Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
DODATAK
 
 

 

 


Nove knjige ­

FILOZOFSKI ASPEKTI ELČINOVOG ROMANA SMRTNA PRESUDA

Smrtna presuda
Elčin Efendijev
International Business Service, Beograd - 2014

Idejnost je u literaturi nužna, podrazumevajuća i prateća. U poeziji su u prvom planu slike i ritam, u prozi događaji, dijalozi, likovi. Ipak, ona pulsira kroz sve to i u nekim slučajevima uspeva da izbije u prvi plan, da pokaže kako je pisac napravio svoj filozofski sistem i ukazao na to da se kroz svet prikazanih predmetnosti može ponuditi i mišljenje o večnim pitanjima čovekove sudbine, kao što su smisao života, smrt, odnos prema svetu, prema knjiženosti, potraga za sopstvom, čovekov onotološki status. Postupak mitologizacije, koji se najćešće primenjuje u delima obimnije strukture, kao što je ovo, rezultira spuštanjem u vertikalu ljudskog postojanja i povezivanja savremenog sveta sa iskonskim osnovama ljudske, a u slučaju Elčinovih romana (i azerbejdžanske) egzistencije.

Trodelna knjiga jednog od najvećih azerbejdžanskih pisaca, Elčina koji je i dramaturg, (Elcin Ilijas oglu Efendijev) koji se u književnosti pojavio u drugoj polovini prošlog veka i dao značajan doprinos ne samo azerbejdžanskoj već i sovjetskoj literaturi, Smrtna presuda, sastavljen iz romana: Mahmud i Mariam, Bela Kamila i Smrtna presuda, dobar je primer ravnoteže između mišljenja i zbivanja. Elčin je u strukturu svojih ezgotičnih i nadasve uzbudljivih, vrhunski napisanih romana uneo istorijske sadržaje, legende, savremeno poimanje uloge nacije i nadnacije, i pojedinca u vremenu. A pokazao je i indiviuu u raskoraku sa vremenom, okrenutu duhovnosti i umetnosti, sudar religija kroz zabranjenu ljubav muslimana i hrišćanke, bespoštednu borbu za opstanak u uslovima društveno organizovane zajednice ideološki homogenizovane i onih koji lutaju u vremenu i prostoru okrenuti unutrašnjosti svog nedokučivog bića. Baveći se temom porobljenosti, na koju se i dobrovoljno pristaje, kao u vreme sovjetske idolatrije, on pokazuje kako se može robovati i metafizičkoj praznini u sebi, nemogućnosti prihvatanja pravila života ili pak zlobi, netoleranciji i nerazumevanju bližnjeg, onog dela koji se opire sreći, koji traži nevolje jer ih se boji: "Jednog divnog dana čovek shvati da je svesno ili ne, čitav svoj život tražio teškoće, u svemu video teškoće, a pokazalo se da je najveća mudrost bila u onom jednostavnom i običnom, ako se u običnosti sveta krije sreća... ta pregršt svetlosti je na svakom koraku". Tako o sreći razmišlja dečak Alekper, alijas pripovedni subjekt iz romana Bela kamila, iz pozicije dečaka naratora koji se seća proživljenog.

Na kontrastu moći vlasti i slobode da se bude izvan svega što sputava, izgrađeni su snažni individualizovani likovi koji nose radnju i čine dramatičan siže, u sva tri romana, koja povezuju mnoge strukturne niti, kao što su diskurs o čovekovoj smrtnosti i beskonačnosti vremena, (naročito u Beloj kamili) o književnosti, moći ideologije...

U prvom romanu, Mahmud i Mariam, u kojem se radnja smešta u daleku pršlost, početak šesnaestog veka, u Gjandžu, prestonicu Karabaškog beglerbegluka na čijem čelu je bio Zijd-kan, kompleksan književni lik koji oličava stvarnu moć koju čoveku daje vlast, novac, ugled, ali i veliku ljudsku nemoć da utiče na tokove sudbine. Prvo, dugotrajna borba za roditeljstvo, potom potpuna bespomoćnost pri suočavanju da toliko željeni naslednik nije čovek za politiku, vlast, već da je zanesenjak, kontemplativna priroda, lišen smisla za praktičan život i surovost koju opstanak na vlasti podrazumeva, a trebalo je naslediti tron, sačuvati ga za nova pokoljenja.

Svako veliko delo mora počivati i na večnim arhetipskim osnovama koje se ugrađuju u njegovu strukturu i pokuzuju da se ti obrasci ljudskog delovanja samo ponavljaju. I nosioci dobra i zla u ovoj knjizi imaju u sebi arhetipski model ponašanja. Dok Zijah–kan oličava vlast, njegova supruga Gabarmanu oličava materinstvo i sve ono što majka čini u ubeđenju da će pomoći svom detetu, čak i kada radi sve suprotno od potrebnog.

Filozofija nade, jovovskog trpljenja radi ljubavi prema bližnjem, detetu, proteže se kroz sva tri romana efendi Elčina. Otac hrišćanke Mariam, Pastir, u koju se mladi princ Mahmud zagledao, nauprot tome, nedvosmisleno bira put za svoju kćer u ime svojih ubeđenja, lišavajući je mogućnosti da se opredeljuje po zakonu srca.

U romanu je u drugom planu pojašnjavanje onoga što u isto vreme može biti i sreća i nesreća... Moćni Zijad-kan, koji sa svojom voljenom suprugom Gabarmanu dugo čeka porod, najzad doživi ispunjenje sna. Ali, sreća kao da uzima danak. Naslednik neće biti po meri roditelja, nezaiteresovan za materijalno i vlast, biće uzrok najdublje roditeljske patnje.

To je jedan od bitnih rukavaca u romanu koncipiranom kao istorijska hronika u kojoj prostor i vreme imaju važnu ulogu, a na širem planu daje se istorija azerbejdžanske zemlje i naroda u svoj punoći života te zanimljive nacije. Literatura često na suštinski delotvorniji način oslikava vreme nego što to čine istorijske knjige. U tom smislu i istoričar S. Šama sa Harvarda misli "da su veliki književnici uspevali da osvetle prošlost onako kako uglednim istoričarima to nije polazilo za rukom, a da se pripovedačka snaga istorije neće postići time što će se minuli događaji sažvakati u stilu savremenih vesti. Istina je, veli, uvek bliža istoriji koju otkrivaju veliki romani nego opšti zakoni za kojima tragaju sociolozi. Istina je ono najbolje što imaginacija može da pruži, a pisac je stoga pozvaniji od istoričara da otkrije i ponovo uspostavi izgubljene nevidljive istorijske veze."

U tom smisu, pisac Elčin se obilato koristi folkorom, pričom i legendama kao sredstvom kojim se dočarava osobenost i starina azerbejdžanskog naroda. Veliku ulogu u njegovom tekstu imaju i pesma, umetnost kao nešto bez čega većina njegovih junaka ne može. To upućuje na duhovnost kojom su prožeti i unutrašnji život koji se osmišljava i ispunjava lepotom, onim što podstiče na okrenutost lepoti, harmoniji i zagledanosti u nedokučivo. Saz, kamača i priča, to su neki od izraza te metafizičke, duhovne komponente likova koji nisu sasvim ovozemaljski. Nasuprot njima su oni koji oličavaju ovozemaljsku moć, vladari, političari koji sprovode ideologije, u Smrtnoj presudi, ideologiju Komunističke partije SSSR-a, koja je u Azerbejdžanu, kao jednoj od sovjetskih republika tokom dvadesetog veka, bila duboko ukorenjena u svest naroda, idolatrija, poslušnost, potkazivanje, korupcija, sve su to bili vidovi manipulisanja ljudima i davali su kobne rezultate. Tada se to izvorno, nacionalno potiskivalo i svi su bili neraskidivim vezama spojeni, što iz straha što iz nužne potrebe da se preživi. Oni koji vladaju i potčinjeni bili su primorani na taj spoj da bi opstali, a ni danas nije drugačije u celom svetu.

Abdul Gafarzade postaje metafora za čoveka koji čini zlo. U kriku nesrećnog učitelja kojem su naudili i sudbina i ljudi: "To si ti. Ti si uzročnik svih naših nesreća! Ti si mene ubijao! Ti si zapalio onu lomaču. Ti si kuga! Kuga! Kuga!" sadržan je svekoliki nemoćni gnev nedužnih koji u celoj ljudskoj istoriji pate, stradaju i nikad ne mogu doživeti oslobođenje od nametnutog zla koje nisu zaslužili.

"Istina u Kuranu je napisano da je Alah "nebo i zemlju i sve između njih" stvorio privremeno "na neki rok", ali ta žuta boja, boja slame koja se protezala dokle god je dopirao pogled i žubor reke Gjandže, čije su vode svetlucale obasjane sunčevim zracima, govorile o postojanosti sveta, o večnosti života: svet koji je stvoren za šest dana, jedan je jedini, a ljudski život se mora posmatrati kao celina, od Adama do naših dana i dalje kroz vekove i milenijume", veli pisac na jednom mestu i tog stava se drži u celokupnom delu.

Ali, kako pisac u ovom troknjižju pokazuje, ta celina ljudskog života često je mozaik koji čine krhotine bića iznova sastavljanog nakon teških zbivanja u društvu, porodici, naciji, svetu, kao i čoveku samom. Literatura donosi prava otkrovenja čovekove duhovnosti i duševnosti, i doprinosi spoznaji čoveka kao fenomena koji se ispoljava u istosti ljudske suštine, ma gde živeo i kom sistemu religije, ideologije ili nacije pripadao. Stoga su likovi koje čitalac susreće u ovim romanima efendi Elčina, prepoznatljivi i bliski i čoveku ovog podneblja, jer nose odlike univerzalnog, jer je njihov unutrašnji svet ispunjen lepotama i strahovima pred tajnom bitisanja kao u svim vremenima i civilzacijama. Umetnost, te i umetnost reči, ujedinjuje, emocijama koje izaziva svojim sadržajem, stvara osećaj empatije, bliskosti. U nekim delovima romana gde se govori o porodičnim slavljima, čak je i jelovnik vrlo sličan ovdašnjem, a univerzalna briga za ljudski rod, za potomstvo, suočavanje sa čovekovom ništavnošću pred večnim protokom vremena, doprinosi da se ovo delo doima najdubljeg dela čovekovog bića. Onog dela iz kojeg niče kreativnost, u koje se upisuje sve što nas tokom života dotakne.

Diskurs o pisanju stoga u ovim romanima ima važno mesto. Pisac nas u sve tri knjige povremeno podseća na to zašto piše. Nasuprot grobljanskih spomenika koji svedoče o prolaznosti života, on tako svojim sunarodnicima, prijateljima, susedima, podiže trajni duhovni spomenik, šta više, dovodi ih u vezu sa novim ljudima izazivajući simpatije ili antipatije za njih spram onoga što su činili: "Onog dana kada sam video tu šestoricu ljudi kako stoje licem u lice sa nadgrobnim spomenikom od ranog granita, moja duša i moj um bili su prepuni i znao sam da se to mora izliti na bele listove papira."

Narator će u sva tri romana reći ponešto o piscima, što ih ne predstavlja u najboljem svetlu ali je istinito, da su pokatkad potkupljivi, da rade na uštrb stvarne umetničke vrednosti kada se udružuju iz koristoljublja i sputavaju mlade darovite stvaraoce, o devalvaciji nagrada, korumpiranosti što je takođe matrica univerzalnog ponašanja pisaca svuda u svetu, čoveka, jednom rečju koji je rob i niskih strasti.

U trećem romanu, Smrtna presuda, primenjen je postupak oneobičavanja, i pripovedna svest se oglašava kroz glas jednog psa, Gidžbasara (što u prevodu znači nevaljalac) koji boravi na groblju Tjulkju Geljdi u Bakuu, prestonici Azerbejdžana, a okosnicu čini pogled na upravu koja mora da premaši plan rada, na zloupotrebu položaja, poverenja, slepu službu ideologiji, robovanje novcu... Tragika proizilazi iz pogrešnih uverenja, kao na primer, da pre svega treba voleti partiju, partijske idole, pa roditelje, decu, porodicu. Vrlo sugestivno dočaran lik devojčice Azru, miljenice svog oca značajnog za grad, koja rano postaje partijski "svesna" što vodi u porodičnu (izdaja oca), i ne samo nju, tragediju, potom njenu ličnu jer od deteta vunderkinga postaje unesrećena partijska službenica koja završava kao kondukterka, koja je izgubljena u prostoru i vremenu. Ipak, natpisom na kući iz 1867. Mešadi Mirza Mir Abdula Mešadi Mir Mamedhuseinoglu, pisac sugeriše trajanje, pamćenje zaslužnih, a nasuprot tome milioni ljudi vekovima prožive svoje sitne bezimene živote ispunjene velikim dramama iza kojih ne ostaje ništa. Ili se bave besmislenim sebičnim ciljevima ili boluju od neizlečive tuge svesni te ništavnosti, te se u Beloj kamili kao lajt motiv provlači stih "Mene je stvorila tuga." Stoga je priča kao potreba za pounutarnjenjem dominantna u strukturi sva tri romana, i ispričano je nebrojeno zanimljivih priča, crtica, legendi, anegdota, koje se lako pamte a osvetljavaju nepoznato i duboko dno čovekove povesti. Svi posežu za pričom svesni da se njome može zavarati strah pred smrću tom "belom kamilom" koja će jednom leći pred svačija vrata i pozvati ga na nepoznati nepovratni put. Ta misao o priči kojom se čovek spasava od svih strahova, istovetna je onom stavu o kojem je nobelovac Ivo Andrić govorio kada je 1961. u Stokholmu primao Nobelovu nagradu.

No, ova tri romana objedinjena naslovom Smrtna presuda čini magičnim to što se narativni glas spušta u same bezdane čovekove duše koja je nepoznanica i vuče u zastranjenja, što pokazuje kako ljudska patnja može biti beskrajna i kad za nju nema izričitih razloga, a s druge strane kako čovek može i najstrašnije gubitke preživeti iako to ne želi. Po tragici (a u ovim romanima ima sijaset takvih likova) svakako se ističe Hosrov - muelim, učitelj koji je doživeo porodičnu tragediju kad mu je kuga pokosila porodicu dok je službovao daleko. Njegovo suočavanje sa kobnom istinom, potom kada je sve nekako izdržao, oporavio se i opet nastavio život, naišao na ženu s kojom je ponovo mogao biti srećan, onaj ljudski imperativ da se bude zaista čovek i da se pokaže otpor ideološkom nasilju, provalio je iz njega i sve je ponovo bilo uništeno.

Efendi Elčin sa posebnom lakoćom slika nadnaravna zbivanja, neobične događaje, kao što je onaj sa pohranjivanjem novca u grobnicu u kojoj će biti sahranjen, sin jedinac, neobičnost tog gesta je u tome što to čini nekada moćan čovek noću dok mu mrtav sin leži u kući na odru. Potom, pojava neobičnog čoveka u tramvaju koji je zapravo inkarnacija nečastivog koji ispunjava naopake i nemoguće želje...

"Uostalom, ko uopšte razmišlja o sopstvenoj taštini, eli evo, ona se nadvila nad usnule zgrade, stoji u zasedi kao i grabljiva zver, iščekuje plen, čim se pomoli jutro, ona će napasti, izvesti ljude iz postelja i uvući ih u svoj ritam. Ljudski život je tako kratak da od trenutka svog rođenja čovek juri, a u suštini sve – i podlost i gramzivost i nezahvalnost i izdaja – rađa žurba, netrpeljivost, ljudi nemaju vremena da razmisle i da sačekaju. Vetar je duvao i glas vetra je tog trenutka svedočio o večnosti sveta i širini, mudrosti, staloženosti milenijuma čak u poređenju sa večnošću".

Kao lajt motiv knjige ponavljaju se reči "Sve prolazi", iz svega izbija filozofija čovekove ništavnosti ali i duhovnog bogatstva koje ostavlja pričajući o svom životu, svojim tugama, radostima, zabludama. Ma kako čovek dugo živeo (autor podseća na legendu o Mojsiju koji je živeo četiri stotine godina, a nije hteo da gubi vreme na pravljenje kuće) čovekov život je ipak prekratak. Vreme je besktajna traka koja se izvija u nedogled i svakog porazi, sugeriše nam, efendi Elčin, pisac ove čudesne knjige. A ovi romani sjedinjeni u jednu vrlo složenu duboku sagu o životu pokazuju da je sve prolazno, da su dobro i zlo samo dva kraka iste nužnosti, da se čovek samo zavarava pred neminovnošću nestanka svime što čini i da se uteha ipak može naći u lepoti, duhovnosti, umetnosti, službi naciji i idejama.

Delimično sažimanje, inače vrlo impresivnih digresija, učinilo bi ovo delo još upečtljivijim.

U svakom slučaju, srpska kultura je obogaćena prevodom, sa ruskog jezika, romana velike estetske vrednosti koji otkriva nedovoljno poznati svet azerbejdžanskog čoveka prošlosti i savremenih tokova života. Prevodioci su Nina i Gradimir Polić, a knjigu je objavio "International Busines Service", Beograd.

Mr Milica Jeftimijević Lilić


PRIVATNI INTERES POD MASKOM
OPŠTEG DOBRA

Pljačka im materina
Ilija Marković
Kuća dobre knjige, Novi Sad - 2013

Ilija Marković je već pola stoleća satirični hroničar naših društvenih zbivanja i nezbivanja, velikih obećanja političara i mršavih rezultata, društvenog berićeta koje na putu od reči do dela izjedu nezajažljivi skakavci...

No, počnimo od Ilijinog izvornog literarnog opredeljenja: zašto aforizam a ne neka druga, prostranija književna forma? Verovatno je inicijalni motiv isti kao i kod ostalih satiričara koji su startovali šezdesetih godina proteklog veka – aforizam je upravo zbog svoje specifične poetike u vremenima sapete slobode izražavanja imao znatno širi radijus: slao je poruke posredno, metaforično, što veće forme nisu mogle bez ostatka, jer bi se, bar između redova, nazirala konkretna aluzija. U aforizmu je adresat zapretan – vinovnici naših jada morali bi sami sebe da prepoznaju, pa im je bilo bolje da se "prave ludi" nego da se identifikuju kao negativci i društvene štetočine.

No, pogledajmo tu poetiku na delu iz vizure samog pisca. Pre svega, aforizam je prizvan kao tuk na luk, kao sudar logosa i haosa, istine i laži, pameti i gluposti: "Aforizam je jedinica za zbilju – kad dara prevrši meru, satira dobije na težini." No iako je najmanji teg na vagi istine i morala, on je i simbol celokupnog mernog sistema: "Aforizam je reč, rečenica, priča, roman. Alfa i omega srpske satire." Tako su inicijalni motiv i najbolje taktičko sredstvo saželi u sebi supstrat svih drugih formi. "Aforizam je kap istine u moru gluposti" – vrednosni lakmus i malih i velikih priča. Lukavstvo književnog uma, kako bi to rekao Hegel, pretvorilo je značenjsku jedinicu – molekul smisla – u univerzalnu formu. Aforizam je preuzeo na sebe najveći teret: "Najmanja književna forma je najveći izazov. Manja forma od aforizma je – jezik za zube."

Naziv knjige je modifikovana narodna psovka, koja umesto najčešćom reči iz srpske verba vulgata počinje rečju koja simbolizuje čitav radijus lopovluka – od džeparenja do provale kuća i banaka. No, u ovom sledu reči i njenoj folklornoj intonaciji jasno je da je osuda satiričara daleko šira, da obuhvata sve zlo koje nas opseda i urniše. Tu je zadržana značenjska matrica izvorne psovke,  njena univerzalna tematska širina.

Satiričar je daleko od moralne naive, opterećujuće odlike našeg mentaliteta, sklonosti da (o)lako manihejski delimo svet na dobre i loše momke, "naše" i "njihove", napredne i nazadne, anđele i đavole... Naša je konstanta da dugo trpimo jaram, ali i kad smognemo snage i hrabrosti da ga zbacimo, izgubimo se u prostranstvu slobode pre no što je i prepoznamo kao realnu mogućnost. "Petog oktobra smo bili puni vere kao šipak koštica, šestog – kao koštica puna šipaka. (...) Pobedismo petog, izgubismo šestog."

Zašto? "Čim se oslobode jarma, Srbi legnu na rudu." Mi smo toliko kratkog daha da i puku nadu u bolje sutra već smatramo pobedom: "Da se šestog dogodio peti oktobar, znali bismo koji je današnji dan." Mi ne samo što sutra nismo pretvorili u prekosutra nego smo se vratili u prekjuče!

Večno sledeći prazna obećanja kao neprikosnovenu objavu, ne umemo ni potencijalnog vođu da prepoznamo. "Jedva smo ga nagovorili da bude naš. Kad ono – Domanovićev vođa."  Naša taktika lako ćemo pretvorila se u strategiju nikako i nikad.

Imamo izreke vredne Getove hvale, ali loše ih sa opštenarodnog jezika prevodimo na aktuelni srpski. Još verujemo da ćemo više tikava posaditi zajedno sa đavolom nego svojim rukama: "Da su socijalisti i komunisti pokupili prnje, ne bi legalisti tražili krpe i krpice."

Teško razabiramo da je i sila inercije svojevrsni legalizam, iako običajna tradicija obuhvata i patrijarhalni etos predaka i kozu nostru. Zato pred sobom gledamo tragičnu grotesku: "Organi gonjenja ih de jure, a oni de fakto ne beže." I ko se usudi na odlučnije korake, zaluta u lavirintu naših normi i propisa: "Da strane Bermudskog trougla nisu iste – znali bismo koji problemi vlade prevlađuju: ne zna, ne može, neće." "Ili ne sme!" – slobodno možemo dodati i četvrtu opciju izgovora što se ne čini ništa, odnosno, kako bi to rekao prećutni šef mafije grof od Lampeduze, "čini se ponešto da bi sve ostalo isto."

Epohalna obećanja svakodnevno najavljuju istorijske korake, narod u to masovno veruje jer nada je nepobediv pojam. Doduše, nije sve u fikciji. Između redova se probijaju zraci velike istine, najave svetle budušnosti: "Mi nudimo najviše – ukrašćemo najmanje." Ovde se potkrala, starinski rečeno, tipografska greška – pisac je verovatno napisao: "uzećemo vam najmanje" za sva dobra koja nam neumorno čine od jutra do sutra. 

Ko ne vidi stvarnost na objektivan način, čini mu se da nemamo ni hleba, a svakog dana nam pred nosem teku reke meda i mleka. To ne bi bilo moguće da pred nama nije čarobna kutija: "Daljinski je produžena ruka vlasti." Neupućeni osuđuju vlast da je nepismena iako je pismenija od svih dosadašnjih – ima duple, i obične i kupljene diplome. Uz to je i visoko psihološki obrazovana, zna da što se više gleda televizija, manje se misli. 

No, satiričar nije (samo) deo mase, on je i individua koja bi da zna "zbilja, šta je iza cilja?"  Na to teško i složeno pitanje, kako ga najčešće nazivaju političari, pisac nam ne daje odgovor iz rukava već između redova duž cele knjige. A ako hoćemo brz i jedino merodavan odgovor političara, on pitijski mudro glasi: "Sve je apsolutno relativno." To je samo naoko oksimoronska tvrdnja, sa stanovišta starinskih nauka logike i fizike, koje bipolarno sučeljavaju pojmove relativno i apsolutno. To je u našem društvu čista smeša i pozitivnih i negativnih elemenata. Kriminalci će biti milioneri dokle god se ne dokaže da su pokrali neke druge milionere, jer optužba da su pokrali svoj narod je krajnje bemislena – kad je narod imao milione?! Zato ne valja žuriti sa strukturalnim reformama, to je dugotrajan proces: "Svi su izgledi da će vlasnička transformacija biti privedena kraju kad budu privedeni prvi i poslednji lopovi." A za jad i bedu sami smo krivi: "Ne bi dogorelo do nokata da nismo pušili pikavce."

Generalno gledano, mi oduvek vodimo aktivnu i uravnoteženu politiku – koliko smo protiv sveta, toliko smo i protiv sebe: "Od boja na Kosovu bijemo bitke sa sobom ili ratujemo sa svetom." Rat i mir za nas su dve strane iste medalje ili, da kažemo njegoševski, to su čaša meda i čaša žuči, koje zazivaju jedna drugu i naizmenično se smenjuju: "Zbogom oružje! Dobar dan, tugo!"

Mi bismo mnogo brže napredovali – koracima od sedam milja – da smo spremni za brz napredak! Zasad je samo vođa dorastao tom idealnom tempu, radnom vremenu od pet izjutra do pet iza ponoći. No, ni on nije od čelika ili mramora i sve mu je teži refren "ja-pa-ja." Mora hitno da dobije kolektivnu horsku pomoć, bilo varijantu "i ja, i ja..." bilo verziju "i mi, i mi..."

Ima tu i tamo glasina da vlada ne voli kritiku i primedbe. To je pogrešno shvaćena mimika naših vrlih funkcionera. Prirodno je, kao što je slučaj sa svima koji drže do svog ugleda i izgleda, koji su moralno i materijalno odgovorni, da se mršte na primedbe i podsmehe. Merodavne su jedino odluke i saopštenja, u kojima se svi građani bez razlike čak i javno pozivaju da daju predloge i zamerke. Neki apeli, da bi se dublje dojmili podanika, imaju i imperativnu formu: "Kočničari, napred!" "E? U!" , "Gledaj kuda ideš da ne bi ugazio u politiku!", "Điha, điha, četir' stuba...", "Strela je odapeta, neka se pripremi cilj!"

Poput političkog dnevnog reda od trista tačaka po sednici, i Ilijina knjiga je sveobuhvatna. Svašta on tvrdi, čak i stvari koje nisu moralno-politički podobne – "Borba protiv korupcije je kriminalna", "U lancu svinjarija brnjica je karika koja nedostaje", "Od lopovluka se može pošteno živeti"... Ima i malodušnih, defetističkih poruka, što ne priliči jednom fajterskom satiričaru: "Srbi su mali narod. Nijednom problemu nisu dorasli", "Narod se pita na kašičicu"... A da smo pravna država, u kom smeru ubrzano idemo i načelno i u pojedinostima, Ilija bi odgovarao za uvrede tipa "Doušnik je dopisni član Policijske akademije" ili "Što da podnesem ostavku kad ništa nisam radio?!". U jednom polupismenom i tračerskom društvu rekla-kazala neupućeni bi mogli da pomisle da se tu misli na neke konkretne funkcionere naše vlade!

Sve u svemu, Ilija Marković je napisao knjigu o svemu i svačemu što se kod zbiva i sniva, a što je i ovu vlast, najnapredniju od svih dosadašnjih u našoj istoriji, kritikovao žestoko kao one nikakve bivše dokaz je koliko je kod nas i sloboda uznapredovala: može se slobodno kritikovati i ono što ne zaslužuje nikakvu kritiku!

Vitomir Teofilović

- 7 -