'o od kuće, a ti bi da glumiš da smo na moru. Priberi se malo čoveče...
JORDAN: Nije to meni odjednom došlo. Godinama se skuplja, al’ sad je stvarno prekipelo... U mom životu su mnogi ljudi išli na more, i uvek se lepo provodili, najmanje sam se provodio ja. Kucnuo je čas, došlo je vreme, da se obračunamo. U roku od petnaest dana treba da rešimo deset godina. Svi će da misle da smo na moru.
MILA: Jesi li ti poludeo? Meni ne pada na pamet da tako "odlazim na more". Da sedimo u stanu i... i... pravimo cirkus...
JORDAN (plane): Pa šta 'oćeš, 'oćeš da odemo u selo? Ako 'oćeš: možemo! Evo, ti odluči... Stan ili selo... Ja sam za stan... Nigde nije kao u svojoj kući! Ali ne bi bilo loše da i ti malo preuzmeš odgovornost! Da i ti malo...
MILA: Ja ne idem nigde, a neću, bogami, ni ovde da glumim da sam na moru! Tako nešto nikome ne može ni da padne na pamet, a kamoli da... Hoćeš da nas ljudi smatraju za... za...
JORDAN (duboko razočaran):Ee, Mila, Mila. Najgore je kad te smatraju za ono što jesi: niko i ništa, gola govna... Za to nas smatraju. Samo što ti to ne razumeš.
MILA: Pričaš koješta. I ako baš hoćeš: ne razumem!
JORDAN: Nekad je pošten čovek mog’o da ode na more, a sad samo banda. Banda glumi gospodu. A ta gospoda - krade, vara, i laže. Zato za mene niko ne može da kaže da sam gospodin. Pogledaj ovog Markovića sa trećeg sprata; troja kola vozi, a i ne zna koliko stanova ima. Kako ja da odem na more kad sam pošten čovek? Kako? Jedne godine smo kupili kola, druge smo krečili...
MILA: Samo čovek u teškom stanju može ozbiljno da predlaže tako nešto. Tebi treba psihijatar. Ne bi bilo loše da prošetaš do bolnice...
JORDAN: I da znaš, kad već pominješ te psihijatre, ne da ne verujem njima, nego ne verujem ni drugim lekarima. Ja sam viši pedagog, i sam ću sebi da pomognem. Kad sam zadnji put bio: pogleda me - srce dobro, pluća dobro, sve dobro - samo ja nisam dobro!

(U tom trenutku se začulo zvono.)


JORDAN: Ko je sad. Možda policija...
MILA  (sva u nadi požuri ka vratima): Možda je Marko! (Čujemo glas dečaka koji se ne vidi.)
DEČAK: Dobar dan, čika Jordane. Mene je Marko zamolio da vam danas dam ovo pismo.(Jordan uzima pismo.)
MILA: Pa ti si znači znao da će da pobegne od kuće!(Nema odgovora, pretpostavljamo da je dečaku neprijatno.)Pa zašto si to dozvolio! Trebalo je da nam javiš. Kakvi ste vi to drugovi... Branite jedan drugog, samo kad ne treba!
DEČAK: Izvinite... Obećao sam Marku... Do viđenja.
MILA: Daj brzo pročitaj!
JORDAN (čita):"Ja više ne mogu da trpim..." (Jordan do kraja pisma mumla.) Bitanga. ‘Oće mene da optuži za to što ga tučem...
MILA: Daj da pročitam!
JORDAN: Ne može. Ovo su velike uvrede za mene.
MILA: Ma daj, čoveče!
JORDAN: Ne dam! (Mila mu otme pismo iz ruke, odmakne se,plače i čita.)
MILA: "Niste mi ispunili nijednu želju"... (Mila plače još glasnije ali čita u sebi. Završava pismo, ostavlja ga na sto, Jordan ga uzima.)
JORDAN: "Puno pozdrava Mami i Radici". Mene nigde ne pominje. Mada na mene najviše misli.
MILA: Da zovemo miliciju, kad već ti nećeš da ga tražiš.
JORDAN: Ma kakva milicija. Sramota me da svaki dan zovem miliciju. Ispašće da sam ja kriv za sve! (Sklapa ruke za molitvu, i gleda gore, ka svevišnjem.) Bar da mi je drugo dete normalno. (U tom trenutku pojavljuje se Radica, starija ćerka. Ona nosi haljinu gotovo do zemlje, nosi naočare za vid, u ruci drži otvorenu knigu.) Oo, evo i moje dvadesetostogodišnje ćerke! (Teatralno.) Šta ti misliš o našem odlasku na more, čula si sigurno o čemu pričamo? Izvoli...
RADICA: Tata, zašto se izmotavaš sa mnom? Ne slažem se s tim...
JORDAN: A što se ne slažeš s tim. Je l' zato što će nakon dvadeset šest godina kako ne izlaziš iz kuće, teško da ti bude da ostaneš još dugih deset dana?
RADICA: Pa nemoj da me prekoravaš zbog toga... Ja sam takva kakva sam...
JORDAN: Sve tvoje drugarice imaju po dvoje-troje dece, a ti nemaš ni drugaricu. Šta, bre, ti zamišljaš, 'ej? Poznata si po tome što si nepoznata! Ovo što ti radiš, to nigde nema! Jedino što znaš to je da čitaš, i pišeš te tvoje pesme!
RADICA: Pa... šta da radim... Ti to ne razumeš...
JORDAN: A sad kad budemo pošli na more, moraćemo da se pravimo da idemo stvarno, pa mora kola da se guraju... Da nas ljudi vide... (Preti prstom.) Zato ćeš morati cela da izađeš iz kuće, samo da znaš.
RADICA (sedne na krevet): Tata, pusti me na miru, molim te... Zašto me stalno gnjaviš?
JORDAN: A stvarno, što tebi ne odgovara moj plan? Da nisi možda rešila da se udaješ? I za to mora da se izađe iz kuće. Treba ti samo jedan muž, i gotovo. Takav je običaj. Da izađeš moraš. Po zakonu. Udaj se za prvog na koga naiđeš; neka bude bilo kakav, samo neka bude pošten, dobar, i školovan. To je najvažnije. Sve ostalo...
RADICA: Tata, pusti me... Nije lepo da tako pričaš o meni. Ja možda jesam drugačija od drugih... Nemoj to stalno da mi prebacuješ.
JORDAN: Ne prebacujem ti, samo ti kažem! I da si stvarno rešila da se udaš, tačno da znam da nikad nećeš da se udaš, ako se ne udaš u narednih petnaest dana - opet te ne bih pustio da mi sad odeš negde. Pokazaću svima da sam spreman sve da uradim, da bih dokazao da znam šta radim.
MILA: Da, to odlično znamo!
JORDAN: Ne znaš ti ništa. Ja moram da postignem više od drugih da bih im pokazao...(Steže obe ruke u pesnice.) Da bih im pokazao da...
MILA: Ali ti ne možeš da postigneš više od drugih. Čak ni koliko i drugi, i tu je tvoj problem.
JORDAN: Ako do sad nisam mog’o, to je samo zato što... nisam mog’o! Nije valjda trebalo da idem u selo i da kopam? Lako je onim seljacima da kopaju ceo život, kad kopaju po ceo dan... Ja sam gradsko dete! Možda nisam uspeo da unesem neku paru u kuću... Šta da radim kad mi je mala plata, a život skup, ali sam bar kao suprug dosta dobar... I kao otac, naravno.
MILA: Ah, kamo lepe sreće da jesi... Kamo lepe sreće...
JORDAN: 'Oćeš da kažeš da nisam? Uvek sam govorio, da čovek ne treba da bude loš prema ženi, koliko god da je ona dobra... Ipak sa ženom deliš parče 'leba. A ja dobro znam kakvih sve žena ima. Ti si poštena, i osećajna. Zato ja tebe volim, i cenim. (Mila uzima telefon.)
MILA: Dobar dan, vi ste gospođo Pavićević?... Ovde je Mila Jakšić... Da... Moramo nešto da preduzmemo... (Pauza.) Moj Marko pokvario vašeg sina? Nemojte tako... (Pauza.) Moj Marko bitanga? Molim vas pripazite šta govorite...
JORDAN: Daj je meni...
MILA: Ne, upravo je obrnuto: moj Marko je anđeo, a vaš sin ga je pokvario... (Pauza.) Vi niste pravi roditelj! Ma neću da raspravljam, prijatno! Bezobraznica.
JORDAN: Što mi je nisi dala? Ona za Marka da kaže da je bitanga. On i jeste bitanga, ali me boli kadato neko drugi kaže... on je moje dete.
MILA: I ti si sad naš'o da "odlaziš na more"!
RADICA: A kako ćeš da im obrazložiš to što smo bledi. Videće se da nismo ni malo pocrneli... Prvo bi se toga setili. (Mila sa čuđenjem pogleda u Radicu.)
JORDAN (Prijatno iznenađen Radicinom saradnjom): Kakvi god da se vratimo, za njih ima da budemo crni. Pa i oni sami znaju da ko god ode na more ne vraća se beo. A mogli bismo prvih pet-šest dana da izlazimo samo noću, da ne primete da nismo pocrneli... Videćemo, noćas ću da razmislim o tome. I da ti kažem da mi je milo što si zainteresovana. (Sa punim poverenjem i poštovanjem.Sedne pored nje.)Znaš šta, Radice, reći ćemo im da smo više sedeli ispred hotela i... pili skupe sokove, nego što smo se sunčali. A možda neko od nas na kraju i pocrni, to može da bude i psihološki; mi smo stvarno trebali da idemo na more... Ja sam izbegavao ljude, samo da me ne bi slučajno neko pitao(izobličeno):"Komšija, letujete negde?" Ovde me preseče. Tu. Tu ispod. E, ove godine moraju da spreme još jedno pitanje koje glasi: "Stvarno, a gde?" I onda na kraju: "I, kako je bilo?" Pa ćemo da vidimo kako je bilo. Meni super. Ne mogu više ni ja da trpim... Svi mogu da odu, jedino Jordan ne može! Neće meni ovde više niko da se crni naokolo... Svi svake godine prepričavaju šta im se desilo. Mogu valjda i ja jednom da ispričam to isto... Ispada da sam samo ja nesposoban da zaradim i odvedem porodicu... U svemu sam ja najgori.
MILA: Ma imaju ljudi svoje probleme. Niko i ne razmišlja o tebi.
JORDAN: To ti misliš, jer si naivna i ne znaš kakvi su ljudi... Dovoljno je da ga jednom vidim, i da znam šta misli, i o tebi, i o meni, i o ovom cveću na terasi. Samo jednom u oči da ga pogledam. Svi pričaju da nisam nizašta, ogovaraju me i potcenjuju, ali to samo još petnaest-dvaest dana, pa ću sve da im vratim. Prvo ovo za more, a posle i za sve drugo. I što imam najjeftiniji auto, sad, kao, ne znam ni da vozim... jer sam smotan... i... Za sve. Majku im njihovu... Mrze me. Mrze me, jer znaju da znam, ko su, i šta su!
MILA: Da, samo o tebi razmišljaju, samo se tobom bave, nemaju druga posla... Lepo si ti sve to zamislio, samo ja u tome ne mogu da učestvujem. Žao mi je, ali ne mogu. Nemam ništa protiv da ti to radiš, ali ja ne želim da učestvujem. Ja ću za to vreme da budem kod sestre, a ti kad završiš, javi. Deca kako hoće.
JORDAN: Kod koje sad sestre?! Gde si ti videla da muž ostavlja ženu kad ide na more? A? Prvi put čujem. Nemoj da mi praviš probleme. Za ovo sam spreman i da ubijem. Samo probaj da pobegneš. 'Oćeš da te ubijem, da me zaviješ u crno?...
 

II DEO


(Jordan, Mila, Dragan.)

JORDAN: ... I tako ti kažem, moj Dragane, nije meni zbog mene, nego zbog dece. Deca su me molila da ih odvedem na more. More je zdravo; ja sad oboljevam od svih bolesti od kojih zdrav čovek može da oboli, samo zato što me nisu vodili na more... Kosti me bole... (Lažno nostalgičan.) Ali to su bila druga vremena...
DRAGAN (mudro, strogo,kao da otkriva bogzna kakvu istinu): Na more treba da se ide pre svega zbog zdravlja, pa tek onda zbog zabave.
JORDAN: Hvala Bogu. Ja svojoj deci mogu toliko da pružim. Ako ništa drugo, bar na more mogu da ih odvedem, jednom u... (Učini mu se da je otišao predaleko, pa sa nelagodom prekida rečenicu.)
DRAGAN: A gde si rešio da ideš? Kafa je odlična.
JORDAN (pokaže kažiprstom na Draganovu kafu): Pa, videćemo... U neko malo mesto. Gde nema gužve... Ja i ne idem na more da bi me neko video, komšiluka sam se ovde nagledao. Ima ljudi koji idu da bi se hvalili. Ja nisam takav čovek. Ako idem, idem zbog sebe...
DRAGAN: Tako je. Znači, stvarno idete. Baš sam se iznenadio kad mi reče Mila.
JORDAN: Stvarno, stvarno idemo... A ne znaš ti komšija kakvih sve ljudi ima. (Glumi prezir, i gleda Dragana pravo u oči, kako bi video njegovu reakciju.) Jedan je ludak svoju porodicu zatvorio u kuću, i nije im dao da izlaze petnaest dana, da bi drugi mislili da su na moru. Ja ne razumem takve ljude. Evo, koliko dugo ja nisam bio na moru, pa...
DRAGAN: Da, da, naravno... A ko je taj što je zatvarao porodicu... Je l’ to u Prištini bilo? Čudi me da nisam čuo za tu priču. Takve ljude treba streljati...
JORDAN: I streljali su ga. (Nesvesno stavi kažiprst na grudi.) A znaš šta je posle bilo s njim - ništa. Svi su se pravili kao da ništa nije bilo. A upropastio porodicu. Kažu da ga žena ostavila... Prvo su se svi zgražavali, a posle ništa. Kao da ništa nije bilo. Ljudi su dvolični... Znači, tebi nije problem da nam sačuvaš stvari?
DRAGAN: Taman posla. Mogu i cveće da vam zalivam...
JORDAN: A, ne, daćemo ti samo stvari koje... se ne zalivaju. Za cveće ćemo nekog drugog da odredimo... da te ne opterećujemo. A šta da radimo kad živimo u lopovskom kraju. Ja sam odavno govorio da kupimo jednog kera... Da ga vežemo pred vrata...
MILA: 'De ćeš kera u sred stambene zgrade. Je l’ vidiš ti komšija o čemu on mašta... Hoće kera ispred vrata, da laje noću, i...
JORDAN: Pa nek laje. Noću ionako svi spavaju...
DRAGAN: Pa... Kako se uzme...
JORDAN: Ker, bre, može život da ti spasi. Eno ti onaj slučaj, kad je neki tip hteo da upuca nekog drugog; spremio pištolj, nanišanio, i - pucao u vazduh. Posle izjavio: "Bilo mi žao da onakvog psa ostavim bez gazde".
DRAGAN (potvrdno klima glavom kako bi skratio Jordanovo izlaganje): Stvarno živimo u razbojničkom kraju, majku mu. (Sa uzdahom zadovoljstva završava sa kafom.) Kaži mi, Jordane, koliko ostajete?
JORDAN: Verovatno petnaest dana. A možda i više, sve zavisi... To treba da se dogovorim sa Milom. Jedva čekam da krenemo, sav sam se uzbudio...
DRAGAN (ustaje): Samo nemojte i vi da se zatvorite u stanu, naljutiću se, ha-ha-ha. Ajd’ donesi te stvari doveče.
JORDAN: He-he-he. Važi, Dragane. (Dragan odlazi.) Smej se, smej... A deluje mu moguće da se neko zatvori. A niko se do sada nije zatvorio! Bitanga. Pička li mu materina, kad mu deluje moguće, što se sam ne zatvara. Ja treba da se zatvaram za njega. E sad ćemo da vidimo kad će da me uhvate. Uhvatiće oni mene, al’ znaš za šta, znaš za šta: za muda Marjanova, ha-ha-ha!...
 

III DEO


(Jordan u pidžami zamišljeno stoji na sredini sobe, publici okrenut profilom. Mila kreće u drugu sobu.)

MILA: Idem ja na spavanje... Premorio si me…
JORDAN (naglo digne desnu ruku, prekida je nervozno, kako bi završio misao): Znam šta ću! Pozvaću brata! (Desnom rukom lupa u predelu srca.) Mog brata.
MILA: Da nije previše kasno? Možda ljudi spavaju? Jedanaest je sati...
JORDAN: Ništa ne brini, ako spavaju, telefon će da ih probudi. (Okreće broj.) ‘Alo?... E, ‘de si Gordane? ‘De si bre ti?
MILA: Bože, Bože...
JORDAN: Ma nije... Da je neko umro, ne bi’ te zvao ovako kasno... E, vidi... Slušaj... Odlučio sam da idem na more, ali... (Počinje da pravi nervozne pokrete, češe se po licu, trese desnu nogu. Pribere se, i odlučno nastavi.) E, vidi, ‘ajd’ laku noć... Izvini!... Pa zvao sam da ti kažem da te volim, jer si mi burazer! Nikom drugome ne verujem. (Okreće se prema Mili koja je odlučila da ostane do kraja razgovora.) Šta je Mila? Nešto ti nije po volji? (Okreće se telefonu.) Hteo sam nešto da ti kažem... Al’ sad vidim da ne mogu! Izvini... Nije da ti ne verujem... nego, ma ne... Ajd’ zdravo!
MILA: Šta bi? Pa bolje što mu nisi rek’o! Ni on ti se ne bi priključio, niti bi te podržao. To što se tvoj rođeni brat, razlikuje od tebe, je dokaz, da takve kao što si ti, majka samo jednom rađa!
JORDAN (Jordan je zamišljen, i ne čuje šta Mila priča. Opet podiže slušalicu, pa odustane): Neću... Ne smem ni njemu da kažem... On je pametan čovek, shvatio bi situaciju; ali on je bio u Budvi pretprošle godine... A i ne živi sa skotovima sa kojima ja živim... Na poslu isto ima fine ljude... Šteta. Mogli bismo kod njega da se zatvorimo... Ali... on nije izdržljiv kao ja... (Telefon zazvoni i prekine Jordana.) Ko je sad ovako kasno... ‘Alo? E, šta ima novo? Ma ništa bre, lezi spavaj, znaš kol‘ko je sati?! Nemoj da brineš. ‘Ajd‘ zdravo! (Spušta slušalicu.)
MILA: Sad su svi Jakšići na nogama!
JORDAN (pomalo plačno): Odma‘ se vidi ko ti misli dobro na ovom svetu. Ko bi drugi nazvao sem njega? Sad će da brine... Ništa, i njemu ću da ispričam što i svima, tako ništa neće da posumnja, pa ću jednog dana možda da mu ispričam...
 

IV DEO


(Jordan, Milan. Odigrava se u stanu kod Milana.)

MILAN: Ma daću ti čamac, nije problem. Zato što meni prošle godine jedan rođak nije hteo da da. I zato što smo komšije, normalno. Tad kad me odbio, tad sam ga i kupio. Da mi ga je dao, ne bi' kupio ovaj moj. Zato sam mu na neki način i zahvalan...
JORDAN: Svakakvih ljudi ima... A šta ti je rek'o: "Dao bi ti, al’ ne mogu, moj je"...(Jordan se usiljeno glasno nasmeje.) Zamisli ti pokvarenjaka. Baš bih voleo da upoznam tog tvog rođaka... Mogu da zamislim kako izgleda čovek koji neće da da čamac?...
MILAN: Bolje da ne znaš...
JORDAN: Umesto da ti da čamac, k’o ti meni, da ti zapuši usta za sva vremena.(Milan se kiselo smeje.)Ako mi veruješ, ne znam gde mi je glava. Ustvari, znam - ali bi mi bolje bilo da ne znam, garantovano bi me manje bolela... Još mi žena prigovara, kaže: "Ti nisi normalan, tražiš od čoveka koga jedva znaš da ti daje čamac"... Je l’ znaš ti moju ženu? Milu? Upoznaću te.
MILAN: Ma taman posla... Ne znam... samo iz viđenja... Taman posla, zašto smo komšije?... Kaži mi, Jordane, nešto sam čuo, pa ne znam je l' tačno, je l' ti sin stvarno pobeg'o od kuće?
JORDAN: Pobeg'o, pobeg'o... Al' doći će maca na vratanca... Videćeš, ima ja da ga smirim kad-tad. Napraviću čoveka od njega. Vidiš komšija, taj moj sin, taj moj Marko, to mi je veliki promašaj. Veliki. A mene svaki promašaj pogodi... Razumeš... Nije mi lako.
MILAN: Razumem, razumem... Imam i ja decu... Sad ću ja čamac da ti pokažem... K’o lutka je... (Milan polazi u sobu gde se nalazi čamac, a Jordan za njim lukavo se smeškajući.)
JORDAN: Samo polako, komšija, samo polako...
 

V DEO


(Mila, Jordan.)

MILA (Jordan ulazi u stan sa osmehom na licu, Mila govori ravnodušno): S posla a? Uzeo si odmor. Jesi ispričao priču kolegama?
JORDAN: Jesam. Kakav bih čovek bio da izlažem ove iz komšiluka, a da ne slažem ljude sa kojima delim dobro i zlo. I do njih mi je mnogo stalo... Sem toga, šta ako se neki od njih sretnu u gradu, i počnu da pričaju o meni. Da se ljudi posvađaju oko toga da li sam ja na moru, ili nisam. Nije pošteno. Ne bi bilo loše da i ti skokneš do posla, i počastiš kolegenice bombonjerom i...
MILA: Ha-ha! Ti to ozbiljno? Otišla bih ja, samo si zaboravio nešto vrlo važno: ja nisam Jordan Jakšić, ja sam Mila...
JORDAN: Pusti ti to... I ti ćeš posle da pričaš da si bila na moru. Ja te vodim na more!
MILA: Ti, hvala ti... A šta kažu kolege? Nisu ništa posumnjali...
JORDAN: Ma jok... Što da sumnjaju, gledao sam ih pravo u oči... Oni znaju da sam ja ozbiljan čovek. Nije bilo teško, ja imam samo par kolega... Da sam hteo, mog'o sam da ih lažem svake godine, oni ne znaju ni gde živim...
MILA: Kad se ni sa kim ne družiš...
JORDAN: Ne znaš ti kakvi su to ljudi... Ja sam voleo da se družim sa pokojnim Rašom, mada je i on imao jezičinu... Jedva su ga sahranili koliki je jezik imao... Šta ćeš... Pavlu, kao da malo beše krivo; znaš, on ove godine ne ide na more, ja idem... Ljudski je to...
MILA: Ha-ha-ha... Ti baš znaš da me zasmeješ! Kad nešto pričaš ozbiljno, tad je najsmešnije...
JORDAN: Ne vidim šta je smešno, ali volim da te vidim nasmejanu, jer se onda i ja oraspoložim... Ti si jaka ličnost, televizijski novinar... Ja sam ponosan na tebe. Ponosan sam što si moja žena. Uvek kad te vidim na televiziji, meni su oči pune suza...
MILA: Ja tebe ne moram da vidim na televiziji da bi mi oči bile pune suza... (Vadi papuče iz kese.) Kupio si papuče...
JORDAN: A, da. Da vide ovi sa posla. Papuče za plažu. (Obuva papuče.) Pavle reče da će da kupi iste ovakve... Ma, sve će da bude kako treba, jedino...
MILA: Jedino šta? Baš me zanima...
JORDAN: Malo mi je krivo... Što ne idemo stvarno...

VI DEO


(Jordan, Mila,)

MILA: I ti si bio u stanju da tamo glumiš da si se slučajno spotak'o i slomio ogledalo i tegle? C, c, c. Tebi je stvarno potreban psihijatar. I to dobar. On bi ti objasnio tvoje trenutno stanje... Pao gospodin u samousluzi: da bi ljudi videli kako se sprema za more!
JORDAN: Pa šta! Ja sam stvarno zamalo pao, pa se setim: što ne bi pao... Samo sam razbio staklo u prolazu, i još neke tamo tegle i sitnice. Ma ćuti, odlično sam proš'o kako je moglo da bude. Bez ogrebotine. Pedeset ljudi me je videlo kad su mi ispali kupaći kostimi. A ko nosi kupaće kostime? Samo ljudi koji idu na more. 'Ajd nek mi sad neko dokaže da ne idemo na more.
MILA: Možda ćeš opet da ideš da padneš u samousluzi. Mene više ništa ne može da začudi. Možeš da padaš svaki dan...
JORDAN: Aa, ne. Nisam budala da dva puta padam. To bi bilo sumnjivo. Ja sam postig'o šta sam hteo. A nisam ja ni pao stvarno, to je njima tako izgledalo. Sad mogu mirno da spavam, toliko ljudi je videlo kupaće kostime i ulje za sunčanje, da više ne moram da brinem. Ako ni zbog čega drugog, sad bi morali da odemo na more zbog njih. Oni su svi ubeđeni da samo što nismo krenuli...

VII DEO


(Jordan, Mila.) 

MILA: ... Ništa, moraćeš da mu oprostiš. Neka se dete vrati. Oprosti mu.
JORDAN: Oprostiću mu,  pa ću onda da ga ubijem. Slobodno neka dođe.
MILA: Je l' ti znaš šta pričaš? Preti samoubistvom! Kaže da će radije da se ubije nego da ga ti opet tučeš...
JORDAN: Preti samoubistvom?! Kakvo samoubistvo?! Treba prvo školu da završi, da se oženi... Da podigne decu, pa onda samoubistvo. To je dokaz da je razmažen.
MILA: Mora da mu se obeća. Ja sam mu već obećala. Samo neka se vrati. (Na ivici suza.) Ko zna gde spava i jede... Ne mogu ni ja više! Pogledaj na šta ličim.
JORDAN: Jeste, stvarno si propala. Pa dobro... Ja kad sam rek'o da ću da ga ubijem, nisam mislio ništa loše... I ja ga volim koliko i ti... Nego mi je krivo što me bruka pred dušmanima! Neka dođe...
 

VIII DEO


(Jordan, Mila, Marko.)

(Mila šeta nervozno, Jordan sedi i drži noge na stolicama, nervozno lupka prstima o sto. Posle izvesnog vremena Marko ulazi, Mila trči ka vratima, Jordan stoji.)
MILA: Marko sine. (Grli ga.) Samo kad si doš'o... 'Ajde, 'ajde... 'Oćeš da jedeš nešto? Lezi odmori. Kako si?... Nešto mi nisi dobro... Šta ćeš da jedeš?
MARKO: Može ako ima pečenog Jordana...
JORDAN (pravi se da nije čuo poslednje Markove reči): Što njega pitaš kako je, vidiš da je mrtav pijan. Odvedi ga neka spava, pijan je. 'Oćeš pijanica da budeš? Nikad ti nećeš da budeš pijanica... (Marko ulazi u sobu.) Sad je dobro proš'o...
MILA: Ti stvarno nemaš ni malo milosti, kao da ti ništa nije. Kako si ga samo istuk'o prošli put, a nije ni bio kriv...
JORDAN: A, prošli put je bilo drugo; ja sam hteo da se malo izvičem na njega, al’ on me provocirao... Onda sam počeo pomalo da ga vređam, onda sam ga toliko izvređao... da sam na kraju morao da ga izbijem. Morao sam... Ne možeš tek tako nekoga da izvređaš, a... Džukela... Teška džukela... (Jordan se penje na stolicu.)
MILA: Šta to sada radiš?...
JORDAN: Skinuću sve sijalice u stanu. Da neko nesvesno ne uključi ili isključi svetlo bez mog znanja. Ja sam primetio da vi volite da palite i gasite svetlo...
MILA: Ne misliš valjda da sedimo u mraku...
JORDAN: Mislim. Ali ne u potpunom mraku. Kupio sam lampu, bateriju i sveće, za svaki slučaj... Jeste da se prvi put zatvaramo, ali ja na sve mislim. Ovi što stvarno idu na more, ni o čemu ne moraju da misle... Samo se spakuju, i odu.
MILA: Anđeli s tobom... Anđeli.
 

IX DEO


(Jordan, Mila, Radica.)

(U ovom delu vide se samo siluete naših junaka. Oni se vrlo malo kreću, ponekad šapuću. Jordan hoda na prstima, i pokušava da sve drži pod kontrolom. U jednom trenutku Radici je ispala knjiga, što je stvorilo malu buku; Jordan odreaguje hiper neartikulasinm pokretima. Publika ne razaznaje ono što oni "govore" međusobno, izuzev nekoliko narednih replika.)
JORDAN: Pssst!... (Jordan pokušava gestikulacijom da objasni Mili da je blizu vrata, i da zato ode u sobu.)
MILA: Dobro... Razumela sam te...
JORDAN: Psst!.. Pssst!...
MILA: Dobro više... (Nastavljaju da se ponašaju isto.)

X DEO

 
(Jordan, Mila, Radica. Svo troje sedi na krevetu, pa im je tesno. Sve vreme svi se trude da pričaju što tiše, pogotovo Jordan.)

MILA: O, gospode. Šta sam doživela. Da zbog ludaka ne mogu tri dana da progovorim. Ovo mi se još u životu nije desilo. Da tri dana ne progovorim.
RADICA: Tata, stvarno si preterao...
JORDAN (u dobroj meri spokojno i smireno): Šta sam preterao? 'Ajde budite ljudi, i priznajte da tri dana nije mnogo. Šta bi radili da ovi ispod, i ovi iznad ne idu nigde. Morali bismo da ćutimo svih petnaest dana. Nemojte tako. Imali smo malo i sreće... A ja... Ja sam sad postao, ono što sam uvek i bio: sposoban i pametan čovek. A vi, ako ste pametni...
MILA: Meni ovo baš ništa ne znači. Samo mi je pomoglo da shvatim...
RADICA (snuždeno): Ni meni.
JORDAN: Pa vi onda džabe sedite ovde... Urazumite se malo, svi su nas videli kako polazimo, ne možemo sad bez razloga da se vratimo kući. Ni meni nije bilo lako da se upuštam u sve ovo, pa trpim. Sad smo u istom sosu...
MILA: Pravo da ti kažem, žao mi je dece. Zbog njih mi je najviše... Što se mene i tebe tiče, završili smo.
JORDAN: Šta još hoćeš od mene? Zahvaljujući meni - svi misle da ste na moru.
MILA: Ja sam odlučila da se razvedem. To je ovoga puta, definitivna odluka. Sa tobom sam živela malo, a preživela mnogo. Naš brak i nije bio brak u pravom smislu.
JORDAN: Šta kažeš? Razvod? 'Oćeš od mene da se razvedeš? Dok sam ti ja muž - nema razvoda.
MILA: Drago mi je da imam decu koju imam, za njih živim, al’ mi je žao što sam tebe uopšte upoznala... Ceo život sa tobom je razlog. Još sam na početku razmišljala o razvodu kad si mi zabranio da idem na predavanja. Trpela sam zbog deteta...
JORDAN: Nisam valjda trebao da ti dozvolim da ideš na predavanja kao druge devojke. Tamo je bilo i dosta studenata... Zaboravljaš da si i mene upoznala ispred fakulteta, to je najbolji dokaz da nisi trebala da ideš na predavanja, jer...
MILA: E, tu si u pravu. Bolje bi bilo da sam ostala srednjoškolka.
JORDAN: Govori tiše, 'oćeš da neko pomisli da smo tu.
MILA: Da, ponašam se kao da sam u svojoj kući, Je l' tako?
JORDAN: Pa i jesi valjda... (Prekorno.) Sve poslove ti obavljaš. Sve sama radiš. Ja kao da ne postojim.
MILA: Šta ti možeš da radiš kad ništa ne znaš da uradiš. Jednu česmu popravljaš po dve godine. Sijalicu ne znaš da zavrneš. Ne znaš jedan ekser da zakucaš...
JORDAN: Ne znam... (Ustane.) Ja se možda ne razumem u te stvari, al’ se razumem u nešto, što se malo ko razume. Pogotovo se ti ne razumeš, i to si pokazala ovih dana. Najvažnije je u životu da ne dozvoliš da budeš gori od drugih i da znaš da budeš đubre k’o i oni, da ne bi bio gori od njih. Niko nije toliki čovek da ustane i kaže: "Jeste u pravu ste, ja sam ovde najveće đubre". Samo takvim ljudima ja verujem. Svi su ostali lažovi.(Jordan vadi zavoj iz džepa. Pokazuje ga Mili zadovoljno.)
MILA: Šta to radiš, crni Jordane? Opet si smislio nešto?...
JORDAN (sedne na stolicu): Umotaću nogu u zavoj, reći ćemo da sam se povredio kad smo igrali fudbal, na plaži sa nekim prijateljima iz Valjeva... Upamtite i vi: iz Valjeva...
MILA: I ti ćeš sad da vežeš zavoj?...
JORDAN (vadi se, sakriva nameru da je želeo da odmah veže zavoj): Ma neću sad... Kad se budemo vratili...

XI DEO


(Jordan, Marko, Zorica.)

(Na vratima sa čuje zvonjava. Jordan ne otvara, zvonjava se nastavlja, pa prestaje.)
JORDAN: Ko li je to bio?... Da pogledamo... (Jordan oprezno gleda kroz prozor, ispred zgrade se pojavljuje devojka koja doziva Marka.)
DEVOJKA: Maarko, Maarko, Maarko!
JORDAN: Koja ti je sad ova? Sve će da nam pokvari. (U tom momentu dozivanje prestaje.) Izgleda da je otišla. Jedva se izvukosmo. (U tom momentu opet se začu zvonjava na vratima. Devojka zvoni uporno i dugo. Jordan najpre trči ka jednoj sobi, Pa trči prema vratima, pa zastane.) Ućuti je, ućuti je kako znaš... (Marko otvara vrata, Jordan prestravljeno gleda, devojka utrčava Marku u zagrljaj.)
DEVOJKA: Dobar dan, ja sam Zorica. (Pruža ruku Jordanu, Jordan pruža njoj ali bez reči. Marko devojku uzima za ruku i odvodi je u sobu. Jordan odlazi u sobu kod njih. Govori vrlo nesigurno.)
JORDAN: Vidi, devojčice, molim te govori što tiše možeš... jer mi... Imamo ćerke bliznakinje, a i komšiluk se stalno žali na galamu. Inače kod nas nema gde da se spava.
ZORICA (od sreće se smeje bez razloga): Nema problema, došla sam samo da vidim Marka. Marko je drugačiji od svih. A pričao mi je i o vama da ste dobar čovek.
JORDAN (smeška se pomalo stidljivo): Mene svi vole... Tako, dogovorili smo se. Ovde nema mesta za spavanje... Meni je žao...
 

XII DEO


(Jordan, Radica.)

JORDAN: Pokvario se ovaj radio, majku mu pokvarenu... A - evo ga. Dobro je, opet proradio... izgleda slab kontakt. (Jordan je prislonio glavu na radiju,  jer se jedva čuje, Radica je na korak od radija, sedi na stolici. Slušaju neki intelektualni, politički govor.)Šta priča ovaj glupan, ništa ga ne razumem. (Emisija se završava, počinju vesti koje obaveštavaju o smrti Ratka Dimitrijevića.) Vidi, vidi. Umro Milin ujak. Bog da mu dušu prosti.
RADICA: Jao, ujka Ratko. (Ustaje sa stolice.) Idem da kažem mami...
JORDAN (promuklo, trudi se da bude što tiši, a cikti): Ne, sedi. Jesi li ti normalna da joj sad govoriš. Ugasi radio... (Uzima ga sam i gasi.) 
RADICA: Ne misliš valjda da kriješ od nje, pa to joj je ujak... 
JORDAN: Ne možemo sad da joj kažemo, reći ćemo joj za šest dana. Taman da ga sahrane i... Ionako je nervozna... još kad bi joj rekli... 
RADICA: Da joj mi kažemo, pa ona nek vidi... (Jordan ustaje i hvata Radicu za ruku.) 
JORDAN: Stani. On je i meni bio drag, i žao mi je što je umro... I to... Stvarno mi je žao... On je bio teško bolestan... 
RADICA: Ipak da joj kažem...
JORDAN: Da nisi zinula. Znaš kakva je ona. Prvo će da plače, pa da kuka... Ona uvek tako radi kad joj neko umre... I poludeće da ne ode na sahranu, a ne mogu da je pustim. Tamo će da je vide, i pitaće je što nismo došli... Ovako... ispašće da nismo ni znali da je umro... 
RADICA: Ja moram da joj kažem. Neće posle da mi oprosti, a i mene će savest da grize. Moram da joj kažem.
JORDAN: Radice, to joj ionako nije rođeni ujak, nego majčin. Nit' je mlad, nit' je rođeni. Nas niko neće ni da se seti, oni znaju da smo na moru i da ne mogu da nas nađu; ja bi' rado otiš'o na njegovu sahranu, i njemu i bilo kom maminom rođaku, al’ to prilike ne dozvoljavaju... 
RADICA: Dobro, tata... Neka ti bude, neću da se svađam. A kako ćemo da joj objasnimo to što joj nismo rekli? Ona će da...
JORDAN: Ma neće ona da zna da smo mi znali. Ja ću lično da joj kažem, čim se budemo vratili... Ti me, Radice, dobro razumeš... Ti si pametna...
 

XIII DEO


(Marko, Zorica, Jordan, Mila.)

ZORICA: ... A gde su sada tvoji drugari?
MARKO: Srđanu su roditelji zabranili da izlazi mesec dana, a Goran uči za popravni.
ZORICA: Marko, ja te toliko volim. Ne samo da si ti dobar i zanimljiv, nego su ti i roditelji divni. Tvoj otac se toliko brine oko tvojih sestara... Nisi mi rekao da imaš sestre bliznakinje?
MARKO: Nisam... Nisam ljubomoran, nego...
ZORICA: Pokazaćeš mi ih.
MARKO: Da... Ne... Sad spavaju, drugi put kad se vidimo...
ZORICA: Važi, drugi put. A kad ćeš ti da dođeš kod mene? (Približava mu se.) Ja živim samo sa majkom, ona se svakom obraduje. Još kako sam te opisala - ima odma' da te zavoli...
MARKO: Doći ću u septembru. Sad treba da polažem matematiku, pa treba da se pravim da učim. A ako ponavljam... Doći ću ti na duže...
ZORICA: Ah, da... A je l' da da nije glupo što sam ja starija od tebe?
MARKO: Ma nije. Ja delujem starije, ti deluješ mlađe, taman kao da smo isto godište.
ZORICA: Sladak si...'Ajde ja ću sada da krenem, da ne pravim gužvu... (Zorica kreće, porodica se okuplja da je isprati. Osim Radice.)
ZORICA: Do viđenja, čika Jordane, Do viđenja, teta Mila. Zaista mi je drago da smo se upoznali.
MILA: Zorice, navrati opet...
JORDAN (polu-šapatom): I meni je drago. (Jordan otvara vrata, i svojim navaljivanjem na Zoricu on je praktično primorava da izađe. Zorica je iskoračila iz stana, i počela da govori.)
ZORICA: Mogli bi i vi... (Jordan iznenada zalupi vrata, bučnije nego što je želeo, uplaši se zbog toga, zatim gleda kroz špijunku. Jordan u pravcu vrata pokazuje "lakat".)
JORDAN: Zamalo da nas otkrije... Uh... Neka sad po Požarevcu priča šta 'oće, to do nas ne može da stigne. Nikad neće da nas uhvate. Ja sam genije. Samo ja sam mog’o da smislim ovakav plan...
 

XIV DEO


(Jordan, Mila, Radica.)

(Neko uporno zvoni na vratima, Jordan panično upozorava prisutne da ćute. Staje uza zid pored vrata kao da čeka da napadne nekoga iz zasede. Zvonjava prestaje, Jordan se približava prozoru i gleda napolju.)
JORDAN: Ko li je to bio? (Ugleda poštara.) Aa – poštar. Izgleda da je nešto ostavio.(Jordan prvo osluškuje da nekoga nema u ulazu, zatim veoma brzo otvara vrata i tada ispadaju pošiljke. Jordan ih nespretno sakuplja i zatvara vrata. Staje uz vrata leđima se oslanjajući na njih kao da sprečava nekoga da razvaljuje. Nekoliko pošiljki sakriva, a jednu iznosi na videlo.)
JORDAN: Vidi razglednica. Iz Herceg Novog. Poslao Marko. Malo kasni.
MILA: Daj da vidim.
JORDAN: Mene opet ne pominje. Džabe ga bijem, batine tu ne pomažu... Da se bar setio da pošalje i komšiluku u ime svih nas, to bi bio još jedan dokaz da smo na moru. Ali nemaš s kim da razgovaraš...
MILA: Daj meni...
 

XV DEO


(Jordan, Mila, lopov, Radica, Marko.)

JORDAN: Kolk'o je to stepeni?
MILA: Trideset sedam stepeni. Moraću opet pod tuš...
JORDAN: Ovo je da izgoriš... (Mnogo manje gestikulira nego inače, govori staloženije.)Zamisli šta sam noćas sanjao; kao, ja se u pola noći iskradam iz ulaza, idem ka garaži, vi me čekate spakovani u kolima; ono tišina, nigde svetla, muk, svi spavaju... Kad odjednom se upale sva svetla, svi se pojavljuju na prozorima, počinju da mi se smeju i rugaju, plaze mi se i pljuju... Ja počnem da ječim i bežim... Okrenem se prema zgradi, zastanem, kad se svi odjednom uozbiljiše, pogasiše svetla, i nestadoše... Neki cepaju zavese. Ponovo mrak, tišina... Ja nastavim da bežim, kad odjednom osetim kako mi voda nadire, polako narasta preko kolena... Težak san. Pet puta sam se preznojio... I, voda mi dođe do grla, ja se još ne budim. Voda i dalje raste, ja potopljen, samo mi još usta i nos vire... Gotovo je, ovo nije san... ovo se stvarno dešava... Kad odjednom: žaba, ogromna žaba mi skoči na lice, i ja se tek tada trgnuh!... Osećao sam se kao da sam progutao žabu...
MILA: Mislim da takav san ne može svako da sanja...
JORDAN: I ja mislim... Šta misliš šta bi to moglo da znači? Ti to dobro tumačiš. Čekaj... Šta je to tamo?... Čuješ nešto...
MILA: Neko ulazi...
JORDAN: Kako... zaključano je... Čuješ ovo... Neko ulazi... Ali kako... Sakrijte se svi... brzo... 'Ajd ti... Ne, ja ću da vidim šta je... (Svi se skrivaju, on prilazi vratima, i stoji pored njih. Lopov otvara vrata, ulazi u stan, Jordan skače da zatvori vrata, zatim ih fizički blokira.) Ne beži, stoj ... Ne beži, molim te. Stani, objasniću ti sve... Samo ne viči... Samo ne...
LOPOV: Nisam... ne...
JORDAN: Nema problema... Sedi...
LOPOV: Idem... idem...
JORDAN: Sedi... slobodno... Opusti se...
LOPOV: Kako da se...
JORDAN: Sedi... vidim da si razuman čovek... Dogovorićemo se... I ja ...
LOPOV (napravi korak-dva unazad, i praktično padne na krevet. U tom momentu drugi izlaze iz svojih skrovišta. Lopov je izuzetno uzrujan): Šta je ovo... Šta vi to radite?... Ko ste...
JORDAN: Mi? Ništa...
LOPOV: Vi se krijete... od nekoga... Od mene se krijete?...
JORDAN: Da... krijemo se... Ne od tebe... Ne smeju da nas vide... (Krajnje snishodljivo.) Reci kakvu kafu piješ. Ovo je moja žena, sin i ćerka... Izvoli, sedi, i ništa nemoj da se stidiš. Osećaj se kao da si kod svoje kuće. (Gleda prema vratima.) A kako si ti ?...
LOPOV: Vrata su otključana... Ja sam se zbunio...
JORDAN: Odmah se vraćam. Samo da se umijem... (Čuje se mlaz vode i Jordanovi uzdasi. Vraća se.) Ti si sigurno hteo da nas opljačkaš? Nema problema za to... Obećavam ti da ćeš nešto da ukradeš, sam izaberi... (Za sebe.) 'De si sad naš'o da mi obijaš stan... kad smo svi tu... Ti si mi jedini svedok. Samo ti znaš. Kako to da nisam... Ali ti bi uš'o... (Duboko uzdahne.) Vidiš prijatelju, mi se ovde krijemo. Dobro si to primetio. Svi misle da nismo ovde. Misle da smo otputovali. Uh, preplašio si me...(Jordan ide po vodu i vraća se s čašom u ruci.)
LOPOV: Krijete se? A što? Ko vas je naterao da se krijete?
JORDAN: Niko. Niko nas nije naterao. Nemoj da misliš da bih ja to dozvolio... Ustvari, nije tačno da se krijemo... To su gluposti!...
LOPOV: Neću ja nikom ništa da pričam, samo me vi pustite. Ja neću ovde više da dolazim. Obećavam. (Ustaje i kreće, Jordan ga zadržava, on se vrati i sedne na isto mesto.)
JORDAN: Ne... Sedi... Moram da te držim ovde dok ne steknem poverenje. Ne smem da te pustim... Mi se ne krijemo, ali bi bilo (sklapa ruke kao da ga moli) mnogo bolje, da niko ne zna da smo tu... Ne mogu da dozvolim, da mi sve propadne... zbog jednog... čoveka. Da. Mi moramo da se sprijateljimo, da imamo... jedno poverenje, jedan u drugog... (Tapše ga po ramenu.) Miliciju neću da ti zovem. Ništa ne brini, ja nisam takav čovek. Moraš i ti od nečega da živiš... Ovo su teška vremena...
LOPOV: Drži me, brate, samo ne zovi miliciju. Neću ja nikom ništa da pričam... (Gotovo ponizno.) Ne zovi miliciju, molim te... (Dolaze sebi, i ostali sedaju na krevete, Jordan sedne na stolicu koju je privukao krevetu, razgovaraju.) A što svi misle da ste na moru? Je l' svi misle da ste na moru? I ja sam mislio... Pa ja sam vas video svojim očima kad ste gurali kola...
JORDAN: Da, jeste... Mi smo stvarno krenuli na more... Mi trenutno nismo ovde... Vratićemo se, čim budemo došli, ali do tad...
LOPOV (potpuno zbunjen): Da, razumem... razumem. Sve mi je jasno. (Tonom kojim nesvesno kaže da mu ništa nije jasno.) Sve mi je jasno... Dogovorili smo se... (Raspoloženije, stekao je utisak da Jordan neće pozvati miliciju, kao da govori starim prijateljima.) I ja sam nedavno bio na moru. U Budvi. Užasni su ljudi tamo. I nekulturne meštanke. Kojoj god dobacim nešto, ni jedna ni da se okrene... Uh... Baš sam se prepao... Ja sam prvo posmatrao vaš stan... Juče nije bilo nikog... A ni danas... Otkud vi ovde odjednom?... Mislim, sad pričamo kao prijatelji...
JORDAN: Baš mi je milo, da si nas video kako krećemo na more... (Gleda ga desetak sekundi, nabacuje tajanstveni osmeh): Šta je tebi Joca Kramp? A? (Ustane, nagne se prema lopovu.) Je l' ti otac?
LOPOV: Ne, ne, nije. Kunem se da nije. Imam ja... drugog oca...
JORDAN: Znači, jeste. Ličiš na njega k’o da te on rodio. (Mahne pesnicom pobedonosno.) Sad te imam u šaci.
MARKO (viče iz petnih žila): Pusti me da živim!!! (Odlazi u sobu. Svi ga pogledaju i shvataju da je bolje da se ne mešaju. Mila ipak krene prema sobi.)
JORDAN: Pusti ga da živi, čuješ šta ti lepo kaže...
MARKO: Pusti me! (Mila odustaje, i ostaje u sobi.)
MILA: Izgleda da ti plan nema mnogo slabosti, za razliku od tebe. Čudi me da tvoj plan ima ovako malo slabosti. Sreća ti je naklonjena.
JORDAN (govori apsolutno trijumfalno, govori ne skidajući pogled sa lopova): 'Oćeš da kažeš da sam ja pun slabosti. Da sam slabić. Varaš se. Ja sam samo previše slab za čoveka koji je... jak kao ja... Razumeš? (Okreće se prema Mili.) A da si ti pravila plan, vratili bi nas još kad smo gurali kola. Za ovo što ja radim, treba da imaš... (pun sebe, oseća da ima, ono što inače smatra da nema) do kolena.
LOPOV (sav začuđen): Ti si, bre, izgleda neki opasan ludak. (Malo uplašen od Jordana.) Ne znam o čemu se ovde radi, al’ ti mi izgledaš... Gadno. Ovo što si mi ti priredio, niko nije! Drugi ljudi kad krenu negde, oni više nisu tu... Ja ovo...
JORDAN (sada ironično): Pa kažem ti ja da nismo tu! Valjda vidiš i sam...
LOPOV: I kakav je ovo stan, vama fali pola stvari... Ja ovde nisam dolazio... Ništa mi nije jasno...
JORDAN: Malo si se preračunao, moj lopove. Sad još 'oćeš da se praviš da ti Joca Kramp nije otac. A ličite k’o jaje jajetu. Da nisi ti... slučajno - on?...
LOPOV: Ne znam ja ko je taj... Kako si rek'o?...
JORDAN: Vidi lopove, daćemo ti da jedeš, i da spavaš. Ali bi ti bilo bolje da budeš manji od makovog zrna, jer ja znam kakav je Joca ... Hrane ima dovoljno, na tvoju sreću.
LOPOV: Hvala vam da ste mislili na mene.
JORDAN: Nema na čemu. Znaš ti da sam ja jednom u vojsci, na terenu, bio tolk'o gladan da sam od muke počeo da se jedem, i onda sam se nekako zasitio. Čovek kad pregladni, više ne može ni da jede... No, ti si lopovčina, i...
LOPOV (diže ruku, ograđuje se): Samo bez vređanja, molim. Ja sam lopov postao, teškom mukom...
JORDAN: O, vidi ti njega: ja ga vređam, a on se ljuti. Da nećeš možda da ti tepam?...
LOPOV: Ja jesam lopov, i jedino mi to ne valja. Svi me znaju kao dobrog momka. (Uvređeno, ali i ponosno.) Ponosan sam što sam lopov, jer kradem što moram. Mog'o sam da postanem... kockar i pijanica, a ja sam postao lopov... A ti si, bre, manijak. Zbog takvih ja i ne volim da kradem. Ti si neki...
JORDAN (strogo i prekorno): Ja sam ozbiljan, i porodičan čovek. (Strogo.) Lud je tvoj otac, što te drži kući...
LOPOV: Nije, ne drži me više u kući. Isterao me... Ali nemoj ti njemu da...
JORDAN (pruža mu ruku, lopov pruža njemu, sklopljen je dogovor): E, s kim sve moram da imam posla... Eto vidiš, da smo stvarno otišli na more, ovaj bi nas opljačkao... Ovo što je ostalo ovde, on bi sve odneo... Kažem ti ja, ja sam genije...
 

XVI DEO


(Jordan, Mila.)

(Ponoć je odavno prošla, svi spavaju. Mila se obukla i krenula ka spoljnim vratima, stavlja ruku na kvaku, Jordan se pojavljuje. On je tajanstven, i neobično hladnokrvan za njega.)
JORDAN: Gde ćeš? Ti si znači spremna da me izdaš.
MILA: Ne mogu više, na ivici sam sa živcima. Ne mogu da zaspim od nervoze.
JORDAN: 'Ajde sad vrati se u krevet, a ja ću da te držim na oku. Ako još jednom pokušaš da pobegneš...
MILA: Jordane, pronašla sam telegrame saučešća. (Sa velikom dozom gneva i prezira.)Krio si od mene da mi je umro ujak.
JORDAN: Ko kaže da je umro?
MILA: Pronašla sam telegrame.
JORDAN: Eto vidiš, nisi morala...
MILA: Da, još sam ja kriva...
JORDAN: Ja sam za njega odavno govorio da bi mu bolje bilo da umre, bilo mi žao da ga gledam onako bolesnog, i svog u mukama... On se spasio. Molim te, izdrži još nekoliko dana... (Shvativši da joj je pokušaj bekstva propao, snuždeno se vraća u sobu.)
 

XVII DEO


(Radica, lopov.)

LOPOV: Al’ ti glasno hrče ćale, svaka mu čast.
RADICA: Rekao mi je da ga probudim ako bude hrkao, da neko ne bi čuo, ali ja ne mogu, žao mi je...
LOPOV: Čudan neki čovek... A tvoja majka: gospođa. Ja se plašim takvih žena...(Radica ga prekine.)
RADICA: Ona je najbolja majka na svetu. Preterano brižna i nežna. A istovremeno jaka. Dala bi život za nas. Dobro, i otac nas voli...
LOPOV: Vi se stvarno krijete ovde? Meni sve izgleda kao da se stvarno krijete. Govorite tiho... Ali zašto, ne razumem...
RADICA: Da, krijemo se stvarno. Moj otac je tako odlučio. On je uvek želeo mnogo, a nikad nije postig'o ništa. Samo skroman život. Dosta je napaćen.
LOPOV: Znači... Pa on je stvarno potpuno... napaćen. Al’ nemoj ti mene pogrešno da shvatiš zbog toga što sam te pitao. Samo sam hteo da znam o čemu se radi... A tvoj ćale mi uopšte ne smeta. Evo, neka me pljuje i vređa, samo da me ne dira... Ja sam miran dečko...
RADICA: Ja ti se izvinjavam umesto njega. Izvinjavam se što te je danas vređao... Ovih dana je posebno nervozan.
LOPOV: Misliš na ono što mi je rek'o da sam: "Suv kao suva drenovina"? Nisam se ja uvredio, mada je "Suv" pogrdan naziv za žgoljave ljude. Meni to ne smeta... Ne vređa me...
RADICA: A što ti ne prestaneš da kradeš?
LOPOV: I 'oću. Ovo mi je možda, poslednji put. Ne mogu ja ovim poslom da se bavim doživotno, ovo nije pošten pos'o... Ima... Da se oženim. Otac me je izbacio iz kuće, i ja sam morao nešto da radim... A ja i nisam pravi lopov. Ja nemam srca da pokradem krupne stvari, pa kad uđe u sobu da ga strefi šlog. Ja uzimam samo sitnice: zlato, nakit, novac... A je l' ti stvarno pišeš pesme?
RADICA: Otkud ti to znaš?
LOPOV: Znam. Čuo sam od tvojih. Tvoja majka je rekla: "Ona je stvaralačka ličnost"... A otac odgovorio: "Zato mi i stvara probleme"... Ja se nisam mešao. Ti si znači umetnička duša. Znaš kad su pitali jednog pisca: "O čemu se radi u vašem novom romanu?" On im rek'o: "Ne znam, još ga nisam pročitao". Čudni ste vi umetnici... Šta misliš 'oće tvoj ćale da me prijavi?
RADICA: Neće, neće sigurno. To mogu da ti garantujem. Da nas ne bi otkrili.
LOPOV: Ma nisam ja za zatvor... Da me slučajno uhvate, otac bi me ubio. Nego hoću da ti poklonim nešto. (Vadi ogrlicu.)
RADICA: Šta je to? Odakle ti to?
LOPOV: Moja je. Uzmi. Od srebra. Ali od čistog srebra. A imam ja i zlatnu. (Opet vadi ogrlicu.) Nego mi se čini da je ova lepša. Ja više cenim zlato, a više volim srebro. Uzmi... Ja ne bi voleo da stekneš pogrešno mišljenje o meni. Što da krijem, ja imam dobru dušu... Znaš, ja nisam mog'o da izdržim da budem siromašan. Kad si siromašan živiš loše, kao pas, i niko te ne ceni. Nema tih para za koje bi' pristao da budem siromašan. Al’ ja kad sam krao, pazio sam šta radim. Ovo što me ovde zadesilo mi je prvi put... To meni ne može da se desi. Malo sam prodavao i pomfrit, i nije loše išlo. Jednom sam prodao sto porcija! Nisam ja tako neozbiljan, znaš.
RADICA: Razumem ja tebe... I za mene misle da sam neozbiljna. A ja sam samo povučena i osetljiva. Možda i nisam stvorena za ovaj svet. Zbog toga i živim u svom svetu... Majka me razume i podržava, ali otac ne...
LOPOV (poljubi joj ruku i pomiluje je po kosi): Ja bi’ voleo da mogu da počnem život iz početka. I pravo da ti kažem, bilo je teških trenutaka, jedino što me je održavalo u životu je što sam znao da ću jednog dana da umrem, i prekinem svoj glupi život... (Radica se nasmeši.) Majke mi... Da mogu, još danas bi se oženio... Ovde na licu mesta. Voleo bih da imam petoro dece... A što ti ne izlaziš malo? Nisam te viđao po gradu. Ti si sad u najboljim godinama... A izvini, koliko imaš godina, interesuje me čisto onako... Ništa ... Inače, Radice, zovem se Slavko...
 

XVIII DEO


(Jordan, Mila, Radica, Slavko.)

(Jordan stoji pored vrata sobe. Pun je poleta.)
JORDAN: Mila, Radice, Marko, lopove. Svi ovamo. (Mila i Radica dolaze mrzovoljno, lopov je raspoložen.)
RADICA: Ne mogu ni knjigu da pročitam na miru...
SLAVKO: Kako je lepo čitati knjigu u dvoje...
JORDAN: Gde je Marko, i on mi je potreban?
MILA: Neće da dođe.
JORDAN: Neće? Mi sada treba da pomerimo ovaj krevet, i njime blokiramo vrata. Da neko ne bi mogao da izađe.
RADICA (nestrpljivo, i najnervoznije do sada):Tata ko će da izlazi iz stana... Svi tebe slušamo. Neka krevet bude gde je.
JORDAN: Znaš ko će da pokuša, na primer, da pobegne? Tvoja majka. I ja sam mislio da je poznajem, dok nije pokušala da izađe. I to zašto: zato što nije mogla više da izdrži... Priznajem, ja snosim deo krivice, nisam je vezao...
MILA: Biću sa vama do kraja, ali to ne znači da sam izdržala. Samo sam tu. A posledice će tek da se zaređaju...
JORDAN: Da nije bilo ovih vrata ovde, i mene da sprečim to, ona bi uveliko bila u bekstvu. Mogla bi da se kreće, neko bi je video, i posumnjao da smo svi u Prištini. ‘Ajde sada vas troje, uzmite krevet i premestite ga do vrata.
MILA: Mogao bi malo i ti...
JORDAN: Ja organizujem... (Oni premeštaju krevet.)
SLAVKO: Jao kičma... Joj... joj...
JORDAN (pun sebe, u stvari srećan što neko nešto ne može): Nizašta nisi... Pusti mene. (Završavaju.) Eto, šta nas je koštalo. Sad, ako ste ludi, skačite kroz prozor. Ja ću da legnem...

XIX DEO


(Jordan, Marko, Mila, Slavko, Radica)
(Noć je, svi spavaju, osim Marka, koji se pripit, pomalo teturajući, približava krevetu na kom Jordan spava širom otvorenih usta. Najpre pokušava da pomeri krevet sa mesta, ali to uradi samo delimično. U jednom trenutku izgubi ravnotežu i padne, pri tom napravi određenu buku. U tom trenutku, Jordan polusvesno nešto promrmlja, ali nastavi da spava. Marko pokušava da pređe preko Jordana i izađe iz stana. Pri pokušaju padne na Jordana, koji se probudi prestravljen od straha. Prvo se zgrči i zauzme odbrambeni stav, a zatim se prilično brzo izvuče iz kreveta, stane pored njega, i pokušava da shvati šta se desilo, i stavi situaciju pod kontrolu.)

JORDAN: Aaa!... Aaa! (Pokušava da upali svetlo pa se seti da je skinuo sve sijalice. Zatim skoči na lampu koja je na podu i uključi je. Onda uzima baterijsku lampu i uperi Marku u lice.) Šta si ti to hteo? (Prvi put govori glasno bez ustezanja.) Da me udaviš dok spavam... To si hteo. Misliš da sam te se uplašio?!
MARKO (raširi ruke da potvrdi Jordanove reči): To... To...
JORDAN: Marš u sobu propalice jedna!
MARKO: Marš ti!
JORDAN: Ne deri se, skote!
MARKO: Marš u sobu stoko pijana!
JORDAN: Marš u sobu!... Kome ti... (Jordan iz sve snage zamahne da bi udario šamar Marku, koji se izmakne. Govori uzbuđeno, s blagom nevericom.) Sagnuo si se... Šta to treba da znači?... ‘Ajde uozbilji se... Ja te upozoravam...
MARKO: To znači: nikad više.
JORDAN: Joj što me svrbe dlanovi... Al’ ću da te bijem...
MARKO: Nikad više... Nikad više...
JORDAN: Prvo ćeš pod tuš, da se malo otrezniš. Neću da te bijem dok si pijan, nećeš posle ničeg da se sećaš... (On skoči na Marka, savladava ga posle kratkog rvanja; uhvati ga za vrat, i drugom rukom za uvo, i tako ga polusagnutog vuče ka kupatilu.)
MARKO: Pusti me! Pusti me majmune!! (Marko se istrgne, Jordan razjaren skoči na njega, i udara ga, on pada na pod, ali dotrčavaju Slavko i Mila.)
MILA: Pusti ga, jesi lud! Jordane! Zvaću miliciju...
SLAVKO: Komšija, o’ladi malo... Smiri se...
MILA: Ti nisi pri sebi!
JORDAN: On je prvi počeo. Branio se, nije mi dao da ga udarim... i još hoće da se bije sa mnom... I hteo je da me udavi jastukom! (Slavko odvodi Marka u sobu, tek se sada pojavljuje Radica.)
RADICA: Šta se ovde dešava?...
MILA: Ovo ti je bilo poslednji put da digneš ruku na njega. Ja ću, ako zatreba, da zovem miliciju; ako milicija ne dođe...
JORDAN: Tiše, tiše malo... Hoćeš da...
MILA: Hoću! Hoću da nas čuju! Nek svi čuju da smo ovde, i da nismo na moru! (Jordan začepi uši rukama, malo se uplašio iznenadne Miline reakcije.)
JORDAN: Sve ću da vas vežem. I začepim vam usta! Svi ste vi isti... Ja se zbog vas žrtvujem, a vi...
MILA: Ako još jednom digneš ruku na njega, pozvaću i tvog brata, i moju sestru, i celu familiju, da ti zabrane da ga u životu pipneš. Na kraju ću i ja da se tučem s tobom... Ali...
RADICA: Mama... Mama, smiri se... (Milu na kraju savladaju emocije, ona zajeca, naglo se okrene i ode u sobu.)
JORDAN: Šta je Radice, šta se ti mešaš... (Čuje se Slavkov glas.)
SLAVKO: Ne diraj mi Radicu!
RADICA: Imam i ja prava da se mešam... I ja sam član ove porodice!
JORDAN: E jebem li vam svima majku nekamatnu... (Jordan je na ivici suza.) Ja se borim... Borim se... A oni - svi na mene... Sve sam dao za porodicu. Nikad nisam lutao i pijančio, nikad se nisam kurvao... Ni cigaretu u životu nisam zapalio. I još misle da je meni lako. Kao da je ne bih voleo da prošetam po gradu. Lepo vreme, zelenilo, mladi šetaju... Neka, neka...
 

XX DEO


(Jordan, Mila)

(Jordan leži u čamcu raširenih nogu, sa rukama pod glavom, vrlo raspoložen. Odjednom ustaje.)
JORDAN: Sad ću ja lepo da se javim Milanu...
MILA: Da se javiš s mora?
JORDAN: Takav je red. Čovek mi je dao čamac... (Uzima telefon i govori veoma raspoloženo.)
JORDAN: 'Alo Milane, Jordan ovde... Evo vraćamo se s plaže, pa da ti se javim... Vreme je super... Jeste... Slušam na radiju da je tamo velika žega... Hvala ti za čamac, ne vadim se iz njega... Ne, nije mnogo skupo... Aha... Dobro, mi se vraćamo za nekoliko dana, videćemo se... (Jordan zadovoljno spušta slušalicu, trlja dlanom o dlan kao da je završio veliki posao.)
JORDAN (za sebe): Mali si ti za mene...
MILA: Za tebe su svi mali...
 

XXI DEO


(Jordan, Mila)

JORDAN (cikti iz sve snage, rado bi urlao, ali ne sme): I opet govedo da pobegne! (Lupa pesnicama o zid, pa se seti da to ne sme da radi.) I posle mi neko priča da se samo stoka bije. Nisam ja njega ni tuk’o što je stoka... Nego što ne sluša! Što nisi... Ti si mu pomogla... Ti... Ne bi on to uspeo sam...
MILA: A šta si očekivao posle svega. Pusti dete neka živi. Snaći će se on... Pronaći će i on svoju sreću, bez obzira na sve imaće i on... Svoj život, na kraju...
JORDAN (odmahne rukom): Nije ni čudo što je pobeg’o... Ti ga braniš, nema konopca... Svaka kuća treba da ima konopac, za slučaj da neko treba da se veže... Ovako, ko ne bi pobeg’o...
MILA: Pametno je uradio... I da znaš da je pametno uradio!
JORDAN: Za tebe je to pametno? To što je pobeg'o dok smo na moru. Onda ću da pomerim ovaj krevet, pa svi idite u pičku materinu! Marš! 'Ajde gubite se... Idite svi! Ostaću sam... Sam... (Malo sam vuče krevet, a onda sav besan odlazi u sobu.)
 

XXII DEO


(Slavko, Radica, matičari, pop.)

SLAVKO: Evo, doveo sam Jocu i matičare. Evo ti ključ. Nemoj ti da se čudiš što ja Jocu zovem "Joco". Mi se znamo od malih nogu i veliki smo drugari. Joca je kao 'lebac.
POP: Blagodarim. Mi smo zaista prijatelji. Slavko je dobar čovek.
RADICA: Ma nismo ni morali sad da se venčavamo...
SLAVKO: Morali smo. Bogzna još koliko će tvoj otac da produži boravak na moru. Ja imam trijesčetri godine, meni se žuri, upoznao sam pravu osobu... (Poljubi Radicu u čelo.) Šta ako ostanemo još petnaest dana...
RADICA: A 'oće li ovo da se važi ovako?
PRVI MATIČAR: Ništa ti ne brini, mi ćemo uz vašu pomoć, sve da završimo...
RADICA: A kako ćemo bez kumova?
DRUGI MATIČAR: Mi smo i matičari i svedoci.
SLAVKO: Ma ja sam s ovim momcima ras'o. Za njih me vezuju najlepši trenuci: zajedno smo krali, pili, bežali od kuće, sve zajedno.
PRVI MATIČAR: Sve.
DRUGI MATIČAR: Nećemo mnogo da dužimo. Odma’ da obavimo venčanje. Neću ni da čitam ceo tekst.
PRVI MATIČAR: Samo pitaj da li pristaju na brak.
DRUGI MATIČAR: Ma neću ni to da pitam. 'Ajde potpišite ovde, pa ćemo mi kao svedoci. Da se poljubite morate.
PRVI MATIČAR: Ako se ne poljubite, biće nezakonito. (Svi se nasmeju. Slavko, Radica i matičari potpisuju, pa se njih dvoje poljube.)
POP: A sad crkveno venčanje... (Obred prepuštamo reditelju.)
 

XXIII DEO


(Dragan, Miša. Razgovor se odvija u ulazu stambene zgrade.)

DRAGAN: Opet kasniš?
MIŠA: Kasnim, brate... Znaš i sam da nemam vremena... Nego, što si me zvao?
DRAGAN: Ne znam da l' ti znaš, Jordan je na moru. Jeste. Kad je krenuo ostavio je neke stvari kod mene... Malo sam se začudio, pravo da ti kažem, što nije hteo cveće da ostavi kod mene...
MIŠA: Ne znam...
DRAGAN: Znaš zašto sam te zvao; mislim da sam nešto čuo malo pre kad sam prolazio, a nije mi prvi put... I pre neki dan sam nešto čuo... Pa kažem, najbolje da kažem nekome, da vidimo zajedno šta ćemo...
MIŠA: Najbolje je da zovemo miliciju.
DRAGAN: 'Ajde zvaćemo od mene, kad kažeš.
MIŠA: Samo da požurimo, da ih pohvatamo na delu ako su lopovi... Greota za Jordana... Posle toliko vremena da ode na more, i odma' da ga opljačkaju, ima da poludi kad čuje.
DRAGAN: Ne znam šta mu bi da ostavi stvari kod mene. Nikad nismo nešto naročito kontaktirali. Ali, kao da se malo promenio otkad...
MIŠA: Nemoj, molim te, i ti. Ne razlikuje se on od drugih, samo je malo… Nekako čudan, na svoju ruku... Jednom sam bio kod njega dva-tri minuta, onako u prolazu, što se kaže, na pet minuta; znaš šta mi je rek'o? Kaže: "Nisam znao, da nisam znao, kakvi su ljudi neljudi, kad ti je najteže, svi jedva čekaju da ti ne pomognu"... Tako nešto. A koliko ja znam, nikad nije ni tražio pomoć... Možda računa da mu stvarno niko ne bi pomog'o, pa se zato nikom i ne obraća. Jordan, Jordan...
 

XXIV DEO


(Jordan, Mila, Dragan, Miša, Slavko, Milicioner.)

(Jordan čuje komešanje u drugoj sobi i ustaje iz kreveta.)
JORDAN: Ko je... ko je to tamo? (U tom momentu Slavko otvara vrata, Jordan ugleda sve prisutne u sobi.) Šta... Ko... Ko ste vi? (U tom momentu iza njega se pojavljuje Mila u spavaćici, a policija sa komšijama obija vrata.)
MILICIONER: Šta je ovo ovde?!
KOMŠIJE: Jordane?...
JORDAN: Jao meni...
MILICIONER: Kakva je ovo gužva?
MIŠA: Jordane, šta je bilo?
(Jordan u očaju skriva lice rukama, zatim pobegne u sobu.)
MILICIONER: Jeli sve po zakonu?
DRAGAN: Jeste gospodine, sve je po zakonu! Ali nije po logici......
MIŠA: Bogami nije...
MILICIONER: E to rešavajte sami. Ja se ne razumem mnogo u logiku, ja sam policajac...(Okrene se i užurbano odlazi.)
 

XXV DEO


(Jordan, Mila, Radica,Slavko.)

(Razgovor se odvija sutradan. Do tada, Jordan nije bio u stanju da normalno razgovara zbog šoka koji je doživeo. Gotovo sve vreme Slavko koketira sa Radicom. Šapuće, štipa, deluje vrlo zaljubljeno. I kod nje se primećuje promena u raspoloženju. Oni sede na krevetu, pored Jordana.)
JORDAN (govori polupognute glave, deluje skrhano): Zar sam ja ovako nešto zaslužio? Ja, koji sam zatvorio i sebe, i porodicu, samo da bi dokazao da nisam najgori. Ja, koji sam bio spreman da nas držim i godinu dana ako treba, da doživim neuspeh. (Zagnjuri glavu u ruke i gorko plače desetak sekundi, onda postepeno dolazi sebi. Mili i Radici je, ipak, pomalo žao Jordana, dok je Slavko začuđen.) Za mene Bog više ne postoji... (Pauza od pet sekundi, briše suze rukama, zatim ustaje, stoji u mestu, govori plačno.)A za sve ste vi krivi...
RADICA (ne suviše odlučno i prekorno, zbog saosećanja):Tata, niko ti nije kriv. Dobro je da smo izdržali i ovoliko koliko smo izdržali. Vrućina, dosada...
JORDAN (kreće se, ali sitnim koracima): Ma šta ti tu meni pričaš; ništa vi niste izdržali, ništa. Kad se samo setim: viču, viču, cela soba čuje. Nisam ja ni trebao da vas vodim sa sobom... Gorko se kajem. I šta sad da radim, objasni ti meni. Šta da radim? A ovo što su zvali miliciju: to je bila Draganova ideja! Drugi su krivi što su me uhvatili, ne ja. Ja sam imao genijalan plan. Genijalan plan!
MILA: Dragan ti nije ni najmanje kriv. Uradio je ono što bi svaki pošten čovek uradio, da je bio na njegovom mestu. Samo je hteo da pomogne.
JORDAN: Jeste, jeste. (Istupa nekoliko koraka ispred ostalih, i retko se okreće prema njima, retko kad pogleda u oči nekoga dok im se obraća.) Hteo da pomogne. Kad sam ja nekome pomog'o? Kazaću ja njemu, ako izađem iz stana, da se više ne brine za mene. Reći ću mu da, ako slučajno vidi, naprimer, da mi neko krade kola, ne mora da javi. Neka ih ukradu... Ne treba mi njegova pomoć!
SLAVKO: E, imam super ideju: mog'o bi i u kolima da se kriješ? Mislim, sad je možda kasno, ali...
JORDAN (malo se prene, delimično se vraća u normalnije raspoloženje): Vidiš, o tome nisam razmišljao... (Razmišlja par sekundi, ne znamo tačno o čemu.) Razmišljao sam i o selu, i da odemo kod Gordana, ali... Da se neko toga ranije setio, mogli smo nešto da izvedemo. Nismo trebali ovde da se krijemo, ovde su nas uhvatili. Mogli smo... U garaži nas nikad ne bi uhvatili. Pazi šta ti kažem: nikada!
MILA: Kasno je za bilo šta. Propao je tvoj suludi plan. To je cela priča. Zar misliš da je bilo moguće da nas ne otkriju. Stvarno si naivan. Da nas nisu ovako uhvatili, uhvatili bi nas na drugi način. To tebi izgleda nije jasno. Suština... Ma nije više ni važno, da li su nas uhvatili, ili nisu!
JORDAN: Kako nije važno?! Kako nije važno?! Da nas nisu uhvatili, sad bi se vratili sa mora, ja bih bio drugi čovek, niko više ne bi... Ali kome ja to pričam?!...
SLAVKO: I ja mislim, da bi tako bilo bolje! (Pogleda malo zabrinuto Jordana, kao budućeg tasta.) Mnogo bolje... (Dok govori, na tren namigne Radici, dajući joj na znanje da ne govori istinu.) Ni ja nisam bio na moru pet-šest godina, i znam kakve su to muke! Da nas nisu uhvatili, i ja bih pričao da sam bio na moru, i da sam tamo upoznao Radicu, i zaljubio se u nju!
JORDAN (iako mu je lakše, ima i, nesvesno, nečeg potcenjivačkom u njegovom tonu):Nisi bio pet godina? (Par sekundi ćuti, i zuri u njega.) I - kako si?.. Mislim... Pa što ne preduzmeš nešto čoveče? Najbolje ti je da odeš na more... (Slavko stavlja desnu ruku na predeo srca u znak zahvalnosti. Jordan ima tremu dok postavlja pitanje, i sa blagim strahom iščekuje odgovor.) A da ne znaš, nekoga, ko nije bio... Duže od mene?... Naprimer...
SLAVKO (opet pogleda vragolasto u Radicu): Znam jednog, koji nikad nije bio...
JORDAN: Nikad?! (Slavko se zadovoljno smeje zbog Jordanovog nasedanja na njegove laži.) Au... (Iskreno dirnut, kao da poznaje čoveka, i sa manjim olakšanjem, što nije doživeo sličnu sudbinu.) Kako li je tek njemu?... I zašto nije nikad bio? Nije sposoban da... Ne mogu da verujem da neko... Nikad?... Pa, sam je kriv ako mu niko nije kriv?!... I trebao si to odma' da mi kažeš...
SLAVKO: Hteo sam, ali sam se zaljubio u Radicu!
JORDAN (i dalje je u mračnom raspoloženju, ali govori nešto sigurnije): Hvala ti lopove! Ti me jedini razumeš... A za malo da te prijavim. Obio si mi stan čoveče!
SLAVKO: Imam i ja tebi nešto da kažem… Ja u ovoj kući više nisam lopov. Ja sam sada Slavko. Ja i Radica... (Slavko malo prigrli Radicu, misleći da će tako sve da kaže, ali Jordan u svojoj zanesenosti i očaju to i ne primeti. Slavku to zasmeta, on bez reči negoduje.)
MILA: Marko je otiš'o na selo. Sad mogu da ti kažem da većinu para nije ni potrošio. Zamolio me je da ti ne govorim dok se ne vratimo s mora. Pare su tu. Evo ti ih.
JORDAN: Šta kažeš?! Nije ih potrošio? Pa kog ih je đavola krao! (Na brzinu otme novac, okrene se, prebroji ga na brzinu, stavlja u zadnji džep, okrene se prema Mili.) Ispade da smo uštedeli ove pare...
MILA: Pa, mogli bismo i sad da odemo na more? Zašto da ne? Sad imamo novac. Ukoliko ne misliš da smo bili...
JORDAN: Pa ko bi nam verovao da smo na moru. (Klonulo.) Čim bi videli da nas nema, odma' bi mislili da smo tu... u stanu. Uopšte ne znam šta da radim. Moram da smislim kako da im se ne pojavljujem na oči, sramota me je... Moram da im objasnim da me more ne interesuje... Najbolji dokaz za to je što deset godina nisam bio na moru. Samo još kad bi smeo da im se pojavim na oči...
MILA: Tek se sada srećeš sa posledicama svoje ideje. A zamisli kako je bilo nama, od početka. Bili smo budale što smo pristali da sedimo ovde zatvoreni. Kao ludaci. Ma ne bih ja ni sedela, nego...
JORDAN: Šta da vam radim. Vi i dalje ne shvatate... Sad bih otiš'o na more da se odmorim i o svemu razmislim, al’ kako?... Mogli bismo da odemo, i da glumimo da smo ovde... Na svakih nekoliko dana neko da dolazi i da pravi galamu... Svi bi čuli galamu, i niko ne bi znao da nismo tu. Da smo na moru. A? Šta kažeš? (Ipak odmahne rukom, shvatajući da to nije realna ideja.)
MILA: Ideja ti nije loša. Samo ovoga puta nećeš imati s kim da je ostvariš...
JORDAN: A što? Nije valjda da vam se sad ne ide na more? Sad vam se ovde osladilo... Da ne biste sad opet da glumimo. E, ne može... 'Oću da odem na more, k’o čovek bre. Da se kupam, da se sunčam... (Hvata se za glavu.) Jao... Jao meni... šta me zadesi!
MILA: Ah, da... Pa evo, reći ću ti i zašto. Ja se, kao što sam ti rekla, razvodim.
JORDAN (ne preterano zainteresovano): A je l'? Razmisli malo šta radiš. Pogrešila si kad si se udavala, možeš opet da pogrešiš sad kad se razvodiš; pazi, isti je čovek u pitanju...
MILA: Hm. Ne brini. Znam odlično šta radim. Samo sam prvi put pogrešila... Sem što se ja razvodim, ćerka ti se udala, Marko će naravno da pripadne meni, tako da ti, dragi moj, ostaješ sam...
JORDAN: Ko se udao? Za koga se, bre, udala? I kad?
RADICA: Jeste, tata, ja sam se udala.
SLAVKO: Tako smo se dogovorili. (Sa dozom naslade.) Oni momci, to su naši kumovi...
JORDAN: Kumovi? I to mi tek sad... Vidi ti njega, molim te! 'Oće da se ženi... Što se nisi na vreme oženio?
SLAVKO: Što, pa ja sam još mlad. Jeste da imam problema sa kičmom... Sad mi je vreme, sad sam upoznao pravu osobu...
JORDAN: Jeste, naš'o si pravu osobu... Samo si ti pogrešan!
SLAVKO: Nemoj tako... tata...
RADICA: Nemoj stvarno...
JORDAN: A vidim poklonio ti je i zlatno lanče... Ako, ako... Bolje nisi ni zaslužila. Radi šta 'oćeš! Eto vidiš, ništa bez mene, da se nismo zatvorili...
LOPOV: Nee, upoznali bismo se mi i negde drugde, to je sudbina!
JORDAN: Dobro, nemam ništa protiv! Ali moraćeš da mi objasniš, i sve do detalja ispričaš, zašto nisi bio na moru pet godina, i sve ostalo! Hoću da znam kome sam dao ćerku... (Podiže kažiprst, i govori autoritativno. Ipak srećan što se Radica udala.) Jesmo se dogovorili? (Slavko zadovoljno zagrli Radicu.)
MILA: Valjda smo jedno izvinjenje zaslužili...
JORDAN: Nemam ja za šta tebi da se izvinim. Meni je savest čista; radio sam ono što sam morao, i sad ostajem sam, i opet ću da radim ono što moram. Još bi sad trebalo da idem od vrata do vrata i uzimam stvari... Ne dolazi u obzir. I da ih viđam svaki dan. E pa neće moći... Da se ja ponovo ponižavam pred njima, sad kad sve znaju... Ne mogu da zamislim da ih viđam svaki dan. Pre bih umro. Odavde neko mora da se iseli: ili oni, ili ja. A pošto je njih dvesta, i nijedan ne misli da mrdne, moraću ja. Kad su pa nešto uradili za mene, pa da urade sad? Znam ja da oni neće da se sele zbog mene. Ja da ih molim, neću. Porodica me ostavlja jer sam se za nju borio, a komšiluk - ostaje ovde. To je meni život doneo. Neka im bude, odseliću se ja; samo neka znaju, da više nikad neće moći da me vide. Nikad. A znam da bi voleli da me viđaju svaki dan, da mi se smeju k’o i do sad. Al’ više neće moći u lice, nego samo iza leđa, jer ja ne mislim da izađem iz stana dok ga ne prodam. (Oseća samosažaljenje, i očekuje saosećanje.)Nigde neću da izlazim. Sedeću ovde. Sam.
MILA: I sad ćeš opet da se kriješ? Samo izvoli...
RADICA: Tata...
SLAVKO: Nećeš valjda opet?... (Oduševljeno.) Ako se ponovo budeš krio... Ja... Ja te obožavam!
JORDAN (sedne na krevet, skupi noge, obe šake stavi na kolena, polupognute glave): Samo dok ne prodam stan. Neću nigde da izlazim. Kad ga prodam: nestaću... Otići ću negde gde će više da me cene, i gde neću morati da se krijem. Hranu ćete vi da mi kupujete. Hoću, da me, ti Radice, obilaziš na tri dana. (Radica potvrdno klimne glavom.) Toliko sam valjda zaslužio. A ovi iz komšiluka: samo neka se smeju... Kad se budem odselio, zvaću ih telefonom, da im kažem, (visoko podigne kažiprst) šta ja mislim o njima! (Spušta ruku na koleno.) Neka se i dalje smeju... Meni bi baš bilo milo da svi oni umru od smeha... Mada

Kraj

- 16 -