IN-OUT
 
DODATAK
 
 

 

 


Piše: Đura D. Jakšić


Kamenac 1857

(Dramatizacija: Žika M. Denčić)

L I C A:

Stojan Ilić, visok i snažan momak
Kmet Jova
Kapetan Raja
Učitelj
Smilja
Brat Avram, parničar
Čiča Marinko
Milisav, pandur
Nedelja, majka Smiljina
Čiča Ilija, postariji seljak
Deda Milo, seoski birov
Pop Sovra
Milovan, pomoćnik kmeta Jove
Predsednik komisije
 

PRVI ČIN

Scena 1


Na podnožju gorostasnih planina u Crnoj Reci zauzuima malo prostora selo Kamenac. Sa jedne strane sela kamen, sa druge kamen. Siroti Kamenčani nemaju dosta polja da ga obrađuju, pa tu sa malog prostora sabira sebi hranu oko dve hiljade duša. Zima 1857. Opet jer tužno, priroda ćuti. U selu lavež pasa, u planini viju kurjaci. U seoskoj sudnici kmet Jova, brat Avram, deda Mila, pop Sovra i drugi sude Stojanu Iliću.

KMET JOVA: A nu, Stole, kažider ti meni pred ovim dobrim i poštenim ljudima, što da se mi, nas dva komšije, mrazimo? Evo, Stole, ovo su ljudi, sve stari i dobri ljudi! Pa što oni dosude, neka onako bude... Znaš, Stole, nisam baš rad da posle kažeš: "Moj parnik me je osudio", bože sačuvaj i sahrani! Neka oni govore, a ja pristajem... Evo, braćo! Deset put' ga do sada i kao komšija i kao kmet opominjah, da mi ne bije stoku; jednom, baš ne imadoh kuda i kamo, nego ga turi' u apsu... Od onda se pašče i ispizmio, te malo koji dan a da mi ne učini pakost i štetu, ne mož' pile da sačuvaš!... Pile kao pile, pređe preko plota - prrr! Pa u avliju njegovu, ali se više ne vraća, ovaj ugursuz ga umlati, pa ga posle mrtvo prebaci natrag u moju avliju. Jel' tako, Stole? A ovo su sve dobri ljudi, pa neka kažu ko je kriv? Ja neću da sudim!

ČIČA ILIJA: (savim očinski, lupkajući drenovakom o zemlju) Stojane sinko, ovo nije lepo od tebe... Tvoj otac, moj pokojni imenjak, lepo se sa svakim slagaše, pa baš i sa mnom, a ja sam bio u ono vreme kmet, baš kao sad ovaj brat Jovo; a s njivama besmo i komšije, isto kao i vi s' kućama... No, Stole brajko, skini kapu, mlađi si, te poljubi kmeta u ruku.

(Stojan skide kapu i gotov bijaše poljubiti kmeta u ruku, ali ga kmet sa jednim pogledom odbi)

KMET JOVA: (malo kao nabusito, čiča Iliji) Hej, pobratime! Nije ta čizma na tu nogu... (nakašlje se) Pobratime! A znaš li ti onu moju debelu krmaču? ha, pobre?... Baš ni popa-Sovrina ne beše bolje ugojena... Čuvao sam je, hranio sam je, ko velim da je sad o letnjem Sv. Nikoli zakoljem... Slava mi je, gosti su... Zvanice su... Te popa, te ti, te druga braća, dobri ljudi i kmetovi... I njega sam hteo nesrećnika da pozovem, ne bi li se kako okanuo pakosti i opačine... Ali gle hulja šta uradi?... Ma slušajte, ljudi! Celo uvo u moje debelo krmače i polovinu slanine joj je sa sikirom odvalio...

STOJAN ILIĆ: (snažan momak, gleda prezrivo kmeta crnim očima) Lažeš, kneže Jovo! A evo znam te kud si naumio! Tek 'ajd! Duboka je voda, nećeš isplivati. Ja sam vidiš, čiča Ilija, oko moje kućice zasadio malo šljiva, malo krušaka i raznoga voća, pa sam, braćo, posejao malo kukuruza, krompira, pasulja i druga zelja... Njegov plot odgrađen: pa ti, brate, i njegovo pile, ćurka, kokoške, goveče, svinjče i sve to povazda oko moje kuće i po mojoj bašti; isterujemo i ja, i seška, i onaj šarov što mi ga pokloni jedan Vla' iz Podgorca, pa sve badava!... Juče, tako oko male večere, imam šta i videti; njegova ta krmača, na kojoj nema ni dve litre slanine, sav mi je pasulj izrila, ja pojurim za njom, a šarov je nekako stiže te joj okrvavi levo uvo, kmača naže onako poplašena, te se sklješti u neke vrljike, pa kako je mršava, tu je sav desni kuk oderala...

KMET JOVA: (od jeda i pakosti sav pozelenio) E gle ti, pasije koleno, gde baš htede da me utera u laž... Ali će te skupo stajati! Čekaj se ti malo!... Ti, brate Avrame, i ti, deda Milo, bili ste bili ste još od jutros kod moje kuće, videste sirotu krmaču kako je lopov osakatio?... Pa je l' ovako kao što ja kažem?

AVRAM I MILO: (u jedan glas) Jeste, kneže Jovo.

KMET JOVA: Dakle, braćo, šta ćemo sad? Ja, braćo, neću da sudim, evo neka sude moji pomoćnici... Kako oni kažu, meni će biti pravo...

ČIČA ILIJA: Mi ka' velimo da će biti pravo i po zakonu da plati krmaču, a za ona druga zla što ti je počinio, da mu odvalimo desetinu, dvaest, pa drugi put da ne dira što je tuđe, pa ma čije bilo, a kamoli kmetovo!... 'Oće l' biti tako pravo, braćo?

BRAT AVRAM: Pa lepo, Stole sinko!... Ono znaš i sam kako ide po zakonu, nisi više dete, učinio si štetu, bogme je moraš i platiti, a batine ti služe za pamet! Ta zar bi, baš ovaj naš kmet Jova bio kad god čovek da ga nisu bili ko vola u kupusu... Pa ja, pa drugi dobri i pošteni ljudi...

STOJAN ILIĆ: (Ljutito) Kneže Jovo! Tvoja je stoka upropastila celu moju baštu, a onde je, Jovo, zimovnik. Ti si prvi gazda u selu, lepo! Od oca ti je ostalo, niko ti ne zavidi; ali moje nećeš gaziti i otimati, pa da si baš i kapetan... A što mi pretite batinama? He, he, moj brat Avrame, i vi sukmetice!... Ako ste mi videli pokojnog oca na mackama, to ćete i mene! (Oči mu sevnu, pobledeo) Mene da biju!... Ko će da me bije?... Ko su ti što će da biju sina poštenog starca Ilije? (Podigne pesnicu iznad glave) Jeste li vi to, vas troje - četvoro? Ili ti, kmete Jovo, misliš da me biješ? (Odlazi)

(Seljaci se razilaze ćuteći)

DRUGI ČIN

Scena 1


Preko puta od sudnice mehana pletara, puna dima i čađi od krdže i ognjišta koje je nasred čađave mehane. Nad ognjištem na verigama koje je nasred te čađave zgrade udešeno visi bakrače za kačamak, a pored vatre jedan poveći lonac za pasulj. Čiča Marinko povremeno promeša kačamak i pasulj, nosi gostima rakiju...

ČIČA MARINKO: Kako svi drugi ljudi piju lepo rakiju, samo onaj čupavi pop Sovra i kmet Jova... Njima mora biti i kava! ko da su mi kapetani!... Pa još pop kojekako, čovek ima čast i kod prote, i kod đakona, i od druge gospode, al' otkud se namami na nju ovaj naš guravi Jova? A znam ga čiji je i kakav je... Do juče je gulio kačamak, a sad mu treba i somun, pa i kava!... Tako ne bio Marinko ako mu jedanput ne pomešam paprike u kavu. (Gunđa i nosi služavnik na kome su litra rakije i dva fildžana sa kavom, do drvenog neofarbanog astala, dve klupe i jedna stolica, za koji sede pop i kmet, a ostali na prostrtim asurama.) Evo vam kava! A danas vam baš neću više kuvati, pa makar se ne zvao Marinko! Eno ti popadije, pa nek' spremi kave, ako će i čitav bakrač, pa se nalipajte jedanput!... A ne svaki čas: "Čiča Marniko, daj kavu!" Ko da sam vam ja cincarin. Bre pope, a i ti, kmete Jovo nećete je, majci, više okusiti u nojoj kući, ne!

ČIČA ILIJA: (Sedi pored vatre, a do njega Stojan) Bogme, sinko, pričuvaj se, ovaj naš kmet Jova ne misli s tobom dobro, kad-tad osvetiće ti se!... Najbolje bi bilo da se kakogod pomirite... Al' i ti, Stole brajko, malo si ka' i jogunast, a imaš i na koga: otac ti beše krute naravi čovek... Posle te i panjkaju mnogo, eno onaj Avram, jednako čepa oko njega, i sve nešto šuruje... Jedanput baš sam čuo gde ti i ime spomenuše... Opaki su to ljudi!... Vidiš onog Avrama, on 'oće na tebi da se sveti, što je još s tvojim pokojnim ocem imao parnicu oko nekakvog branika... No opet ti velim, sinko: pričuvaj se (Odlazi kod drugih, da i kod njih progovori koju reč).

STOJAN ILIĆ: (zamišljen i neveseo) Dajder mi jednu gorku rakiju, čiča Marinko.

ČIČA MARINKO: Ma, Stole brajko, ja otkako te znam, ti nisi okusio rakije, šta je to? Da nije neka muka i nevolja?... Nešto si mi neveseo? (Stojan ne odgovara, iskapi čašu i odlazi. Čiča Marinko gleda zabrinuto za njim).
 

Scena 2


KMET JOVA: Dobri su poljaci, znam ja njih. Krivi su gazde što napuštaju svoja goveda. Al' šta ćeš, brate, ko će sačuvati toliko polje?...

ČIČA ILIJA: Da, da, kneže Jovo, dobro bi bilo da nema ove Marinkove prepečenice... Al' ovako gde su nego u mehani! Tu danju, tu noću... Eno, onaj tvoj Disa presedeo svu dragu noć u mehani... Jel' tako, čiča Marinko?

ČIČA MARINKO: Jest, brate, jedva sam ga pred zoru isterao; mislim da je još tu na hatlukani, te spava.

KMET JOVA: Ja se čudim... Disa beše svaki put na svome mestu momak... A noćas šta je to od njega bilo, ne znam? (Disa mu je malo nešto svoj.)

ČIČA MARINKO: Šteta što se ne ženi, a valjan je momak, svaka bi pošla za njega, pa baš i popina Nadica...
 

Scena 3


U mehanu ulazi učitelj, seljaci se podižu i pozdravljaju s njim, jer ga svi poštuju; a čiča Marinko, iako je mrzio na kavu, odma' iziđe da gospodinu učitelju jednu spremi.

KMET JOVA: Al' evo i gospodina uče, šta li će to biti te i on dođe ovamo, a već odavno ga nisam u mehani video?... Mora nešto da ima? (Ustaje i rukuje se sa učiteljem). A odkud ti da se nakaniš u mehanu? He, he!... Učo, to retko biva... Al' kad si tu, sad nema kud... Čiča Marinko, dede, zdravlja ti, napuni onu flašu... (Učitelju) 'Oćeš li slatku ili gorku?

UČITELJ: Ja baš ne marim ni za jednu, al' da te ne odbijem, mogu jednu šljivovu.

KMET JOVA: E pa dobro, daj šljivovicu, Marinko! (Učitelju) Pa šta je novo u Zaječaru? Sinoć si odonuda?...

UČITELJ: Pozdravlje vam od gospodina načelnika i kapetana, a i gazda Jota traži da mu pokupiš veresiju.

KMET JOVA: Hvala!... A baš me ta veresija ubi... U ljudi nema novaca, za svinje što se poneka parica dobila, to ode koje na porezu, koje pak na drugu stranu... A za vunu još ni jedan trgovac ne pita!... Al' već gazda Joti moram da učinim, pa makar im bakračiće isprodavao...

UČITELJ: A evo ti, kneže Jovo, i jedno pismo od gospodina kapetana (Vadi pismo iz nedra).

KMET JOVA: (Gleda pismo pažljivo, kao da iz njega nešto čita iako nije znao čitati) Pa dede, Učo, vere ti, pročitaj ni ovo pismo, da viđu što kapetan poručuje.

UČITELJ: (Uze pismo, najpre ga prouči za sebe, posle se okrete kmetu) Kneže Jovo, javelim mogli bi ga i posče pročitati.

KMET JOVA: Sad, učo, sad, dok su ljudi na okupu čitaj, pa neka svaki čuje.

UČITELJ: (Otvori pismo i poče čitati) "Kneže Jovo! Ona dva lopova što teraju parnicu sa g. Tripkovićem, posavetuj neka se okanu ćoravih poslova, dok im se nisam ja popeo na vrat, a ako te ne htednu poslušati pusti ih neka idu... do..." (Zastade na tome mestu i ne htede dalje da čita, ali kad Jova navali, on pročita i tu jednu reč)

UČITELJ: Nek idu... do... kurca!

ČIČA ILIJA: E lepo li nas gospodin kapetan posavetova! E baš mudro razgovara, mora da se u Beogradu učio!

KMET JOVA: E! e!... (Učitelju) Pa, učo, šta ima još u pismu?

UČITELJ: (Čita dalje) U ostalom, Jovo, budi spreman, a ja ću sam tamo oko utornika doći, jer imam i onako posla u Zlotu... Major Raja St......ić, načelnik sreza vrađogrnačkog, u Zaječaru 25 maja 1857.

KMET JOVA: (Milo mu beše što će kapetan doći, naročito što se Stojana ticalo) E, baš ti hvala, učo!... Uzmi ispi još jednu, baš je valjana rakija... Ali za gospodin kapetana moraš drugu nabaviti, čiča Marinko, bolju, iz varoši, ti već znaš kakvu on vole?... (Pa opet učitelju) De, učo još po jednu... Pa i ti bogme spremi dečicu, ako dođe u školu, znaš, da se ne osramotimo. (Učitelj ostavlja podignutu čašu, pogleda kmeta ozbiljno, pa rukujući se sa ostalim seljacima, odlazi iz mehane). E, baš mu se ne sme ništa reći, odmah se naljuti...

ČIČA ILIJA: A što se ti, kneže, opet mešaš u njegovu decu, kad znaš kako lepo i blago s njima postupa?

ČIČA MARINKO: Istina je, ni kod svoje kuće nisu deca slobodnija nego kod njega, retko da koje pokara... No sve nekako lepo s njima, i sam mu se čudim kako može. (Seljaci popiju još po jednu prepečenicu, rukuju se sa popom i kmetom, pa odlaze).
 

Scena 4


U mehani ostaju pop, kmet, brat Avram i deda Milo.

KMET JOVA: Ti, pope, ćeš dati tvoja dva jastuka, dušek i jorgan, znaš, za ljubav gospodina kapetana neka i gospođa popadija jedanput bez duše da spava... Iskao bih i od uče neku stolicu, ali unapred znam da mi neće dati... Čudan čovek!... Sa svakim lepo, a opet mu ne možeš blizu doći!... A ti deda Milo, ujutru ćeš pre zore, još dok ljudi nisu otišli na rad, po selu vikati neka se svi skupe u utorak pred opštinsku kuću - kapetan dolazi!....

BRAT AVRAM: A kneže Jovo, šta će biti sa onim mojim poslom?... Sad je prilika da se i ta rabota svrši.

KMET JOVA: Brat Avrame, ti si parnicu dobio - ali moraš biti čovek na svome mestu!... Jesi l' me razumeo... Stojan mi se mnogo osilio.

POP SOVRA: I pronevaljalio se. Eno, eno baš iza moje kuće, te znaćeš ti nju, onu devojku Smilju, što joj je mati udovica... E, kod nje je okukao, tu dan, tu noć. Ja ne znam šta da se sa ovim mlađim svetom čini? Sve me je strah doći će strašan sud... Baš se ovi ljudi ne boje boga! Eto pre, svetio sam vodicu, ama bar tursku paru da je spustio u bakrač, ama baš ha!... Ni crno pod noktom, Zla vremena, kneže Jovo i ti brate Avrame, nastadoše, stariji se ne poštuju, niti ko popa ljubi u ruku... Sve to treba kapetanu kazati, nema ti bez batina ništa!.

ČIČA MARINKO: Vreme je već i kući da idete, jes' čuo, pope, popadija te odavno čeka... Ha, ha! A ti, brat Avrame kao da si naumio svu rakiju da mi potrošiš... Treba i sutra, sinovče.

Poslednji gosti se iz mehane razilaze.
 

Scena 5


MILISAV: (Viče) Ha, bre mehandžija, gde ti je kmet? Marinko!... A gde ti je rakija, bre! Kapetan dolazi, hej pezevenk!...

ČIČA MARINKO: E baš si me uplašio, brat Milisave, bogami sam mislio neki trgovac ide, a gle ono, kakav lola dođe da me oglobi!... Nu, brate, evo ta tvoja turska ožđeldija, a naša dobrodošlica, pa pij dok ti creva ne izgoru... De! De! A gde je gospodin kapetan, jel' blizo tu... Šta veliš, 'oće li ova prepečenica i za gospodina biti dobra? Ha, Milisave?

MILISAV: Jes' čuo, čiča Marinko, rakiji ti ne znam mane, al' tek mislim: da li bi bolje bilo da se za gospodina kapetana kol'ko toliko sa lepšom spremiš... Pošalji momka u Zlot. E što ti je šljivovica u Crnoga Veljka!... Baš u celom Zaječaru nema take! Ako ćeš da ti pravo kažem, gospodin kapetan i nema toliko posla u srezu, no tek pođe malo da vidi Živojina u Brestovcu i da se napije Veljkove rakije, nego šalji po nju što pre...

ČIČA MARINKO: (Izlazi nakratko) Poslao sam jedno momče, posavetovao da bardače ne raznije putem, i da mi pozdravi gazda Velka crnoga - znaš za onog belog iz Planinice slabo marim; kad dođe, više mi napravi kalabaluka nego svo selo... Rekao sam da natoči od one rakije što je gospodin kapetan pije!... A ti, Mile, ala si se nakitio, da te ne poznajem, rekao bih da si glavom gospodin kapetan!

MILISAV: Pa zar ne ličim?... (Lupkajući prstom na srebrnjake na grudima) Zar ne bih mogao biti kapetan, ha?

ČIČA MARINKO: Po meni, Mile, svakada, samo ako te gospođa kapetanica prizna za gospodara.

MILISAV: Jami, čiko! U kapetanicu ne diraj... A posle, znaš, među nama neka je rečeno, ona ti baš slabo i verma kapetana, a dabogda me najstarija veštica uzjašila, baš kao ja moga dorata, ako on nju više ne sluša neg' ona njega... Moj brate!... Kad ti ona razglavi vilice!... Šta je tvoj birov Mila? Ništa!! Na njegov glas jedva se iskupe dva-tri seljaka... Al' kad ti ona vikne, sav Zaječar poleti baš kao na vatru; a kapetan, siromah, gleda na koju će stranu... U taj mah ne dao ti bog da ti sudi! Ocepio bi ti dvaes i pet samo zato što si lane o Uskrsu razbio šareno jaje... Da, odista, čiča Marinko, a gde ti je čiča Mila... Gledaj, vere ti, te mi ga dobavi, treba to spremati, neće se dobro ni smrći, a gospodin je ovde...

DEDA MILA: (Dolazi bez poruke) E, pa dobro došao, Milisave! Ma, čoveče, otkad te nismo vudeli!... E! e!... Pa kakvim poslom, Mile?

MILISAV: Kapetan dolazi, jes' čuo! No pritegni malo opanak, pa što brže možeš žuri po kmet-Jovu! Svrati se usput Petru Šundiću i onome drugome, znaš onome što vodi sa Tripkovićem parnicu?... I kaži im da ne vrdaju nikuda od kuće, a i ostali dobri ljudi i gazde, neka se skupe oko sudnice... Posle nemoj zaboraviti da doneseš dve-tri ćurke i nekoliko pilića... Kapetan dolazi, hej!... A treba i ti što da okusiš!...
 

Scena 6


Posle kraćeg vremena dojure pop Sovra i brat Avram, zaduvani, a zatim i seljaci.

POP SOVRA: A nu, čoveče!... Pa zar nisi imao koga mlađega te da nam poručiš, pa da se ljudski spremimo!... E, gle ti njega!... Pa jesi li srknuo? Dede, čiča Marinko! Daj donesi, pa i kavu...

ČIČA MARINKO: (Gunđa) Sad mu i kava treba: kao, senćim, on časti, a sve će to pasti na opštinski teret; sve što poloču i požderu... Grom ih i s gladnicima!... Pa onda ta kava, baš mi vek izede! Kao da je to tako lako napraviti kavu!... E, pope, pope! Čekaj ti malo, zna čiča Marinko i gde bunika raste!...

MILISAV: (Zevne) Bogme izgleda kao da ćemo dobiti kiše, šta veliš, Avrame?

BRAT-AVRAM: Biće Milisave, eno rt od planina slabo se i vidi, svega ga je magla opasala.

POP SOVRA: Teško da će biti kiše, ja sam jutros baš gledao u večiti kalendar; onde veli: dne dvadeset petoga maja solnce i prekrasno je vremja.

MILISAV: Batali, pope, knjigu, kad eno živ Rtanj govori!...

BRAT-AVRAM: A i mene boli levo rame, a to biva svakad pred kišu.

MILISAV: Bogme ti je lep spomen ostavio pokojni Ilija Grbić. (Smeje se... zatim viče jednom od seljaka koji su se okupili oko ognjišta) Pazi ti da ne pregori pečenje, jes' čuo! A čorbu ću ja ujdurisati: sam gospodin veli: da ja umem bolje gotoviti nego li gospođa kapetanica... A dođe li ono momče s rakijom, ha, čiča Marinko?

ČIČA MARINKO: (Bojažljivo, jer ako se Milisav na nju nakani...) Dođe.

MILISAV: Pa dede, vere ti, da je okušamo.
 

Scena 7


Milisav pije iz bardaka, kmet jova dojuri zadihan, deda Milo za njim, a malo zatim ulazi u mehanu kapetan.

KMET JOVA: Dobro došao, gospodine! Sedi, gospodine! Pa kako gospođa? Kako dečica?

KAPETAN RAJA: (Debeo čovek, od svojih četrdeset i pet godina, i ne pogleda kmeta) Kmet-Jovo, skin'der mi onaj čibuk s kola!... A ti, Milisave, uzmi one hamove i uzdice, pa ih skloni u kancelariju, jes' čuo, jutros su mazani, pa ih mogu psi pojesti... Ne znaš kakvi su ovi seljački rundovi, ostavi napolju opanak, pa do jutra nećeš ni uzice od njega naći... (Kmei Jovi) A gde ti je taj tvoj drljavi Marinko? Gde je meni dobrodošlica? He!

ČIČA MARINKO: (Kaskuljajući sa služavnikom u ruci) Evo j...ee! Ja...

KAPETAN RAJA: A kakvo ti je to slatko? U deset oka ne verujem da ima tri višnje... A otkud ti je opet ta rakija?

ČIČA MARINKO: (Mucajući) Od Crnog Veljka, gospodine!

KAPETAN RAJA: Dobro! Dobro... Nego čujem da ti je eksik mera, ha? Matori ugursuze!Srećan si što si ostario, a sad bi izvukao dvaes i pet (Pije rakiju, pa kmet Jovi) A gde su ti, Jovo, ona dva lopova?

KMET JOVA: (Deda Milu) Dal' je ko otišao po Petra Šundića i Stevana Jončića?

DEDA MILO: Ja sam ih sam zvao pre dva sahata...

KAPETANRAJA: To su ti junaci što se sa gospodinom načelnikom parniče! Stevan i Petar! Da! Da!... Teraju parnicu s načelnikom!... A ne znaju da su sve opštine: Valakonje, Podgorac, Šarbanovac, pa i sam vaš Kamenac, odustale od te nesrećne parnice; samo njih dvojica 'oće s njim megdan da dele!...

DEDA MILO: Oni kažu da traže što je njihovo... da on plati njima što su morili stoku, vukući za njegovu kulu kamen i pesak, Kažu... ako neće, kažu, tužićemo se i samom knjazu... kažu...

KAPETAN RAJA: Ha, ha, ha! Knjazu!... Ta knjaz mu je pašenog, bre pezevenk'... No, kmet Jovo, kaži im da odustanu od parnice, dok su čitavi. Ne učine li to za nedelju dana, i unuci će im se kajati, vere mi!... E, jogunasti psi; ništa im se ne može učiniti!

POP SOVRA: Mora, gospodine, da ih neko podbada... (krši prste) Evo i pre neki dan su bili u Zaječaru, a tamo ima godža pismenih ljudi... Bolje znaju nego advokati...

KMET JOVA: (Dok kapetan iz čibuka pušta debele dimove, šapuće mu na uvo) Eto!

KAPETAN RAJA: Pa dobro, dobro, Jovo! Pošalji Milu birova po njega.

KMET JOVA: Šaljo sam dva puta do njega, pa neće.

KAPETAN RAJA: Kaži mu: kapetan te zove!... (Kmet jova izvodi deda Milu na stranu, šapuće mu preteći prstom. Milo uzima svoj dugački štap, natakne šubaru i odlazi) Jel' spremna kancelarija?... Ako je sve u redu, kaži Milisavu neka unosi večeru, pa i ti, ti, kneže Jovo, i ti, gospodin pope, ostan'te da zajedno večeramo. Kaži i onom filozofu, uči, neka i on dođe da koju čašicu iskapimo. (Na okrugloj sovri Milisav donosi čorbu i pečenje) Hajd' i ovu treću za dobru sreću, pij pope, uzmi i ti, učo!... Šta jednako študiraš?... Sipajte, večerajte, nemojte da ostanete gladni.

KMET JOVA: (Deda Milo pomoli glavu na vratima, kmet izađe, pa se posle nekoliko trenutaka brzo vraća) E, gle ti nesrećna čoveka!... Gle ti bezakonika!

KAPETAN RAJA: Šta je opet, kmet Jovo? Šta se to dogodilo?

KMET JOVA: Šta se dogodilo?... Ta onaj, nesrećnik oteo se i od boga i od ljudi, niti on 'oće da zna šta su to vlasti. Deda Milo je bio tamo kod onog ugursuza.

KAPETAN RAJA: Pa šta bi?

KMET JOVA: Neće da dođe, nego zapsiva mater i meni i kapetanu, i onom koji te je postavio za kapetana! E grdna zlikovca!... Pijan li je, besan li je? Ne znam, al' vidim da ide na to da neku nesreću učini.

KAPETAN RAJA: Mrtav il' živ... Jes' čuo, Jovo! Mora na moju zapovest doći... Nađi deset, dvadeset momaka ako treba, opkolite mu kuću, vežite ga, pa tako vezana dovedite... Gle buntovnika, ti! E tako da ih čovek napusti, pa onda zbogom Srbijo!... Al' nećeš tamo, ne!... Naredi, kmet Jovo, sve tako kao što sam ti kazao... A Milovanu Magdinom kaži da ostane ovde, imam s njime nešto da progovorim. (Kmet Jova odlazi, a zatim odlaze i Sovra i učitelj zajedno)

KAPETAN RAJA: (Svome panduru) A dođe li Milovan?

MILISAV: Čeka, gospodine, da ga pustim.

KAPETAN RAJA: Pusti ga nek uđe, a ti, Milisave, idi te i ti što povečeraj, pa vidi i za konje. (Milisav odlazi, a ulazi Milovan; mali čovečuljak, zbrčkanih obraza, poguren; to je Jovin pomoćnik, sukmetica, prešreden šeret koji stalno žmirka očima) Sedi, Milovane, popij vino ako si večerao?

MILOVAN: Hvala, gospodine, a baš ti slabo marim za vino, vino je za gospodu; a ja ti volem čašicu rakij'ce nego celu vučiju vina.

KAPETAN RAJA: (Pruža mu čašu rakije) 'Oće l' biti što, ha, Milovane? Mislim da se mogu na tebe pouzdati? Do sada me nisi prevario.

MILOVAN: Naću ni sad, gospodine, samo ako se može šta učiniti?...

KAPETAN RAJA: (Posle kraćeg razmišljanja, zgrabi Milovana za rukav i silom ga dovuče do sebe) Sedi, dragi Milovane! Sedi bliže! (Nagne se Milovanu na uvo, šapuće mu, uzdišući i stavljajući ruku na srce, kao kao da je zaljubljen) To mora biti!

MILOVAN: (Kao da je oskorušu progutao) Zalogaj je sladak. Ma... teško ga je sažvakati.

KAPETAN RAJA: Teško?... Zašto, stari ugursuze, što da je teško?... Lepa reč gvozdena vrata otvara. A zlato?... Nema toga kud ono neće stazu napraviti.

MILOVAN: Al' mati, gospodine? (Šapuće, kapetan pretura srebrnjake i zlatnike) Posle ima još jedna muka, gospodine...

KAPETAN RAJA: (Nestrpljivo) Sad te je i druga muka našla.

MILOVAN: Stojan! Stojan!... Znaš, gospodine da ne prođe ni jedne noći, a da se on kod njih ne nađe.

KAPETAN RAJA: Stojan! Stojan!... Ne brini se za Stojana, večeras ga zacelo neće videti!... (Daje Milovanu u ruku tri dukata i toči rakiju)

MILOVAN: Idem, gospodine! Al' sve mi je strah neću ništa učiniti.

KAPETAN RAJA: Idi, idi, stari si ti ugursuz, možeš to samo kad 'oćeš... He, he, poznajemo se mi! (Milovan odlazi vrteći glavom, a kapetan gleda za njim osmehujući se) E, gle ti stara ugursuza, kako se snebiva! Kao da ništa ne zna; a od đavola bi izlago noć!... Podaj mu dukat, pa da ti baš ispod krila Arhangela Mijajla živog donese... Tako mi slave! Još nisam veštijeg ugursuza poznavao. (Puni čibuk, uzima zvonce i zvoni. Ulazi Milisav, donosi mu vatru i potpaljuje čibuk) Šta bi, Milisave, uhvatiše li onoga nitkova?

MILISAV: Sad baš odoše njih jedno dvaestinu...

KAPETAN RAJA: Pa to je, Milisave, čitava hajka, ni na medveda se više pušaka ne diže.

MILISAV: Boje ga se. Vele da je opake naravi... čiča Marinko siromah, kad ga je kmet Jova nagonio da s njima ide, sav je drktao; ja ne verujem da će se vratiti otuda bez groznice... A i oni drugi nisu baš veselo gledali u pomrčinu... Ala je tama, gospodine! Stari sam hajduk, noć mi je posestrima... Al' u ovakvoj noći složio bih se s medvedom u jednu pećinu... Čuješ li kako grmi?

KAPETAN RAJA: Baš mi je dobrodošla ova tama, ljudske strasti i ne traže svetlosti sunčeve... Šta veliš Milisave, za onu što smo je pre u Zaječar gledali?

MILISAV: Divna je, gospodine!

KAPETAN RAJA: Divna je!... (Udubi se u čudne misli, uzdahnu, pa mahne rukom na pandura da izađe, pa se izvali na prostrto sedžade...)
 

TREĆI ČIN

Scena 1


U maloj kućici pored vatre Smilja za razbojem tka. Njena majka Nedelja s preslicom u ruci prede vunu.

NEDELJA: Smiljo dušo! Mnogo ti se žice kidaju! Šta je to, dete moje? (U kuću ulazi Stole sa puškom u ruci)

SMILJA: Stole!...

NEDELJA: Dobro došao, sinko! O, odkad te nismo videli... Ti si na našu sirotinju i zaboravio. Da, da! Smiljo, kćeri moja, raduješ li se što je Stole došao?... Ti si valjda mislila da vše neće doći?...

SMILJA: Oh, majko!

NEDELJA: Stole, sinko, ti si zamišljen, zabrinut?... Tebe je neko ozlojedio? O, znam ja ljude, pakosni su i nevaljali... (Nedelja izlazi u avliju po drva)

STOJAN ILIĆ: Smiljana, sunce! Pogledaj me tvojim crnim očima, voleo bih u njima nešto videti, čini mi se da je u njima zapisana moja sreća. (Žestoko je grli na svoje široke grudi) Oh, Smiljo, Smiljo, nikad nećeš biti moja!

SMILJA: Stole, ah, moj Stole!... (Jeca, Nedelja ulazi u kuću, sa naramkom drva)

STOJAN ILIĆ: Oh, majko, majko, nemojte oteti, ona je moja! Ja je više nikome na svetu ne dan!... (Mehanički uzima ruku stare žene i ljubi je) Budi i moja majka!

NEDELJA: E, pa deco videćemo, ima još dana, porazmislićemo malo... Niti si ti sinko prestario, niti je Smilja u godinama... (U avliju stiže potera za Stojanom Ilićem)
 

Scena 2


ČIČA MARINKO: Bog s vama, ljudi! Ma imaju l' naši kmetovi za gram pameti? Dete im ništa ne čini, a oni digli hajku, rekao bi - besan hajduk u selu. Vele: bezakonik, buntovnik, hajduk i šta ti ja znam? Pa koga će nego mene da nateraju da im ja hvatam hajduke!... Vere mi pametniji je dorat ovoga kapetanovog pandura, nego sva tri kmeta u Kamencu.

KMET JOVA: Mi ćemo u  pop-Sovrinu avliju, a vi pazite dobro da vas ne bi osetio pas, opak je, te vas može nagrditi... Ti, Đole, sa Jovicom i sa Milićem zađite za kuću, jer može biti da će nesretnik nagnuti u planinu, a vi ostali oko kuće, nisam ka rad da neko pogine.

ČIČA MARINKO: Čiča Marinko, daj rakije! Čiča Marinko, kuvaj kavu!... A sad hajde, čiča Marinko, da 'vataš Hajduke!... Pa da su bar ostavili dok se ne svane, nego sad po ovoj noći - psa da pustiš iz avlije.

KMET JOVA: (Uzima deda Milu na stranu, prišapne mu, a posle glasno dodaje) Sad idi, deda Milo, ali pazi dobro šta sam ti kazao: "Kapetanova je zapovest!" Tako mu reci: ili živ ili mrtav, mora pred gospodina kapetana... A vi ostali, pazite, ako bi slučajno na nekoga kidisao, ili ako bi pokušao da utekne - slobodno pali!

ČIČA MARINKO: Od moje puške znam da neće poginuti, a baš ako nagne u beg, ja ga ni stići ne mogu... A voleo bih da ga niko i ne stigne, nek' ide svaki svojim putem. (Deda Milo se lagano dovuče do vrata od kuće).

NEDELJA: Šta će to biti te pas laje, Stole?...

STOJAN ILIĆ: Laje da ne zaboravi, majko!

NEDELJA: Čini mi se da sam čula i korak neki?

STOJAN ILIĆ: Pa valjda neko prolazi sokakom.

NEDELJA: Aja, Stole! U ovo doba noći i po ovakvom vremenu niko se od svoje kuće ne miče. (Deda Milo kuca na vrata)

STOJAN ILIĆ: Ko je to?

DEDA MILA: Ja sam, Stole! Ja, deda Milo birov.

STOJAN ILIĆ: Pa što ne ulaziš unutra, stara klepetušo, nego se šunjaš tuda oko vrata kao pas?... (Stojan otvara vrata, Milo ulazi u kuću, sa puškom i velikim nožem o pojasu) Ma ko te tako ujdurisa, stara birovčino? Ko ti je taj jatagan privezao za pojas? No jes' čuo, deda Milo, sad mi je žao što nije dan pa da te odvedem ovde iza kuće, na potok, da vodiš kakav si momak! Baš ni onaj stari Kursula nije bio bolji od tebe... Pa dede, kazuj kakva te je sad opet nevolja ovamo dognala?... E, baš me se, siromah, zaželeo! Od nekoga vremena, ne može da zaspi, a da me najpre ne vidi!... Al' za večeras slobodno nek' zna da me neće videti... Jesi li večerao, deda Milo? Uzmi vino, popi starče! A Jovu se ovako pozdravi: "Večeras ti Stole neće doć', umoran je, pa je red da se malo poodmori, pa da veseo iziđe pred gospodu, kao što su kamenički kmetovi..."

NEDELJA: Sedi, deda Milo! Sedi!... A kmetu kaži sutra će Stole doć'... Ta sve jedno, danas a sutra. No lepo, starče, uzmi pa pij i posedi, da se malo prorazgovaramo... Mi smo, deda Milo, kao i neki kumovi, moga pokojnoga svekra mati, krstila je pobratimu tvoga oca dete.

DEDA MILO: Jeste, Maro... (Pije vino) i hvala ti, al' ti nemam vremena za sedenje... Stole, vreme je da idemo.

STOJAN ILIĆ: Sutra, deda Milo!

SMILJA: (Uzdržavajući suze) I sutra je dan... Sutra, kum - Mile, sutra!

DEDA MILO: Sad mora biti! (Strogo) Kapetan je zapovedio, jeste li me razumeli?

STOJAN ILIĆ: Kaži kapetanu, sutra!... Siromah sam čovek, deda Milo, al' do sada nisam nikoga slagao, pa neću ni kapetana!... Sutra ću doć'!...

DEDA MILO: Kapetan je zapovedio večeras! Pa ako nećeš, a mi da te vežemo... Mrtav a živ, moraš pred gospodina kapetana!... Evo se skoro po sela podiglo, pa ti i kuću opkolismo, no, sinko, nemoj sam sebe da ubijaš, hajde dok nisam vikao da i drugi dođu.

NEDELJA: Idi, Stole.

STOJAN ILIĆ: Sutra! Kaži kapetanu sutra! A pre me ni živa ni mrtva neće videti!... (Mile pođe prema Stojanu, drhteći od straha) Jes' čula, majko, mene da vežu! (Skoči i sa čiviluka skine pušku a veliki nož zadenu za pojas) Jesam li hajduk ja, ili lopov?... Zar nisam ja sin Ilije Grbića, poštenoga seljaka? Ne plaćam li ja porezu baš kao i on?... Da me veže! He, he... Mene da vežete, gadne ulizice!... (Otvaraju se kućna vrata, a kroz vrata se pomaljaju iz potere)

BRAT AVRAM: Kapetan zapoveda! Predaj se...

STOJAN ILIĆ: Sutra!...

BRAT AVRAM: Drž'ga, deda Mile! Složno momci!

KMET JOVA: (Spolja) Pucajte, šta čekate!... Zar 'oćete da vas pobije?... (Deda Mile pođe bliže Stojanu, ali od udarca Stojanove pesnice pade jaučući, a kad ostali jurnu u kuću, Stojan udari i Avrama, ostali se bojažljivo uklanjaju pred Stojanom) Pucajte ljudi! (Stojan odlazi, čuju se psovke gonitelja)

ČIČA MARINKO: Dobro te umače! A kako ste nagli, još bi ga i nagrdili onaka krasna momka! (Avramu koji se previja) A ko je tebe terao da juriš rogobatno, stara oklepanico. Zar ti nije bilo bolje da sediš ovde pod strejom, u zavetrini?... E baš ste junaci! Nije vajde! Malo vas beše na broju, šta je to dvaestinu na jednoga! Trebalo je da pozovete tri sela u pomoć!... Ha, ha, ha!

BRAT AVRAM: Što se nije udario na Jovicu, koji je sa Milićem i Đoletom bio u zasedi - ne bi majci okusio više kačamaka, ne!

KMET JOVA: Ta pored njih je prošao! Hej, stara laščino, a oni se nisu ni mrdnuli, nego se dublje uvukoše u onu jarugu, samo da on njih ne vidi.

BRAT AVRAM: Što jest jest, kneže Jovo, ali je pomrčina, pa su se bojali da ga neće pogoditi; a vere mi, nisu ni oni rad tako tek nasuvo glavu da izgube.

KMET JOVA: Kako, nasuvo? Znaš da je od kapetana zapovest!... Hej budalo!...

BRAT AVRAM: Pa kapetan neka ga hvata, kad mu baš tako potrebuje... Nama baš nije niukol'ko od potrebe.

ČIČA MARINKO: Jest, kneže Jovo, što bi se mi mrazili sa onakim momkom, kad ćemo i sutra zajedno živeti. Trebaće nekad i on nama i mi njemu; a ne da se krvimo kao vuci... Najbolje je da se vratimo u mehanu, pa da se malo i prihvatimo, znam da je ostalo od kapetanove večere, a za vino ćemo lasno... E baš nas umori, pas, jedva stojim na nogama... A kako ti, kneže Jovo?... Hajd', hajd', idemo u mehanu, da smirimo jedno desetinu oka, kud je sve otišlo nek' ide i to na opštinski račun... (Svi vukući se odlaze iz dvorišta. Milovan ulazi u kuću baba Nedelje. Zabrinute, pored ognjišta, sede baba Nedelja i uplakana Smilja).

MILOVAN: Pomozi, Nedeljo, tako ti bog pomogao i ovoga i onoga sveta! Unuče mi pati od crvenog vetra, u vatri je, bunca... Ti znaš bajati od uroka, gušobolje, crvenog vetra... Kada se onoga Čigrića dete poboli od očiju, sve beše badava, dok ti ne dođe, Nedeljo...

SMILJA: Majko, u boga je zdravlje! No pričekaj do ujutru, pa onda idi i pomozi sirotom detetu... Bojim se da na ovako mračnoj noći ostanem sama.

MILOVAN: Baš će umreti, siroče! No kumim te bogom i tvojom jedinicom, pomozi sad! A gledaću da i ja ne ostanem u dugu... Dete Čegrića izlečila si lepo... Sećam se: onda iščupa belom golubu iz levog krila jedno perce, otkide krajičak jedan od brezove metle; zevnu u tri puta, pa onda duvajući bolesniku po licu prevuče perce preko očiju; tako to u triput uradi - pa kao da si rukom skinuo! A ako treba, ja ću da ostanem ovde... Da Smilja ne bide sama...

NEDELJA: Odoh, Smiljo, te ako bog da da mu pomognem, a ja ću, Smiljo, sad doći... Sad ću ja, Smiljo, nije daleko!... (Ogrne zubun, umota glavu maramom, pa ode.)

MILOVAN: Ne boj se, sinko! Ne plaši se!... Tvoja dobra majka, prija Nedelja, ako bog da, da što pomogne bolesnom detetu; ja vi'š ne trpim veresiju... Da, da, Smiljo! Ljudi smo, pa treba jedan drugome da se nađemo na nevolji.

SMILJA: O kakvoj nevolji govoriš, čiča Milovane?

MILOVAN: Smiljo, dete moje! Nisam bio rad, ali šta ću, moram ti kazati: Stole ti je zlo prošao... Jest, jest, dete moje, on je psovao kapetana i samog knjaza, pa su ga sad vezali, pa će da ga okuju, da ga prate u Zaječar, pa posle na večitu robiju u Topčider...

SMILJA: Jaoo... (Krši ruke, gorko jeca, plače)

MILOVAN: Ali, Smiljo, kapetan je milostiva srca čovek...

SMILJA: Oh! Oh, moli ga, čiča Milovane! Moli dobroga kapetana (Ljubi ruke Milovanu, plače)

MILOVAN: Ti ga moraš moliti, ti, dete moje!... I to ga moraš sad moliti, sad odmah!... Jer će sutra biti dockan. No, 'ajde brže; spremi se, a uveren sam da će ga tvoja lepa suza umilostiviti...

SMILJA: Ja? (Sumnjivo pogleda Milovana i zaplače).

MILOVAN: Hajde, Smiljo, hajde sa mnom, dete, jer će ga siromaka još ove noći onako vezana u Zaječar pratiti; pa će ga tamo na svakojake muke udarati; ne znaš ti, dete, kakav je to strašan sud?

SMILJA: (Plače) Nikad, čika Milovane, nikad! Ne umem moliti, nisam još ni videla veliku gospodu... Oh smiluj se, čika Milovane!...

MILOVAN: (Uzima Smilju za ruku, silom je vuče) Ti moraš gospodina kapetana moliti, samo ga ti možeš u njega izmoliti, niko drugi! Ti... (Glas ga izdade, umukne kao zaliven i ukočenim očima gleda na otvorena vrata u Stojana, koji se pojavi, sa puškom o ramenu i desnom rukom naslonjenom na veliki nož opojasu).

STOJAN ILIĆ: Nitkove! (Hvata za gušu Milovana i udara o direk. Milovanu curi krv ina nos i na usta) Kuda je vučeš, vuče grabljivi?... I nju da umorite hoćete, nevaljali skotovi! I nju da date vašem kapetanu! I s njenog lica da skine svežu rumen, i njene grudi da zaore brazdom mrzosti svoje!... Nevaljali psi!

MILOVAN: Za tebe, Stole (Jeca) Za tebe da molimo...

STOJAN ILIĆ: Za mene?... I nju vučeš da moli kapetana za mene?... E sada znam šta sa njom hteo, skote nesrećni!... Nju!... (Škripeći zubima, udara Milovana pesnicom tako snažno, da se ovaj stropošta onesvešćen na zemlju, te ga izvuče iz kuće kao džak) O Smiljo! (Strasno je ljubi i pritiska na grudi) O, Smiljo, srce moje!... Šta hoće ovi ljudi od nas?...

SMILJA: Šta si učinio, Stole? Šta će sva hajka na tebe? O, Stole, da znaš kako me je strah!

STOJAN ILIĆ: Ne boj se, Smiljo! Ja moram da idem, dok me nisu osetili; nisam rad da idem vezan pred kapetana; a ujutru kad svane, sam ću mu otići.

SMILJA: Stole, sad nemoj ići, ostani tu dok se majka ne vrati, mene je strah, ja ne smem sama da ostanem.

STOJAN ILIĆ: Neka mi je ceo život mračan kao kao ova noć, ako ikada na drugu pomislim!

SMILJ: Nikada neću za drugoga poći, Stole moj! (Glasovi izumiru u poljupcima, uzdisaji se isprekidano razdvajaju od uzbunjenih prstiju, posle se u tami spoje ujedno.)
 

ČETVRTI ČIN

Scena 1


Milovan stenjući dovuče se do ulaznih vrata seoske sudnice, kaljav i okrvavljenog lica.

MILISAV: E, stara drtino, ma ko tebe tako uredi? Da, da! Po ovakvoj noći ima i veštica, tako mi bar izgledaš kao da te je ona najmatorija svu noć jašila...

MILOVAN: (Slabim glasom) Pusti me gospodinu... Umreću, Milisave.

MILISAV: Nećeš, stara oklepanico! Ne umire se to bez sekire... Pričekaj de, idem da te javim gospodinu; i sasvim lagano da uđeš! (Milisav zatekne kapetanau blaženom dremežu).

KAPETAN RAJA: Dođe li Milovan?

MILISAV: Dođe, gospodine! Evo ga gde pred vratima čeka.

KAPETAN RAJA: Odma' nek ulazi!... I ona...

MILISAV: Koja, gospodine?... Sa Milovanom niko nije došao, a i on jedva ide, mora da je, siromah, sa neke stene pao?

KAPETAN RAJA: Neka on ulazi! (Milovan uđe gologlav i poguren. Sudnica osvetljena jednom svećom koja gori na stolu) Šta bi, stari ugursuze, a gde je?...

MILOVAN: (Teško se nakašlje i ruku pritisne na grudi) Ovde me boli... Jao, gospodine!

KAPETAN RAJA: Šta je, mečko! Šta ti je, stara klepetušo?

MILOVAN: Ubi me, pas!

KAPETAN RAJA: Ko? Stara gatalico!... Ko te je ubio? Kako te je ubio? Gde te je ubio? Kad eto vidim lepo da si živ?... A čisto bih voleo da nisi, kad si se bez nje vratio.

MILOVAN: Jaoh, gospodine!... Nikad joj više ne odoh, dokle god onoga buntovnika ne obesiš!... E, baš me ubi!...

KAPETAN RAJA: Šta, zar ga nisu uhvatili? Zar ga još nisu vezali?... E sad vidim da je sav Kamenac sa babama naseljen!... Zovni mi Milisava!

MILOVAN: Da zovem, gospodine!

KAPETAN RAJA: (Kad Milisav uđe) Šta je Milisave, zar onoga psa još nisu uhvatili?

MILISAV: Nisu, gospodine! Utekao im je u planinu...

MILOVAN: Nije u planinu... Nije, brate Milisave, nego je došao kod one proklete devojčure, te me ubi, bog ga ubio...

KAPETAN RAJA: Dakle, ona je hajdučki jatak... Dobro!... Dobro, sutra će i ona vezana u Zaječar... (Milisavu) Idi mi zovi kmet Jovu (Milisav ode po Jovu). Što nije ovde bilo, to će biti u Zaječaru... Da, da, čedo moje! Malo ćemo se promučiti pa će s time slađe pasti. A ti, čiča Milovane, idi sad kući, pa se lepo utopli, meti na nos vrelu ciglu, pa će sve to za dan proći... Jel' te po nosu udario, nesrećnik?...

MILOVAN: Po grudima, gospodine, jao i pobogu!...

KAPETAN RAJA: Onda idi u varoš pa kaži apotekaru da ti da štogod na laksir... A ja ću ono drugo i bez tebe svršiti... 'Ajd, 'ajd, idi!... (Dođe kmet Jova) Ti, Jovo, čim ujutru svane, poslaćeš mi stražarno u Zaječar onu devojku što se usudila da prikriva begunca i buntovvnika!... Jesi l' me razumeo?... Sutra sa zorom u Zaječar... A ako je nađeš pre, privedi je odmah ovde.

KMET JOVA: Jesam, gospodine!... A šta ćemo sa onim buntovnikom?...

KAPETAN RAJA: Što god ima ljudi, hoću reći: baba u Kamencu, podigni na oružje pa ga vežite i doterajte u Zaječar... (Svi se razilaze, Milovan vukući se pored zida. Zatim ulazi u sudnicu Milisav zadihan) A ti, Milisave, spremi konje i kola; na sat pre svanuća 'oću da se krenem odavde; ti ćeš kočijašiti.

MILISAV: Dobro, gospodine!... Ali, deda-Mile kaže da je stigla neka komisija iz Beograda... Kaže, poslata da izvidi nasilja što je počinio načelnik Tripković. Kaže... svratili kao u prolazu u Kamenac kod pop Sovre i da dolaze ovamo, pre nego krenu u Zlot, kuda su naumili...

KAPETAN RAJA: Kakva komisija, budalo? Šta deda-Mile... (Ulaze članovi komisije. Kapetan zbunjen i bled, pa crven da se jedva razlikuje njegovo čelo od alevog fesa na njegovoj glavi, pozdravlja se sa komisarima, a za njima stiže kmet Jova sa vezanom devojkom Smiljom, iza njih uplakana Nedelja)

PREDSEDNIK KOMISIJE: A šta je ovo dete skrivilo, gospodine kapetanu?

KAPETAN RAJA: (Mucajući) Gospodine, znate, nećete mi verovati, ali se već i seoska mladež počeka kvariti!... Oh, ta prokleta civilizacija! Eto, a znam da sumnjate da je i ova ovde što je vidite sasvim nemoralna!... Eto, ja siromah hvatam 'ajduke, a oni se, eto kod nje prikrivaju, pa još i svu noć ašikuju!

PREDESDNIK KOMISIJE: (Kmet Jovi) Odrešite joj ruke. (Smilji, kojoj drhte usne, sa puno sažaljenja) A ti, sinko, ne boj se ništa! Ti si dobro dete, znam ja to, tebe su opanjkali gospodinu kapetanu.

SMILJ: (Kroz plač) Nisam gospodine... Ja nisam!

PREDSEDNIK KOMISIJE Idi kući, sinko! Ti nisi kriva, pa gledaj da nikada i ne skriviš.

NEDELJA: Neće, gospodine, ona mi je dobra kao dobar dan, ali su ljudi zli! (Pogleda kapetana)

PREDSEDNIK KOMISIJE: Idite s mirom kući!... (Smilja i Nedelja ljube ruku predsedniku pa mirno izađu iz seoske sudnice) Izvolite sesti, gospodine kapetanu. Imaćemo i malo posla; vi mi u mnogome možete pomoći u smotrenju opravdanja ili okrivljenja gospodina načelnika. On je, vidite gospodine, i kulu ovde u banji, na tuđoj zemlji sa tuđim znojem podigao...

KAPETAN RAJA: Lažu, gospodine!... Nevaljao je ovaj svet! nepošteni su ljudi... Blago onome koji živi u Beogradu, a ne među ovom stokom.

PREDSEDNIK KOMISIJE: Gospodine, umirite se! (Čuje se kucanje na vratima) Slobodno!

STOJAN ILIĆ: (Ulazi gologlav u sudnicu, stane slobodno pred kapetana, pogleda prisutnu gospodu i jasnim glasom upita kapetana Raju) Ti si me, gospodine, noćas u nevreme zvao, a evo sam ti došao da čujem kakva je ta moja krivica sa koje se dvadeset pušaka diglo da me kao besnoga psa biju i vežu?

KAPETAN RAJA: (Komisiji, nabusito) To je taj zlikovac što se vlastima ne pokorava... Ja sam ga sinoć zvao zbog nekakvog spora što ga sa kmetom iz Kamenca ima, da mi dođe... al' je on, umesto da se pokori i da pozivu sljeduje, bacio na ljude živu vatru, a na birova Milu palio je i pušku, nego ga na sreću nije pogodio... A krv bi pala... Jel' tako, kneže Jovo?

KMETJOVA: Jeste, gospodine! Pucao je na brat Avrama i na Milu birova.

STOJAN ILIĆ: Nisam, gospodo!... Ja nisam!

PREDSEDIK KOMISIJE: (Kapetanu) Pa gde su ti ljudi?

KAPETAN RAJA: (Kmet Jovi) Ima li koji ovde od njih?

KMET JOVA: Tu je brat Avram, gospodine, i Mile birov, a Milovan osta na domu, sav isprebijan.

KAPETAN RAJA: Idi ih zovi, kneže Jovo. (Dajući određeni znak da potvrde šta je rečeno pred komisijom, pa kmet Jova izlazi a zatim uvodi u sudnicu Avrama i Milu, kojima je šaputao pri ulazu)

PREDSEDNIK KOMISIJE: E, kažite vi sve po redu kako je to bilo...

BRAT AVRAM: Ovaj ovde, gospodine, Stojan komšija je kmet Jovi... pa mu je osakatio krmaču i činio drugu štetu pa smo ga osudili da plati krmaču a za druga zla što mu je počinio, da mu odvalimo dvadesetinu... a ne da ide i u aps... po zakonu, ali Stojan krmaču neće da plati, batine neće da izdrži, nego uze pušku i zadenu veliki nož za pojas, pa u planinu... Umesto da lepo kmet Jovi plati krmaču, koju je sekirom osakatio, što smo očima videli..

STOJAN ILIĆ: Lažeš, Avrame!

PREDSEDIK KOMISIJE: A je li ovaj mladić pucao na vas?

BRAT AVRAM: Jeste, gospodine.

PREDSEDIK KOMISIJE: Možete l' se zakleti na to vaše kazivanje?... (Avram i deda Mile ćute, dok se kmet Jova ne primakne bliže njima i lagano šapne).

KMET JOVA: Kažite, "Možemo"!, a ja znam da vas neće zaklinjati; kaži, Avrame, da se možeš na to i zakleti.

BRAT AVRAM: Možemo, gospodine!

PREDSENIK KOMISIJE: Zapalite sveću i postavite zemaljske zakonike na sto, a vi dignite tri prsta u visinu (reče strogo predsedik komisije) pa ćete za mnom govoriti što vam ja kažem. (Avram diže ruku drkćući više glave i deda Mile je hteo to da učini, ali se u taj ma' zaljulja i pade na zemlju onesvešćen; a kad je k sebi došao, reče slabim glasom)

DEDA MILA: Gospodine... nije pucao! Tako me bog pomogao, nije!

PREDSEDNIK KOMISIJE: Vi Srbi! Vi stari ljudi! Pa da tako podlo lažete? Ko vas je naveo na to, ha?

DEDA MILA: Kmet jova mi je pripretio da ako tako ne kažem, da će me isterati iz službe, pa da će posle njegova sinovca Disu poljaka namestiti za birova; i da ću se zameriti i samome kapetanu, ako ne kažem kao što mi on zapoveda.

BRAT AVRAM: I ja priznajem da sam krivo svedočio.

PREDSEDIK KOMISIJE: (Stojanu Iliću) Sinko, svaki građanin dužan je vlastima se pokoravati, a oni koji su u vlasti, odgovorni su za svoja dela pred zakonom... Idi sad kući i radi svoje poslove, a ti ga kmete nemoj više goniti, vi ste ljudi, vi ste komšije, treba da budete braća među sobom! Danas si ti kmet sutra će biti on... Naša komisija sa svojim radom premešta se u Zaječar, gde će vršiti dalja isleđenja, pa može svako da se požali. (Kmet Jova pogleda kapetana krišom, a kapetan u zemlju, kad predsednik komisije prezrivo pogleda u njih)

STOJAN ILIĆ: Uljudno blagodarim, pošteni gospodine predsediče!

Ispred seoske sudnice već se skupili seljaci, ohrabreni onim što se pročulo, pa kada predsedik komisije dostojanstveno otpozdravljajući prođe pored okupljenih u pratnji posramljenih kapetana Raje i Kmet Jove, nešto iza njih izađe i Stojan Ilić.

ČIČA ILIJA: Zdrav si, Stole sinko, sa tvojom mladom Smiljom, da bog da lepo da u ljubavi i slozi dugo poživite; bog vam dao od srca poroda i svakoga izobilja dabogda!... No, braćo, mnoga sela i mnogi ljudi, pa evo i ova naša deca, zakukaše na nepravde što za ovo kratko vreme počiniše, a sve u ime zakona, kapetan Raja i načelnik Tripković, a ovaj naš grbavi Jova u svakome njihovom zlu i opačini, beše im desna ruka; ako je trebalo koga u selu oglobiti, on im je pomogao, on im je pomogao; treba li koga osramotiti opet on, i sve on, pa on!... No, braćo i prijatelji, evo u Zaječaru, kako smo načuli, nastavlja rad komisija iz Beograda, da tu baš na izvoru upozna terete, muke i suze sirotinjske, pa velim da idemo da se požalimo, dok se dete ne zaplače, mati ga se ne seća... Ja tako, braćo, a kako vi?

SVI U GLAS:Tako je, čiča Ilija... Nikako drukče, no da se tužimo!

ČIČA MARINKO: I treba, braćo!... Tako ne bio čiča Marinko, ako i ja s vama ne pođem! Obući ću lepo moje starinske trgovačke, čojane haljine, a imam veš nov, pa neka vide ta gospoda u Zaječaru da i u siromašnome Kamencu ima gazda i trgovaca!... A ne, globi, udri, vezuj, i to sve nas sirote Kamenčane!... A u Zlotu i u Podgorcu, e tu su mirniji i načelnik i kapetan... Znam i zašto, al' neću da kažem, da ne reknu posle ljudi: Marinko je laparav kao baba. Jok boga mi, a umem ti ja ćutati kao zakovan, nego ću pred komisijom opet zato kazati, kako su i kapetan i načelnik primali mito u Podgorcu i Zlotu... Jel' tako, pope Sovro?

POP SOVRA: (Usiljeno) Tako je, čiča Marinko!

ČIČA MARINKO: A tako ne bio Marinko, ako ti usplaćam bir, samo ako ne pođeš s nama na tužbu... A ako budeš i ti čovek, svake ću ti nedelje i praznika kuvati kavu.

SVI U GlAS: Pravo je!

./.

- 16 -