Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
DODATAK
 
 

 

 


Nove knjige ­

Satirični fado u srpskoj faveli

Daće Bog, ako Bog da
Zoran T. Popović
Grafos Internacional, Pančevo - 2015

Kad se, pre bezmalo tri decenije, Zoran T. Popović pojavio u svetu aforistike, zadivio nas je svežinom misli i oštrinom kri­tičkog duha. Već tada mu srednje slovo u imenu i pre­zi­me­nu nije bilo nužno da bi se razlikovao.

U novoj knjizi aforizama "Daće Bog, ako Bog da" Popović je dokazao da je logično jedino nelogično razmišljanje. Stoga ne čudi što je odlučio da više ne bude hroničar onoga što se zove društveno-politički život u Srbiji. Shvatio je da je to toliko važno, da njegova malenkost tu nema šta da traži; poput većine naroda. Zato je odlučio da u aforizmu načini korak u novo polje, zasejano minama takozvanih malih, običnih a životnih tema svakidašnjice.

Otuda u njegovim današnjim aforizmima manje velikih reči kao što su istorija, rat, pravda, sloboda a više živih, poluživih i umtrvljenih ljudi i njihovih ćudi: komšinica pritajenih ljubavnica, komšija alkoholičara, žena sa kojima se može postići trajna i srećna disharmonija, pohlepnih popova, tajkuna naivnih kao francuske sobarice...

Promene u Popovićevom aforizmu, razume se, nisu samo, tematske. Naime, ovaj autor i kada govori o, primerice, sopstvenom psihijatrijskom stanju (koje, naravno, zadivljuje gramzive psihijatre) zapravo govori o posledicama verovanja velikim idejama i njihovim promoterima. Jer, svi smo mi već dovoljno ludi na svoj poseban način, te ne moramo "dragovoljno" učestvovati i u determinisanom, kolektivnom ludilu. Upravo to kolektivno ludilo, taj timski rad na odeljenju nacionalne patologije je ono što je Zoran Popović u svojoj novoj knjizi paradoksalno sledljivog naslova "Daće Bog, ako Bog da" pokušao da ostavi po strani.

Stvari su ovde i sada isterane na čistac, udarili smo o ledinu čelom ili, kako bi Popović rekao, organom – te shvatili da to zapravo nije nimalo neočekivano. Svesno smo negovali sostvene zablude i dizali ih na tron autoriteta, sve vreme svog malog, podaničkog života.

Vreme je da živimo naš a ne njihov "besmrtni" život, ma kakav taj život bio. A on, u današnjim prilikama, ne samo da nije sjajan, nego je upravo obratno: mučan, teško podnošljiv, u moralnom smislu erozivan, u egzistencijanom smislu graničan te stoga tako prijemčiv za sve poroke novog "uglobaljenog" sveta kao što su kriminal, droga, alkohol, seksualno manijakalne diverzije i suicid.

Poput jednog velikog Banaćanina u literaturi, Pančevac Zoran Popović je, očito, ispisivač naših poraza, pevač naših posleratnih aforističkih balada. Možda bi tačnije bilo reći, satiričnog fadoa nastalog u srpskim tranzicionim favelama!

Interesantno je kako je fado tekst motivaciono blizak savremenom srpskom aforizmu. Socijalni milje u kome nastaju je, bezmalo, identičan. I učesnici, odnosno anti junaci u fado pesmama i srpskim aforizmima su jednaki gubitnici, nevoljnici, rečju: bedni ljudi. Oni su, po pravilima pogane igre u kojoj se nepravedno deli društveni kolač, uvek marginalizovani, te shodno tome, uvek i sumnjivi. Podudarnost se nadalje ogleda u činjenici da je fado bio negiran od strane lisabonske elite i smatrao se muzikom siromašnih.

Nije li aforizam, takođe, uporno marginalizovan, tačnije omalovažavan od strane svih: pre svega vlasti, a zatim književne i društvene elite Srbije?
Jeste!

Ali, popularnost fadoa neprestano raste, kao i popularnost aforizma, naročito ulaskom u doba internetskog razmenjivanja poruka, stavova i statusa. I taj proces je nezadrživ, do raspuknuća odnosno kraja, koji sigurno neće biti happy end.

Hteo sam, zapravo, samo da kažem sledeće: ako je fado tužna narodna pesma, onda je srpski književni aforizam labudova sarkastična pesma ovog društva.

Društva koje zna da je jedva preživelo iskustvo ratnog uništenja, ali ne zna, odnosno nije sigurno u preživljavanje posleratnog iskustva samouništenja. Jer, ono što nas ne ubije u ratu, obavezno nas dokrajči u pobedama, proslavama, jubilejima, svečanim otvaranjima liftova i zatvaranjima intelektualaca u jalove svetove laptop kritike.

Rečju, ako je vrhovno dostignuće demokratije i slobode govora zanemelost naroda od ushićenja, onda je aforizam Zorana T.Popovića na dobrom putu da od krajnje svedenog postane upravo to: samo znak ushićenja, samo znak uzvika i ništa više, jer iza čuvenog NO COMMENT stoji najviše iskrenog gneva i gesta. Iliti: "Sloboda govora je kod nas takva da je bolje da ćutim!"

Popović, na svu sreću, nije zaćutao. I u zbirci "Daće Bog, ako Bog da" nastavio je da govori glasno i bučno, sa nekakvim, maltene, dečjim prkosom.

Uopšte uzev, način na koji Popović u svojim aforizmima proba da se uzdigne iz gliba srpske tranzicione favele, ne želeći da mu taj opšti pad postane i lična moralna sudbina, ima u sebi mnogo od infantilnog nadrealizma, ako tako može da se kaže.

Tu je, pre svega, radoznalost. Radoznalost je odlika svakog deteta koje raste i razvija se. Aforističar prirodno poseduje radoznalost, koja ga, sledom toka stvari, dovodi do sumnje. A sumnja ga tera na iskušenja duha. I on levitira iznad "ponora pakla i munje groma" zahvaljujući dečjem verovanju da je sve, pa i srećan ishod ovakvih avantura, moguć.

Zbog toga mi se čini da je Popović najbolji upravo u infantilnim nonsens manirima: "Očigledno je da ja nisam Isus. Hodam po vodi, a ona mi ulazi u cilele!"; " Ništa nemam, a za ostalo ću da se snađem." ; "Prošao je period inkubacije. I nije mi ništa, nije mi ništa, nije mi..." ; "Mađioničar je bio prinuđen da otkaže predstavu zbog bolesti zeca."
Ovoliko detinje nevinog, neočekivano paradoksalnog i gotovo nadrealnog humora u aforizmu, kao i lakoća njegovog građenja, jesu ono što, priznajmo, malo koji srpski aforističar danas može da pruži.

Otuda je to negovanje takozvane "infantilne logike" u Popovićevom slučaju ( i kod još nekih prepoznatljivih i važnih autora na našoj aktuelnoj satiričnoj sceni ) dragoceni doprinos pomeranju stilske vertikale u ukupnoj srpskoj aforistici.

To je, ujedno, i najvažniji rezultat koji nam ova šarmantna i lucidna knjiga donosi. A taj rezultat je, kako bi rekli srpski političari, ono što nas ohrabruje u neizvesnoj borbi nas sa nama!

Milan Todorov


JEVANDJELJE PO ZORANU

Pominjati aforizam, a ne pomenuti Zorana T. Popovića, bilo bi greh. O gresima i ispaštanju, o moljenju i klečanju, o malim i velikim bogovima, o svemu tome ovaj aforističar govori u svojoj novoj knjizi.

Ne znamo da li je on religiozan, ali znamo da za razliku od onih koji gledaju i ne mogu da veruju, Popović gleda, veruje i krsti se levom rukom. Desnom ispisuje svoje svete spise. Sveti su samo zbog toga jer govore o svetu u kojem živimo i koji nas okružuje. Autor ne traži da se njemu i njegovim zapisima veruje i klanja, on ovom knjigom podstiče i izaziva čitaoca da upotrebi glavu. A to će mu poći za rukom, ako stavi prst na čelo i razmisli o temama koje autor ovde pominje. Otvorite knjigu i videćete svoga boga. Prepoznaćete sve one bogove koje srećete na poslu, na ulici, u prodavnici, na strančkim skupovima, u praznim novčanicima i frižiderima...

I ako će u nekom aforizmu izgledati da se Popović ponaša kao bog i batina, to nije istina. Verujte! On zna da batina ima dva kraja, baš kao i ova knjiga (zavisi s koje strane gledate). Ali i dugogodišnje iskustvo mu govori da čitaoci retko čitaju od početka do kraja. Takva nam je sredina. Zato on dopušta da knjigu otvorite na bilo kojoj strani, da svakoga dana pročitate jedan aforizam, a potom se prekrstite. Možda nekom i pomogne. Daće bog.

Zoran posmatra velike i male bogove i one koji im se klanjaju, zapisuje aforizme u svoje jevanđelje i te silne bogove iz politike, rijalitija, televizije, ne diže u nebo, već piše o njima i predstavlja ih u pravom svetlu. Ne traži od njih da se pokaju, on je spreman da preuzme tuđe grehe i da o njima priča, da krst tuđih gluposti, zla, sebičluka, nosi na svojim leđima i da ga na taj krst razapinju. Ne, nije on novi Mesija. On je samo satiričar!

Pravi satiričar ne sme da zna ni za rod ni za pomoz’ bog, on je podjednako oštar prema svima koji greše. Oštar kao i pero kojim piše. Ubada, ne da bi zabolelo, već da bi iscelio.

Zato, čitajte Popovića. Nećete se pokajati!

Igor Braca Damnjanović DIB

- 7 -