Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 
 

 

 


Nove knjige ­

Kad zabride uspomene

Mimoze u moru
Jagoda Kljaić
Presing, Mladenovac - 2015

Kada se pojavi nova knjiga to predstavlja radost i za stvaraoca i za čitaoca, a kada se pojavi knjiga poezije, na hiljade svetlica polete u nebo. Poezija, ta kraljica duha i duše, otvara svoja vrata svetu stvarnom i imaginarnom, zavodi stihom, zanosi ritmom, očarava slikom, stvara ili poništava ustaljene obrasce i nedri lepotu nadnaravnu, uzvišenu. Stoga ne čudi ako iz te nesvakidašnje čarolije ponekad ispliva zapitanost pesnika: piše li život stihove ili to poeta, u pokušaju da nadvisi vreme, prepliće tanane niti kroz snove i snoviđenja? Na ovo pitanje je pokušala da odgovori Jagoda Kljaić u svojoj novoj zbirci poezije Mimoze u moru, poemi o životu i smrti.

Poema o životu i smrti (uopšte, ali i u ovoj knjizi) nosi bezbroj motiva, emocija, asocijacija na lična ili tuđa iskustva. Međutim, ono što je ovde na prvi pogled sasvim očigledno i privlači pažnju jeste to da je pesnikinja već u naslovu upotrebila dva jasna simbola: mimoze i more. Mimoze, kao simbol proleća, procvata novog života, trajanje, ali i umiranje. More, to nepregledno plavetnilo od kojeg dah zastaje i srce brže zakuca zajedno sa talasima, sa plimama i osekama, sa svim svojim ćudima, kao što je i sam život ćudljiv. Time ne samo da je pesnikinja želela da naglasi čudesnu lepotu i snagu prirode, nego je i apostrofirala biološku prolaznost.

Sa druge strane, ma koliko to u vremenu tehnološkog razvoja bilo porazno, biologija sve češće ustukne pred neprirodnim i nerazumnim zakonima koje donosi i sprovodi čovek, koji u borbi za svoje mesto pod suncem ruši sve pred sobom. Zbog čega ratovi, razaranja, ljudska patnja i bol – to izgleda može još samo pesnička duša da se zapita.

I zaista, već u prvoj pesmi Buđenje, kao na otvorenom moru, zapljusne nas sva silina osećanja straha, nelagode, slutnji, ali i poziv na borbu da se prenemo iz (košmarnog) sna, da grabimo kroz život, ma koliko lutali, posrtali, padali, jer bitno je ustati: Odmah. Sada. Momentalno. / ... / U sekundi. U treptaju. U uzdahu. / Makar bio posljednji. Taj poziv, duboko isprepleten verom u iskonsku snagu dobra, kao da se prostire između nemoći i molitve za spas, od sveopšteg ludila koje svet gura sve dublje u ponor: Strah zalijepljen za zidove. / Umor okovan tijelom. / Nemoć zalegnuta okolinom.

Okosnicu pevanja Jagode Kljaić u ovoj zbirci čini sloboda i sve ono što ona nosi ili, u nedostatku nje, odnosi. Taj post-ratni eho koji se prolama kroz vreme i prostor – izgnanstvo u različitim oblicima – Nećemo biti same / u čudesnom doživljaju nestajanja / dok budemo pokušavale / naraslim rukama sa hiljadu prstiju / kilometarskih nokata / dodirnuti jedna drugu; – sentiment – nikad ne zaboravljaju majke i očeve / kamen i travu na kojima su prohodali / njihovim mišićima bride uspomene; – i posrnule vere u svetlu budućnost – ne posustaju u unaprijed vidljivoj / trci bez cilja.

Tematsku i motivsku građu pesnikinja gradi, grana i razgrađuje u kolopletu sa emotivnim, etičkim i estetičkim zahtevima: Blato je zlatni krevet prema onome / što su nam drugi namijenili / i u što su nas ugurali. Ranjiva ispovest sazdana kroz autopoetičke pasaže u kojima oslikava trenutke tuge i žalosti zbog propuštenog i/ili neučinjenog: uvijek vidim na daljinu, / nepogrešivo se penjem / po vrhovima nedostupnih planina, / ... / Nisam znala / da ne vidim na blizinu. / ali i ugušenog bunta protiv neumoljive stvarnosti.

Da nakon oluje uvek grane sunce autorka potvrđuje stihom: Kad su se mimoze osušile, / valjalo je krenuti. / i optimističnim tonom u pesmi Pozdrav leptira leptiru zaokružuje celinu ove male, ali snažne i sadržajne poeme, ispevane u trideset pesama, koje, svaka ponaosob, stapajući se u metaforični niz, nose svoju poruku i pouku.

Vesna Denčić


CEO SVET JE IGRALIŠTE MAŠTE

Antologija
pesama, priča i aforizama za decu; srpski pisci u rasejanju
Aleksandar Čotrić, Ljubiša Simić
Pčelica, Čačak - 2015.

Priređivači ove divne i obimne knjige, književnici Ljubiša Simić i Aleksandar Čotrić, napravili su izbor između više stotina pesama, priča i aforizama naših pisaca u rasejanju. Pred nama je knjiga puna duha i mašte, knjiga o hiljadu i jednoj temi. Taj težak i ogroman posao obavili su odlično, a u tome im je veoma pomoglo što su i sami dobri pisci za decu, što znaju kako deca razmišljaju, šta najviše vole, šta im je dosadno a šta smešno i zabavno.

Koje su glavne odlike književnosti za decu? Šta deca najviše vole?

Na prvom mestu je zabava – da im je zanimljivo ono što čitaju. To znaju svi pisci, ali samo najbolji to i uspevaju. Zašto? Zato što ono što je zanimljivo za odrasle i starije često nije zanimljivo deci. Na primer, starijima su najvažnije i najinteresantnije vesti i zato ih slušaju više puta na dan. Deci su zanimljivije igra i zabava, oni vole igranku bez prestanka. Što da prestaje ono što je lepo?

Mudri pesnik Horacije je još pre dvadeset vekova rekao da treba spojiti zabavno sa poučnim, da se tako najlakše uči. Šteta što svi udžbenici nisu laki i zabavni, neki su teško razumljivi i odraslima.

Da bi deci nešto bilo zanimljivo, recimo pesma ili priča, mora da ima mnogo lepih osobina: da bude slikovita, maštovita, duhovita… Da bude zanimljiva i prijatna kao omiljena igra.

Svet u očima male dece mnogo je drukčiji od sveta kako ga vide odrasli. Za njih, na primer, "prave mace", igračke mace i nacrtane mace su seke ili drugarice, a ne sasvim drukčija bića, kao kod odraslih. To isto se odnosi i na zeke i mede, lavove i tigrove; kuće u kojima živimo i kuće igračke u kojima stanuju igračke zeke i mace. Ceo svet je za malu decu jedna celina, kao neki veliki grad sa šumama, rekama i morem okolo, i oblacima, zvezdama, Mesecom i Suncem toliko visoko iznad naših glava da ni najviši košarkaši ne mogu da ih dodirnu. Za malu decu sva bića na svetu su bliska – kao da su braća ili prijatelji

Odrasli misle da su lav i tigar sto puta jači od zeke ili mace, ali to deca ne priznaju. Ako su dobra, sva bića mogu sve. Zeka može da pretrči ceo svet za tren oka i da pobegne i od najbržeg i najopasnijeg vuka. Kuca i konj, a ne samo ptice, mogu da dobiju krila i da lete kad nekud žure. Za decu se i u stvarnosti sve dešava kao u bajkama, zato ih deca toliko vole.

Deca znaju šta su basne basne – to su priče u kojima životinje imaju neku ljudsku osobinu. Lisica je lukava, vuk siledžija, meda još jači i opasniji, magarac glupav i trapav… Deca ne vole takve moralne podele, kod njih i najopasnije životinje – mede i lavovi – mogu da budu mirni i dobri kao mezimice mace. Osim ako se naljute, a tada je opasan i mali miš. Zato jednako paze i maze i mede veće od ormarića i mišiće manje od našeg nosa.

Kao što im ceo svet staje u isti prostor, zajednički vidik pod plavim nebeskim krovom, tako je deci objedinjeno i sve vreme. Nema davne prošlosti ni daleke budućnosti – sve je sada i malo pre ili malo posle. Tako mašta može lako da poveže sve što se događa ili će se dogoditi, sve postoji u istom vremenu i prostoru. No, mašta ne bi bila ona prava ako se nama poznata bića ne bi sretala sa nepoznatim i neobičnim bićima, raznih likova i veličina, od malenih patuljaka do divova većih od brda i dolina.

Iako su malena, deca su hrabra. Ne plaše se čudovišta koje nacrtaju ili vide u svojoj mašti. Lako se odbrane uz pomoć svojih kućnih ljubimaca ili plišanih meda i lavova. Kad zatreba, igračke postanu vojnici, kapetani i generali.

Iako se često smejemo, ni naučnicima nije lako da objasne šta je to smešnoća, čemu se i zašto mi smejemo. Najčešće se smejemo kad vidimo da se dešava nešto "bez veze", trapavo, klimavo, naopako ili kad je nešto preterano i neverovatno. Čuveni pesnik Dušan Radović u jednoj pesmi opisuje kako je mačka jurila jednog miša čak do Niša… Deca znaju da su njihove mace brze i da stvarno mogu da trče čak do Niša, ali smešno im je da maca trči tako daleko zbog jednog miša kad ima više od sto drugih miševa u blizini.

Mada ne znamo baš šta je to smešno, svi volimo da se smejemo, a smeh je lekovit. To znaju dobri dečji pisci i zato pišu i zabavne i smešne pesme.

Zabavni i zanimljivi nisu samo razni događaji, kao što su rođendani. Zabavno i duhovito može da bude bilo šta, čak i neko obično pitanje. Tako nas pesnik Ljubiša Simić pita: Kad bi ala bila mala / da li bi se alom zvala?

Evo jedne male pouke najmlađim čitaocima. Ovakva pitanja nazivaju se govorničkim ili kao bajagi pitanjima. To su pitanja koja nam ujedno daju i odgovor. Svi znamo da je ala nešto veliko i opasno, da nema malih ala. Ima malih životinja koje nas muče, kao što su muve i komarci, ali ma koliko nas njihova bockanja bolela, nećemo ih nazvati alama. Prema tome, ako bi neka ala postala mala, ne bi se više zvala ala.

Smešno je i kad ne znamo nešto što svi drugi znaju. Evo takvog primera iz priče Ljilje Vukić: "Mama, mama, probudi se! – povikao je mali zeka, napolju se nešto beli, prosula se šolja mleka." Prvom snegu deca se raduju zbog sankanja, a zekama i drugim žiteljima polja i šuma, iako liči na mleko, sneg pravi velike nevolje – sakriva im travu i drugu hranu i odaje tragove opasnim lovcima.

Antologija sadrži toliko pesama i priča – od stotinu pisaca! – da možemo slobodno reći da je u njoj i zoološki vrt, i botanička bašta, i ogromna izložba igračaka, ali najveća njena vrednost je što nam pokazuje najveću igraonicu na svetu – igralište mašte, koje je dugačko i široko kao ceo svet!

U knjizi je bezbroj tema, a posebnom emocijom su prožete večne lirske teme: zavičaj, sa majkom na prvom mestu; škola i drugari; priroda; prve ljubavi.

Osim pesama i priča, antologija donosi i izbor aforizama za decu. Možda neko ne zna šta je to aforizam. To je najkraća književna vrsta, slična narodnoj poslovici. Samo što poslovice, kao što im već i ime kaže, poučavaju kako da se posao što bolje i bez grešaka obavi, a aforizmi govore o ličnim i društvenim problemima, sa ciljem da se razreše. Aforizmi obično imaju dva dela: u prvom delu se tvrdi jedno, a u drugom nešto sasvim drugo. Aforizmi liče na igru žmurke – pomislimo da je neko tamo, a taj se sakrio onamo. Evo jednog aforizma Gorana Mrakića, mladog pisca koji živi u Rumuniji: "Najbolji sam iz fizičkog. Svakog dana bežim iz škole." Da smo čuli samo prvu rečenicu, mislili bismo da je taj dečak neki budući atletičar, ali kad smo čuli drugu, uvideli smo da on nije nikakav trkač već bežač iz škole, verovatno zato što nije napisao domaći zadatak ili što nije naučio prošlu lekciju.

Mnoge pesme i priče na vedar i šaljiv način prikazuju zgode i nezgode sticanja prvih znanja i životnih iskustava. U tom zrenju, kada mala deca prerastaju u veću, kada seke i bate postaju devojčurci i momčići, shvate sa tugom da su stvarnost i mašta često daleko jedna od druge, da mnoge želje nisu ostvarive. No, otkrivanje istine i osećaja za stvarnost postaju u zrelom dobu glavni životni oslonci.

Ljubiša Simić i Aleksandar Čotrić sačinili su knjigu koja pleni vedrinom, bogatstvom mašte i duhovitošću. Oni su uspešno spojili, sačuvanu u sebi, dečju vedrinu i spontanost sa svojim već zamašnim životnim iskustvom. Priredili su knjigu sasvim u duhu Horacija – i zabavnu i poučnu. Toplo je preporučujem čitaocima svih uzrasta, od mališana i njihovih starijih bata i seka do njihovih roditelja i deka i baka, prvi da se prave važni što su oni i njihove male i velike dogodovštine opisane u knjizi, drugi i treći da se podsete kakvi su bili živahni i nestašni kad su bili deca.

Ova knjiga je toliko lepa, bogata sadržajem i osobenim plemenitim humorom da zaslužuje da svake druge godine ima novo izdanje. U njemu bi bile najbolje pesme i priče iz ove antologije i nove pesme i priče. Na svetu ima još mnogo pisaca koji ovde nisu zastupljeni, a svake godine oglase se i novi talenti.

Vitomir Teofilović

- 7 -