Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 
 

 

 


Nove knjige ­

Život u raznolikosti
i obrtima sudbine

Dve kontese
Ljiljana Delibašić
Arte, Beograd - 2015

Veliki događaji u nacionalnom i ličnom iskustvu ostave duboki trag koji potom postaje seme za nova viđenja, nadahnuća i pregnuća. Uostalom, Ivo Andrić je to najbolje sažeo u maksimi da iz malih stvari i sredina niču veliki događaji.

Bombardovanje naše zemlje bio je povod da se velika kreativna energija pokrene i stvaralački transponuje u umetnička dela u kojima se iskazuje snažan gnev i protest spram tog gnusnog čina sa neslućenim posledicama po srpski narod.

Ljiljana Delibašić je romanom Dve kontese, koji odlikuje snažna sugestivnost, uzbudljiv siže i duboke moralne poruke, pokazala da se i u beznađu pronađe izlaz ako je čovek rešen da se izbori. U izuzetno nepovoljnom sklopu okolnosti, nakon bombardovanja naše zemlje krajem prošlog veka, život se pretvorio u još teže bojno poprište sa najraznovrsnijim iskušenjima kao što su: neminovno siromašenje i zaduživanje da bi se preživelo, gubitak posla, pokušaj spasavanja kroz rad u drugoj zemlji i suočavanje sa posledicama medijskog odijuma koji je pratio Srbiju.

Julija, glavna junakinja, žena u dobrim srednjim godinama, ne pristaje na poraz. Ne prihvata poziciju krivca bez krivice i svu snagu, svo umeće, strpljenje i upornost ulaže u borbu sa nedaćama. Ona je zapravo metafora za dobar deo srpskkog naroda koji se žilavo borio u tom preteškom periodu po našu zemlju, oslanjajući se samo na sebe i svoje ruke, za razliku od onih koji su skliznuli u šverc, nemoral, kriminal... I ona će kao i ta nedužna i časna većina, pretrpeti ozbiljne udare na ponos i dostojanstvo, ali će se izboriti da u Italiji, gde je radila, pokaže kako je njen narod čestit, radan i izdržljiv. Ova zemlja je u to vreme podlegla zahtevima Evropske unije i služila joj ustupajući joj mesto za poletanje aviona sa smrtonosnim tovarima upućenim na Srbiju i Crnu Goru i shodno medijskoj agresivnoj propagandi imala vrlo negativan stav prema Srbima kao narodu, iako narod ništa nije imao sa odlukama koje donose političari. Juliji će kasnije, ozbiljnost, tradicionalno vaspitanje i srdačanost, doneti ugled i nove mogućnosti za dostojanstveniji život.

Autorka romana Dve kontese Ljiljana Delibašić, za iskorak junakinje iz omče dugova a nametnute gubitkom posla, bira baš Italiju, da bi pokazala delotvornost negativne medijske slike i pobedu istine. Poslodavci će tražiti da sakrije svoje poreklo, što će u njoj izazivati dodatni bol i bespomoćnost, osećaj poniženja. Budući pravi predstavnik svog naroda ona u posao i odnos prema poslodavcima (naročito prema kontesi Mariji Terezi Kavalieri) unosi krajnju požrtvovanost, savesnost, ali i emocije, i kada doživi da bude pohvaljena zbog izuzetnih rezultata (već je savladala najtežu prepreku, učenje jezika)... na pitanje ko je, izbiće njena pobuna u katarzičnom kriku "Sono Serba"... ja sam Srpkinja... pa kud puklo da puklo...

No, do tada je trebalo sve izdržati. Nepoznavanje jezika, običaja i pravila ponašanja u sasvim nepoznatoj sredini. Nasrtaje na dušu i telo, danonoćne napore, upotrebiti sva znanja utemljena na tradiciji bespoštedne vekovne borbe sa surovim okolnostima robovanja i preživljavanja. Pokazati sav šarm bića koje se celo predaje ideji uspeha, nesebičnosti, dobrote i iskrenog divljenja za tradiciju drugačije kulture, vrednosti poretka koji zahteva znanje, etikeciju i kulturu.

Koncentrišući zbivanja na odlazak iz Srbije, uklapanje u novoj sredini, pripreme za neka porodična slavlja u Italiji i pomen vojnicima palim u ratu u Iraku, Ljiljana Delibašić, sugeriše toliko toga, prekinuti tok života u svom narodu i nužnost služenja drugima, ostavljajući neka pitanja otvorenim. Ako se jedna kontesa svim silama trudi da održi postojeći imetak, koji će uz to zaveštati Italiji, da li smo se mi smeli tako nehajno odnositi prema onome što su nam preci ostavili u nasleđe. Da li smo dovoljno branili ono što smo imali, da li je sve to bilo moguće spasti u postojećim okolnostima kada smo dužnici sa omčom na vratu. Pojedinac će se izboriti, kao što to čini njena nesalomiva junakinja i časno otplaćuje dug. Svet je nagradio njen trud, istrajnost, lični šarm, od prezira i ignorisanja stigla je do divljenja, dobila epitet "kontesa"... Šta će biti sa našom zemljom ako se ne osloni na sebe, ako čeka milosrđe od onih koji ga nemaju... Naravno, mora se obračunati i sa onima koji je iznutra razaraju i slabe, sa zelenašima, koji kao krvopije žive na račun onih koji još veruju da se časno mora živeti, da se poštenim radom može i zaraditi.

Poređenje sa kćerkom knjaza Nikole Jelenom koja je postala italijanska kraljica knjizi daje dubinu i šarm, pokazuju se obrti sudbine u ličnim i nacionalnim okvirima: "Možda se i princeza Jelena tako osećala, ploveći sinjim morem u kraljevskoj barci, i u čijim se odajama strašno rasplakala pred katoličkim sveštenikom, uverena da zarad istine pred Bogom, ne čini greh. Bilo je to u trenutku kada se opraštala sa svojom, pravoslavnom verom, i devojačkim životom, prigrlivši drugu, pre nego što je stupila na italijansko tle kao buduća kraljica Italije."

Kombinujući istorijsko i savremeno, večno i prolazno, ljudsko i zversko u čoveku, Ljiljana Delibašić je ponudila jednu uzbudljivu storiju punu obrta i neočekivanih epizoda kroz koje se probija istina o nama i drugima, o ljudskom i neljudskom, o borbi i porazima, ustajanju i obnovi.

Roman se čita kao živi isečak iz stvarnog života, kao da ga je autorka prelila iz svog bića i kao najveću dragocenost podelila čitaocima. Njena šarmantna, snalažljiva i nepokolebljiva Đuli, ostaće upamćena kao jedan sasvim osoben i živ književni lik (u romanu ih ima prilično, snažno dočaranih u povremenim protivrečnostima njihove prirode i htenja) koja je najbolji predstavnik srpskog naroda ali i kontesa Kavalieri takođe kao divan predstavnik onog dela italijanskog naroda koji ume da prepozna, da vrednuje i nagradi ljudski kvalitet ma otkud došao.

Jednom rečju, Dve kontese su roman koji se dopada zbog topline s kojom se pripoveda o gorčini i drami života u posebnim vremenima i prilikama usled koje se i pribegava umetnosti. Zbog tih i drugih vrlina on čitaoca uvlači u svoj svet snagom neporecive umetničke i živote istine.

Mr Milica Jeftimijević Lilić


VANZEMALJAC SRPSKE SATIRE

Sizifovo pleme
Ranko Guzina
Alma, Beograd - 2015

Ranko Guzina je umetnik koji ima redak renesansni dar da podjednako dobro piše i crta. Više od pola veka dokazuje da kod njega nema profesionalne rutine i zamora materijala, i da je uvek neponovljiv, nadahnut, kreativan i svež.

Knjiga "Sizifovo pleme" govori naslovom čime se i na koji način bavimo u Srbiji i na kojem smo nivou civilizacijskog razvoja. "Nije to taj kamen, rekoše Sizifu na vrhu", napisao je pre više od trideset godina aforističar Vladimir Jovićević Jov. A mi možemo da napišemo da je Ranko Guzina na vrhu srpske aforistike i satire, što njegova najnovija knjiga i dokazuje.

Teško je pisati o aforizmima Ranka Guzina, jer sve što se za njih konstatuje, ni izbliza nije tako mudro i duhovito kao monumentalne minijature koje ovaj izuzetni autor zapisuje više od pet decenija. Dar koji Guzina poseduje je božja blagodat, pošto đavolski dobro piše. Iako kažu da se knjige aforizama čitaju najkraće, to ne važi za Rankove zbirke, s obzirom na to da ih uvek čitam po nekoliko puta. Zato su misli ovog aforističara nezaboravne, jer ih učim napamet. Rankove knjige, kad nam padnu šaka, teško se ostavljaju, a rado im se vraćamo. Kako god ovo razumeli, s Rankom treba odlaziti uveče u krevet i uz njega se buditi. Naravno, pod uslovom da možemo mirno da spavamo posle onogo što pročitamo u njegovim knjigama.

Iako sam aforističar, ne čitam rado i sa zadovoljstvom sve knjige ove kratke forme. Ima knjiga koje su neuspele, nezanimljive i nerazumljive. Knjigama Ranka Guzine unapred se radujem, jer znam da će u njima biti najbolji od najboljih aforizama koje redovno objavljuje u "Večernjim novostima", u rubrici "Džepni kalendar". Ranko, kao hroničar naše svakodnevice, nema problem da izabere dobre aforizme za knjigu, već da te dobre izostavi, jer ne mogu svi među korice.

U "Novostima" uvek najpre i najradije pročitam Rankovu rubriku, jer je u njoj sadržano sve najvažnije što se dogodilo prethodne sedmice i pri tome je komentarisano briljantno, oštro, humorno i neobično. Ranko svojim satiričnim troparima ismeva svece na zemlji. U najzanimljivijem kalendaru na svetu, pisac nas podseća šta su nam vladaoci obećali, a nisu ispunili, ili nisu obećali, a to nam rade. Svaki dan u Rankovom kalendaru za njih je petak, trinaesti. Svaki novi kalendar, po Ranku, je crveno slovo, jer je istinski praznik za sve koji vole dobar humor i satiru. Vreme merimo od jednog do drugog "Rankijanskog" džepnog kalendara. Političari na vlasti trebalo bi da čitaju Rankov kalendar, da saznaju kada im vreme ističe. A i ime rubrike "Džepni kalendar" je odgovarajuće, pošto satiričari u džepu često nemaju ništa drugo, osim kalendara. Guzina, kao autor kalendara, ovako vidi vreme: "Niko da podmetne leđa. Čak ni vreme ne radi za nas."; "Ni vreme ne poštuje kalendar. Prošao je listopad, a lišće nije opalo. Opašće u studenom, a studeno će biti u prosincu, ako bude."

Guzina javno žigoše mafiju, korupciju, medijske obmane, izborne prevare i tera nas da se kriminalcima i političarima smejemo, kad im već ništa drugo ne možemo.

Šta će nam politički i ekonomski komentatori, kada imamo Ranka?! On je mnogo seriozniji i analitičniji od njih. A, pored toga, je nepotkupljivi posmatrač, jer mu matični list već odavno ne isplaćuje honorare. I to što u novinama pročitamo samo od Ranka, dovoljno je, jer je u njegovim lucidnim komentarima sadržano sve: I politika; "Treba mnogo vremena i truda da čovek nauči da govori ono što ne misli. Ne postaje se političar preko noći." I vlada; "Od nove vlade očekujemo nove i originalne greške i promašaje. Inače, ne bismo ni rušili staru vladu". I privreda; "Vreme je pokazalo da je lakše ugasiti visoku peć u Smederevu, nego šporet smedrevac". I socijalna tematika; "Sa fantomkom na glavi, da ga neko ne bi prepoznao, penzioner Pera pljačka kontejnere". I crna hronika; "Od države lopovi samo traže da ih ne ometa u radu, jer je pravo na rad osnovno ljudsko pravo". I obrazovanje; "Ima tako loših studenata, koji padaju na ispitu i na privatnim fakultetima". I gradska problematika; "Izgradnja stanice Prokop, Koridora 10 i beogradskog metroa počela je u prošlom veku i u prošlom milenijumu. O tome postoje materijalni dokazi, a ima i živih svedoka". I sport; "Bivši centarfor se hvali da je imao topovski šut, mada neprecizan. Ni sam ne znam koliko sam fotoreporetera ubio". I mediji; "Televizija ima dve mogućnosti: da formira ukus, ili da povlađuje ukusu. Izabrala je ono što je lakše i njoj i publici". I kultura; "Najbolje knjige naših najpoznatijih pisaca štampaju se u 500 primeraka i to se razgrabi za nekoliko godina". I porodični odnosi; "Kome je bliži tast od oca, a šurak od brata, taj se, očigledno, dobro udao". I infrastruktura; "Da ima pravde, reli Pariz-Dakar prošao bi bar jedanput Ibarskom magistralom".

Za sve ove protekle godine nikada u "Večernjim novostima, među sedam satiričnih komentara Ranka Guzine, nisam pročitao neuspeo ili prosečan aforizam. Svi su bili na visokom nivou i svi su bili i u tom dvojstvu, naizgled nespojivog - i aktuelni i trajne vrednosti, i humorni i vrlo ozbiljni, i o konkretnom događaju i opšteg karaktera. Bez obzira na teme o kojima piše, Rankovi aforizmi su pitki, lepršavi, raspevani, optimistični i književno uspeli.

Ranko je jedan od naših najmlađih i najperspektivnijih satiričara. Naravno, po duhu, energiji, vitalnosti i optimizmu. On je, zapravo, kao vino. Ne samo zato što je, po mišljenju nekih vlastodržaca, trebalo da odleži i što je sve bolji iz godine u godinu, nego zato što je u njegovoj satiri - istina!

Ranko je originalan i samosvojan autor, jer nikoga nija oponašao i podražavao, a njega je nemoguće kopirati. On jedini ne mora da moli drugog da mu ilustruje knjigu satire, ili da mu drugi napiše predgovor za knjigu karikatura. Ranko je sam svoj velemastor, jer poseduje oba dara. Rankovi crteži govore, a njegovi tekstovi stvaraju slike. A sumnja se da Ranko nešto petlja i sa ostalim muzama. On je najbolji satiričar među karikaturistima i najbolji karikaturista među satiričarima. Ranko kaže da su "crtanje i pisanje dve strane iste medalje". Ne znamo koja strana medalje mu je bliža srcu, ali je sigurno da ta medalja u Rankovom slučaju ima zlatni sjaj. A u svetom trojstvu je i Rankovo šahovsko znanje, koje je odlično sažeo u aforizam: "Nisam nikoga naučio da igra šah, ali sam neke odučio".

Ranko Guzina je u svojoj kritici najoštriji, kada je to bilo najopasnije po umetnike. Na njega se, verovatno, naljute političari kada se prepoznaju u aforizmima i karikaturama, ali više razloga za ljutnju imaju oni kojih nema u njegovim radovima, jer je to dokaz da su nebitni.

Ranko piše pedeset godina, a tek se namerava da napiše najvažnije tekstove. On nema iluziju da njegova satira može da sruši vladu, ali zato mi znamo da Rankovo stvaralaštvo podiže moral, volju i raspoloženje običnog čoveka. A do drugih autoriteta, osim Njegovog visočanstva čitaoca, Ranko i ne drži.

Po jednoj teoriji viceve smišaju vanzemaljci, jer niko ne zna ko ih je, kada i kako smislio. Po toj teoriji, Ranko je vanzemaljac, jer je tvorac sledećih umotvorina: "Sviđa mi se ova đevojka – kaže Crnogorac. Liči na vojvodu Marka Miljanova." "Kad krenu Mujo, Haso i Lala sa vicevima, Fata i Sosa znaju koja je njihova uloga."

Guzina crta i piše dnevno, ali njegova satira ne živi samo jedan dan. Naprotiv, odavno je postao vanvremeni klasik srpske satire.

Aleksandar Čotrić

- 7 -