Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 
 

 

 


Nove knjige ­

Ideološke magle, nepotizam, kriminal...

Utaja poraza
Nenad Ćorilić
Agencija "Vitez", Beograd - 2015

Ubrzo nakon dobitka VIB-ove nagrade, najuglednijeg priz­nanja za mlade aforističare, Nenad Ćorilić je objavio novu zbirku, još zreliju od prethodnih, kao da je hteo da na najbolji način potvrdi stečeni ugled.

Sažet ali vrlo uputan analitički predgovor knjizi simptoma­tično nazvanoj "Utaja poraza" napisao je Aleksandar Čotrić, ovde domećemo samo nekoliko opaski kao dodatnu ilus­traciju velikog talenta mladog satiričara.

Najpre, reč-dve o naslovu. Ovde Ćorilić na suptilan način koristi figuru palimpsesta, nazaobilaznu u poetici moderne književnosti. Utaja poreza je u savremenom razvijenom svetu, pogotovu od hapšenja Al Kaponea, smrtni greh; naprotiv, to je kod nas redovna pojava. Pogrešno se misli da je to zbirna posledica našeg zabušantskog mentaliteta i nepoštovanja ionako labavih zakona. Naprotiv, to je kod nas čin samoodbrane i bitke za opstanak, jer za razliku od razvijenog sveta, gde je poreska skala mala i samim tim, a ne samo zbog strogih zakona, svako plaća porez, kod nas je skala tolika da bi striktno poštovanje zakona bilo samoubistveno, mnogi bi bankrotirali... No, porez je ovde prećutna podloga za pojam poraza, našeg propadanja koje traje već čitavo stoleće, mada se ne možemo naročito ponositi ni prethodnom istorijom, od petovekovnog ropstva pod Turcima i napred i unazad...

Nespremni na suočenje sa istinom, jedinom zdravom odskočnom daskom za pozitivni zaokret, mi u svom istorijskom knjigovodstvu i poraze proglašavamo pobedama. Otuda ova značenjski porazna ali literarno upečatljiva sintagma "Utaja poraza".

Evo kako ta naša knjigovodstvena dijalektika funkcioniše: "Ne očekujte od mene bolje rezultate od prethodnika! Ja bih bio zadovoljan da uzmem koliko i on." Na osnovu prvog dela svog obećanja, očekujemo od svog političkog izabranika da čini koliko može, da nam ne daje lažne nade; no u drugom delu paradoksa uviđamo da je doista reč o skromnosti, ali ne u činjenju dobra već u meri otimačine. Drugim rečima, naš mladi pisac "filosofski" poentira najavljenu političku praksu nove garniture vlasti: "Ne može i vlast i čast! Opredelite se!"

U borbi između vlasti i časti unapred se zna pobednik, a taj ishod po kratkom postupku profiliše nove političare: "Čim sam ušao u ploitiku, pokajao sam se. Trebalo je da uđem mnogo ranije." Za taj zaključak ne treba mnogo mudrovanja, rađa ga čista praksa: "Političari na svoj račun primaju platu, a na tuđ račun žive."

No, da ne bude zabune – ne misli Nenad Ćorilić da su svi političari isti, nije on satiričar koji ne razabira da ima političara i političara, da ni među njima nisu sve veze čelične: "Koji političari imaju najslabije veze? To su oni koji su na vlast došli izborima." Drugim rečima, to su oni kojima je jedini oslonac narod, jad i beda, niko i ništa.

No, pogrešno bi bilo pomisliti da su Srbima drugi, računajući tu i rođenu vlast, krivi što tako žive. Tajnu njihovog jada pisac nam otkriva kroz majstorski sazdan jezičko-logički paradoks, kroz presek sinonima i antonima: "Zašto su Srbi goli bosi? Zato što ne daju na sebe." Na suptilan ciničan način ovde pisac projektuje političku manipulaciju, usađuje je iz političkog lukavstva uma u naoko iskonski etos podanika.

Probuđeni etos postaje sila za sebe, otrgnuta od svoje supstance, šupalj i prazan zvuk: "U dobroj smo formi, ali smo sadržajno prazni."

Politika se u časnim trenucima istorije poistovećivala sa narodnom mudrošću, a vođi sa narodnim tribunima. Nešto od tog misionarskog sjaja prelivalo se i na svitu vlasti. Kakvo je stanje danas, da li još uvek više i dalje vidi onaj na brdu od onog ispod? Takva nada je uzaludna, upozorava nas naš satiričar: "Ako mislite da u politiku uđete kako biste proširili svoje vidike, manite se ćorava posla."

Ima među stručnjacima raznih profila, pre svega među ekonomistima, i onih koji smatraju da možemo iz nazatka u napredak, i to brz, ali naši mudri vođi ne nasedaju na opsene lažnih optimista i pseudonaučnika, oni se oslanjaju na vekovno narodno iskustvo, kaljeno od pamtiveka: "Srbija se polako oporavlja. Što je brzo, to je i kuso."

U svom oporavku blizu smo pozitivne nule, poslednjih godina smo sve sporiji u zaostajanju, već naziremo na vidiku neke zemlje ispred sebe. To bismo još jasnije videli da nismo od ranijih vlasti deformisani da stvarnost sagledavamo nerealno. To se postepeno menja u našoj svesti, već "maštamo o tome da postanemo realni", optimistički konstatuje pisac.

Možda bi naš neki mudri vođa brže poveo napred, ali i u veku elektronike dug je i trnovit put do kulta ličnosti: "Kult ličnosti se ne može izgraditi preko noći. U to vreme je većina TV aparata isključena."

Sve dotle sam narod mora da drži konce u svojim rukama i da nadzire rad političara, a po potrebi i da preduzima odlučne i otresite mere. Upravo nedavno – javlja nam satiričar – "Narod je uputio ultimatum političarima: ili poštujte zakone, ili ćemo da ih menjamo!"

Narodna volja je svetinja ne samo za političare već i za pisce. Prirodno je što tu istu volju pisci drukčije poimaju od političara, jer pisci su vešti samo na rečima, a za vladanje narodom treba imati još sto vrlina i kvaliteta, zato je to posao političara i njihovih mudrih vođa.

Vitomir Teofilović


PREDGOVOR

Vatra i slovo
Milice Jeftimijević Lilić
Secop Edizioni, Bari - 2015

Knjige Milice Jeftimijević Lilić ne treba predstavljati jer su poznate zahvaljujući briljantnom i jakom pisanju njihovog autora. Ipak, osećam potrebu da napišem nekoliko napomena u Predgovoru da bih dala svoje tumačenje, koje je plod intenzivne emocije koju su izazvali ovi stihovi, celoj zbirci. Prelep je, na primer, naslov: Vatra i Reč. Eksplozivan, magmatičan, kao što samo vatra može biti; intenzivan je, dubok, uzvišen, kako to samo Reč zna i može da bude. Sažima u sebi dve vitalne sile ovog sjajnog srpskog pesnika, pisca, književnog kritičara i novinara: strast ljubavi i strast poetike. Probojne sile, koje eksplodiraju u svim rimama do mere da nas navode da se ushitimo do neslućenih dosegnutih visina, ali i da se rastužimo zbog strašnih bezdana kojih se bojimo i koji nas, ponekad, ovlaš dodirnu ništećim bolom. Ali pesnik ima u sebi veću jednu, magičnu i misterioznu, a opet probojnu i svetlu snagu, koja je uvek spasava. Beskonačno veliku i duboku da pobedi svaku drugu reč. Vatra i Reč, su zato noseći "stub" njenog života, ali i Hram njenih osećanja i njenog pisanja.

Zbirka se sastoji od tri dela: "Vatra i slovo", koji daje ime celoj knjizi, a sastoji se od deset pesama; "Kosmička nužnost" jedanaest pesama; i "Dok majka diše" koja obuhvata poslednjih osam pesama.

U prvom delu peva se o ljubavi iznad svega u različitim značenjima i oblicima: od one očaravajuće, koja uzvraća i uzvraćena je ludilom ljubavi koje sve daje i sve prihvata, koja je proživnjena u potpunosti, jer je uzvraćena sa velikim zanosom, do one ljubavi satkane od tuge i suza, nostalgija i žaljenja. Od bola jačeg od bilo kog drugog bola. Do ljubavi koja je propast i uništenje. Ali u isto vreme, neophodna: nužna je kao život: /nit znamo kad se zače /nit kuda vodi /ni šta je snaži. /Ljubav ova između mene i tebe/ teška je kao sidro: /nit znamo zašto tone/ nit šta je drži/ ni kuda teče (Ljubav ova). I Žak Prever nam se smeši između ovih stihova koji slede parisku atmosfera ljubavi koja je ostala besmrtna u njegovim pesmama velikog šansonjera života i ljubavi.

Zatim Milica, žena ljubavi i poezije, žali što nije imala sreću da sa svojim partnerom ostvari romantičan i književni par, zasnovan uglavnom na empatiji reči, kao što su to uspeli veliki Kortazar i Kerol Danlop, Sartr i Simone de Buvuar, Rilke i Cvetajeva (Neostvareni par). Ali Milica uvek vaskrsava iz pepela ljubavi, iz svojih razočarenja, iz svojih ambisa očaja. Ona je uvek u znaku vaskrsenja, jer ima veru u istinitost trenutka susreta koji ostaje večan, jer je nepobitno da se to desilo i da je to ispunilo sjajem raniju tamu, osvetljeno, makar na delić sekunde, svetlošću dve zvezde stopljene u jednu: "Ništa, ništa neće moći /Promeniti, /Istinu susreta sa sobom/ U drugom biću pruženih ruku" (Rađanje iz najdublje smrti). I ništa ne može čak zatavniti lepotu "pruženih ruku" koje ukazuju na želju sastanka, težnju da se sazna i da se voli.

U pesmi "Kosmička nužnost", Reč nalazi svoje mesto, reč koja spasava i teši; ona čini pesnika autentičnom i jakom ženom, čak osornom i ponosnom na ogromni dar koji je dobila od bogova i kojim sve više uči da "rukuje pažljivo", što je rezultat nesumnjivog talenta i iskustva. Što je rezultat svesti o sebi i sopstvenim jezičkim sredstvima, koje su izoštrila posebna osetljivost i sklonost ka svemu onom što prevazilazi ljudsku kontradikciju i bedu da, bi se pretočile u čistu poeziju. "Negde je od tog bleska /Procvao badem nem od čekanja/ Učvrstio se lokvanj /Već dugo nemiran… /A samo ruke kad se osmeliše na dodir /Poričući reči, znanje /Pobednički takoše svemir /ispisujući tetovažu uma" (Dodir svemira). U stvari, uvek pobeđuje reč koja se oslanja na veliko osećanje. Naš pesnik ima potrebu da oseti toplinu fizičkog kontakta sa drugim da odmah oseti Reč kao Boga koji se otelotvoruje (Pol Valeri). Da se proslavlja u suštini sebe. U svom najdubljem identitetu, koji je sačinjen od poezije. A krilata reč pobeđuje čak i tamne meandre razuma i filozofije koji, daleko od toga da prosvetljavaju, kako se može pomisliti ili nadati, često dovode do pesimizma i neizvesnosti sveta i njegovih bezbrojnih tajni. Dakle "skoro da se prestraši srce" i da "tvori" "bezgranične prostore" koji prevazilaze fizičke prostore, koji su nam određeni i skoro nepremostivi (ko još ne zna Beskonačnost, bolnu i genijalnu pesmu našeg Đakoma Leopardija?)

U poslednjem odeljku, konačno, imamo susret sa dve veoma nežne pesme koje Milica J. Lilić posvećuje roditeljima, sećajući se njihove jednostavnosti i moralne veličine, pa čak i plača: suza koje je ona prolila zbog bledog i usnulog lica svoje majke; suze njenog oca više zbog sudbine mladih ljudi nego zbog svog puta koji je stigao do uvira. Tu su i pesme koje su jednostavna i duboka molitva Bogu koji prebiva u nama i čini svetlim naše postojanje (Bog je posredi nas); molitva Reči koja nam omogućava da saznamo i preobraćamo sebe stalno u procesu promene i ponovnog rađanja, kao kod Eriha Froma koji nas poziva da izoštrimo svoju kreativnost, jer nam ona omogućava da se ponovo i ponovo rađamo. I moć rađanja za Milicu prebiva u glavi, a ne u utrobi. I može se oplođavati samo svetlom baklje reči koje mogu da bacaju svetlo i nadole. Da zapale onu vatru koju je ona zapalila još na početku svoga pevanja. Nije slučajan, dakle, recimo još jednom, naslov Vatra i Reč. "Vatre moje utrobe visoko su. /Jedino bakljom reči sići možeš" (Prisutnost odsutnosti). Od vatre i zemlje, vode i vazduha satkani su stihovi Milice J. Lilić, koja koristi sve iskonske elemente prirode da "zamesi" svoje reči i da stvori tanani filigran metafora, anafora, poređenja, poliptotona, sa malo asonanci i retkim rimama neponovljive fakture. Njena poezija je balkanska, ali i veoma zapadnjačka. I iznad svega, njena poezija čini je ponosnom i samouverenom, onom koja čini i da se ona oseća "dominantnom" i nikada "sluškinjom" krilate reči. Uz kratke trenutke blage popustljivosti, više određene njenom dubokom "kosmičkim nužnošću" nego raskriljenim krilima njene izvanredne mašte. Ali njeno srce zaključuje antologiju himna lepoti koja reč uzdiže opčinjavajući nas; pa čak i sa izrazom ljubavi prema Italiji, Bariju i Svetom Nikoli koji je blagoslovio ovu našu zemlju. Sjajan, osećajan, dirljiv omaž našem Jugu.

I ovde se moje reči završavaju da ne bi pokvarile lepotu reči koje koje koristi veliki srpski pesnik, preblaga i napaćena žena, i prijateljica, onako kako samo znaju da budu osetljive i prave žene, ponosite i krhke kojih se istorija svetske književnosti seća i o kojima peva.

Anđela De Leo

- 7 -