Početna

Arhiva

Kontakt

 

IN-OUT

 
DODATAK
 

 

 

 


Piše: Dragan Aleksić


Mala srpska komedija

(Komedija u dva dela)

LICA:
Stevan Joksimović, prvi muž
Momčilo Stepić, drugi muž
Mirjana Joksimović, prva žena
Dobrila Stepić, druga žena
Komšija (Deux Ex Machina)
 

PRVI DEO

PRVA SCENA


(Dnevna soba. Nameštaj i predmeti su se već mogli videti u nekom stanu, ali ovde je neukus naglašen. Nizak sto prekriven tabletom domaće radinosti. Fotelje sa presvlakama jarkih boja. Na stolu kristalna vaza sa veštačkim cvećem. Dva ležaja na rasklapanje sastavljena u slovo "G" takođe sa prekrivačima i jastučićima. U jednom uglu televizor na stočiću, u drugom lampa na mesinganom stalku sa abažurom od plastične tkanine. Na zidovima par goblena. Na podu tepih, nejasna mešavina boja među kojima preovlađuju plava i zelena. Visi luster. Na njemu svetlozeleni ukrasi sa zlatnim šarama. Na prozoru u dubini zavesa od orlona sa volanima i aplikacijama. Draperije od bordo pliša. Dobrilla Stepić (II žena) u slobodnoj proceni nepunih četrdeset, nervozno dovršava spremanje sobe, ali je prekida zvono na vratima. Pošto žurno, ali plašljivo odlazi i otvara, obazrivo ulazi Stevan Joksimović (I muž) u odelu od listera, košulja i kravata, u ruci oveća poslovna torba. Očigledno, pred nama je poslovan čovek koji je pregurao četrdesete godine života.)

I MUŽ: Uf, jedva se izvukoh, Dobrila. Čekaju, bogati, petak sa onolikom isporukom franko rezane građe! Bestraga im glava! Je li, je l' ovde sve u redu?
II ŽENA: Sve u redu i sve po planu! Nego, kako si prošao sa onom tvojom?

Stevan seda na ležaj, otvara torbu i vadi jednu fakturu. Čita, zatim odsutno.

I MUŽ: Kojom mojom...
II ŽENA: Pa sa tvojom gospođom suprugom, šta se praviš sad?
I MUŽ: (Dok čita) A... to! Žena ko žena. Šta tu... ima da se... priča...
II ŽENA: Ama pričaj kako je prošlo? Je l' sve kako smo planirali?
I MUŽ: Dobrila, pusti me da pročitam ovu fakturu! Tamo sam žurio, pa da mi nisu nešto podvalili.
II ŽENA: Lepo za početak! Blago meni, trebalo bi i ovo naše da fakturišem.
I MUŽ: Jao, žene, žene! Ti si mi važnija od fakture, ali samo trenutak, da pogledam...
II ŽENA: (Odlazi ss prekrštenim rukama do prozora) Sve bolje od boljeg! Kao da sam ja došla kod tebe u firmu, a ne ti kod mene u stan!
I MUŽ: (Savija fakturu i vraća je u tašnu) Evo, evo, nisi ti došla kod mene u biro, nego ja kod tebe u gajbu. Nema more, nema ljubomore, evo gledam te pravo u oči! Ti, pa ti i eto ti!
II ŽENA: (Dobrila se vraća i seda pored Stevana) Hvala Bogu kad si se smilovao. Pričaj sad kako je bilo?
I MUŽ: Ništa neobično, kažem ti. Rekao sam Miri, slušaj ovaj vikend ću biti zauzet, imam jedan poslovni ručak u subotu i da vidim neko dobro tu Preko, a tebi bi bilo dosadno. Nego, dobro bi bilo da posetiš mamu na Mlavi. Imaš tamo ono Šatonjsko vrelo, a vazduh će ti prijati, red je pokatkad roditelje obradovati.
II ŽENA: I pristade, veliš, lako?
I MUŽ: Nego šta! Još mi kaže: "Stevane, mili moj, prazno ću se provoditi bez tebe." Nemoj, reko', da bude neki muškarac izvečera s celom istinom, ha, ha.
II ŽENA: A ona, šta reče?
I MUŽ: Jezik pregrizo, kaže. Nego da se paziš na putu. Čarape uveče ne skidaj, kad si tako navikao, da ne nazebeš.
II ŽENA: E, kod mene s čarapama u krevet neće moći!
I MUŽ: Onda ćeš ih sama skidati, ha, ha.
II ŽENA: Ne budali, nego reci šta je dalje bilo?
I MUŽ: (Prilazi II ženi i grli je) Pa ništa. Onda se zagrlismo, ovako, pa se izljubismo i da vidiš, Mira se kao zaplaka.
II ŽENA: (Izvlači se iz zagrljaja) Stvarno zaplakala?
I MUŽ: Nego šta! Vala, mislim se, kao da znaš zašto plačeš!
II ŽENA: Uf, da znaš da si važan!
I MUŽ: Što? Šta hoćeš da kažeš? Ne valjam vam sigurno?
II ŽENA: (Ironično) Ni govora! Evo, i mene oblivaju suze radosnice, ha, ha.
I MUŽ: Čekaj, stvarno, kako si ti završila posao?
II ŽENA: Po kratkom postupku. Ako ti Momčilo, moraš kod majke, rekoh, ja kod svekrve ne moram i neću! Popreko me gleda i podbada li podbada. A moja majka čeka ćerku i zeta još od prošlog meseca! Očuh mi lekove nema, a mami ni onih šest rolni zelene vune nisam odnela. Zato idemo ili kod mojih, ili svako svojim putem!
I MUŽ: A šta da se čovek predomislio, pa pošao sa tobom?
II ŽENA: Ne brini! Znam ga ja. Keva njemu ugađa kao da je novorođenče: papci u saftu, beli mrs, a na kraju najvažnije: pune torbe kad pođe. Tipovala sam na njegovu veliku ljubav prema zavičaju i tu promašaja nema.
I MUŽ: I ode bez reči?
II ŽENA: Ma kakvi! Šta će tužan reći rodu i komšiluku? Zašto sam toliko digla nos? Uopšte, naše rastanke ne voli, ali sledeći put neće to tako proći makar me na krkače nosio. Nego, pre no što pođe, virnem u njegovu tašnu – sve najlepše poneo! Čistu pižamu, donji veš, more i mašnu. Šta će mu mašna u selu? Hm, da nije i on nešto zamesio?
I MUŽ: Gle, gle! Navodno čezne za mnom, a ovamo ljubomorna na muža?!
II ŽENA: Nije to, ali ne volim da me pravi budalom...
I MUŽ: A ti njega sa mnom? To nikom ništa?
II ŽENA: Čekaj, za koga ti navijaš? Za tigra, ili za lava?
I MUŽ: Za socijalnu pravdu i jednakost! To i moja stranka propoveda.
II ŽENA: Pa što nisi otišao u stranku, a ne kod mene? Proveo bi se po planu i programu.
I MUŽ: Slušaj Dobrila! Ne mešaj mi politiku u ovu našu bračnu prevaru! E, što sam ti ja poštenjačina. Pristao bih da me žena vara sa trojicom, samo da sam s tobom, a ti ljubomorna na muža! Tako meni i treba.
II ŽENA: Ma nije to, već onaj moj kad je pošao, ostavio ceduljicu na komodi i napisao: "Nemoj mnogo da švrljaš, nego se odmori. Voli te tvoj Moca." I paklo mentol filtera pored...
I MUŽ: Još si dobro prošla. Ona moja ostavila vodu u kupatilu, umalo u predsoblje da procuri.
II ŽENA: Opet, čudi me da je onaj moj zaboravio pribor za brijanje...
I MUŽ: A mene čudi da u posetu majci oblači najlepšu haljinu.
II ŽENA: E moj Moco, crni Momčilo!
I MUŽ: Jest, što kažeš: Miro, Miro, hoće li biti: ispod Mire sto đavola...
II ŽENA: ... vire, ali pusti to. (Prilazi i naslanja glavu na njegovo rame) Nego, Stevo, petak nam zamiče preko simsa. Imamo dva dana i dve noći – punih četrdeset i osam časova!
I MUŽ: Oho, dupla dnevnica! A što ti to meni? Da ti nije mnogo?
II ŽENA: Pa ne znam, ha, ha. Zavisi kako ću da te serviram, ha, ha.
I MUŽ: Pre svega, da napravimo plan! Ustajanje oko ossam. Zatim doručak, umivanje, kafica... Ti posle možeš u kujnu, a ja malo u sobu...
II ŽENA: (Skoči) Ma šta mi reče! Izbeglice iz braka ne znaju ništa bolje, nego da se igraju braka. Šta je ovo naše: seminar za bračne polaznike, ili smo mi hteli da bežimo sa tih časova, a?
I MUŽ: Ne, nemoj da se čudiš! Navike su navike. Posle ručka ti svakako moraš da opereš sudove, a ja moram malo da dremnem, to obavezno. A za subotu uveče – kaži dragička! Kad se komšiluk smiri, mogli bismo da se išunjamo u neki restoran. Zar nije super ideja?
II ŽENA: Sve lepše od lepšeg! Tako si, dakle, zamislio naš vikend u dva dana, u četiri zida i u četiri oka? Da zna moj crni Moca, platio bi ti kao suprug siteru dok je on na putu!
I MUŽ: (Prilazi i grli je) E njemu bi ja to učinio po posebnom popustu!
II ŽENA: (Izvlači se iz zagrljaja) Slušaj Stevane, znaš šta si mi sve šaputao u firmi, u liftu, a tek na onom putu, one noći u Stalaću?
I MUŽ: Znam, sećam se! E, da te tada nisam osvojio, od ovoga danas ne bi bilo ništa!
II ŽENA: Od čega danas? Od pranja sudova, popodnevnog izležavanja, ili od nečeg drugog?
I MUŽ: Od nečeg drugog, naravno, ali i od ovog što si nabrojala. Pa sama si rekla: dva dana, četrdeset i osam časova, iha, imamo vremena!
II ŽENA: (Odmakne se pa ga pogleda besno) Ijao, potpuno ću se razočarati! Pa zar smo zato izmajmunisali ono dvoje naših siročića?
I MUŽ: Čekaj, ne duri se! Najvažnije da smo zajedno!
II ŽENA: (Malo glumatajući, malo izazivajući) Ijao, šta me snađe sa ovim čovekooom...
I MUŽ: (Prilazi joj i grli je s leđa) E sad ću ja da ti pokažem šta te snađe, pa ćeš posle da mi pričaš šta te snašlo!
II ŽENA: (Bajagi se izvlači) Muža sam namagarčila, stan mu stavila na raspolaganje, a on fakture, sudovi, dremka... Strašno!
I MUŽ: (Povlači je i sedaju na jedan ležaj) Hodi ovamo, pa posle kaži šta je strašno.
II ŽENA: (Već mazno) Rekao bi čovek: romantična duša, a ko od brega odvaljen.
I MUŽ: (Povali je na ležaj) E sad ću ja da ti pokažem šta je romantičan breg i kako izgleda odvaljena duša, ha, ha...

Zamračenje – uz kikot dvoje na krevetu i malo vriske probija muzika kratko, zatim tajac i čuje se ključ u vratima. Svetlo. Ulaze II muž, Momčilo Stepić i I žena, Mirjana Joksimović. Pošto koraknu u sobu, ugledaju dvoje na ležaju i ostanu ukočeni.
 

DRUGA SCENA


I ŽENA: Jokso, čoveče, šta je ovo?!
II MUŽ: Neverovatno. Ovo neće izaći na dobro...
II ŽENA: Grom i pakao, pa otkud ti Momčilo?
I ŽENA: (Polukružno prilazi krevetu i zagleda) Ama je l' ovo moguće? Pa to je onaj moj!
II MUŽ: Moja rođena žena u mom stanu sa drugim! Ne, ne, ovo samo infarkt leči!
II ŽENA: (Skoči i namešta se. Zatim muži sikčući) Aha! Sad mi je sve puklo pred očima! Zato ti ne ponese aparat za brijanje. (Stevanu) Ko veli, odmah se vraćam...
I MUŽ: (Svojoj ženi Miri) Zato ti samo jednu i najlepšu haljinu uze, crna Mirjana. Bolje da si se u crno obukla kad me ovako sahrani!
II MUŽ: (Teatralno šeta i krši ruke) Ama šta je ovo ljudi moji?
I MUŽ: (Besno prilazi prvoj ženi) Ko ti je ovaj?
II ŽENA: (Iza njihovih leđa, stidljivo) To je moj muž...
I ŽENA: (Ohrabri se i sikne na prvog muža) A koja je ova tebi?
II MUŽ: A to je moja gospođa Dobrila... (Ženi) Jao, Doco, Doco!

Sad žene uzmaknu u jedan ugao i deluju zajedno.

II ŽENA: Ijao, mangupi jedni i bestidnici!
I ŽENA: Ne, pa ovo je da čovek iskoči iz sopstvene kože! Blamaža kakvu skoro nisam videla!
II ŽENA: Blamaža je lepa reč! Svinjarija kakva se samo primitivcima događa.

II muž raširenih ruku i bespomoćno prilazi I mužu.

II MUŽ: Pomozite ako grešim, ali moja žena me vara sa suprugom gospođe s kojom ja opet varam svoju ženu, zar ne?

Prvi muž prilazi drugom i pruža mu ruku.

I MUŽ: Isti moj slučaj, ama nalik kao jaje jajetu. (Energično) Dozvolite da se ipak upoznamo: Inženjer Stevan Joksimović, privatni preduzetnik!
II MUŽ: (Mlitavo i neodlučno) Sad da kažem da mi je milo, u ovakvoj situaciji, jelte, nije mi malo... Momčilo Stepić, Moca me zovu...
I MUŽ: (Povlači ga dalje od žena) Videste li vi ovo pobogu i zaboga?!
II MUŽ: Ma kako da ne vidim jadi me vid'li! Znate šta, žene su, žene su... ma nemam reči! Trebalo bi ih lepo isprebijati kao mačke, verujte!
I MUŽ: I toga je bilo dok smo bili mlađi, ali, molim vas, danas smo mi u ozbiljnim godinama...
II ŽENA: (Kao govori prvoj, ali gleda da muževi čuju) Gad jedan! Da me ovako ponizi i osramoti.
I ŽENA: Znate da mi dođe da odem bestraga, da me nestane sa kugle zemaljske.
II ŽENA: Ma nemojte? A meni je možda do pesme i igre, je li?
I ŽENA: Ne znam do čega je vama, ali strašno je kad se jedna poštena žena baci u naručje probisveta!
II ŽENA: A vi ste ta poštena gospođa, ili hoćete da i ja budem poštena pa da vam kažem ko ste?
I ŽENA: Iju, pripazite malo na domaće vaspitanje!
II ŽENA: Slušajte, nemojte mnogo da se folirate, jer meni može za čas da prevrši.
I ŽENA: Šta? Još mi je samo ovo trebalo! Momčilo, molim te kakav je ovo način?!
II ŽENA: Alal vam vera! Pazite samo da se ne obratite na pravu adresu, ha!
I ŽENA: Ijao, pa da! Sad svašta mogu da doživim! Prevršila je dara meru! (Ustaje, ali očigledno ne sa namerom da ide) Moram da idem i to smesta! Momčilo!
II ŽENA: Imaš ukusa, nema šta! Dajem ti tog musavka! Hajde, vodi ga!
I ŽENA: (Iskrlješti se na drugu, ali gleda da i muževi vide) Je l' da?! Odlično! A vi ćete lepo nastaviti tamo gde ste stali, ha, ha! Ne, ne, toliko nisam luda!

Ustaje drugi muž i staje u sredinu šireći ruke prema svima.

II MUŽ: Aman-zaman! Stanite ljudi, čekajte žene, kumim vas Bogom! Šta je tu je! Gore biti ne može. Svi smo krivi i niko nema pravo da se ljuti. Sreća naša što smo ovako učetvoro, jer da smo u neparnom broju bilo bi povuci-potegni. Nego, znate šta? Ostanite vas dvoje malo kod nas, da posedimo, da popričamo, sve će se srediti, verujte.
I MUŽ: Da, da, ne znam kako mislite, prijatelju? Da vaša supruga i ja ostanemo kod vas i moje žene, ili moja gospođa i ja kod vas i vaše, jelte, supruge... Uf!
II MUŽ: Uf, što rekoste, nezgodno, majku mu... Čekajte ovako! Znate šta, ostanite VI kod NAS, pa sad neka shvati kako ko želi. Šta velite?
I MUŽ: Može, može! Odlična ideja, kad vam ja kao preduzetnik to kažem! Uostalom, tu su i gosti i domaćini, a ko je baš ko, videće se, objasniće se...
II ŽENA: (Krši ruke) E, ovde se više ne zna ni ko pije, ni ko plaća! Sačuvaj me Bože i sakloni!
I ŽENA: Zbilja, pa šta mislite vas dvojica?! Nismo vam mi belo roblje!
II ŽENA: Kad bih samo znala gde je kraj ovom čemeru što me snađe!

I muž spontano ustaje i prilazi joj.

I MUŽ: Ali Dobrila, dušo...

II muž hitro skoči ispred prvog.

II MUŽ: Pardon! (II ženi) Dobrila, budi malo prisebnija, molim te!
I ŽENA: (Drugom mužu) Ijao, ne prepoznajem te Momčilo! Šta ovo znači?!
II ŽENA: Kako, kako, čekajte, čekajte?!?!

Kratka pauza posle koje I muž ustaje i počinje nervozno da šeta.

I MUŽ: Ne, ne, ljudi moji, ovo više ne pije vodu! Ne, stvarno, zapali smo u nemoguću situaciju! Izludeću, majke mi.
II MUŽ: Da je teško – teško je vala...

Muževi se povlače na ležaj, sedaju, hukću i raskopčavaju košulje oko vrata. Potom se zagledaju u žene.

II MUŽ: Nego, šalu na stranu, gledam ove naše, ama liče kao jaje jajetu!
I MUŽ: (Kao zagleda) Da znate da ste u pravu, bogati! Ama ne kao jaje jajatu, nego kao žumance žumancetu, na časnu reč!
II MUŽ: Ne, što jest – jest! Lepe su, oko da vam stane!
I MUŽ: (Šaljivo lupi drugog po ramenu) Gde ih nađosmo, da mi je da znam.
II MUŽ: Ama sve sija na njima. Da me sada pitate: koja je lepša, ne bih umeo da vam kažem!
I MUŽ: Toliko sam proputovao i u različitim društvima bio, ali nisam video ovako lepe žene na jednom mestu.
II MUŽ: I tako nalik jedna drugoj, ama ko pljunute, na časnu reč!

Muževi nastaviše tiše, ali uz više gestikulacije. Sa druge strane, žene preuzimaju dijalog.

II ŽENA: Čuste li vi ovo, draga moja! Kakav smo samo propagandni program doživele.
I ŽENA: (Diskretnije) Trpaju nas u istu vreću, a svi smo mačke u džaku!
II ŽENA: Eeeh, najbolje da predahnemo malo...
I ŽENA: U pravu ste. Baš kažem onomad: ženski poslovi – prava robija.
II ŽENA: Kome pričate? Dok uveče skuvam, dok properem nešto – već ponoć! A ujutro posao čeka.
I ŽENA: A tek ova skupoća! Pa sad – snađi se ako umeš.
II ŽENA: Jelte, a daje li vam muž za kuću koliko je potrebno?
I ŽENA: Mislite, moj muž meni?
II ŽENA: Pa naravno! Neće valjda moj muž vašu kuću izdržavati.
I ŽENA: Da, da! Pa daje, daje, ali na kašičicu, što kažu.
II ŽENA: A moj, vidite, daje! Široke je ruke, ne mogu da kažem.
I ŽENA: Ovaj vaš?!
II ŽENA: Da, moj Momčilo, što se čudite?
I ŽENA: Ma hajte, molim vas! Vi ga ne poznajete dobro. Taj čuva pare kao da drži zmiju u džepu.
II ŽENA: (Unese se prvoj u lice) Ja rođenog muža ne poznajem? To mi vi kažete?
I ŽENA: Ne, ne, ne kažem. Možda ima situacija kada je galantan, ali mislim ovako u principu...
II ŽENA: Slušajte vi, da nisu vaši prohtevi i u kući i van kuće malo preveliki kad vam ni jedan nije dobar?
I ŽENA: (Dureći se) Pa ako je vama daj šta daš dovoljno, meni, vidite, nije.
II ŽENA: Nijedan, draga gospođo, nije sa mnom na daj šta daš, nego sam ja sa obojicom: uzmi koliko hoćeš i kvit!
I ŽENA: Oho, onda bih ja kod vas mogla još i na dopunsku nastavu!
II ŽENA: (Nadmeno) Ha, ne verujem da sam stručna za sve oblasti u kojima ste vi slabi.

Muževi se malo uzvrpolje, onda ustaju i kao spontano prilaze ženama.

II MUŽ: Gledamo vas, vas dve se site ispričaste...
I MUŽ: ... a što nama krče creva – to nikom ništa, a?
II MUŽ: Kako bi bilo da svo četvoro nešto onako pregrizemo?
II ŽENA: (Ustaje) O, to bar nije problem! Spremili smo mi za ceo vikend!
II MUŽ: Kako VI? Valjda MI draga?!
I ŽENA: A gde ti je ono što smo mi doneli?
II MUŽ: Aha, pa da i mi smo... da kažem, ni vi niste praznih ruku... Uf! (Odlazi i donosi jedan zembilj sa hranom) Evo, ako se i hrana složi kako smo se i mi sastavili, bar ćemo apetite smiriti.
II ŽENA: Apetite? Ko bi još znao vaše apetite. (I ženi) Hajdemo, gospođo. Začas ćemo mi to...

Žene odlaze. Ostaju Stevan i Momčilo.
 

TREĆA SCENA


Muževi sami.

STEVAN: (Duboko uzdahne i sruči se na jedan ležaj) Auuuh! Pa dobro prijatelju, da nas je neko pitao – šta nam je sve ovo trebalo?
MOMČILO: (Šeta i mlatara rukama) Kakvi trebalo? To što nas je snašlo ni najrođenijem neprijatelju ne bih poželeo. (Trgne se) A, izvinite, zaboravih kad smo se predstavljali, kako ono beše?
STEVAN: (Mrzovoljno) Bolje bi bilo i da zaboravite... Stevan, Stevan Joksimović, preduzetnik...
MOMČILO: (Pruža mu ruku) A, da, privatnik, dobro se sećam! Momčilo Stepić, inženjer.
STEVAN: Au, čoveče, ala mi povukosmo đavola za rep!
MOMČILO: Mi njega za rep, a on nas za nos! Dobro, gde je nađoste, molim vas?
STEVAN: Mislite ovu moju?
MOMČILO: Ma ne brate! Ovu moju?
STEVAN: Kako gde? Pa ja sam nju zaposlio kod mene u firmi.
MOMČILO: A ranije je niste znali?
STEVAN: Poznavali smo se i ranije, ali samo onako, iz viđenja...
MOMČILO: Hm, tako znači... A ja već mislio da nije neki inat, ili osveta...
STEVAN: Taman posla! Znamo se više od godinu dana.
MOMČILO: Au, bogati! Ma ne, ja sam budala! Treba takve vazdan žedne preko vode prevoditi.
STEVAN: Pa sad, ne bih rekao da ste preko vode prevođeni, a žeđ ste, vidim, našli načina da utažite...
MOMČILO: (Nervozno) Pustite sad to! Jedno lepo poznanstvo koje je po inerciji dospelo skoro do intime... Ništa drugo. Nego, opet da se vratimo vašem slučaju, gde baš vi da se nađete u toj igri?
STEVAN: Znate šta gospodine, ovde nema vašeg ili mojeg slučaja, jer su stvari veoma izukrštane. Drugo, pitate kako ja da se nađem u svemu tome. A što? Zar ja nisam još uvek dobrodržeći muškarac?
MOMČILO: To ne kažem, svaka vama čast! Mislio sam gde baš vi da budete Mirin muž?
STEVAN: E, opet malo da pojasnimo problem, gospodine Momčilo. Vi ste rekli da se vraćate na moj slučaj, ali gospođa Dobrila je vaša žena! Vidite kakvo je naše vrzino kolo? Nećemo se lako izvući.
MOMČILO: Tim pre što je vaš slučaj sa mojom ženom očigledno uspeo?
STEVAN: Šta da vam kažem? Zatečen sam u vašem stanu sa vašom suprugom i u vašem odsustvu. Imate sve na dlanu, pa procenite sami.
MOMČILO: Šta hoćete da kažete? Pa nije moja Dobrila sa ulice, molim vas. Govorio sam joj: "Obraz da mi čuvaš, inače mi ne izlazi na oči!" S te strane možete biti mirni. Ona je živela u čestitom braku!
STEVAN: Naravno, naravno! Uredna, tačna, disciplinovana. Bilo mi je pravo zadovoljstvo...
MOMČILO: Ma nisam mislio u poslu!
STEVAN: Pa ni ja nisam mislio na firmu...
MOMČILO: Uf, pa ostavite se čoveče moje žene! Nego vaša Mirjana, nemojte da se vređate, ali vrtela se oko jednog uniformisanog lica preko mesec dana...
STEVAN: Da, da, onako krupan, sa velikom torbom preko ramena?
MOMČILO: Tačno! Da niste i njega uhvatili?
STEVAN: Ja nikoga ne hvatam, gospodine! To je poštar. Dugo je opsedao, vi znate za mesec dana, a ja znam za oko pola godine, no to je bilo bez posledica. Nego, da niste primetili jednog advokata u njenom društvu?
MOMČILO: Advokata? (Razmišlja) Ne sećam se... Jednoga znam, ali on je bio član neke disciplinske komisije...
STEVAN: A ne, njega znam. Stošić, radio je u ES-DE-KA, pa prešao u službu platnog prometa. Nemam nameru da vas tešim, ali bezopasna figura, verujete. U dve reči – ženski petko!
MOMČILO: Mene da tešite? Zašto bih ja bio toliko povređen?
STEVAN: Pa mislio sam, ukoliko gajite iskrena osećanja, jelte...
MOMČILO: More kakva iskrena osećanja, prijatelju. Obojica gajimo guje u nedrima, a dokazi su više nego očigledni. Biće da njih dve vode svoju politiku, a mi smo tu samo marionete! Zbilja, kad pomenuh politiku, u kojoj ste vi stranci?
STEVAN: Nevažno, dragi moj, potpuno nevažno i za stranku i za mene. Znate, ja sam vam pomalo tradicionalista, pa ne mrdam od komunizma...
MOMČILO: A, "Julovac", znači?
STEVAN: Tako nešto, ali samo simpatizer.
MOMČILO: Ako su te simpatije kao prema Dobrili, onda ste vi politički veoma angažovani.
STEVAN: A, ne! Znate kako se kaže: politika je velika kurva...
MOMČILO: Hm, ovaj, apropo malopređašnjeg, da niste malo preterali...
STEVAN: O, oprostite! Na Dobrilu nisam ni pomislio... Mislio sam, ove naše stranačke furtutme i zavrzlame. Svaki ozbiljniji čovek radije se drži po strani... A vi ste u nekoj partiji, ili...?
MOMČILO: To me ne pitajte, ranu novu mi ne otvarajte! I šetao, i lupao u lonce, i nadao se kakvim-takvim promenama, ali evo šta sam dočekao.
STEVAN: Dakle opozicija, to sam i mislio.
MOMČILO: Zašto? Šta fali? Da vam nisam suprugu možda zatrovao?
STEVAN: He, he, nemojte da se ljutite, ali rekli ste da ste sami mnogo više otrovani. Uostalom, ja sa ženama o politici ne volim da pričam!
MOMČILO: Kako sad to? Pa "Julovci" su prilično osmomartovci?
STEVAN: A ne, kod mene se zna! Partijski program je jedno, a porodična pravila nešto sasvim drugo.
MOMČILO: Imate li možda pravila i za akcije van porodice?
STEVAN: E, pa to bi više pristajalo opoziciji koja je vazdan za neke promene.
MOMČILO: A znamo mi i vaše promene po brakovima gde žene čitaju sudove, a muževi peru novine, ha, ha.
STEVAN: Znate, znate, kako da ne znate kad ste se ovako umešali!
MOMČILO: (Ustaje i diže ruke) Polako gospodine! Supruge su nas bacile u arenu, a politika će nas potpuno dotući! Pa nismo mi poslanici i nije ovo onaj naš parlament, bogamu!
STEVAN: E, nemojte tako, ha, ha! Naše dve biračice glasale su za nas i to po dva puta. Za jednoga, tajno, za drugog javno, ha, ha!
MOMČILO: He, he, šala je lepa stvar, ali situacija je ozbiljna. Morali bismo i nas dvojica da se odlučimo, pa da za nešto glasamo!
STEVAN: Kako to mislite?
MOMČILO: Pa lepo brate! I jednom i drugom jedna je žena, a druga nije. Pa sad da se opredelimo.
STEVAN: A, to mislite? Nema problema! Vi birajte, a meni šta ostane – to ću uzeti. A bila moja žena – a ne bila, ja se sekirati neću!
MOMČILO: Nema šta – komunista od glave do pete! Sve je naše, sve je društvena svojina i svi imamo pravo na sve! E, pa vidite, ovde to neće moći tako osim ako ne mislite da svi živimo u četvoročlanom kolhozu?
STEVAN: Ni govora! Ovo su nova vremena! Mi, mislim vi, opozicija, jelte menjate svet! I šta hoćete? Da izaberemo svoje žene, da pružimo mali prst i da pljucnemo, kao, puj, produži bedo! Revolucionarne promene, novi svetski poredak, nema šta!
MOMČILO: Pa šta da radimo?
STEVAN: (Priđe mu intimnije) Šta mi sad možemo da menjamo? Da vam kažem pošteno – birao ja, birali vi – isto nam se hvata!
MOMČILO: A mislite... Pa da... Ustvari?
STEVAN: Da budem još pošteniji: biram li ja svoju, ili vašu ženu – obe su moje. Birate li vi – isti slučaj. Kako onda da izaberemo?
MOMČILO: Ali čekajte, brak je... odnosno, brakovi su u pitanju!
STEVAN: E tu ne dirajte ni za živu glavu!
MOMČILO: Ne razumem?
STEVAN: Brak je brak i ostaje brak! Da nismo bili u braku, ne bismo ni uleteli u brakolomstvo, a iz te nevolje ništa nas ne može spasiti osim braka!
MOMČILO: Možda ste u pravu... Hm, već mi je izgledalo da smo i politički protivnici, ali u ovom slučaju smo istomišljenici.
STEVAN: Brak mora da nam ostane svetinja, to vam kažem iz iskustva!
MOMČILO: Eh sad, iskustvo vam nije naročito, ali, ruku na srce, ni moje nije bolje.
STEVAN: A tu leži zec! Sreća u nesreći je što je moja ljubavnica vaša supruga, a vaša veza je moja žena. Shvatate?
MOMČILO: Razumem, razumem, jednoglasno nas dvojica glasamo za brak i tačka!
STEVAN: I to iz ubeđenja, pazite!
MOMČILO: I iz uverenja, i iz ubeđenja, i bez obzira na mišljenje javnog mnjenja, ha, ha!
STEVAN: Znači odluka je pala: brak nema alternative?
MOMČILO: Nema, a i da ima – alternativa je takođe u braku, zar ne?
STEVAN: Pa tako vas volim, prijatelju! (Tapše ga po leđima) I zašto bi se, molim vas lepo, lomatali po sudu? Te parnice, te troškovi, a za čije babe zdravlje?
MOMČILO: Meni o tome ne pričajte, kunem vas Bogom! Znam kad sam se razvodio od prve žene, još kad sam bio u radikalima, parničili smo se preko osam meseci. Bila je iz preka, poprilična miraždžika, pa sve zbog miraza...
STEVAN: Dakle, uskladili smo naše programe, pa sad da im to lepo saopštimo, da znaju pošteno da se vladaju pred svetom.
MOMČILO: Jeste, da im kažemo: šta je bilo – bilo je, ali brak ostaje brak. Međutim, nemojte da čujem ubuduće (Kao grmi) Mmgr... inače...
STEVAN: Da, da, oho-ho-ho! Kažite im vi, onako muški, kako to ni malo nije bilo lepo, ukorite ih...
MOMČILO: Ja? A baš sam mislio da vama sugerišem šta da im kažete i kako... Mislim, vi ste ozbiljniji.
STEVAN: Ne, ne, vi ćete bolje, jer zamislite ako se neka od njih uskopisti, pa vrisne: ko to nama drži lekvijer? Pa ko se nama udvarao pored svoje zakonite veze? Ko je ovde šarao, varao i mazao, a?
MOMČILO: Šta?!? One to da pitaju? Ma pustite vi mene! Ja ću da im zalepim flaster na usta!
STEVAN: Ne, ne, ja ću da ih polijem, pa ima da se puše! Bezobraznice jedne...

Ulazi Dobrila sa tanjirima, viljuškama i noževima u rukama.

DOBRILA: Hajde vas dvojica, pređite lepo u drugu sobu dok mi postavimo, pa ćemo vas pozvati.

Stevan i Momčilo za trenutak ostanu ukočeni, zatim se pogledaju, slegnu ramenima i pođu u drugu sobu. Ulazi i Mirjana sa salvetama.
 

ČETVRTA SCENA


Žene same.

DOBRILA: Pa i vama bi to bilo čudno! Pored takvog muža, molim vas, vi tražite preko hleba pogaču.
MIRJANA: "Pored takvog muža?" Ha, ha! Kakvog muža? Običan mlakonja. Ako u firmi još na nešto i liči, u kući je senka od čoveka, verujte.
DOBRILA: A tek ovaj moj? Ne prepoznajem ga više. Ostario. Počeo da lapi. Od pre godinu dana kao da ležim sa dve plećke u krevetu. Koliko biste mu vi videli lice – toliko i ja.
MIRJANA: Moj Steva je još gori. Uveče, kad je kod kuće, samo nešto čita. Udubi se kao da studira astronomiju. "Hoćeš li još dugo da bistriš te štampane abrove, Stevo?" On samo ćuti. I šta da radim? Okrenem se, pa zaspim.
DOBRILA: More bar da čita, nego Momčilo prvi zaspi, pa kad počne da hrče! Ijao! Staklići se po plakaru tresu. I guram ga, i ritam ga, ali ništa. Struže li struže kao da balvane testeriše.
MIRJANA: A je l vam smeta ona lampa za čitanje? Mene ubi. Pravo mi svetlo u oči udara. "Ma stavi neku krpu na tu lampetinu, čoveče!" On ništa. Pogledam bolje – gospodin zaspao! Au, blago meni, eto to vam je moja sudbina, gospođo.
DOBRILA: Ko bi to rekao? Zaklela bih se da je Stevan vatra živa. Progoreće papire na pisaćem stolu, brinem kad sevne očima. A moj Moca, bljak...
MIRJANA: Grešite gospođo, grešite. Momčilo je pravi mušakarc. Otmen, odmeren, a opet impulsivan. I ukusa taj ima. Uvek doteran, elegantan. Svaka bi vam pozavidela na takvom mužu, verujte.
DOBRILA: Znate šta gospođo, mi možemo ovako daleko da guramo. Naša iskustva su različita, ali nevolja je što je reč o istim ljudima.
MIRJANA: Pa da! Nas dve ih znamo u dva potpuno različita izdanja.
DOBRILA: A šta smo nas dve tu krive? Ništa! Kad je vaš Steva kao i moj Moca u kući takav, morale smo potražiti izlaz na strani, zar ne?
MIRJANA: I sve bi bilo razumljivo da i vi i ja ne naletesmo na iste muškarce! Eee, ali sad oni više nisu isti!
DOBRILA: Ama to su takvi dvoličnjaci i beskičmenjaci kakve zemlja ne drži!
MIRJANA: A šta smo mi? Guske, ćurke jedne! Ama to se ni šiparicama ne bi desilo. Da nas nikogovići tako nasankaju! Lepo nas dva puta ovako... (Pokazuje) okrenuli oko prsta i sad još mogu da nas bace kao dogorele pikavce.
DOBRILA: A, moj bogami neće! I do sada sam strogo držala, ali od sad ima da mi igra pipirevku! Platiće mi on, sve će mi platiti.
MIRJANA: Ama čekajte malo, smirite se! Niste vi uhvatili vašeg muža u šteti, nego i on vas. Saberite se, podelite se, pa ćete videti – ako isterate pozitivnu nulu, bićete srećni.
DOBRILA: Uf, pa da, da... A kakav je vaš predračun u svemu tome?
MIRJANA: Mršav, mršav... Taj ljigavac će odmah da krene: žena obraz kuće čuva, naše majke i bake su moral čuvale... Znam već njegove tirade.
DOBRILA: Znate da i ja čujem već tu demagogiju! Bednik jedan i gulanfer! On je, molim vas, do sada samo tri političke stranke promenio. Ne da se okreće kako vetar duva, nego ga svaki povetarac odnese kao perušku iz jastuka!
MIRJANA: Ipak, vaš Moca je školovan čovek i bar je veran opoziciji, a ovaj moj stara komunjara, privatnik postao, a ceo život mi je trubio da se za društvo davao bez ostatka. Vala, i ne ostade ništa od njega, bestraga mu glava!
DOBRILA: Šta je – tu je! Mi bolje nemamo?
MIRJANA: Ama na muža nisam ni tipovala, ali da me ljubavnik ovako nasanka...
DOBRILA: Pravo da vam kažem, ja ni sa jednim nisam pošteno računala. Muškarci su vam svi isti. Konfekcija na rasprodaji. Samo, da me ovako onaj moj nasamari... Ne, ne, tu nešto nije u redu!
MIRJANA: Nešto? Ništa nije u redu! Upale smo u papazjaniju iz koje se nećemo lako izvući.
DOBRILA: Sad vidim, pametne su one feministkinje, majke mi! Ne znam da li se femišu, ili su iskrene – tek, s muškom bagrom na istorijsku distancu!
MIRJANA: Ma pustite, gospođo! I to je šminka. Da vidim ja tu distancu kad naletiš na lud kamen, pa se pokriješ istim pokrivačem.
DOBRILA: Ajd sad, kad rekoste – pokrivač – kakav je, molim vas, u krevetu?
MIRJANA: Mislite u mom krevetu, ili u vašem?
DOBRILA: Pa bili ste valjda u oba, svejedno. Kakav je kao muškarac?
MIRJANA: Čekajte, pitate za Mocu, ili za Stevana?
DOBRILA: Ama znam Stevu, rekla sam vam, pitam za Momčila?
MIRJANA: Aaa, to? Znate šta, da nismo mi malo predaleko otišle?
DOBRILA: Gde ćete dalje, sestro slatka, gde!? Retko se nađu dve žene koje mogu takva iskustva da izmenjaju.
MIRJANA: Tačno, ali, znate, ne bih baš toliko zalazila u intimu...
DOBRILA: Nema više govora o nekakvoj intimi! Zar ne vidite da je stvar pukla ko zrela tikva?
MIRJANA: Naši odnosi su pukli, ali mi bismo mogle ipak malo da se pričuvamo.
DOBRILA: Nas dve, ovako između sebe, nema šta da se čuvamo. To je bar jasno, slažete li se?
MIRJANA: Pa i da se složim... Ne znam šta da vam kažem... Dobar je, eto, čak po neki put veoma uspešan, gospođo.
DOBRILA: (Besno) Kako dobar? Šta vam to znači – uspešan? Moj muž nije vaš učenik, gospođo! Pitam vas direktno: da li je strastan? Uopšte, kako se slažete u krevetu?
MIRJANA: E što je mnogo – mnogo je! Nećemo valjda još i posteljinu da pregledamo?!
DOBRILA: Imate pravo! Da ne zavirujemo po krevetima. Ko zna koga bismo u njima pronašli.
MIRJANA: Nego, da vidimo, draga moja, šta ćemo i kako ćemo? Moramo neki stav da zauzmemo!
DOBRILA: Kakav stav? Mi smo dve povređene žene. Nevine žrtve njihovog nemorala i magupluka! Eto to smo mi!
MIRJANA: A šta ako oni pokrenu pitanje našeg morala i poštenja?
DOBRILA: S kojim pravom, moliću lepo?
MIRJANA: Tačno! Momčilo je odmah rekao da niko nema pravo da se ljuti.
DOBRILA: To ćemo još da vidimo! Nego, da ih pozovemo da se prihvate ovog mezetluka. Znate šta je rekla ona Amerikanka kad su je pitali šta je navažnije za sreću u braku?
MIRJANA: Ne znam. Šta?
DOBRILA: Najvažnije je dobro nahraniti tu životinju, ha, ha.

Smeju se a zatim pozivaju muževe.

MIRJANA: Stevane, Moco! Jelo je na stolu!

Ulaze Stavan i Momčilo, gledaju na posluženje, tržaju ruke, obilaze oko stola i sedaju na ležajeve.
 

PETA SCENA


Svi četvoro. Momčilo lupa viljuškom u jednu čašu i uzima reč.

MOMČILO: Pre nego što se založimo ovim lepim đakonijama, imam jedan predlog! Zašto vas dvoje ne biste lepo ostali večeras da spavate kod nas?
DOBRILA: Odlično Moco! Kao da si mene pitao. Stvarno, zašto ne biste ostali? Sutra je subota, ne moramo sabajle na posao.
STEVAN: Vala baš! Kuda ćete sad da se lomatate po trolejbusima, a ovde ima mesta koliko hoćete.
MIRJANA: I posteljine ima na pretek.
DOBRILA: Čekajte, ali ko je pozvan na spavanje i kod koga?
MOMČILO: Kako ko? Pa vi kod nas?
MIRJANA: Au, ovde se ne zna ko je gost, a ko domaćin!
STEVAN: A zar je to sad važno? Svi smo lepo pozvani i svi još lepše primljeni. Je l tako?
MOMČILO: Što se mene tiče, slažem se! Nemam zašto da žurim. Ne čeka me kući žena sa oklagijom, ha, ha...
DOBRILA: Moco, nije prilika za neslane šale, ali šta je – tu je! Neću da kvarim društvo.
MIRJANA: Pristajem i ja. Što bih bila drugačija od ostalih?
STEVAN: Ako se predlog jednoglasno usvojio, gospodin Moma i ja smo odlučili...
MOMČILO: (Upadne u reč) Jeste, dogovorili smo se... povodom ovoga što nam se igrom slučaja večeras dogodilo...
STEVAN: Mislili smo na ovu zbrku u koju smo upali...
MOMČILO: Da mi to lepo alalimo!
STEVAN: Jeste! Lepo, prijateljski, bez isterivanja nekakvih krivih Drina.
MOMČILO: Ljudi smo, grešni smo, nije da nismo, ali Bože moj! Zar to ne može svakom da se desi.
STEVAN: I nama se tako desilo, pa šta? Nećemo svet da menjamo zbog jednog nesporazuma?
MOMČILO: Zar bi trebalo sad jedni drugima oči da vadimo?
STEVAN: Jeste, pravo ste rekli, a i naš narod kaže: "Vrana vrani oči ne vadi".
MOMČILO: (Podigne prst visoko) Aliiii... brak je brak!
DOBRILA: To valjda nije u pitanju? (Mirjani) Je l' tako gospođa Miro?
MIRJANA: Taman posla! Bračna zajednica je osnovna ćelija ljudskog društva.
STEVAN: (Više Mirjani) Kakva ćelija, bogati? (Svima) Ha, ha, sami se pohapsili, pa se sami oslobodili.
MOMČILO: Kad je brak u pitanju, milim vas, onda tu više diskusije nema!
STEVAN: Da ga poštujemo, u brak da ne diramo, sve-sve, ali brak! Da li smo se razumeli?
DOBRILA: A što reče malopre da smo se kanda oslobodili?
STEVAN: Eto kako bismo mogli da budemo naopako shvaćeni! Rekao sam i to u šali da smo se sami oslobodili, ali šta je to? Pa kao kad u zatvoru kažnjenik ima pravo na posetu supruge jedanput mesečno, ili tako nešto.
MIRJANA: Da ali, dozvoljena je poseta žene, supruge, a ne...
MOMČILO: Pa dobro, šta smo mi? Bračni robijaši? Mi smo slobodni ljudi, jelte, i za nas ta nagrada može biti izvan braka, razumete?
STEVAN: Da, da, izvan osnovne ćelije ljudske zajednice!
DOBRILA: Hajde, šta smo se upetljali? Ispada da smo svi kažnjeni, i nagrađeni, i zatvoreni, i oslobođeni!
MOMČILO: Dobrila je u pravu! Da se vratimo mi brakovima koji se jesu malo pomešali, ali nipošto se nisu izgubili!
STEVAN: Naravno! Verujem da nikome ne padaju napamet nikakvi razvodi, igrarije šapca-lapca i ćorave bake? Da ne pominjem komšijske abrove, advokatske troškove, sudske takse i tome slično.
MOMČILO: Bravo, Stevo, ovo su prave reči! (Pljeska, seda za sto i uzima nešto da prezalogaji) Ne, čovek je razumeo u čemu je stvar!
STEVAN: (Uzima čašu sa pićem i diže je) Hvala, hvala! Eto drage moje gospođe i gospodine, u suštini, to sam hteo da vam kažem.

Svi se kucaju i otpijaju gutljaj.

MOMČILO: (Ženama) Čuste li kako je čovek govorio? Ama kao da je mene pitao. Sad je sve čisto i jasno, pa hajde, da se založimo kao ljudi.
DOBRILA: Svaka čast Stevane na tvojoj završnici, samo mene su još u osnovnoj školi učili da reči vrede tek kad se pređe na dela.
MOMČILO: A šta tebi u našem slučaju znači preći sa reči na dela?
MIRJANA: Ne, gospođa Dobrila je mislila, lepo je to rečeno, ali da ne bude mrtvo slovo na papiru.
MOMČILO: Au, pa šta bi gospođe htele? Možda biste vi da vam damo garanciju, a?
DOBRILA: A što vi nama? Valjda i mi imamo kvalitete po JUS-u!
MIRJANA: Ja bih zadržala samo pravo na reklamaciju.
MOMČILO: A čega, moliću lepo? Koja je roba u pitanju i na koji rok?
DOBRILA: Kad je o ovakvom kvalitetu reč, rok bi trebalo da bude neograničen, zar ne Miro?
MIRJANA: Samo da reklamatori ne potraže neke nove primerke.
STEVAN: Čekajte, polako! Dosta te političke ekonomije, ili ekonomske politike. Ako smo nas dvojica dali neku reč i ako ste vi uložile vaše poverenje, onda ovo nije roba sa buvljaka, drage moje!
DOBRILA: A reč ste dali?
MOMČILO: Da je u svemu što nas je zadesilo brak valuta sa zlatnom podlogom.
MIRJANA: Pa ako je tako, onda bismo nas dve mogle da predahnemo, šta velite gospođa Dobrila?
DOBRILA: Predahnula bih ja kad mi ne bilo do uzdisanja. Međutim, ako smo povukli pravi potez, onda nema vraćanja! Strogi pjesto šeh.

Stevan povlači malo Momčila prema rampi gde izmenjuju par replika u četiri oka.

STEVAN: (Momčilu) Moco, da se nismo mi malo istrčali?
MOMČILO: Kako to mislite?
STEVAN: Nešto nas hvataju za reč i obećanja. Da ne bude nekog sranja?
MOMČILO: Hm. primedba je na mestu! Sad ću ja da intervenišem!

Vraćaju se ženama.

MOMČILO: Slušajte vas dve! Gospodin Steva i ja smo uzeli tajm-aut da nešto proverimo taktiku...
DOBRILA: (Upada u reč) Je l' vaša taktika čovek na ženu, ili žena na čoveka, a? Ha, ha...
MOMČILO: Ne izmotavaj se ženo, ovo su ozbiljne stvari! Dakle, ako gosn Steva i ja samo još jedanput nešto čujemo...
STEVAN: Nešto samo da je malkice nalik ovome, razumete li vas dve kad vam se srpski kaže?
DOBRILA: Kakve su to insinuacije? Zar ste vi oženjeni uličarkama? (Mirjani) Gospođa Miro, ovo je uvreda, molim vas!
MIRJANA: Sramota! Pa s kim smo mi ovde uhvaćene? Sa nekim gilipterima, ili sa rođenim muževima?
DOBRILA: Kakvo pitanje, gospođo? Vidite valjda da smo se obreli i među jednim, i među drugim!
MOMČILO: Ču li ovo Stevane? Ti i ja ispadosmo i muževi i mangupi, pa ti sad bira šta bi da budeš!
STEVAN: Prosto ne znam šta mi je bolje, he, he.
MOMČILO: Ja opet ne znam šta je gore, ha, ha!
DOBRILA: Sram vas bilo! Brak iznad svega, a ovamo nas ismevate! Ama šta ćutite Miro? Ovakav blam ja još nisam doživela.
MIRJANA: Nemojte da se ljutite, ali i vi ste se malopre našalili u vezi onog: čovek na ženu, ili žena na čoveka... Ne, ne, bilo je duhovito, stvarno.
MOMČILO: Vas dve nas uopšte niste razumele! Mi smo hteli, je l' tako Stevo, da se obezbedimo od sličnih budalaština sa nekima koji bi bili još veće budale od nas.
DOBRILA: Razumele smo, suviše dobro smo razumele, ali šta ako jadan od vas zabaci udicu u neke druge vode, a?
MOMČILO: Ja više na takvo pecanje štapove ne nosim!
STEVAN: A ja i da ponesem, ni lud ne bih zabacio. Ko se jedanput u životu ovako upeca, taj više ni u riblji restoran ne ulazi!
MIRJANA: (Dobrili da muževi čuju) Vidite gospođo, baš su slatki, vrpolje se ko neki klinci, ha, ha!
DOBRILA: (Mirjani, da ne čuju) Ala ste naivni! Obojica su ovejani ženskaroši bez obzira ko nam je muž, a ko onaj drugi.
MOMČILO: Aaaa, nema šurovanja, nema ženske koalicije, nema zavera, drage moje!
STEVAN: Da nećete još da započnete terorističke akcije protiv nas, a? Ha, ha!
DOBRILA: (Prilazi stolu i uzima nešto za jelo ili piće) Hajde, dosta je bilo priče! Nemojte više da se žedni preko vode prevodimo, već da se poslužimo, pa makar sit gladnom i dalje ne verovao, ha, ha...
STEVAN: Ako smo rešili da stavimo pamet u glavu, jer svi smo mi udati i oženjeni ljudi...
MOMČILO: (Služi se) Gotovo je gotovo! Što je bilo – bilo je! Znate ono, komad se odlaže zbog bolesti glumaca. E kod nas se odlaže zbog ozdravljenja! Hajde, ovo što ste nam vas dve spremile, ne trpi odlaganje.
STEVAN: Vala baš!

Svi zastanu i pogledaju ga.

DOBRILA: A šta smo to MI VAMA spremile?
MOMČILO: Greška u koracima! Mislio sam na ovu sjajnu trpezu!
SVI: Aaaaa!

Zamračenje. Duža pauza, ili pauza između dva čina. U pauzi muzički intermeco.
 

DRUGI DEO

ŠESTA SCENA


Po osvetljenju prethodna soba je priličnom neredu. Žene i muževi su krajnje opušteni, neuredni, očigledno u alkoholisanom stanju. Momčilo sedi na tepihu naslonjen na jedan ležaj, razdrljene mašne, bez sakoa, sa cigaretom u ustima. Stevan pola sedi, pola leži na jednoj fotelji s podignutim nogama na šticnu, takođe raskomoćen držeći čašu sa pićem u rukama. Mirjana i Dobrila su zavaljene na jednom ležaju pri čemu je Mirjanu više uhvatilo piće, jer se češće smeje, povremeno valja i ludira. Dobrila prevrće očima, pokušava da zadrži kakvu-takvu distancu, ali opšta orgija i neka vrsta ironične, namerne amnezije hvata i nju.

STEVAN: I šta sad? Trebalo bi da trljam glavu i da bacam bob, pa da vidim ko mi je od ove dve žena, a ko nije, hi, hi.
MOMČILO: (Gleda kroz čašu prema ženama) Stevo, moraš ovako da gledaš kroz čašu, da im uzmeš meru, i ako te sreća posluži – žena ti je tu!
STEVAN: Znam, znam da je tu, samo koja? Vidim noge, četiri noge, ali poznate mi sve, ha, ha... Pređem na suknje – Bog me ubio ako obe suknje nisam ja kupio! Ne, ne, ja na žene ne žalim pare da bacim!
DOBRILA: Čuješ li ih Miro? Ijao, šta nam rade? Pomešali nas momci kao prljav veš u mašini!
MIRJANA: Ko nas pomešao? Ovi? Ha, ha, ha! Koji su to, molim vas? Ja ne poznajem ove tipove, ha, ha...
DOBRILA: Poznajemo se more, svi se poznajemo, samo smo se falsifikovali! Da imamo onaj aparat, pa da vidimo ko je za bračnu potrošnju, a ko se ovde uvalio na crno, ha, ha.
STEVAN: (Ustane, malo se klati) Basta! Basta, razumete li vi mene, ili u prevodu – dosta! Ako smo nas dvojica popili koju, ne možete vas dve za nos da nas vučete!
MOMČILO: Šta biste vi još htele? Da se i sami zaboravimo, pa da nas vi izvlačite kao ono – miš beli sreću deli, je li?
MIRJANA: Uuuu, ala usrećili! bi to bila sreća kao što ste nas i do sada
DOBRILA: Vaša je sreća što ne znamo ko ste, a možda se ženiramo i da vas prepoznamo.
STEVAN: Mene znaju poslovni partneri od Valjeva do Kraljeva i od Bele Rusije do Crne Trave, razumete li vi, a da me rođena žena ne poznaje! E, nije-nego. Gde god kažeš: Stiv Joksa kao da si rekao: "Sezame, otvori se!"
MIRJANA: (Dobrili) To si ti, pa da! Ti njemu "Sezame...", a on meni: "Zeza me..." Ha, he, hi, ho...
DOBRILA: Au, pa ova odlepila više nego vas dvojica! Čujete li je, molim vas?
MOMČILO: Izvinite, gospođa mi nije poznata, ha, ha!
STEVAN: I ja je nisam poznavao, ali nađavola, sad je još i zaboravio, ha, ha.
MIRJANA: (Ustane i pođe od jednog do drugog, pa ih začikuje) A ja vas znam! Uta-ta! Znam vas ko zle pare! Znam vas puške... mada pištolji niste nikada ni bili, ha, ha...
STEVAN: E, pa ženo pretera ga! Nemoj sad... hik... da pozovem kumove, pa da nas identi... inedi... ne identifikuju, jeste!
MIRJANA: E da su mi sad oni kumovi i ova pamet ja bih rekla: nouuu!!!
STEVAN: Ćut, ćut tamo! Kumove smo još i imali, ali ti pameti – nikada!
MOMČILO: Au, Dobrila, ovi se prepoznaše! Znači, ni nama više zaborava nema?
DOBRILA: To važi samo za prvu ljubav, a za nas ne važi, ha, ha!
MOMČILO: Bre, Stevo, crni Stevo! Mi cugnuli da se olakšamo, a ove zajašile, pa mamuzaju li mamuzaju.
STEVAN: Kod nas komunista žene su ravnopravne, pa evo šta nam rade, a u kapitalizmu su još ravnopravnije, pa ništa ne rade...
MOMČILO: Znači kod mene bi bile zaludne, a... Samo da ti nešto šapnem: ove naše su više razbludne, nego zaludne, ha, ha, ha!
STEVAN: Šta kod tebe? U vas je kapital od kriminala!
MOMČILO: A kod vas, novokomponovanih komunjara kriminal je od kapitala, ah.
STEVAN: Slušaj, Moco! (Ustane) Nisam ja nanovo komponovani komunista, nego sam ja to po ubeđenju, po vaspitanju, razumeš li, more po poreklu!
MOMČILO: Au, jako ti poreklo! Kad pre ostade bez porekla! Sad si tikva bez korena, ha, ha...
STEVAN: (Pođe prema Momčilu) Momčilo, povuci reč inače ću uši da ti iščupam!
MOMČILO: Dobro, de, hajd, izvini! (Ženama) Videste li vi ovo žene? Budibogsnama! Da se čovek prekrsti udruženom levicom!
STEVAN: E tako! Da si pametan, pa da se pričestiš srpom i čekićem!
DOBRILA: Vide li ti ovo, crna Miro?! Oko nas se slizali ko dva buljava žapca, a oko politike se pokarabasala ko dva ćorava jarca!
MIRJANA: Au, otrezniše me kao da sam raso popila! A da ih čovek ne zna? Svaki je po tri partije promenio i još ima stranaka koje tvrde da su njihovi simpatizeri.
STEVAN: Simpatišem stranke koje su mi simpatične, a član sam samo jedne, ali vredne!
MOMČILO: Tako te volim! Član do članka – stranka do pojasa, ha, ha!
STEVAN: Opominjem te Moco, svideo si mi se kao čovek, mada ove žene u tvom slučaju ne razumem, ali u političko opredeljenje me ne diraj!
MIRJANA: To mu je erogena zona, ha, ha!
DOBRILA: More nije erogena, već demilitarizovana!
MOMČILO: Deder da spustimo loptu na zemlju! Videste li vi gde politika izađe na veće zlo od švaleracije?
MIRJANA: Pa kakvi ste ženama u braku, takvi ste politici u švaleraciji!
STEVAN: A šta fali našim ženama u braku?
DOBRILA: Sami ste se ofirali! Nedostaje nam vaša politika, ha, ha...
MOMČILO: E, ove dve će nas nagrditi da nas više ni jedna pogledati neće!
STEVAN: Mene vala moja ocrni da me ni tvoja ič ne zarezuje!
MOMČILO: Al' da mi nazdravimo za naše novo prijateljstvo, druže moj?
STEVAN: Ja sam za drugarstvo pre svega, gospodine moj Momčilo! Živeli!

Otpiju pošto su se kucali.

DOBRILA: Vidite li vi ove seoske mačore kako se uvek na noge dočekaju?
MIRJANA: Mnogo su mi sumnjivi. Uhodani su kao da su godinama trenirali.
DOBRILA: I jesu, samo ne znamo na kojim sve terenima. Tek, pred nas istrčaše kao uigrani tim!
MOMČILO: (Stavi ruku iza uha, kao da osluškuje šta žene pričaju) Stevo, Stevane! Dok mi nazdravljasmo, odavde kanda opet ladan vetrić duno!
STEVAN: Jest, jest, šuška nešto i šapuće! Ispod Biljke i Mire sto đavola vire, ha, ha!
MOMČILO: (Bajagi diskretno) Je li, a što se mi ne bismo s njima raskantali!
STEVAN: Misliš razveli? Poveli brakorazvodne parnice?
MOMČILO: Jest! Mi rekosmo – brak je brak, ali koji brak i kakav brak? Lako ćemo dokazati da je i moj i tvoj bio traljav brak!
DOBRILA: O čemu vi to vas dvojica? Pa je l to časna reč i zakletva da se u brak ne dira?
MIRJANA: Šta?!? Čiča miča i gotova priča! Pa ovo je strašno! Ti nikogovići će nam kuće raskućiti, obraze upoganiti, nos natrljati!
DOBRILA: Slušajte Stevo i Momčilo! Nismo mi vaše stranke i partijski programi!
MIRJANA: Nećete vala vi s nama kao sa vašim raspamećenim biračkim telima!
DOBRILA: Kad pre popucaste kao žice na hula-hopkama?
MIRJANA: A ovamo: "Brak je svetinja ljudskog društva! Brak pre svega i brak posle svačega!" Beskičmenjaci jedni!
STEVAN: (Ustaje i prilazi im raširenih ruku) Hej, stanite, čekajte, pljunite malo!
DOBRILA: Takvima kao vi i trebalo bi pravo u lice!
STEVAN: Ama šalio s Moca, spadalo jedno opozicionarsko! Znate kakvi su oni, danas jedno, sutra drugo! Ne uzrujavajte se, golubice naše prpošne! Linija je strogo zacrtana i tu se zna: brak nema alternative!
MOMČILO: Jest, što kaže Steva, hteo sam malo da vas protresem, jer mnogo ste se raskokodakale, brate!
DOBRILA: Ma nemoj, mužu moj! A da se niste vi raskukurikali kao pevci kikirezi? Mi jesmo za brak, ako je brak brak, a ako nije, nismo ni mi za bacanje! Znate vi dobro kad se mi udesimo, pa kad prođemo pored kafanskih baštica kakav utisak ostavljamo, znate!
STEVAN: (Momčilu) Eto ti! Još će reći da su se smilovale na nas!
MOMČILO: Štaaa? Ma čekaj čoveče? Razvod hoćete? Molim! Deder da smesta pozovem advokata, da napravim predstavku! Sporazumni razvod – glava da me ne boli!
DOBRILA: Samo ne zaboravite obojica: od nas dve ostaćete bez obe! Je l' tako gospođa Miro?
MIRJANA: Ako vi ostavite svoga, ostaviću vala i ja ovog mog smetenjakovića!
DOBRILA: Čekajte, a da li ćete napustiti i Momčila?
MIRJANA: Mislite na vašeg Mocu? Hm, o tome nisam razmišljala. Šta ste vi rešili kad je Steva u pitanju?
DOBRILA: To je druga stvar! Ovde mi govorimo o brakovima u kojima smo sada, a ne onima u kojima ćemo možda biti!
STEVAN: Eto vidite? Šta sam vam rekao? Mi smo u bračnom ramu, a slike menjaj ako ti se sviđa! Zašto da komplikujemo, da se potucamo i plaćamo kad možemo malo da virnemo jedni drugima kroz prste, a na prstima? Neka ih, brate, burme gde su i bile! Hleba ne traže, je l' tako?
MOMČILO: Steva je u pravu! Igra je zapala u krizu! Tražim tajm-aut! Dobrila, pređimo načas u drugu sobu da popričamo malo!
STEVAN: Dođi i ti Miro! Sedi ovde da se preslišamo! Što kaže naš narod: triput meri – jednom seci. Pa da pogledamo malo.
MIRJANA: Meni je sve ovo postalo prežvakana žvaka, ali hajde...

Momčilo povlači Dobrilu za ruku i izlaze sa scene, a Stevan ustane i s rukama na leđima počne da hoda po sceni.

STEVAN: Vidiš li ušta nas uvali, crna ženo?
MIRJANA: Ja tebe? Misliš kako sam te uhvatila na delu?
STEVAN: Misliš kako si sa Mocom upala kao muva u supu? Eeee, da mi se slučajno ne nađe Dobrila pri ruci, ispao bih rogonja kakvog svet nije video!
MIRJANA: Pri ruci! More, našla ti se u naručju i kombinezonu! Bedniče jedan! Takvu ženu Moca je morao da prevari, ali ti mene, pa to je greh koji ti ne mogu oprostiti!
STEVAN: Pa dobro ženo, ova komedija nema kraja! Zar nismo kazali da su stvari tako izukrštane da svako od nas četvoro ima istu štetu i istu korist! Izjednačene su krivice i opravdanja!
MIRJANA: Da, ali ako je neko bolje vaspitan i ako ima finiju dušu – taj sve teže podnosi!
STEVAN: I to je tvoj slučaj?
MIRJANA: Pa nije valjda tvoj, prostačino jedna nevaspitana!
STEVAN: Miro, ne vređaj, jer ako prostak izgubi glavu, svašta može da se dogodi!
MIRJANA: Dakle, pretiš? Ucenjuješ, vršiš pritisak, je li?
STEVAN: Samo te ispravljam, draga moja! One "komplimente" si uputila na pogrešnu adresu, jer bi gospodin privatni preduzetnik još rekao: hvala!
MIRJANA: Bedniče! Ti nemaš ni srca, ni duše! Vređaš čoveka čiju si... onu krpu od žene smotao kao Vlah pitu!
STEVAN: Ne, ne, divim se skorojeviću koji je moju venčanu damu smotao kao pita Vlaha, ha, ha...
MIRJANA: Smej se, smej, a meni još zvoni ono tvoje licemerje: "Idi dušo kod mame na Mlavu! Vazduh će ti prijati..." Što mi nisi rekao kao čovek: romansa e finito, brod tone, spasavaj se ko može!
STEVAN: Nisam mogao da dođem do reči od tvoje pažnje. "Ne skidaj čarape kad spavaš da ne nazebeš..." A najradije bi me u duboki zamrzivač stavila samo da se privatiš sa lovcem u mutnm!
MIRJANA: (Dođe pred Stevana i iskrlješti mu se u lice) Marš, prevrtljivče! Nećeš ti meni pamet piti i džigericu ždrati! Nama, ne da zajedničkog života nema, nego više ne mogu očima da te vidim!
STEVAN: Au, a ti si meni simpatična da te se prosto nagledati ne mogu!
MIRJANA: (S pomirljivom gestikulacijom) Čekaj, stani, da smirimo loptu što rekao Moca! Ovako možemo da ironišemo i da se vređamo do kraja života. A spoljni neprijatelji samo čekaju na naše slabe tačke!
STEVAN: (Bajagi aplaudira) Bravo, moja titoistkinja! Ako se mi ne upropastimo, spoljni neprijatelj će nas garantovano dokusuriti! Samo, spoljni neprijatelj nam se već i u spavaću sobu ubacio.

Utrči Dobrila, usplahirena i besna.

DOBRILA: Moram od terorista u kupatilo da bežim! (Ode iza vrata na suprotnoj strani scene i zaključa se)
MIRJANA: Au, oni se izgleda opasno zakačili!
STEVAN: Kad on rođenu ženu napastvuje, šta je tek tebi radio?

Utrčava Momčilo.

MOMČILO: (Prisutnima, ali više za sebe) Glupača jedna! Kao da ja brak zbog sebe čuvam! (Lupa na vrata kupatila. Viče) Dobrila, otvaraj, jer ako ja otvorim – u suzama ćeš se kupati!
MIRJANA: (Vuče Stevana za ruku) Hajde, pređimo u drugu sobu da ne smetamo ljudima.
STEVAN: Sad kad si zakuvala bežiš da ne iskipi!

Mira i Stevan odlaze odakle su Dobrila i Momčilo ušli.

MOMČILO: (Snishodljivo) Otvori Biljo, utištilo me, moram u ve-ce...

Dobrila otvara i proviri. Momčilo je zgrabi za ramena i odvodi do fotelje, zatim je prislili da sedne.

DOBRILA: Sve lažeš, znala sam! Bože, s kim sam ja najlepše godine ćerdala!
MOMČILO: Ma šta mi reče?! Ko ovde laže? Sad ti više nije do braka! A što, moliću lepo? Da neće ovaj da te prosi od mene, možda će i miraz da mi traži, a?
DOBRILA: Ti si kompletan kreten! Nemam ja čemernijeg miraza od ove bruke koju sam s tobom stekla!
MOMČILO: Ne, ne, odmah ćemo da proverimo! Dovešću čoveka da ga pitam da li on ima ozbiljne namere prema tebi, pa ako ima... (Odlazi do vrata iza kojih su Mirjana i Stevan, kuca i odmah otvara) Stevane, dođi načas... (Ugleda nešto i iznenadi se) Oooo... pardon! (Brzo zatvori vrata. Dobrili) Gospode Bože! Ovi se grle kao da su u medenom mesecu!
DOBRILA: (Skoči i zapljeska rukama) Aha, ha, ha! Nabija ti rogove sve u šesnaest! Hteo čovek da mu rođena žena bude verna, a švalerka ga voza li voza!
MOMČILO: Ne, ti si stvarno profesionalka! Znači, od tvog nesuđenog mladoženje stalo ti je kao do lanjskog snega?
DOBRILA: A što? Mogu samo još više da ga poštujem! Grli se čovek sa venčanom ženom, dok mi vadimo oči i oštrimo kandže kao dva akrepa, bogati!
MOMČILO: A i gospođa bi se mazila?! Pa, neće moći, slatka moja! Meni napamet ne pada, a gospodin je ovog vikenda prebukiran, ha, ha!
DOBRILA: Blago Miri kad ima čoveka!
MOMČILO: Pa idi, kucni na vrata i pitaj: "Kad sam ja na redu?"

Iz susedne sobe utrči Mirjana, raščupana i besna, pa pođe u kupatilo.

MIRJANA: Svinjo jedna pokvarena! Lažov, propalica, politički profiter, ništa od čoveka!
(Protrči i zalupi vrata od kupatila)

Ulazi Stevan. Ide za njom i usput govori.

STEVAN: Aaaa, čekaj kamenjarko! Nećemo mi tako! Još ću ja tebi meru da uzmem, sve ćeš mi platiti i to po ceni koju ja odredim! (Dobrili i Momčilu) Izvinite, došlo je do izvesnih neporazuma... (Odlazi)
DOBRILA: Oho, je l' to ono maženje u zagrljaju, Moco?
MOMČILO: Vide li s kim si se spetljala? Ja sam znao da postoje nimfomanke, ali sa nimfomanom si me ti upoznala! Rođenu ženu da siluje!
DOBRILA: (Prilazi mu i vrti rukom pred nosom) Jesi čitav, čoveče? Juri je da je prebije, a ne da je voli, pa gde su ti oči bile?
MOMČILO: Au, majku mu, stvarno! Ako si u pravu, trebalo bi da zaštitim nesrećnicu!
DOBRILA: Idi, idi, zapletite rogove ko jeleni pa se nosite letnji dan do podne, ha, ha.
MOMČILO: Stvarno misliš da hoće da je bije? Čekaj, da čujem... (Pođe do vrata i nasloni uvo) Ništa! Tišina. More, da se ne napravi neko zlo.
DOBRILA: Trči, trči! Ostaviće ti ljubavnicu u drugom stanju, ha, ha, ha.
MOMČILO: Ne lupetaj! (Prilazi vratima, oslušne i vraća se klimajući glavom) Hm, tamo ili se nešto zakuvalo, ili nas oni vuku za nos!
DOBRILA: Otvori pa vidi šta je kad ti srce toliko igra!
MOMČILO: Bojim se da ih ne iznenadim kao malopre...
DOBRILA: Ama šta se bojiš! (Prilazi vratima i otvara ih naglo. Mirjana i Stevan skoro upadnu u sobu) Znači tako? Prisluškujete nas!
MIRJANA: (Doteruje se, pa nadmeno) Vas? Ha! Ne verujem da bismo imali šta da naučimo.
STEVAN: Nije, nego reko', čekaj da vidim, možda su ljudi pronašli zakrpu za pocepanu vreću u koju smo se strpali...
MOMČILO: Sve mi liči da je ovde svaka vreća našla zakrpu. Deder da vas čujemo šta ste odlučili?
STEVAN: To, to! Baš sam hteo da vas pitam kako bismo mogli da usaglasimo stavove i da ponešto zaključimo, situacija je takva, a i vreme je, brate!
DOBRILA: Ti NJIH pitaš Momčilo šta su odlučili? A s kim, molim vas lepo? Sa sobom ili sa nama?
STEVAN: Ne, ne, gospođa Dobrila je u pravu! Nismo Mira i ja tu oni koji će stvar da preseku na panju. Evo, možemo prvo da čujemo vas!
MOMČILO: Šta imate da čujete više od onoga što ste prisluškivali? Uostalom, po meni, separatni dogovori nisu bili ni potrebni s obzirom da smo na početku zaključili: brak je brak i bez obzira što smo se manje više svi izneverili, braku ćemo ostati verni!
MIRJANA: Tako smo i mi shvatili, ali KOJEM braku? Ovom sada ugroženom, ili onom budućem?
DOBRILA: Znači Miro vi biste napustili Stevu i venčali se sa Momčilom?
MIRJANA: Pa ako se tako nagodimo, morala bih, jelte...
STEVAN: Ama ko se ovde nagađa? Šta smo ovaj čovek i ja? Je l' smo mi na licitaciji?
MOMČILO: Pravo pitanje, gospodine! Nismo mi roba, molim vas, pa nećemo se dostavljati franko isporukom!
DOBRILA: I nećete! Ako ste roba, onda ste felerična roba, ha, ha!
MIRJANA: Uf, poludeću! Ovo je katastrofa! Slušajte vas troje, mozak ste mi popili, živce ste mi uništili! Idite svi troje u đavolsku mater!!! (Odlazi u drugu sobu i zalupi vrata)
MOMČILO: Samo sam čekao da neko pukne, pa i ja da eksplodiram! Ovo više zemlja ne drži! Tu trava ne raste! Sirota žena! Čudi me da i do sada nije kolabirala! (Žurno polazi za Mirjanom)

Dobrila i Stevan ostanu i gledaju se belo.

DOBRILA: Šta me gledaš, kretenčino? Jesi li ti uopšte kršten? S kim si ženjen? Voliš li Bramsa? Znaš li uopšte za kim zvona zvone? More, marš! Kad te vidim tako udarenog, ni sama ne znam kako se zovem! (Odlazi besno na suprotnu stranu od one gde su otišli Mirjana i Momčilo)
STEVAN: (Polazi za njom) Dobrila, čekaj! Potpuno ste me zaludeli! Mogao sam infarkt da zaradim... (Odlazi za Dobrilom)

Kratak veseli muzički intermeco. Jako. Sa obe strane na scenu doleću cipele, čarape, bluze, pantalone, košulje i mašne. Kad slika i muzika otraju – zatamnjenje.
 

SEDMA SCENA
 

Po prestanku muzike svetlo zatiče sve aktere u klasičnom položaju jedne najobičnije posete koja je pri kraju. Svi su uredno odeveni, začešljani i blago opušteni. Dobrila i Momčilo sede na jednom ležaju, a Stevan i Mirjana u foteljama.

MIRJANA: E, pa svemu dođe kraj! Crni Stevane, ti ne gledaš na sat, a sutra smo se zarekli da odemo do vikendice.
MOMČILO: Sedite, tek je ponoć, a sutra se ne radi.
DOBRILA: Do one vaše divne kućice pod Kosmajem? Pa bili smo mi tamo pre godinu i po, ili dve dana. Divno vam je tamo, bogami.
MIRJANA: A, tada još puno toga nije bilo gotovo! Da vidite kako smo sada ulaz uredili, pa ružičnjak desno od onog malog senika ispod glavne terase.
STEVAN: A tek što sam ja prilaz doterao! Sad gosti i u štiklama mogu da priđu, a ranije se poneko bogme propisno mogao da ukalja
MOMČILO: Mi nećemo nikuda! Jeste da je vreme lepo, ali moram bure od kiselog kupusa da operem. Ova vrućina. Propalo mi više od desetak glavica.
DOBRILA: Zaboravio si Moco da nam se i Trifunovići nadaju? Pa vi znate Trifunoviće? Oni što su prodali kuću u Mačvi, pa kupili dva stana, ovde u centru, takoreći.
MIRJANA: Pa šta su uradili sa onim u kome ne stanuju?
MOMČILO: Ne stanuju ni u jednom! Oba izdaju, a žive u onom što su ga otkupili kad se kupovalo stanarsko pravo. Ih, oni su rešili svoj problem! Sad su gospoda rentijeri!
MIRJANA: Blago njima! Eh, šta je sve moj Stevan mogao! Ali on vam je poštenjačina od koga svako ima koristi, osim njega!
DOBRILA: A znate da je bolje tako! Možda i nema sve što je mogao da stekne, ali pitanje je – kako? Ovako bar mirno čovek spava.
MIRJANA: E, nekad bilo – sad se pripoveda! A ko vam danas nemirno spava? Svi ti silni kriminalci, vajni političari, razni preljubnici i lopuže spavaju sve u šesnaest! Ma ostavite, molim vas.
MOMČILO: U pravu ste gospođa Miro! Nikog više savest ne proganja jer je jednostavno nemaaa! O poštenju da i ne govorim. Vlast se časti, a čast nema vlasti, eto šta je!
STEVAN: Pa sad, dragi Momčilo, i ja sam malo kusao od te vlasti, ali da sam se nešto počatio – to ne mogu da kažem!
MOMČILO: Vi možda niste, ali vaši istomišljenici? Nemojte me molim vas vući za jezik!
STEVAN: Znam i takve slučajeve, ali to se s vama privatnicima ne može porediti, Momo! Ovo vreme je vaše vreme.
DOBRILA: Naše vreme? E, da je sreće! Ali nema tu velikog posla, moj gosn Stevo. Nit su cene stabilne, niti je nabavka sigurna, a što god prodaš – raznim muvalima oči ovolike!
MIRJANA: Nemojte politiku i biznis, molim vas! To nas može daleko odvesti, pa da pokvarimo ovo divno veče. (Ustaje) Stevane, moram još nešto da spakujem za sutra da ujutro vreme ne gubimo.
STEVAN: (Skače) Pa kad je tako, valja katkad i pametnu ženu poslušati, a gosn Momčilo? Ha, ha!
DOBRILA: (Ustaje) Baš ste navalili, a mogla sam još jednu kaficu da pristavim?
STEVAN: Ne, ne, sikteruša je odavno prošla, a ja i moja žena od kafe ne bismo mogli posle da zaspimo.
MOMČILO: (Ustaje) Mi vas nudismo i da prespavate kod nas, ali sad, kad ste sutra na put namerili...
STEVAN: Nema potrebe, prijatelju moj, nema potrebe! Ne stanujemo tako daleko, ali da smo nešto veći maheri, pa da upražnjavamo ovaj grupni seks, svašta bi moglo biti, ha, ha.
MIRJANA: Ju, šta tebi sve neće pasti napamet, spadalo jedno, ha, ha!
MOMČILO: Sreća vaša što smo mi fina gospoda, inače bi se pitali: čija majka crnu vunu prede, a gospon Stevo, ha, ha!
MIRJANA: E, pa šali nikad kraja, ali sad stvarno doviđenja i hvala na...

Čuje se zvono na ulaznim vratima.

DOBRILA: (Pogleda začuđeno u Momčila) Bože, ko li je ovako kasno?

Momčilo odlazi da otvori vrata. Ulazi Komšija, vidno uzbuđen.

MOMČILO: Kojim dobrom vi komšija ovako dockan...?
KOMŠIJA: Kojim dobrom, crnoga li vašeg dobra! Pa to je svinjarija nad svinjarijama! Sve smo videli, sve, da znate! Ceo komšiluk i pola kvarta pride! (Pokazuje na publiku) I svi smo se smejali, i zgražali, i oči trljali da nas ne varaju, ali ovo licemerje na kraju, pa to je da čovek iz rođene kože iskoči!!
DOBRILA: Izvinite komšija, ne razumem, da se niste zbunili...?
KOMŠIJA: Zbunio? Bože pitajte kako nisam poludeo od vašeg silnog raspamećivanja! Dok mi na kraju žena ne reče: "Idi i reci im, sve im kaži, a nek puknu od jeda, inače ću ja prepući!"
STEVAN: Čekajte, u čemu je stvar, gospodine?
DOBRILA: (Mirjani i Stevanu) Je l' vama jasno šta ovaj čovek želi?
MIRJANA: Budibogsnama! Kakvih sve ljudi danas nema...
KOMŠIJA: Sram vas bilo! Zreli ljudi, a moral ste u pepeo satrli! More, kakav moral – javni red je u pitanju! Miliciju je trebalo da zovem!
DOBRILA: (Ostalima kao da se pravda) To pametan i ljubazan čovek beše koliko je meni poznato...
MIRJANA: Čekajte, da vi niste prisluškivali naše razgovore? Aaaa, prošla su ta vremena prijatelju! Još možete i da odgovarate!
STEVAN: Posetili smo naše prijatelje, šta je tu čudno? Sad, Bože moj, ako smo bili malo preglasni, ako smo se šalili...
KOMŠIJA: Preglasni?! Šalili se, kažete?
MOMČILO: Pa da, komšija! Ali dopustićete, valjda čovek ima pravo u svoja četiri zida...
KOMŠIJA: U svoja četiri zida, kažete? Molim! Evo, da prebrojimo: jedan, dva, tri... (Pokaže rukom prema publici) A gde je četvrti?

Svi pogledaju, pa se na trenutak ukoče. Onda žene uz vrisku pobegnu van scene, Stevan potrči u kraj prema rampi da potraži zavesu, a Momčilo krene na drugu stranu da učini to isto.

MOMČILO: (Usput Komšiji) Au, oprostite! Zaboravismo da spustimo zavese na prozoru... Neka ovo ostane među nama, molim vas! Šta ćete, daleko bilo, danas-sutra moglo bi i vama da se desi.

Stevan i Momčilo spuštaju zavesu. Komšija ostane ispred, na proscenijumu, pogleda u spuštenu zavesu, besno pljune i ode sa pozornice.

Kkkkrrraaajj

- 16 -