Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
DODATAK
 
 

 

 


Intervju

  Bojan Ljubenović

Satira je kao droga,
privlačna i ubistvena

Sloboda štampe u Srbiji ne postoji!
Nije postojala nikada, ni u monarhiji, ni za vreme Tita,
ni za vreme Miloševića, nema je ni danas.

Bojan Ljubenović,  rođen 1972. godine u Beogradu.
Objavio:
"Pisma iz Beograda", "Pocepani suncobran", "Beograd, live", Zastupljen je u zbirci kratkih antiratnih priča "Legenda za upućene", Koautor knjige "Metafore dr Zorana Đinđića", "Triput sečem i opet kratko", "Smejalice", "Ljubav za poneti", "Pisma iz Srbije".
Nagrade:
"Mladi jež 2000", za najboljeg mladog satiričara Jugoslavije;
"Zlatna čivija 2007", za najbolju kratku priču na "Šabačkoj čivijadi"; "Vladimir Bulatović VIB 2007", nagrada lista "Politika" za doprinos srpskoj satiri; "Zlatna čivija 2008", za najbolju kratku priču na "Šabačkoj čivijadi"; "Jovan Hadži Kostić 2009", nagrada lista "Večernje novosti" za novinsku satiru; "Bronzana čivija 2010", treća nagrada za aforizme na "Šabačkoj čivijadi"; "Radoje Domanović 2010", nagrada Udruženja književnika Srbije za knjigu "Triput sečem i opet kratko"; "Vuko Bezarević 2013", nagrada za najbolju satiričnu priču na Festivalu u Pljevljima (Crna Gora); "Letnji erski kabare Čajetina 2013", prva nagrada za dečje aforizme; "Dragiša Kašiković 2014", za satirično stvaralaštvo; "Treća nagrada za satiričnu priču", Šabačka čivijada 2014.

Prevođen na italijanski, slovenački, bugarski…
Zastupljen u brojnim antologijama satire.
Saradnik internet portala ETNA i NJUZ.NET
Više od jedne decenije kao novinar radio u Službi za informisanje Skupštine grada Beograda, bio glavni i odgovorni urednik "Gročanskih novina", pisao kolumne u "Borbi" (2002-2004.), sarađivao u mnogim listovima…
Kao urednik rubrike TRN i strane humora radi u "Večernjim novostima".
Član je Udruženja književnika Srbije.
www.bojanljubenovic.com

* * *

1. Pisac za decu i odrasle, aforističar, satiričar, urednik, treba li dopuniti niz?

- Roditelj koji pokušava da preživi u Srbiji početkom 21. veka. A da istovremeno ne prećuti neke istine i da s vremena na vreme svojim pisanjem uspe da nasmeje i oraspoloži nekoga. Ni manje, ni više od toga.

2. Put od satiričara do urednika u tiražnim novinama donosi počast, ali odgovornost. Nedavno se navršilo pet godina od kako pišete i uređujete TRN, poznatu satiričnu rubriku u "Večernjim novostima". Kako gledate na taj period?

- Kada me je krajem 2009. godine tadašnji glavni urednik Novosti Manojlo Vukotić pozvao da pišem TRN ja sam to, moram priznati, vrlo olako prihvatio, nesvestan odgovornosti koju preuzimam. TRN sam čitao još kao dečak, ali nikada nisam u potpunosti shvatio težinu koju ta rubrika ima u samim Novostima, ali i među čitalačkom publikom. Da sve bude gore, aforizmi su pre toga bili moj hobi, čak i manje od toga, godišnje sam pisao stotinak njih od kojih bar polovina ništa nije valjala. Iza sebe sam imao par solidnih knjiga i nekoliko nagrada, ali politička satira nije bila moj prioritet. Prve godine sam TRN pisao kao honorarac, a to je ipak lagodnija pozicija. Rubrika je tada bila smeštena skroz pri kraju novine uz horoskop i sudoku i nije bilo nekog pritiska. Međutim, posle nekoliko meseci uredništvo je odlučilo da TRN preseli najpre na petu, a potom i na udarnu drugu stranu, što je iz korena promenilo moju poziciju kao autora. Odjednom ta tri aforizma dnevno nisu bila samo moj stav, već na neki način i stav redakcije o pojedinim važnim pitanjima i tu počinje moj hod po mukama.

3. A onda Vam je ponuđeno stalno radno mesto u Novostima?

- Da, posle godinu dana napustio sam državnu službu i prešao kod privatnika, što je verovatno jedinstven slučaj u Srbiji. Počeo sam da živim od pisanja aforizama, što takođe zvuči neverovatno. Kada nekome kažem da je moj osnovni zadatak na poslu da dnevno napišem tri aforizma ljudi obično odmahuju glavom i kažu blago tebi. I jeste tako ali samo ako taj posao radite mesec dana. Međutim, problem nastaje kada to činite godinama iz dana u dan. Nema praznika, nema godišnjih odmora, nema bolovanja, prošle godine sam sedam dana proveo u Gradskoj bolnici i svakoga dana sam pisao odatle, baš kao što ti činim i sa letovanja ili bilo gde da odem. A povrh svega to mora da bude iole kvalitetno, jer ja veoma cenim svakog od onih 150.000 ljudi koji dnevno odvoje 40 dinara da kupe novine. Danas, u vreme interneta i gomile besplatnih informacija, odvojiti novac i kupiti novine pravo je malo čudo i zato se pred takvog čitaoca ne sme izaći s bilo čim. Slikovito rečeno, takmičim se sa sobom svakoga dana, nekad pobedim, a nekad izgubim. I više se plašim pohvala nego kritika, jer kad me pohvale danas znam da i sutra očekuju da budem na istom nivou, a to nije lako. Sam sebi ponekad stvorim toliki pritisak da sam nekoliko puta čak pomišljao da odustanem. Onda mi je jedan prijatelj rekao: Stani malo, ovo što ti radiš nije trka na 100 metara, već maraton, uspori ili ćeš se potrošiti. Poslušao sam ga.

4. Neminovno se nameće poređenje sa Vašim prethodnicima Jovanom Hadži Kostićem, Mikanom Milovanovićem i Rastkom Zakićem?

- Poređenja ima ali se ja trudim da ih u korenu sasečem i odbijem. Ne mogu sebi još to breme da navučem na grbaču. Veoma poštujem svoje prethodnike, a posebno to što su svi radili u znatno težim vremenima nego ja. Ne može se porediti satira napisana u vreme totalitarnog režima i ovo što mi imamo danas, ma kako da se zvalo. Reči su tada imale znatno veću težinu i odjek u javnosti pa je trebalo da budeš veliki majstor i da kritikuješ vlast ili nekog moćnika a da to uradiš tako da zbog toga ne snosiš ozbiljne posledice. Jovana Hadži Kostića i Mikana nisam upoznao lično, ali sam sa Rastkom bio prijatelj i vrlo sam ponosan na to. Kada sam ga nasledio u TRN-u plašio sam se da će mi to možda zameriti, a on mi je rekao da se posle tri godine silno umorio i da je srećan što se te "bede" rešio. I kasnije me bar jednom mesečno zvao i bodrio da istrajem. Veliki je pisac i dobar čovek bio Rastko.

5. Postoje li i gde su danas granice slobode autora TRN-a?

- One su omeđene granicom mog kućnog vaspitanja i granicom mog kukavičluka. Kućno vaspitanje mi ne dozvoljava da prećutim glupost, laž, prostakluk i zločin, a kukavičluk mi ne dozvoljava da ugrozim novine u kojima radim i egzistenciju svoje porodice. Nadam se da sam bio jasan.

6. A sloboda govora, uopšte? U poslednje vreme se sve više govori o cenzuri, bez obzira na to što je u vremenu kada internet preuzima primat u informativnom prostoru, pa je sve teže kontrolisati informacije, da li je uopšte reč o cenzuri ili je reč o nečem drugom?

- Iskreno, ništa me više ne nervira nego kada se novinari i javni poslenici okupe u nekom studiju i onda sat vremena debatuju ima li cenzure ili ne, a svi za tim stolom vrlo dobro znaju da je ima. Svakoga je bar po jednom zvao neki moćnik, političar ili vlasnik marketinške agencije i "zamolio" ga da nešto ne objavi, ali je svakoga stid da to javno prizna. Svi se ponašamo kao kad smo bili mali i imali vaške, niko to javno nije smeo da kaže jer su nam mame rekle da je to sramota. Javno trpimo i ćutimo, a kad nas niko ne vidi, češemo se... Dakle, jednom za svagda, sloboda štampe u Srbiji ne postoji! Nije postojala nikada, ni u monarhiji, ni za vreme Tita, ni za vreme Miloševića, nema je ni danas. Nisam siguran ni da ovo društvo uopšte zna šta pojam slobode štampe pozdrazumeva. Sloboda u srpskim medijima, nikada nije bila pravilo već incident, kao svitac u mraku, bljesne i ugasi se. Što je još gore, teško da bi naši novinari i čitaoci znali šta da rade sa slobodom kada bi im je neko i poklonio, isuviše dugo živimo i radimo u sistemu kome sloboda ne treba.

7. Razlika između pisanja za decu i odrasle je očigledna, za koga je teže pisati i koja publika je zahtevnija i zahvalnija?

- Kad čitam svoje aforizme ili priče pred odraslima nikada nemam tremu, dok je sasvim drugačije kada nastupam pred decom. Sa "Smejalicama" sam posetio par desetina škola i uvek sam se pribojavao reakcije malih slušalaca, da li će me razumeti, da li sam pogodio, hoće li im to biti smešno... Pisac u tim trenucima mora da da sve od sebe, tu nema foliranja, dovoljno je da samo jedan učenik kaže "ovaj tip smara", pa da sve propadne. Deca su brutalno iskrena, oni vam neće kao odrasli prići i potapšati vas po ramenu ako to niste zaslužili. Utoliko su njihov aplauz i smeh dragoceniji. Ja s vremena na vreme pravim izlet u dečju književnost jer je to zgodan način da pobegnem od politike. Pisati satiru često znači umakati pero u žuč, dok se za decu piše iz srca, to je velika razlika. Posebno mi je zadovoljstvo što je na osnovu "Smejalica" nastala i pozorišna predstava "Moja divna luda porodica", koja se igra u nekoliko škola.

8. Od knjiga aforizama i priča, čiji su tiraži uglavnom mali, pa shodno tome ne može se ni očekivati velika prodaja i zarada, ali ono što je bitnije - ne samo što se te knjige ne prodaju, nego se uglavnom poklanjaju upravo onima koji bi bili potencijalni kupci. Kako to objašnjavate?

- Možda je centralno pitanje šta autor želi sa svojom knjigom. Ako mu je cilj da iz sebe izbaci neke istine, razobliči pojedine gluposti i sa tim upozna uzak krug "stručne javnosti" onda je postojeća situacija idealna i ne treba je menjati. Ali ako je piščeva želja da njegova knjiga dopre do šire čitalačke publike onda pristup mora da bude drugačiji. Staro trgovačko pravilo glasi: ako se roba ne prodaje onda ili roba ne valja, ili joj je cena previsoka, ili nema dobru reklamu. U tom trouglu treba tražiti i razloge loše prođe naših knjiga. Neko će mi zameriti što knjige poredim sa robom, ali nažalost to je realnost. Godinama već slušam tu kukumavku kako knjige aforizama nemaju dobru prođu, možda je vreme da se zapitamo zašto je to tako, da se pogledamo u oči i priznamo sebi neke istine.

9. A te istine su?

- Na primer, godišnje se na srpskom jeziku objavi pedesetak knjiga od kojih, ruku na srce, četiri petine ne valja ništa. Preostalih desetak, uistinu odličnih knjiga, objavljene su u tiražu od 300 do 500 primeraka, ali polovina ne doživi ni iole ozbiljniju promociju. Ko je tome kriv? Autori se žale na izdavače, izdavači na autore, ali ja ipak mislim da je odgovornost podeljena. Jer ako si pristao da platiš da bi ti knjiga bila objavljena umesto da bude obrnuto, onda si unapred pristao na poniženje i neuspeh. S druge strane, ako si kao izdavač objavio knjigu za koju znaš da nije kvalitetna, onda si unapred pristao na to da ti je nijedan ozbiljan knjižar neće uzeti u prodaju i da će ona da trune u magacinu. U moru novih naslova potreban je izuzetan trud da bi baš tvoja knjiga zapala čitaocu za oko, najkraće rečeno, onoliko truda i vremena koliko ti je bilo potrebno da je napišeš, toliko truda i vremena moraš da uložiš u njenu promociju.

S druge strane, ozbiljna književna kritika onoga što mi radimo ne postoji. Pre izvesnog vremena sam jednom satiričarau, izuzetnom piscu i poznavaocu "materije" ponudio da u "Večernjim novostima" piše kritike satiričnih knjiga, ali me je on odbio rečima: Jesi li lud, hoćeš da polovina satiričara prestane da razgovara sa mnom?! E, zbog toga smo i dalje svi najbolji, jedni drugima pišemo i naručujemo recenzije, dodeljujemo nagrade i priznanja. Kad za nekoga čujem da je "novi Radoje Domanović" i ovo malo kose mi se digne na glavi. Čoveče, budi najpre ti, a za Domanovića ćemo videti... Da se razumemo, od svega ovoga ne izuzimam ni sebe...

10. Ipak, nasuprot pomenutom, Vaša knjiga "Pisma iz Srbije" doživela je lep uspeh prošle godine?

- Da, za mene je to vrlo prijatno iznenađenje. Naravno, uspeh nije došao sam po sebi, jer, kao što rekoh, uložio sam ogromnu energiju na njenoj promociji i prodaji. Ponavljam, ako nemaš jakog izdavača kao što ja nisam imao, onda moraš da učiniš veliki napor da bi knjiga pronašla put do čitalaca. Knjiga, ma koliko da je dobra, ne može sama, moraš joj pomoći. To podrazumeva kontakte sa medijima, organizaciju promocija, izradu plakata, snimanje radio džinglova, agitaciju preko društvenih mreža, putovanja po Srbiji i sve ostalo. Ali, na kraju je uspelo, "Laguna" je pristala da bude distribuer i "Pisma iz Srbije" se za jednu knjigu satire i danas sasvim solidno prodaju. Uz to, na osnovu ove knjige igra se i pozorišna predstava "Ima jedna zemlja" u režiji i izvedbi zrenjaninskog glumca Jovice Jašina. Ima ozbiljnih nagoveštaja da će "Pisma iz Srbije" uskoro biti prevedena na mađarski i poljski.

11. Kako vidite savremenu srpsku satiru?

- Pojedini autori savremenoj srpskoj satiri pridaju ogroman značaj i stavljaju je u centar društvenog zbivanja, dok drugi misle da je beznačajna i da nema nikakav uticaj. Ja mislim da i jedni i drugi greše. Daleko od toga da satira ima presudan uticaj na naše živote, ali ni slučajno nije beznačajna. To se posebno videlo u protekle dve godine kada je aktuelna vlast učinila ne mali napor na suzbijanju javne reči. Protiv toga se nisu pobunili biznismeni, sportisti, slikari, ili pesnici, već su svog glas prvi podigli baš satiričari. Svojim aforizmima, karikaturama, video klipovima, tvitovima i ostalim "oružjem" pokušavaju da se suprotstave povratku u neka vremena za koja smo mislili da su davno prošla. Kad su po ko zna koji put akademici i pripadnici ostale srpske "elite" ostali su po strani i bili "službeno odsutni", a na branik slobode stali su satiričari. To nam služi na čast.

12. Kakva je budućnost naše satire?

- Što reče Baljak "Naša najbolja satira nastala je u teškim vremenima, a za savremenu dolaze bolji dani". Prilike su takve, a i naš narod je prkosan i duhovit pa za budućnost ne brinem. Ipak, lično mi je žao što se neki aforističari povlače i ne pišu tako često kao ranije. Mnogi su nas nažalost i napustili, otišli su Božo Marić, Rastko Zakić, Bane Jovanović, Goran Dokna, Iva Mažuranić, prerano je otišao i Vladan Sokić, jedan od najtalentovanijih aforističara ikada. Šteta je što Zoran S. Stanojević, Dragan Rajičić ili Đorđe Otašević sve ređe pišu jer spadaju u red najboljih i najduhovitijih među nama. To je i razumljivo jer honorara skoro da i nema, motivacije je malo.

13. Ali to ne znači da se neće "vratiti", možda je došlo do trenutnog zasićenja, blokade, nedostatka vremena zbog egzistencijalnih razloga?

- Nadam se da je tako, jer ko jednom napiše dobar aforizam ili satiričnu priču teško da se od toga lako može "izlečiti". Reći istinu kad niko ne sme, ismevati tabue, prkositi jačima, perom se suprostavljati mačevima... to je osećaj koji drugi vidovi književnosti ne pružaju i zato je satira kao droga - privlačna i ubistvena...

14. Zašto nema "novog satiričnog talasa"?

- Zabrinjava i što mladih autora nema dovoljno, Srđan Dinčić se odmetnuo u stend ap komediju, Miodrag Stošić je na pola puta da krene njegovim stopama, to ne treba da čudi jer je ta satirična forma sada popularnija i isplatljivija. Sreća je što Bojan Rajević, Vladimir Dramićanin, Dejan Tofčević, Ognjen Šestić, Vladimir Ćalić, Bratislav Kostadinov, Marko Miljković ili Stanislav Tomić još ne odustaju, jer su oni budućnost. Svetao primer je Vladica Milenković koji se u Paraćinu kao lav bori da promoviše aforizam i karikaturu, a o "Etni" da i ne govorim. Svetlo u tunelu su i "Agora", "Binder" i "Alma", izdavači koji još nisu izgubili veru u satiru. I naravno, vrlo je važno što stariji, već afirmisani pisci poput Aleksandara Baljka, Radeta Jovanovića, Slobodana Simića, Milana Beštića, Aleksandra Čotrića, Milana Todorova, Zorana T. Popovića, Raše Papeša, Dragutina Minića, Ranka Guzine, Save Martinovića, Vite Teofilovića i ostalih ne odustaju i služe kao primer generacijama koje dolaze.

15. U "Večernjim novostima" ste i urednik strane humora. Kako je biti urednik satiričarima?

- Urednik strane humora u tiražnim "Novostima" postao sam sa 37 godina i mnogo je onih koji još ne mogu da se pomire sa tim da im neki "klinac" bude urednik. Ja sam to znao od prvog dana, kao što sam znao da mi jedino pošten odnos prema poslu može obezbediti poštovanje kolega. Verujem da sam ga sada, posle skoro pet godina, stekao, jer objavljujem samo ono što smatram vrednim objavljivanja. Naravno da ima nezadovoljnih koji kažu: Kod tebe mahom objavljuju jedni te isti. Da, tačno je, ali i u prvom timu Baselone igraju mahom te jedni isti! Meni je važno da u timu "Večernjih novosti" igraju najbolji, a oni su tu bez obzira što zbog besparice već godinama ne dobijaju ni dinara honorara.

16. Šta je sa nezadovoljnima?

- Nedavno sam brojao, preko 300 aforističara i 200 karikaturista dobilo je šansu da objavi na strani koju uređujem. Ne postoji niko ko je u poslednje vreme objavio knjigu a da je nisam predstavio ili da je dobio neku značajniju nagradu a da to nije ispraćeno. Ima i onih koji su juče napisali svoj prvi aforizam a danas već traže da bude u Novostima, ali to ne ide tako. Ne može početnik odmah da zaigra u Crvenoj zvezdi, to nije normalno, mora najpre malo da se kali u nekom nižerazrednom klubu. Sistem vrednosti u našoj zemlji jeste narušen, ali ne baš toliko da su sve barijere pale. Mogu da pišu anonimna pisma protiv mene koliko god hoće i da prete, ali tako će biti dok sam ja na ovom mestu. Meni je mnogo važnije da sam neke aforističare koji su bili na rubu da odustanu od pisanja uspeo da "vratim". Sećam se kad mi je Ninus Nestorović saopštio da je toliko razočaran da više nikada neće napisati nijedan aforizam, a onda sam ja namerno iz nedelje u nedelju objavljivao njegove stare aforizme i on se "vratio" a danas piše bolje nego ikada. Isti slučaj je i sa Dejanom Milojevićem, a upravo "radim" na povratku Momčila Mihajlovića, beskrajno talentovanog pisca.

17. Među aforističarima se mnogo govori o plagijatima?

- To je u poslednje vreme postala centralna tema, u stvari je besmislena. I sam sam više puta jadikovao kako sam "pokraden", ali sam u međuvremenu shvatio da je sve to gubljenje vremena. Nema dana da na društvenim mrežama ne naletim na nešto svoje, ali se više zbog toga ne nerviram, pre me brine da ja slučajno ne pokradem nekog drugog. A ima li među mojim aforizmima "plagijata", o, da naravno da ima. Baš nedavno su mi kolege Nestorović i Jozić ukazali na to da neka dva moja aforizma liče na njihove, objavljene pre petnaestak godina, ali to nije nikakvo čudo. Svi pišemo na manje-više iste teme, a ako se uzme u obzir da se godišnje objavi više od 50.000 aforizama onda je čudo što podudaranja nema i više. Lično verujem da je većina podudaranja slučajna, jer ako neko misli da danas, u vreme interneta, može da pokrade nekoga i ostane neotkriven, onda je on ili naivan ili budala. I još nešto, možda najvažnije od svega: jednoga dana kad se podvuče crta niko od nas neće ostati upamćen po onome po čemu je sa drugima sličan, već po onome po čemu je osoben i originalan. Ja danas bez gledanja u potpis mogu da prepoznam stil gotovo svakog našeg karikaturiste, voleo bih da je tako i sa aforističarima. Da svako izgradi svoj stil poput Milana Beštića na primer. Ali, stil se ne gradi za par godina, ponekad je za to potreban i čitav život.

18. Kad smo već kod društvenih mreža, koliki je njihov uticaj na aforizam i satiru uopšte?

- Ogroman, jer su "Fejbuk" i "Tviter" mnogima pružili šansu da širem krugu ljudi predstave ono što rade. U nedostatku prostora u novinama i na televiziji to je dobra alternativa. Pojavio se i veliki broj ljudi za koje nikada ranije nismo čuli, a koji su neverovatno duhoviti. Oni čak i nemaju ambiciju da sebe nazovu aforističarima, ali svejedno to ne umanjuje njihov doprinos našem duhovnom bogatstvu. Žao mi je što "Beogradski aforističarski krug" nije organizovaniji i nema osobu koja bi se isključivo bavila promocijom naše satire na internetu jer sam uveren da bi BAK vrlo brzo postao vrlo uticajan internet brend.

19. Imaju li društvene mreže kakvih manjkavosti?

- Naravno, najpre zato što su veliki mamac da se ono što se napiše odmah i predstavi javnosti. Niko više nema strpljenja da sačeka da nešto odstoji i eventualno se kasnije popravi već svi žure da pohvale dobiju odmah i sada. Trka za lajkovima je užasno pogrešna, jer broj lajkova nije nikakva "garancija kvaliteta". Oni mogu da budu dobar putokaz, ali nikako konačan vrednosni sud. Živimo u vremenu kome se brzo živi i brzo piše, bojim se da aforizmi i kratke priče uskoro ne postanu neka vrsta "brze hrane".

20. Jedan ste od saradnika satiričnog portala Njuz.net?

- Da, i vrlo sam ponosan na to, jer Njuz čini desetak vrlo obrazovanih, pametnih i duhovitih momaka, koji sa nesvakidašnjom pažnjom rade na svakom tekstu koji objave. Za mene je bio izazov da uđem u tu ekipu i uspeo sam, do sada sam na Njuzu iz hobija objavio osamdesetak naslova koji imaju vrlo lepu čitanost. Njuz.net je primer kako se pametnom strategijom i korišćenjem svih modernih tehnologija i marketinških pravila od zabave može napraviti uspešan posao. Taj portal je za četiri godine postojanja uspeo sve ono što nažalost Beogradski aforističarski krug nije uspeo za trideset godina. Nastali su gotovo slučajno, a danas imaju enormnu čitanost, prepoznati su od oglašivača, imaju izrazito pozitivan imidž u javnosti, smišljaju slogane i reklamne kampanje, autori su jedne od najgledanijih televizijskih emisija "24 minuta sa Zoranom Kesićem" i smatraju se najozbiljnijim kritičarima naše društvene stvarnosti. Dok BAK i danas jadikuje kako je neshvaćen od publike, izdavača, medija...

21. Kakav je Vaš odnos prema festivalima i nagradama?

- Gajim veliko poštovanje prema svakome ko u današnje vreme uspe da organizuje neki satirični festival jer samo onaj ko to nije pokušao ne zna koliko je to komplikovano i koliko energije iziskuje. Naravno, neki od njih su kvalitetni, a neki baš i nisu. Negde se nagrade dodeljuju "ni po babu ni po stričevima", a negde baš i ne. I oko toga se, bojim se, često diže bespotrebna prašina, jer je stvar u sušitini jednostavna, ako smatraš da neki festival ne zadovoljava tvoje kriterijume nemoj da učestvuješ i tačka. Jednoga dana u biografiji će više vredeti neke nagrade koje nisi dobio od onih koje si dobio.

­ Razgovor vodila:
Vesna Denčić
 



- 8 -