Početna

Arhiva

Kontakt

 

IN-OUT

 
 
 

 

 

 


Piše: Zoran Stanojević


Jedan potpuno nepoznat događaj
u životu Karla Marksa

(radio-drama)

/MUZIKA/

/Dvostruki koraci  i zveckanje posuđa. Koraci staju. Kucanje i otvaranje vrata/.

HILDA: Evo me gospodine, donosim kafu. Pre toga sam išla nešto da nabavim znate, zato me nije bilo ako ste zvali, a mačka je u međuvremenu... I upravo je naišao mladi gospodin Marks...

(Zveckanje posuđa koje se spušta na sto)

MARKS: Dobar dan, gospodine profesore.

HILDA: Izvolite ući.

PROFESOR: Dobar dan, Karl. Uđite, sedite... (Koraci. Šumovi sedanja) Hilda, koliko puta sam vam rekao da ne govorite o sto stvari odjednom, i da mi ne dovlačite u radnu sobu sve šoljice za kafu koje vam dođu pod ruku, i da...

HILDA (Prekida ga): Ali mačka je u međuvremenu razbila i drugu plavu činijicu, pa su šoljice ovde sigurnije, a osim toga mogao bi kod gospodina još neko da naiđe, pa nek su tu, i...

PROFESOR (Uzdahne): Hvala, Hilda. Ništa nam više nije potrebno.

HILDA: Da, gospodine, idem ja, gospodine (Dalje nerazgovetno mrmlja)

(Koraci. Zatvaranje vrata. Koraci se udaljavaju hodnikom.)

MARKS: Nadam se da ne smetam?

PROFESOR: Ma, ne, ne. Slobodno mi smetajte i češće... Hilda misli da mi niko ne dolazi, što je, nažalost, tačno. Taj njen višak šoljica, to joj je kao neko privlačenje gostiju. (Gunđa) Kao da su meni potrebni gosti! (Kratka pauza) Izvinite, Karl, nisam mislio na vas... Toliko sam bezvoljan... Kako sam jutros otvorio dnevnik - tako i sada stoji na pisaćem stolu! Sve što sam upisao je današnji datum... No, naspite nam kafu. (Sipanje kafe) Dugo vas nije bilo... Kako vam idu studije? (Srkutanje kafe) Radite li nešto?

MARKS: Proganja me jedna ideja, ali za sada imam samo naslov. Knjiga bi se zvala -

(Tiho brujanje)

"Kapital"! (Zbunjeno) Nešto o kapitalu, dakle...

(Brujanje prestaje)

Profesore, neprijatno mi je što to kod vas moram da kažem, ali ovde se pojavljuje nešto kao opredmećeni opis duha!

PROFESOR (Prezrivo): Ovde samo gubi vreme. (Gunđa) Pojava duha kod jednog materijaliste najobičniji je bezobrazluk! (Ljutito) Duh! Dok idealisti prosto plaču za ma kakvim materijalnim dokazom postojanja nematerijalnog - ovo se, sasvim uzaludno, već drugi put dešava kod mene!

MARKS: Drugi put?

PROFESOR: Da. Pojavio se već jednom, malo pre vašeg dolaska i nestao. Da je prvi put, i ja bih bio zbunjen, ali postalo mi je jasno: to moji idejni protivnici ne prezaju ni od čega! Ako je neko mislio da ću ja to da zapišem u dnevnik. Grdno se prevario. Ja u to ne verujem!

MARKS: Ali, tu je ipak maločas brujao proziran čovek, a sada stoji i diše!

PROFESOR (Plane): Proziran čovek, proziran čovek, kao da nikad niste videli prozirnog čoveka! (Gunđa) Da ne znam da je to obična iluzija... I s kojim pravom on baš ovde da diše? Ima toliko drugih mesta... (Prezrivo) Duh! Pa ne živimo u Srednjem veku, do vraga! Ovo je novo doba! Nego, Karl... Ovde kao da se pojavljuje nov detalj... Recite... zar vam se ne čini da ta pojava lagano gubi prozirnost? Moglo bi se reći da se materijalizuje! Stvar je, dakle, materijalne prirode!

MARKS: I ja bih rekao. To je neki čovek. Neobično obučen, ali čovek. I ponaša se kao čovek. Gleda oko sebe...

PROFESOR: Još se kroz njega vidi prozor. Mojim protivnicima nije dosta što me u svojim spisima nikada ne pominju, nego sad još i ovo... Ali, ne; sada je i to sređeno. Prozor se više ne vidi... Baš mi je drago što se potpuno materijalizovao. Sad mogu da pozovem Hildu da ga izbaci... Bilo bi nezgodno tražiti od nje da izbaci jednu delimičnu osobu...

MARKS: Pa sad... Možda ipak ne žuriti gospodine profesore. Obratite pažnju na to da materijalizovana pojava ima u ruci nešto nalik na pištolj... Kao oni za dvoboje, samo mnogo kompaktniji...

PROFESOR: Da, cev je kraća... Ali ipak deluje veoma opasno. (Zamišljeno) Ah, svašta postoji... No, u pravu ste. Kad neko u ruci drži smrtonosno oružje, nije nerazumno ispitati šta on namerava.

MARKS: Hm... Mislite da nešto namerava?

PROFESOR: Ljudi često nameravaju.

(Koraci po sobi. Zastajkuju, idu dalje, zastajkuju)

X (Mrmlja uzbuđeno): Pravi, istinski, Berlin godine 1838... Sve je tako neverovatno stvarno...

PROFESOR (Sarkastično): To što je ovo 1838. godina ne daje vam za pravo da mi upadnete u kabinet i da čitate moj dnevnik! (Gunđa) U redu, nema se tu šta čitati, za danas sam tek napisao datum, ali ipak... (Ljutito) Gospodine, ako ste uopšte u stanju da nas vidiete i čujete, pristojnost nalaže da se predstavite!

X (Zbunjeno): Nisam predvideo nikakvo stupanje u lični kontakt. (Mrmlja tiho, za sebe) Samo bez intimnosti! Svako uspostavljanje ličnih odnosa je -

PROFESOR: Karl, molim vas, o čemu uopšte govori ova osoba? (Strogo) Vaše ime, molim!?

X (Zbunjeno): Ja... Molim vas, bez uzbuđenja... A moje ime... Ja sam ovde stranac. Moje ime je za vas predugačko, nezgrapno za izgovor... Zovite me prosto "Iks"... (Uzdahne) Mada za to i nema neke potrebe... Jer, najzad, ja još ne postojim, a vi ste odavno mrtvi...

PROFESOR: Za jednog stranca, vi ste odlično naučili naš jezik, ako izuzmemo to što ga koristite za besmislice. Zar vam to da smo mi odavno mrtvi ne izgleda pomalo neuverljivo, barem u svetlu činjenica?

X: To je savršeno uverljivo upravo u svetlu činjenica! Do mog rođenja ima više od stotinu godina, a vi ste, u mom vremenu, zaista odavno mrtvi! (Pauza) Da, dobro ste čuli. Ja dolazim iz vrmena koje je za vas daleka budućnost.

PROFESOR: Ah, jel'te? Vrlo zanimljivo... A taj vaš debeli pojas, to je, u stvari, naprava za putovanje kroz vreme? Pretpostavljam da je ona izazivala ono brujanje od maločas?

X: Ovaj... da. Izvinjavam se. Taj zvuk nisam uspeo da eliminišem.

PROFESOR: Ovde slobodno možete da sklonite svoje oružje u džep. Od nas vam ne preti nikakva opasnost.

X (zbunjeno): Pa, jeste... Mogu i u džep... To o opasnosti vam je tačno... Meni od vas ne preti nikakva opasnost.

MARKS (začuđeno): Ali, gospodine profesore... a univerzalna sumnja?! Zar vi zaista prihvatate te tvrdnje o dolasku iz budućnosti?

PROFESOR: Logično da ih prihvatam, kao čovek koji nepokolebljivo veruje u stalni napredak Nauke! Samim tim, nije li logično da večni napredak Nauke jednom dovede i do nekakve, nazovimo je tako, Naprave za putovanje kroz Vreme?!

X: Sasvim tačno, gospodine profesore! Ali kako ja išta da vam objasnim preko ponora od jednog i po veka? Običan telefon bio bi za vas pravo čudo, o televiziji da i ne govorim... A tu su i vama neobjašnjivi problemi koje sam imao da tajno dođem u Berlin u mom vremenu, i uđem u ovu sobu, pod lažnim imenom, dok se misli da sam na sasvim drugom mestu... A ipak sam uspeo! Iz dva pokušaja, ali uspeo sam! Nije im pošlo za rukom da me spreče! 

PROFESOR: Ah, i vi imate idejne protivnike? Pa, jeste, to je večno...

MARKS: Ja vam ipak ne verujem! Korišćenje proizvoljno izmišljene terminologije nije dovoljno da nešto postane istina! 

X (hladno): No, pa onda mi ne verujte. (Mračno) U osnovi, to nema nikakvog značaja.

PROFESOR: Znate šta, gospodine Iks, pokušajte prvo da se koncentrišete! Molim vas recite nam pre svega svoje premise, a zatim sve to pažljivo razvijajte dalje...

X (mrmlja za sebe): Eto, počelo je štetno intimiziranje... Mislio sam da ne govorim ništa, ali eto... Dobrfo. Dakle: večeras, u ovoj sobi, nastaje osnovna ideja za jednu knjigu koja će potresti svet. (Pauza) Da, za knjigu koja će na moj vek imati uticaj kakav vi uopšte ne možete da zamislite!  

PROFESOR: Hmm... Vrlo zanimljivo. (Ljubazno) Sedite, molim vas. I poslužite se kafom, ako se još pije u vašem vremenu...

X: Hvala... Da, još se pije. (Šumovi sedanja. Sipanje i srkanje kafe).

PROFESOR (nestrpljivo): No? Ta knjiga o kojoj ste počeli?!   

X: Da... (Srkutanje kafe) Ona, razume se, ima određeni uticaj i negde od polovine vašeg veka, ali u mom... To delo štampano je u stotinama miliona primeraka... prevedeno na bezbroj jezika... 

MARKS (pokušavajući da prikrije uzbuđenje): To... to ne može biti!

X: O, još kako može biti, gospodine... (Pauza) Gospodine? 

MARKS: Marks.

X: Još kako može biti, gospodine Marks. Nisam planirao stupanje u lični kontakt, inače bih doneo jedan primerak, da vam pokažem. Sad, šta mogu, tako je ispalo... No, da skratim: knjiga profesora Ambrozijusa...

MARKS (ponavlja suvo): Knjiga profesora Ambrozijusa...

X: Jeste. Ideja za nju dolazi vam večeras, gospodine profesore, negde pred spavanje. Tako piše u vašem dnevniku, u tomu osmom... A original dnevnika večno stoji upravo gde sam ga danas zatekao kad sam stigao; pod staklom, i otvoren, je baš kao ovog časa, na strani na kojoj je za sada još samo datum... Znate, u mom vremenu cela ova kuća je već veoma dugo Muzej. 

PROFESOR (uzbuđeno) Muzej...  Moj dnevnik pod staklom... Ne može biti...  

MARKS: Pa da. Dobro kaže gospodin profesor... Ne znam zbog čega, ali i sam nekako osećam da u svemu ovome ima nešto pogrešno... Jeste li sigurni da nije u pitanju nekakva greška?

X: Nije. Šta bi tu moglo biti pogrešno?

MARKS: Ne znam, ali osećam...

PROFESOR: I meni je teško da poverujem...

X: Nema nikakve greške, osim što sam stupio u lični kontakt, iako sam to na svaki način hteo da izbegnem, neka sam proklet...

PROFESOR: Nemojte sada opet da se gubite, gospodine Iks! Taman ste počeli da govorite razumljivo. (Odlučno) Koncentrišite se. Hajde, probajte!

X (Uzdahne): Ne znate vi kako se ja sada osećam... Kako biste i mogli znati... Vi nikada niste videli svoje biste, slike, statue...

PROFESOR: Biste? Slike? Statue?

X: Ma jedva da je ostao neki kamen koji nije prerađen u vas! Fabrike opstaju proizvodeći samo platno za vaše slike... A na svima ste... Uopšte ne znam sa čime bih vam to uporedio... Eto, izgledate kao Mikelanđelov Mojsije. Samo, još mnogo, mnogo dostojanstvenije, inteligentnije, snažnije...

PROFESOR (Polaskano): Pa sad, što se toga tiče... A opet, kako je to moguće? Otkud sad ta slava u dalekoj budućnosti?... (Nakašlje se) Ovaj... pretpostavljam da me ima i u nekoj enciklopediji?

X: Ima vas u svim mogućim enciklopedijama! "Slava", kažete vi, ali slaba je to reč. Vi ste... vi ste kao Aristotel. Vekovima je glavni argument bio u "Tako je rekao Aristotel"; sada je to - "Tako je rekao Ambrozijus"... Samo, naravno, vaš uticaj u mom vremenu veći je od onog koji je Aristotel ikada imao.

PROFESOR: Ipse dixit Ambrosius... Uticaj mnogo veći...

X (tužno): Da... (Uzdahne) O, profesore, kako ste samo mogli to da nam učinite?

PROFESOR: (Zbunjeno):Da učinim? Šta da učinim? Šta sam vam učinio?

X: Napisali ste tu knjigu, eto šta! Naravno, vama ne zvuče cinično ni njen naslov "O Humanosti", ni podnaslov "O dobu koje neminovno dolazi", ali u mom vremenu tako zvuči i kad kažete "Dobar dan", a sve zbog nje! (Mračno) Izazvali ste zla kakva ne možete ni da zamislite. (S gađenjem) "Neminovno"! Ha!

PROFESOR: Ali, ja... ali-ali-ali-

X (Sumorno): Dok jedna polovina čovečanstva povlači sve moguće poteze ne bi li izbegla da i nju zahvati dejstvo vaše knjige - druga polovina živi u raznim varijantama jednog sistema koji se zaklinje u ljude a ljudi mu ne znače ništa... Inkvizicija je u poređenju sa tim obična šala, broj njenih žrtava zanemarljiv, način suđenja izrazito častan, ponašanje inkvizitora humano... (Besno) Kaligula je dete u kolevci u poređenju sa onima koji vladaju u ime vaše knjige, Makijaveli je naivčina...

PROFESOR: Čekajte, nemojte tako, gospodine Iks... o Bože! Ovo je besmisleno! Ja o toj knjizi znam manje nego vi. Vi ste je čitali, ja je još nisam ni napisao. Ali, nešto sigurno znam.Sve što sam ikada napisao bilo je humano, i svakako neću večeras iznenada od toga da odustanem. Nemoguće... Zar usled humanih ideja -

X (Mračno): Praktično nema ideje zbog koje ljudi ne bi našli povod da ubijaju. (gorko) Nemoguće! To što vi smatrate da je nemoguće ja sam iskusio na sopstvenoj koži! Ja upravo odatle dolazim!

MARKS: Ja ne bih da se mešam, ovde sam samo gost, ali ovo je besmislica! Kako jedna knjiga može sve to da izazove?

X: O, jedna knjiga još kako može svašta da izazove, gospodine. (Zbunjeno) Gospodine?

MARKS (Uvređeno): Marks! (Oštro i Ijutito) K a r I Marks!   

X: Ne vređajte se što zaboravljam... Tako sam zbunjen...  Profesore, profesore... Kako ste samo mogli?! 

PROFESOR (Tužno): Nisam ja to namerno... I šta sam to uopšte tako užasno napisao? Šta? Niste mi rekli, a optužujete me...   

X: Šta? Pa, eto... Vaše delo je, ustvari, nešto kao utopija... Šta god bio razlog, sve što ste vi rekli smatra se konačnim zakonom, apsolutno neminovnom i neizbežnom istorijskom nužnošću... (Uzdahne) Tolike smrti, toliki teror, a zašto? Ako je nekakav razvoj neminovan, zašto u njegovo ime ubijati? Neminovnost će se valjda i sama ostvariti, ako je baš toliko neminovna! (Besno) Zašto ubijati da bi se desilo nešto što će se i samo od sebe desiti? Zar ljudi time ne pokazuju nevericu upravo u tu istu neminovnost u koju se zaklinju?  

PROFESOR: Opet mi ništa niste rekli o sadržini moje knjige...    

X (Ljutito): Šta se vas tiče sadržina vaše knjige?! Zašto niste pronašli nešto neminovno kao što je Njutnov Zakon gravitacije? Nekakvo neminovno za šta se niko neće boriti, osim ako je potpuno blesav, jer savršeno je jasno da će se samo od sebe desiti hteo to neko ili ne? 

PROFESOR: Ali, ja još nisam ni -  

X (Besno ga prekida): Nikoga ne ubijaju zato što je protiv Zakona gravitacije! Nikoga ne zatvaraju zato što nije dovoljno oduševljen Zakonom gravitacije i ljudima koji ga sprovode na Zemlji! Niko nije u situaciji da ne sme ni da pisne, da ne bi omaškom rekao nešto protiv Zakona gravitacije! Zašto niste našli neku takvu pitomu neminovnost, koja nikoga neće gnjaviti? Neminovnost zbog koje čak ni ljudi ne bi hteli da se ubijaju, premda se sa njima sa njima nikad ne zna?

MARKS: Ali, smirite se, gospodine Iks! U redu, shvatamo, u vašem veku sve to ne smete da kažete, ovde smete, i neka... Izbacite to iz sebe. Ali, profesoru još ni ideja za tu knjigu nije pala na um; sami ste rekli.

X: Ideja! Molim, uzmite samo primer relativno blizak vašem vremenu; uzmite Francusku revoluciju... Vođe protivnika Monarhije završile su na sopstvenoj giljotini, a rezultat borbe protiv Monarhije bio je krunisanje jednog Cara! Kakve su neumitne istorijske zakonitosti mogle da dovedu do toga? Nikakve! Ko je to mogao da predvidi? Niko! Onda, šta nam to pokazuje, uvaženi gospodine profesore?!

PROFESOR: Pokazuje da se bez razloga toliko uzbuđujete. Možda je i vaš vek doživeo neki nepredvidljivi hir istorije? 

X(Besno): I jeste! Vašu knjigu!   

PROFESOR: Ne, ne. Mislim na neki novi hir, u vremenu koje je za vas budućnost. Šta ako je taj sistem tamo već nekako nestao? Mada... kome ja govorim...Vi ste to već proverili.

X (Zbunjeno): Pa, sad... (Uzdahne) U stvari, nisam proverio. Moja naprava može da me odnese samo u prošlost, i nazad, u moje vreme. Ali to je nebitno, jer sigurno se ništa nije izmenilo. ONO da nestane? (Smeje se gorko) Ne znate vi njih.

PROFESOR (Didaktično): Na sam dan pada Bastilje Luj XVI upisao je u svoj dnevnik: "Danas se nije desilo ništa vredno pomena"... Ovo je istinito, ali, uz samo malo truda, istoriji možete sami dopisati bezbroj takvih rečenica koje bi već sutra bile smešne. Zapravo, jednu ste već izrekli... "ONO da nestane"...  A zašto ne bi nestalo? Možda bi samo nekoliko godina u vašoj budućnosti te vaše reći izazvale smeh do suza?

X: O, kako bih voleo da ste u pravu, ali vi ne shvatate... Tamo postoji samo sistem, i nešto malo ljudi kao što sam ja, koji žive poput još neuhvaćenih miševa. Čitava konstrukcija je prevelika... Ona je sve... Ako se to sruši, ostaće samo gomila zbunjenih ljudi na ostacima... Kakva je radost živeti na nerašcistivim ruševinama Crkve nekakvog Boga za koga je iznenada nepobito dokazano da ne postoji?

PROFESOR: I zato ste prebegli kod nas, ubeđeni da su ovo Rajski vrtovi? 

X (Umorno): Nisam prebegao kod vas... Ja sam došao da vas ubijem. 

PROFESOR (Zapanjeno): Da... (Napeta pauza) Da nas ubijete?! 

X: Samo vas. Gospodin Marks ostaje živ, ako se ne meša. Detalje o vašoj knjizi nisam navodio upravo da bih mogao da ga poštedim... Ne bi valjalo da u ovom vremenu ostane neko ko o toj knjizi suviše zna. 

MARKS: Ali, kako ja mogu da se ne mešam? Kako da dozvolim da ubijete gospodina profesora? 

X (Ledeno-preteći): A kako to mislite da sprečite?!

PROFESOR: N-nemojte se mešati, Karl.

MARKS: Ali -  

PROFESOR: Ne, ne pomerajte se! 

MARKS: Međutim -  

X: Poslušajte profesora Ambrozijusa i ne pomerajte se! Spasite glavu u ime onoga što ćete vi uraditi u vremenu koje tek dolazi. Vi ste bezbedni, gospodine Marks. Nemam baš nikakvog razloga da ubijem nekog čija smrt u dvadesetom veku baš ništa ne bi izmenila.

PROFESOR: Hvala vam u Karlovo ime, ali... Zar i vama ne izgleda nestvarno da me čovek koji tek treba da se rodi ubije zbog knjige koje još nema?

X (Poučno): Ima trenutaka kada se nešto mora uraditi i preventivno.

PROFESOR (Gorko): Preventivno! Meni to više izgleda kao preuranjena osveta!

X (Zbunjeno): O-osveta? (Zamišljeno) Da nije reč o vama, gospodine profesore, bilo bi vam savršeno jasno da ovo nije nikakva osveta! Ovo je spasavanje jednog veka! Pratite me: ja vas ubijam, vi ste potom bezbedno mrtvi, vaša knjiga uopšte ne nastaje i, samim tim, ne vrši na moj vek nikakav uticaj. Istorija sveta posle godine 1900. teći će ka mom vremenu nekim sasvim drugim tokom... Neće postojati ni vaš sistem, ni njegove moguće ruševine...

PROFESOR: Ah, zato hoćete da me ubijete? (Tužno) Da... mora se priznati da tu ima neke logike...

X: Ubijajući vas ja uništavam čitav moj vek, ovakav kakav jeste, u ime nekog drugačijeg, jer, kakav god taj bio bez vaše knjige, ne vidim kako bi mogao biti gori... (Mrmlja) Jasno, nestanak vaše knjige ostaviće prazninu za nešto drugo, a vaša smrt ne leči moj vek od želje za naučnim razvojem društva... Mogu opet nešto da pronađu; nekakav sistem... ideju... a nema ideje od koje ne bi mogao početi neki pokolj... Ali, ipak... ne vidim šta bi to moglo biti...

MARKS: Ni mi, ali, ako mislite da će prihvatiti neku drugu ideju, i da će se sve na neki način ponoviti, onda ne shvatam zašto hoćete da ubijete gospodina profesora, i da žrtvujete svoj vek.

X: Ne shvatate zato što niste živeli u njemu, gospodine Marks. Mora se pokušati... (Uzdahne) Da... sve će se izmeniti...Mnogi ljudi neće se uopšte ni roditi, možda čak ni ja, jer sve je to stvar slučaja, a jedna ovakva gigantska promena uticaće i na ogroman broj sitnih događaja... Ali neki drugi ljudi će svakako postojati, i živeće čovečnije. (Tužno) Čitav taj vek neće ni znati da je spasen, i od čega je spasen, jer svega toga neće biti nikada, sasvim nikada, i to još od samog početka...

MARKS: Ne želim da vas mučim, ali niste razumotrili jedan paradoks.

X (Uzbuđeno): Kakav paradoks? Nema nikakvog paradoksa! Moj plan je savršen! Jednostavno: ja ubijam profesora, i onda-

MARKS: I onda vaš vek postaje drugačiji. Neka bude tako. Ali, samim tim, vi se iz tog drugačijeg veka nećete vraćati ovamo, da ubijete profesora, jer taj vek nije izazvao on, pa nećete imati razloga. Međutim, ako se ne vratite, profesor ostaje živ, i piše knjigu koja stvara vaš vek. Naravno, vi ćete se zbog toga vratiti da ga ubijete, ali to ubistvo će promeniti vaš vek, i onda opet nećete imati razigoa da ga ubijete, a u tom slučaju će on ostati živ pa ćete još kako imati razloga jer -

PROFESOR (S nadom): Pa da... Ma kako da mi je žao vašeg veka, sve je to uzaludno. Ovaj paradoks se nastavlja do beskraja.

X (Zamišljeno): Impresivno, zaista impresivno, kad čovek pomisli da vi, prirodno, ne znate ništa o literaturi mog vremena... Znate, u jednom našem delu raspravlja se upravo o vremenskim paradoksima... Da, to što ste rekli bilo bi za divljenje da tome slična nije samo varijanta starih, dobro poznatih sofizama... A i ja znam ponešto o njima... Gospodin Marks upravo mi je izložio varijantu sofizma o Krićaninu Epimenidu, koji tvrdi da svi Krićani lažu.

PROFESOR: Ali, ja-

X (Prekida ga oštro): U razvoju vidimo da, ako je to tačno, laže i Epimenid, jer i on je Krićanin, a ako on laže to znači da Krićani govore istinu... Ali, ako govore istinu onda je govori i Epimenid, te ispada da lažu... Tako je to nekako išlo, ne sećam se baš tačno... I taj se paradoks nastavlja do beskraja, i lepo zvuči, ali to ga ne čini istinom.

MARKS: Ali- 

X: Ne, nema više nikakvog "ali", gospodine Marks. Morao sam pravo ovamo jer, naprosto, nema ničeg važnijeg. Ali sigurno je da sam prvi. Da nisam, neko bi već ubio gospodina profesora, ili bi neko od ljudi Sistema odavno ubio mene, da spreče ovu moju akciju. (Ljutito) Ti manijaci bili bi u stanju da moj pronalazak koriste za zločine!  

PROFESOR (S prikrivenom ironijom): Je li moguće? Čak i za ubistva? (Zamišljeno) Ali, rezultati vaše, hm... misije ipak su neizvesni, jer niko, pa ni vi, ne zna šta će se desiti?

X (Tužno): Da, i hvala vam što saosećate... Možda je zaista onako kako je rekao gospodin Marks, i drago mi je što ne moram da ga ubijem. Jedan tako inteligentan mlad čovek svakako će stvoriti dela od određenog značaja... Možda sve to jeste tako. Možda je paradoks stvaran a moja akcija uzaludna, ali ja moram bar da pokušam nešto da učinim, a ovo ubistvo je jedino što mi pada na um...  

PROFESOR: Ma, da, ali, čak i ako vaš pokušaj uspe, da li će to istinski nešto resiti? Ljudi će, budimo iskreni, uvek naći neki razlog da se ubijaju; čitava istorija svedoči o tome.

X: Nemojte tako, gospodine profesore! I uopšte, svako dalje odlaganje egzekucije je surovo. Više nećemo odlagati! (Škljocanje zatvarača pištolja).

MARKS: Ali, sačekajte još samo trenutak! Imam jedno rešenje...

X (Oštro): Molim vas, ne prekidajte me, gospodine Marks! I meni profesorova smrt teško pada! Kako da ga ubijem ako me stalno prekidate? Mislite malo i na mene! Ne mogu da se koncentrišem, a moram da budem hladan kao led - 

PROFESOR: Vi hladni? (Gorko) Vi uživate!  

X (Zgranuto): Ja? Pa ja mrava ne bih zgazio namerno, ako ga vidim na vreme da mu se sklonim s puta! Meni je svako nasilje strano! I sam sam humanista; zar za to nije dovoljan dokaz ovo što radim?

PROFESOR (Gorko): O, da. Humanista je došao da, iz humanosti, ubije drugog humanistu, i time uništi svoj vek! Vi bolesnika lečite smrću, gospodine! Naravno, u vašem veku možda se previđa da se glavobolja ne leči amputacijom glave, ali ipak... (Uzdahne) Ako mi humanisti treba između sebe da se ubijamo, šta nam onda ostaje da zameramo zlikovcima?

MARKS: Gospodo, molim vas, smirite se! Imam rešenje!

X: Zaista? Teško mi je da poverujem, gospodine Marks, ali ako stvarno imate nešto što sprečava prolivanje krvi biću vam zahvalan u ime Čovečanstva!

MARKS: Rešenje je veoma jednostavno... Umesto da ubijete gospodina profesora Ambrozijusa, biće dovoljno da on obeća da neće napisati tu opasnu knjigu.

X: Hmm... (Napeta pauza) Da... ovo zaista zvuči dobro... Čudi me da to i meni nije palo na um... Doduše, u mom veku nastojanje da se nekome poštedi život doživljava se kao gubljenje vremena... Daa... Naravno, potrebno je da profesor da obećanje tako dubinski iskreno da ono prodre čak u njegovu podsvest, mada vi pojma nemate šta je to, pošto to još nije pronađeno...(Sumnjičavo) Ali, šta ako profesor ne održi obećanje?

MARKS: Vi ćete to lako proveriti. Prosto odete u svoj vek. Ako se nije izmenio... Ako je ova kuća još Muzej... Pa, bar vi uvek možete odmah da se vratite da ubijete profesora. Shvatate? Za vas, to je samo jedno malo odlaganje. Ništa ne rizikujete.

X: Pa da... Mogu da se vratim još juče, tako da ne možete da se pripremite, jer juče nećete o ovome ništa znati... Mislim, niste znali... No, gospodine profesore? Obećavate li?

PROFESOR: Pa, sad...

X: Ili ne pišete, pa nema samo vaše knjige, ili ipak pišete, pa nema ni vas ni vaše knjige... I pored, u mom veku toliko podvlačene, prosto neljudske širine vaših pogleda, ne može vam biti zanemarljiv ponuđeni predlog u kome vam preostajete bar vi. Šta kažete?  

PROFESOR: Pa sad... Kad se to tako pregledno izloži... A... pitam to samo uzgred... Jeste li sigurni da biste me zaista ubili ako ne obećam? 

X (Surovo): Kunem vam se u vas, što je najsvetija zakletva mog vremena, ubio bih vas kao psa! (Blaže) Ali sa velikim žaljenjem... 

PROFESOR: U redu, u redu... Evo, obećavam, neću napisati tu nesrećnu knjigu. Neću uopšte ništa o humanosti, za svaki slučaj... 

X (Zamišljeno): Pitam se, ako ste to zaista iskreno obećali, zašto nisam prosto nestao? Jer ako je niste napisali, nije bilo razloga da dođem, čak i ako sam uopšte rođen u tom izmenjenom vremenu... (Uzdahne) Prokleti paradoksi, potpuno će me sludeti!

PROFESOR: Nema razloga. Pa sami ste rekli, sve su to samo reči, a niko ništa stvarno ne zna o tome. Tek praksa može pokazati šta se zaista dešava, i najrazumnije je da odete i sve sami proverite. Mislim, pošto ste već popili svoju kafu... Zar ne bi upravo sada bio pogodan trenutak za tu neodložnu proveru?

X: U pravu ste... (Uzdahne) No, pa, treba ići... Vama posebno hvala, gospodine Marks. Pravo je zadovoljstvo sresti čoveka kao što ste vi; čoveka koji svojom britkom rečju ume da spreči krvoproliće, umesto da ga izaziva, kao neki... I eto... Poslednje zbogom, gospodine profesore. Iskreno se nadam da je ovo naš poslednji pozdav, jer, ako budem prinuđen da se vratim... vratiću se još juče...

(Tiho brujanje).

MARKS: Zbogom, zbogom... (Brujanje nestaje) Razvedrite se, gospodine profesore. Otišao je.

PROFESOR: Hmm... Pitam se da li je dovoljno otišao... Mislim, od njega je veoma lepo što ga više nema, ali... koliko će to trajati?

MARKS: Trajaće. Da je bilo razloga da vas ubije ne biste mogli ni da postavite to pitanje; ubio bi vas još juče, kao što je rekao. Ne, ne. Njegov vek se potpuno izmenio, jer vaše knjige zaista nema, i sada je tamo sve u najboljem redu.

PROFESOR (Tronuto): Spasli ste mi život... Kako da vam zahvalim? (Tužno) Mada, kad pogledate, koga ste spasli? Ko sam ja uopšte? Enciklopedije budućnosti ne sadrže više o meni ni najmanju belešku... Moje ime ne znači ništa... Nekom drugom prave kipove, ma ko to bio, a mi o tome nikada ništa nećemo znati.

MARKS: A možda i nema nikakvih kipova? Možda samo precenjujete ulogu ličnosti u istoriji?

PROFESOR (Uzdahne gorko) Eh, eh.

MARKS: Nemojte, gospodine profesore; ne budite tužni... Nije svakom dato da dva puta izmeni istoriju sveta kao vi, prvo pišući a zatim ne pišući. Toliki ljudi nisu izmenili ni istoriju sopstvenog dvorišta! Evo... evo, na primer, šta tek treba ja da kažem? Osnovana je pretpostavka da ću i ja nešto uraditi u životu, zar ne? Ali, da je to moje buduće delo od značaja od kakvog je bilo vaše, zar ne bi već neko došao i rekao "Ah, gospodin Karl Marks? Pa šta vam bi da ono napišete, čoveče?! Da samo znate šta ste izazvali!" I taj bi onda hteo da ubije mene, a ne vas, gospodine profesore. 

PROFESOR: No, ako vam je to kriterijum da procenite svoj uspeh... Pa, možda samo privremeno niko ne dolazi da vas ubije? Ili... ili, eto... moje knjige nema, i dvadeseti vek je sada nešto sasvim drugačije. Ne ubijaju se u ime humanosti, našli su neke druge razloge, a oko toga su toliko zauzeti da niko nije ni stigao da pronađe nekakvu napravu za putovanje kroz vreme... Možda samo zato niko ne dolazi da vas ubije?

MARKS (Tužno): Ah, vi to kažete samo zato da biste me utešili.

PROFESOR: Vi bar smete da pišete a da vas niko ne ubija preventivno... A vrlo je neprijatno kad neko dođe da preventivno -

(Kucanje. Otvaranje vrata.)

HILDA (Ubrzano): Oprostite što smetam, oprostite da li gospodin želi... da li želite... ja sam tu... da serviram malo hladnih narezaka uz večernje vino? (Koraci, zveckanje posuđa) Gle, upotrebili ste tri šoljice za kafu... Lepo ja kažem, ne smeta kad ih je više... A mačku sam izbacila u dvorište pa se posle baš ništa nije dešavalo, i onda sam zaspala u kuhinji, izvinite gospodine, odmah ću ja...

PROFESOR (Smeje se): U redu, Hilda, u redu. Da, servirajte nam to.

HILDA: Brzo ću ja, gospodine, mogli ste da mi zvonite, gospodine...To bih ja već donela...

(Koraci. Hildino mrmljanje, nerazgovetno. Zatvaranje vrata).

MARKS: Ništa se nije dešavalo... (Smeje se)

PROFESOR: I nama bi bilo najbolje da zaključimo da se ništa nije dešavalo. Kakve dokaze imamo? Treću šoljicu za kafu, koju će Hilda oprati? Znate... ako o ovome ikom progovorimo... U redu, za mene više nije važno, ali vi biste mirno mogli da zaboravite na akademsku karijeru... Po svoj prilici bi nas proglasili za umobolnike... Ne, ne... Ovo moramo držati u apsolutnoj tajnosti. (Zamišljeno) Znam, vi ste mladi, tek vam je dvadeset godina, vi biste tu sad rado nešto kao Gete u mladosti; nešto  smelo; nekakav Šturm und Drang... ali, zaboravite to! Mi nismo pisci, Karl, mi smo ljudi od nauke...  

MARKS: Shvatam, ali ipak... Ja... Ovo je nešto izuzetno... Zar ne bi mogla da se napravi makar mala beleška? Nešto u smislu da se otvori tek mnogo posle autorove smrti? Zar da svet nikada ne sazna za ovo?! 

PROFESOR (Uzdahne): Eh, umoran sam, i nemam snage da sada razmišljam i o tome. Ja svakako neću, a šta ćete vi uraditi pokazaće budućnost. Ako ostavite belešku neko će je možda jednom naći, ako je ne ostavite neće, i to je sve. Uopšte, za večeras mi je dosta daleke budućnosti. Ali u bliskoj nam dolazi večera, i naše vino nas čeka. Nego... Vi ste, u stvari, došli da me pitate za mišljenje o nekoj vašoj knjizi... kako se ono zvaše...

MARKS: "Kapital"... Ali, za sada imam samo naslov. (Uzdahne) Sve mi se čini da će mi biti potrebne godine i godine rada...  

PROFESOR: Dobro, ali... Znate, Karl... Evo, sami ste videli šta se meni desilo... Poslušajte me, budite veoma oprezni kad pišete! Naročito se čuvajte svake Neminovnosti i Nužnosti. Videli ste do čega to može dovesti. A nestanak moje knjige, kako reče naš posetilac, napravio je mesto za neku drugu koja bi mogla uticati na njegov vek, željan naučnog razvoja društva... Šta ako se dokopaju vaše knjige, kao moje, pa izazovete ko zna šta, a onda stvarno dođe neko da vas ubije?

MARKS (Uzdahne): Hvala vam što brinete za moju bezbednost, gospodine profesore, ali ja nisam ni u kakvoj opasnosti... Ni uz najveći napor mašte ne mogu da zamislim šta bi jedno delo pod naslovom "Kapital" ikada moglo da izazove...

(Kucanje. Otvaranje vrata. Koraci. Zveckanje posuđa.) 

HILDA (Ubrzano): Izvolite, sve je tu! Evo, gospoda nisu dugo čekala, nadam se, sad ću ja to sve, gospodine, a mačka je u međuvremenu nekako ušla kroz prozor i opet je razbila jednu činijicu (Gunđa) Ta životinja kao da misli da mi ovde imamo nekakav višak vrednosti...

(Hildin glas pretvara se u potpuno nerazgovetnu bujicu reci, to mrmljanje se utišava do nestajanja).

KRAJ

- 16 -