Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
DODATAK
 
 

 

 


Intervju

  Slobodan Simić

Trideset godina stvaralaštva

Satiričar, kao ni bilo koji pisac, ne može da menja svet,
ali može i mora da uradi svoj deo da taj svet
bude makar malo bolji i pozitivniji.

Slobodan Simić, rođen 1963. god. u Užicu.
Završio Medicinski fakultet u Beogradu, specijalizaciju psihijatrije i sudske psihijatrije i stekao zvanje primarijusa.

Piše aforizme, kratke priče, pesme, dramske tekstove i scenarija.

Do sada objavio šest knjiga aforizama i četiri knjige priča. Tekstovi izvođeni u pozorištu i na TV.

Aforizmi i priče prevođeni na više od deset stranih jezika. Zastupljen u brojnim domaćim i stranim antologijama i zbornicima.

Dobitnik najznačajnijih nagrada iz oblasti humora i satire.
Urednik edicija Nova satira i Aforiznica u izdavačkoj kući AGORA.
Radi kao psihijatar u Beogradu.

* * *

1. Razloga za intervju je mnogo, ali da počnemo sa najvažnijim. U Kolarcu ste 2. aprila svečano obeležili 30 godina književnog stvaralaštva. Sada kada ste napravili retrospektivu, kako izgleda taj period iz ove perspektive?

- Zove me jedan kolega aforističar da se izvini što nije bio u Kolarcu, pa onako zabrinuto-ozbiljno pita: "Ako je to 30 godina tvog književnog rada... koliko ti uopšte imaš godina?" Pa istina je da sam kao student sa 22 godine prvi put objavio aforizme u novosadskom "Glasu omladine" i od tada je krenulo to "književno stvaralaštvo". Baš sam govorio to veče 2. 4. da se najviše zahvaljujem ustvari sudbini i sreći. Ne znam šta bi bilo da niko nije obratio pažnju na nekoliko aforizama mladog studenta napisanih rukom na listu od sveske... Ali kada su aforizmi objavljeni, odmah je jedan od njih izabran među najbolje te godine. "Gladni u Etiopiji spremaju dobrotvorni koncert za nezaposlene u Jugoslaviji". Tu se nema ništa dodati, sem možda imena nove države.

Dakle od te 1985. krenulo je moje prilično intenzivno objavljivanje i susreti sa divnim ljudima satiričarima i aforističarima koji su me na razne načine pokretali, što svojim primerom što svojim drugarstvom. Ono što smo mislim svi tada imali to je taj bunt, borbenost, oštru kritičnost... Zbog toga su satiričari i bili i ostali tako kompaktni i udruženi, za razliku od svih drugih književnih žanrova - mi smo saborci. Mi se svi zajedno borimo na istoj strani protiv svih mogućih društvenih zala i negativnosti. Mi smo braća po oružju. I zato su i dan-danas neki od mojih najboljih prijatelja upravo satiričari sa kojima se družim već decenijama. Možda sam, ovako mator, postao i sentimantalan, ali sada mi to izgleda možda i najveća tekovina ove moje decenijske borbe. Moji prijatelji-saborci.

A što se tiče bavljenja satirom 30 godina ono što je najpozitivnije da se čovek kroz to i takvo pisanje prazni i iskazuje svoje mišljenje i kritiku na najkonkretniji mogući način. Ako i to postoji kao kategorija, nekako mi je zbog svega toga ta savest mirnija. Ali ono definitivno deprimirajuće je što se generalno ništa naročito ne menja. Strašno mnogo stvari je nepromenjivo. I taj susret sa istim, nekako rezignira. I onda sam doživljavao da treba da objavim priču, a ja u nekoj staroj zamenim samo oslovljavanje, pa akteri umesto "druže" kažu "gospodine" a sve ostalo ostane isto. I onda komentarišu: Kako ti je aktuelna priča! Da da... od pre 20 godina...

To je ona druga strana satirične medalje. Moje stare priče, nisu stare priče. Zastrašujuće mnogo starih priča su ekstremno aktuelne. A to meni ustvari nije drago. Jer mi satiričari želimo da se stvari poprave, promene, poboljšaju. Mi kritikujemo da bi se negativno promenilo. Nije lako prihvatljivo da posle 30 godina upornog kontinuiranog pisanja i kritikovanja nema mnogo napretka i boljitka. Ali teši da nekakvog napretka ipak ima. Tešim sebe da smo možda i mi satiričari dali neki mikro doprinos za taj mali boljitak ove naše čudne zajednice. Pa i to je valjda neki smisao svega toga.

2. To književno veče na Kolarcu je ujedno bila prilika da se, pored knjiga aforizama i priča, publici predstavite i u jednom novom svetlu - kao pesnik. Zbirka pesama "Ožiljak" se prilično razlikuje od onoga što ste do sada pisali, kako je nastao taj preokret?

SVITANJE

Ovde je mrak
A negde
daleko
upravo sviće.
Sviće
negde daleko.
To svitanje
to daleko svitanje
čini ovaj mrak
gušćim.

Slobodan Simić

- Ispostavilo se da su sve moje stare sveske imale ispisane pesme sa zadnje strane. Napred aforizmi i priče, nazad-pesme. Te pesme nikad nikom nisam ni čitao ni pokazivao. I onda sam npr. 2012. u nekoj prepisci da bih se bolje izrazio napisao pesmu. Ta pesma je izazvala nekakve emocije i dobio sam predlog da nastavim da to pišem. I onda su me "napale" pesme i to je trajalo jedno pola godine. Od tih novih i starih pesama napravljen je izbor za zbirku "Ožiljak".

Veliku zahvalnost dugujem doc. dr Ani Stišović Milovanović, koja je i recenzent knjige i lično je napravila konačni izbor. Mislim da je i taj njen koncept, spoj "erosa" i "tanatosa", spoj ljubavnih i egzistencijalnih pesama možda najprihvatljivija kombinacija. Nekad kad o tome razmišljam, pomislim da ja ustvari i jesam nekakav pesnik, koji je zbog vanrednih društvenih i političkih okolnosti "mobilisan" u satiričare. I eto, sad se vreme delimično normalizovalo, pa imam malo prostora i vremena da se "vratim" u "civilnu" književnost.

3. Vaši dramski tekstovi izvođeni u pozorištu ali i na tv, postoji li razlika u realizaciji teksta, da li se autor konsultuje?

- Pa imao sam takođe pomenute sretne okolnosti i po tom pitanju. Napisao sam prvi tekst "Nezavisna republika Užička" i zahvaljujući dobrim ljudima, pre svih satiričaru i tadašnjem gradonačelniku, prerano preminulom Milanu Miši Nikotoviću, to je igralo Narodno pozorište u Užicu 1997. god. Čak je bila i najgledanija predstava u toj sezoni. E posle su neki manje dobri ljudi to odmah skinuli. Malo nezgodna tema: postoji Užički narod koji traži otcepljenje od agresivnog i nenormalnog Srpskog naroda... Pa me kasnije bukvalno našao Mića Milošević, poznat po "Tesnoj koži" i "Lafu u srcu", i sa njim sam radio jedan novogodišnji program za RTS, i TV komediju "U ordinaciji", koja je imala 11 repriza i ogromnu gledanost...

A onda sam počeo saradnju sa Slobodanom Šuljagićem na TV Pink i tu smo uradili serijal "Ukratko S.S." sa Sekom Sablić, ukupno 450 epizoda. To je išlo svakodnevno godinu i po dana. Morao sam da imam sedam pričica svake nedelje, jer se snimalo sedmično. Najgore je bilo kad je Seka imala nekakvu turneju u Americi pa sam morao da smislim 20 odjednom. Bilo je zaista naporan tempo ali eto uradili smo nekako. I moram priznati da sam bio iskreno srećan kad je to prestalo da se radi jer sam zaista bio preplavljen svim tim i nisam uspevao gotovo ništa drugo da radim.

Trenutno mi je predstava "Kako sam ponovo postao normalan" u redovnom repertoaru Bjelovarskog kazališta. Neočekivano često moje tekstove igraju razne amaterske grupe i dramske sekcije. Na primer u Sisku se očekuje premijera predstave "U ordinaciji" u izvedbi Srpskog kulturnog društva "Prosvjeta".

U suštini često nema razlike u vezi samog teksta između pozorišta i TV. Pisac uradi tekst a posle režiser ili reditelj to dalje prilagođava svojim idejama. Tekstovi su, činjenica je, predložak za predstave i filmove. I vrlo često niko ništa ne pita pisca, sem eventualno ako treba da se nešto dopiše. I činjenica je da povremeno tekstovi budu tako "iskasapljeni" da ga ni rođena majka/pisac više ne prepoznaje. Ali tu nema pomoći. Sem možda da pisac postane reditelj...

4. Da li je teže pisati svakodnevno i pod pritiskom rokova, u odnosu na "kad naiđe inspiracija" ili upravo to može da bude pokretač?

- Mislim da svako ima neki svoj način. Ja sam uvek radio "pod pritiskom" i uvek sam jurio rokove. Ali da nije bilo tako sigurno ne bih toliko toga i napisao. Najžešči ritam sam imao u "Užičkoj nedelji" kada sam morao da imam novu priču svake nedelje, i tako više od deset godina. Srećom sada "Nedelja" izlazi dvonedeljno, iz poznatih problema srpskog novinarstva, pa je i meni taj tempo sada primereniji i izvodljiviji. Mada sam sad preuzeo da radim u listu "Danas" sredom po jednu priču nedeljno. Poturam se "pod pritisak" očigledno...

5. Stvaralačka kriza?

- Stvaralačke krize su sastavni deo stvaralaštva. Faktički druga strana medalje. I javljaju se periodično. I to treba znati, shvatiti i prihvatiti. Kao i svaka, izuzimajući srpsku, kriza dođe i prođe. Nekad traje predugo, pa pisac počinje da brine. Ali ono što je sigurno, kod pravog autora kriza će proći. Uvek treba imati samo malo strpljenja.

6. Priznanja stižu iz zemlje ali i iz inostranstva. Poslednjih godina su na desetak jezika prevedeni naši aforizmi i objavljeni u antologijama, a počele su da se prevode i priče. Po čemu se naš aforizam razlikuje i izdvaja od "svetskih", s obzirom na to da su i priređivači naznačili da su to antologije srpskog aforizma?

- Mislim da smo mi elementarno zanimljivi pre svega po tematici. Posebnu pažnju privače naši aforizmi o ratu i ratnim dešavanjima, tu su i politički aforizmi. Srpski aforizam razbija stereotipe o Srbima kao agresivnim i militantnim, isključivim i netolerantnim. Naši aforizmi pokazuju da i među Srbima postoje ljudi kritičkog mišljenja, koji ismevaju militantnost i isključivost, i koji na humoran način iskazuju kritiku svih tih politika koje su nas dovele tu gde jesmo. Takođe i srećom, dobar satirični i politički aforizam je razumljiv i drugim narodima i kulturama, jer svuda ima korupcije, zloupotreba političara, sprege kriminala i politike, tih tema kojima se bave srpski aforističari. Svetski satirični aforizam prilično liči na srpski satirični aforizam, i zahvaljujući tome smo naišli na pozitivan prijem u mnogim zemljama, čak i evropskim.

7. Šta je sa satiričnom pričom, poezijom, dramama?

- Satirična priča se nekako održava na stranicama pojedinih listova i časopisa, naročito bih tu izdvojio našu dragocenu "Etnu", ali smo se mogli uveriti i na poslednjem Festivalu satirične priče u SKC-u da je godišnja produkcija vrlo skromna. Mnogo je češće pročitati dobar aforizam nego dobru satiričnu priču.

O poeziji dovoljno govori činjenica da gotovo niko ne zna ni jednog savremenog srpskog pesnika. Možete da pokušate, ako mi ne verujete, da pitate u svom okruženju. Niko ne zna ni jednog pesnika. Pesnici kao da ne postoje.

Što se tiče savremene drame, tu je kriza takođe uočljiva. Ne pamti se neki vredan komad savremenog dramskog pisca. Onih par koji su kao trebali da budu ti sadašnji dramski pisci, zaista se nisu nešto pokazali. Tačnije, po jedna i po predstava zaista nije dovoljna da neko bude vredan pomena. Dodatni problem je što je zaista gotovo nemoguće da neko pozorište zaigra predstavu domaćeg "anonimnog" pisca. Tako da je generalno kvalitet u svim navedenim oblastima na niskom nivou, a vrlo retki talentovani nemaju nikakve šanse da se nametnu i istaknu u mrtvom moru hiperprodukcije, nedostatka sistema vrednosti i nažalost ličnih veza i interesa.

8. Kao autor, ali i kao urednik u izdavačkoj kući Agora, kako vidite savremenu satiričnu produkciju?

- Kao i u svim drugim književnim oblastima, i u satiri se susrećemo sa razobručenom hiperprodukcijom. I to samo po sebi nije negativno, ali je nedostatak sistema vrednosti, meritorne kritike i adekvatnog vrednovanja doveo do toga da na retke vredne knjige niko ne obraća pažnju. I inače postoji večni problem neobraćanja pažnje na satiričnu književnost, a još kad je i tu hiperprodukcija, onda je sve to dodatno marginalizovano.

Mene kao urednika raduje što se povremeno pojavljuju zaista vredne knjige, ali i to je činjenica, to se jako retko dešava. I moram i to reći, vredne knjige uglavnom pišu "stari" autori, satiričari sa dugim književnim stažom. Vrlo malo ima mladih i mlađih autora. Kao da novim generacijama satira nije prihvatljivo izražajno sredstvo. Srećom, ima par talentovanih mladih ljudi od kojih očekujem da ponesu dalje tu tešku vrelu baklju srpske satire.

9. Kolika i kakva je razlika u odnosu na vreme kada ste Vi počinjali?

- U vreme kad sam počinjao postojali su nekakvi ideali za koje smo se svi mi zalagali: ideali slobode, demokratije, pluralizma, političke tolerancije... Posle svih tih godina ideali su prilično izbledeli. Ispostavilo se da sve to nije baš tako idealno i savršeno kako je nama mladima tada izgledalo. Ali ipak, bez obzira na sva razočarenja, odgovoran satiričar mora da nastavi svoj put, da osvetljava zamračeno i pokupa da ispravlja sve "krive Drine" na koje naiđe. Satiričar, kao ni bilo koji pisac, ne može da menja svet, ali može i mora da uradi svoj deo da taj svet bude makar malo bolji i pozitivniji.

10. Savet, preporuka mlađim kolegama?

- Satiričari su potrebni i neophodni kao glas razuma i kritičkog mišljenja. Ko odluči da se time ozbiljno bavi treba da zna: To je misija.

11. Šta novo možemo da očekujemo iz "Simine" produkcije?

- Trenutno pripremam knjigu mojih izabranih satiričnih priča. A u štampi je kniga "Užički aforizmi" u izdanju "Agore", u kojoj sam sakupio najbolje aforizme autora užičkog kraja. Spremio sam i jedan scenario za komediju, trenutno se traži producent. Idemo dalje...

­ Razgovor vodila:
Vesna Denčić
 



- 8 -