Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 
 

 

 


Intervju

  Ljubica Verbič

Knjiga će preživeti

Ljubica Verbič je rođena u Makedoniji, a mladost je provela u banatskoj ravnici u Novom Miloševu. Diplomirala je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Posle studija, sa porodicom se preselila u Ljubljanu. Pisanjem se bavi od rane mladosti. Piše romane, pripovetke, pesme i eseje. Prvi put se pojavljuje u javnosti sa romanom "Tragovi u vremenu". Kao posmatrač, svoje lično viđenje događaja iz prošlosti, prenosi u likove koji su nosioci osnovnih ljudskih vrlina. Roman je preveden na slovenački jezik pod naslovom "Sledi v času". "Priče iz limene kutije" je njega druga objavljena knjiga. To su su priče o deci, a i za decu. U ovim pričama su opisane dečje slutnje, nemiri i snovi, ali i stanja koja se kod dece pojavljuju u trenucima kada se život u njima oglašava kao neizvesnost, kao zagonetka ili kao zamka. Roman "Devojka pod velom tajne" je objavljen 2014. godine. Radnja romana se događa u Beogradu, tačnije na Dorćolu , sredinom šezdesetih godina prošlog veka. Kroz likove romana i njihove doživljaje izronio je iz prošlosti jedan svet koji više nije dozvolio da se za njim zatvore teška vrata zaborava.
Član je Udruženja književnika Srbije.

* * *

1. Biti umetnik, da li to znači imati više iracionalnog nego racionalnog u svom biću?

Mislim da je potrebno i jedno i drugo. Potrebna je i sposobnost kritičkog mišljenja i analitičkog zaključivanja, jer će samo na taj način ono što pišem biti verodostojno.

2. Koliko je ono što ste čitali uticalo na to da postanete pisac?

Čitala sam, i još uvek mnogo čitam. Volim svaku dobru knjigu. Ipak ruski klasici imaju počasno mesto u mojoj biblioteci.

3. Živite u Sloveniji, imate li među sugrađanima čitaoce, one koji poznaju Vaše delo, s obzirom na to da objavljujete na srpskom jeziku?

Pišem dvojezično, oni koji me poznaju kao književnicu mi nikada nisu postavili slično pitanje. Slovenci znaju srpski, kao i druge jezike, tako da jezik nije prepreka.

4. Svakim danom knjiga je sve više, čitalaca sve manje, nije li to pomalo obeshrabrujuće za pisca?

Pa, i nije. Svaka knjiga nađe svog čitaoca. Zavisi i od očekivanja pisca i od motiva zašto piše. Činjenica je da svaki pisac želi da se njegove knjige čitaju, ali je istina i da se u malim sredinama od pisanja ne može živeti.

5. Vaš izdavač je "Banatski kulturni centar". Da li je izbor izdavača uslovljen sentimentalnim ili praktičnim razlozima?

"Banatski kulturni centar" sam izabrala prvenstveno iz sentimentalnih razloga. Kasnije sam uvidela da tamo rade ljudi koji su entuzijasti, koji vole svoj posao, a to su osobine koje veoma cenim. "Banatski kulturni centar" se, od kada sam ih upoznala, veoma razvio i prerastao u međunarodnu izdavačku kuću.

6. Kakva je pozicija pisca u odnosu na izdavače, oni praktično kreiraju sudbinu dela, često je dobar marketing presudniji od dobro napisane knjige ako je niko ne protažira?

To pitanje je veoma zanimljivo. Ja imam tu sreću da sam sve svoje knjige finansirala sama tako da imam potpunu slobodu u svom stvaralačkom radu. Na putu knjige do čitalaCa uloga marketinga je od presudnog značaja. Bez dobrog marketinga knjige se teško prodaju. To je svugde veliki problem koji i ja osećam.

7. Na nedavno održanom Međunarodnom sajmu knjiga predstavili ste svoj roman "Devojka pod velom tajne". Kakvi su vam utisci o knjigama koje ste tamo videli?

Najviše sam se zadržala na štandovima ruskih izdavača gde sam kupila nekoliko knjiga na ruskom jeziku. Ove godine me je fascinirao štand Kineskih izdavača. Što se tiče srpskih, prevlađivali su veliki izdavači sa agresivin marketinškim pristupom.
 
8. U svom najnovijem delu "Devojka pod velom tajne", bavite se fenomenom vremena, sadržajima života koji "nije prošao" jer je oživljen u Vašoj knjizi. Kako možete definisati vreme spram toga?

Kroz sve moje romane se, kao crvena nit, provlači fenomen vremena. O vremenu sam pisala sa različitih aspekata: istorijskog i ličnog. U romanu "Devojka pod velom tajne" iskoračila sam iz udobnog sveta istorije, gde su događaji već postali činjenice i zakoračila na klizav teren ne tako davne prošlosti, gde događaje još uvek pamtimo i ocenjujemo ih svako na svoj način.

Svi znamo da se prošlo vreme ne može vratiti, jer nema sata koji ide unazad. Ali znamo i da sećanje može da ga oživi i da ga sačuva od zaborava. Bez sećanja, ostali bismo uskraćeni za sliku jednog sveta koji bi zauvek ostao u tami, ostali bismo bez sjaja nezaboravnih trenutaka, bez sjaja radosti, bez sjaja patnje, ne bismo ušli u lavirinte čovekovog srca. Sećajući se shvatimo da na svetu nema ničeg moćnijeg od vremena, jer samo vreme otkriva istinu i samo u vremenu se nalaze odgovori na pitanja koja smo nekada postavljali. "Najteža i najsvirepija kazna je zaborav, miran kao na grobljima", kaže Prust.

9. Drugarstvo, školska sredina, sukobi među mladima tog doba u Beogradu. Ponešto isto kao i danas, mnogo šta sasvim različito. Šta je ono što povezuje tako daleka vremana kakvo je ono kada ste odrastali i ovo u kojem pišete o tome?


Povezuje ih mladost i gimnazijsko doba. Roman je priča o vremenu koje je obeležilo odrastanje i mladost jedne grupe gimnazijalaca povezanih zajedničkim tajnama. Radnja je smeštena u Beogradu, na Dorćolu, iz sredine šezdesetih godina prošlog veka, gde se sačuvao svuda prepoznatljiv duh starog Beograda i Beograđana toga doba. To su "zlatne godine" kada se svet brzo menjao i kada se činilo da je sve moguće, a svako je na svoj način želeo da se upiše u to vreme i da ostavi u njemu svoj trag. Radnja se mogla dešavati i u nekom drugom gradu, jer su mladi ljudi u svim sredinama živeli slično i suočavali se sa sličnim izazovima. Gimnazijalci o kojima pišem u romanu i ovi mladi ljudi danas ne razlikuju se mnogo. I jedni i drugi prolaze kroz razdoblja "bura i oluja", značajnih za proces odrastanja i traže svoje mesto pod suncem. Promenilo se samo vreme, donelo je nove izazove i nova pravila. Gimnazijalci iz romana su "produkt" jednog vremena, a današnji gimnazijalci drugog vremena. Ne možemo istom merom meriti prošlo i sadašnje vreme.

10. Poetska strana romanu pisanom u realističkom maniru daje poseban šarm, koliko je po Vašem mišljenju za uspeh književnog dela važna emocionalnost koju nosi i izaziva kod publike?

Svaki književnik ima svoj stil po kome je prepoznatljiv. Emocije su najburnije u mladosti, pa tako su i moji likovi vođeni više emocijama nego razumom. Razum dolazi kasnije. Danski filozof Soren Kierkegaard je negde napisao, da čovek prolazi kroz tri faze, estetsku, etičnu i mističnu. Estetska faza je prepuna emocija i uživanja i moji junaci su u toj fazi što je u skladu sa njihovim godinama. Emocionalnost je važna utoliko koliko se čitaoci u njoj prepoznaju. Lepo se osećam kada čujem da neko kaže, "tako i ja mislim, samo što si ti to napisala, a ja nisam". Želim, i trudim se, da pišem onakve romane kakve i ja volim da čitam.



LAVIRINT

U beskonačnom svemiru, beskonačno vreme
i ja tek neznatno zrno ognjene prašine
uhvaćeno u zamku, u života seme
ostavljeno da luta kroz lavirint tišine.

Život je lavirint pun zamki i nepredvidljiv
liči na san o prapočetku i zvezdi vodilji sa visine
njen sjaj pokazuje smer samo očima duše vidljiv
u slobodu koju tražim za sebe na stazi istine.

Ljubav je odmah tu iza ugla, vidim žar pticu u gnezdu
želim je i idem dalje, znam da ne smem stati
u beskrajnim sazvežđima tražim svoju zvezdu
i uzimam slobodu koju mi život neće dati.

Obećanje sreće na stazi izazova od nebeske prašine
kraj joj je sakriven u magli prozračnoj tamo daleko
borim se da me ne prekrije koprena zloslutne tišine
da čujem smeh dece, da od mene ostane bar neko.

Izlazim na sunce, zadivi me pejzaža novog lepota
pročitam reči u večnost uklesane: " ovo je poruka za tebe,
prošla si kroz svoje vreme i kroz lavirint života
na njegovim stazama ostavila si najbolji deo sebe".

Dok čekam, sedim na poslednjem kamenu
gledam plavo nebo, oblake i male laste let
osećam hladan dodir vremena na ramenu
poželim da se i od mog pepela izgradi bolji svet.

 Ljubica Verbič

11. Naslov "Devojka pod velom tajne", ukazuje na mistiku, slikate zanimljive likove i različite sredine ali kroz kulturološke markere "skicirate" vreme. Koliko, baš ta dva faktora, vreme i sredina uslovljavaju sudbinu likova u Vašem delu, u životu, inače?

Niko ne može biti izdvojen iz vremena, a svi mi živimo u svojim sredinama koje nas na neki način određuju, jer smo svi prošli kroz proces socijalizacije baš u tim sredinama. Tako i likovi u mom romanu nose pečat određenog vremena i sredine u kojoj su živeli. Mislim da im to daje pečat realnosti pa se u njima mnogi ljudi prepoznaju. Vreme u romanu je višeslojno, a moji junaci se pitaju da li razumeju dimenziju vremena? Šta je od vremena ostalo u njima i šta su oni ostavili u vremenu? Da li su sebe ispunili vremenom ili vreme sobom? To su pitanja koja im život postavlja i pre ili kasnije oni počinju da traže odgovore na njih. Nekada ih sa teškom mukom stiču kroz obrazovanje, a nekada im se odgovori ponude sami, samo treba da ih prepoznaju. Za likove romana vreme je i lekovito. Zarastaju stare rane, blede ožiljci, ali ne prestaju da se pitaju zašto i kako se nešto dogodilo. Traže objašnjenja, jer samo ako znaju zašto, mogu da se pomire sa onim kako. Tada shvate da je život velika tajna i da su tajne deo života. To je jedna od tema ovog romana gde se neke tajne rešavaju brzo, neke tek posle dvadeset godina, neke ostaju nerešene i postaju izazov za rešavanje u nekom budućem vremenu.

I knjge, kao i ljudi imaju svoju sudbinu. I kada pisac stavi tačku, likovi i dalje žive svoj život i ne dozvoljavaju da se priča završi. Prepuštaju se mašti i željama čitalaca, sve dok se i poslednja tajna ne razotkrije, jer nijedna priča nikada nije do kraja ispričana niti je i jedna tajna do kraja otkrivena. Roman "Devojka pod velom tajne" je pun tajni i nagoveštaja nekih događaja što daje mogućnost svakom čitaocu da ih povezuje na svoj način i stvara svoje priče.

Roman "Devojka pod velom tajne" je višeslojan i može da se čita na različite načine, jer u njemu svako vidi ono što nosi u sebi i razume slike koje prepoznaje kao svoje. U to sam se uverila iz komentara ljudi iz mog okruženja, koji su roman čitali kao ljubavni ili kriminalni, neki čak i kao običnu hroniku gimnazijskog života. Ima i takvih koji su ga razumeli kao simbolističku priču, što je romanu dalo potpuno novo značenje i osvetlilo jedno vreme na drugačiji način, čak i politički. Što je najvažnije svi oni su u pravu.

12. Kako je Vaš prethodni roman "Tragovi u vremenu" prihvaćen od strane javnosti?


Roman "Tragovi u vremenu" je moj prvi objavljeni roman i veoma dobro je primljen i od strane čitalaca i od kritičara. Roman je preveden na slovenački jezik pod naslovom "Sledi v času".

Inspiraciju za ovaj roman dobila sam na Ohridu. To je bio neobičan doživljaj u ohridskom Arheološkom muzeju, gde sam videla zlatne minđuše u obliku golubica. Bio je to osećaj već viđenog pa sam odlučila da o njima napišem svoju priču. Od prve ideje o jednoj priči o minđušama nastao je ovaj roman koji obuhvata vremenski period od oko 500. g. p. n. e. pa sve do Oktobarske revolucije 1917. godine. Priče su izmišljene, ali istorijski događaji nisu. Oni su tamo da bi priče mogle da se umeste u vreme kako bi mogle da ostave svoj trag u tom vremenu. Roman "Tragovi u vremenu" je avantura putovanja vremenima i prostorima kroz priče o sudbinama ljudi u kovitlacu epoha. Svi moji likovi imaju uzvišen lični etos, koji često određuje njihove sudbine.

13. U "pričama iz limene kutije" obraćate se deci. Šta je zahtevnije, pisanje za odrasle ili za decu?

"Priče iz limene kutije" su priče o deci i za decu. Nekada je na ulazu u Delfe pisalo: "Upoznaj samog sebe". Misao pripisuju Sokratu, ali važi za sve nas. Često sam sama sebi postavljala to pitanje. I tada se preda mnom otvaralo mnogo pitanja i počelo je mukotrpno traženje odgovora. Neke od njih sam tražila i u svojoj drugoj knjizi "Priče iz limene kutije", jer sam shavtila da to upoznavanje sebe počinje od detinjstva. Mnogi psihoanalitičari ukazuju da sve što kao odrasli doživljavamo ima korene u detinjstvu i da su se neke naše, sadašnje karakterne crte izoblikovale još tada. Dete sve pamti, kažu mnogi pedagozi, ono je "upijajući mozak". Sluša i pamti, a razume onako kako i koliko mu to omogućuje njegovo ograničeno znanje. Zato ove priče imaju dve dimenzije. Jednu u vremenu kada su se događale, a drugu, koju su dobile mnogo kasnije kada sam kao odrasla osoba o njima razmišljala. Tek tada sam shvatila da su to priče o velikim temama. To su i filozofska pitanja pred kojima i odrasli ostaju zbunjeni. Ali takav je dečji svet, često baš iz dečjih usta čujemo najveće istine.

Nije lako pisati za decu. Deca se ne pretvaraju, iskrena su i spontana, uvek govore ono što misle. Pisati za njih je i velika odgovornost. Moramo biti veoma oprezni i paziti kakvu literaturu dajemo deci.

14. Kako vidite sudbinu knjige s obzirom na postojeće okolnosti, svođenja literature na robu, informaciju u skraćenim verzijama na internetu?

Ne brinem se za knjigu. Preživeće sve pokušaje umanjivanja njenih vrednosti. I oni koji danas čitaju skraćene verzije, poželeće kasnije da pročitaju original, u to sam ubeđena. I ja se ponovo vraćam svojim omiljenim knjigama i često se nasmešim kada se setim kako sam ih razumela sa dvadeset godina i kako ih danas doživljavam. U gimnaziji sam Dostojevskog čitala, danas ga razumem. Mislim da i knjige moraju da se prilagođavaju vremenu, jer se sa razvojem tehnologije, otvaraju nove mogućnosti kao, na primer elektronska knjiga.

15. Pišete i poeziju, koji su Vam najdraži motivi?

U svemu što pišem odražavaju se moja osećanja i razmišljanja na različite teme. Takva je moja zbirka pesama "Kamenčići u mozaiku". Neobično volim da pišem i haiku, dvojezično, zbirka "Srebrna vrba". Već samo ime nosi u sebi prizvuk neke čarobne formule, mislim da je potrebna velika veština da se izraze osećanja u samo sedamnaest slogova. Dobri pisci haikua su stvarno čarobnjaci. To je veliki izazov. Pesme za sada objavljujem na svom blogu http://igramisli.blogspot.com/, možda ću ih jednom objaviti i u štampanom izdanju. Pesme su mi objavljene i u zbirkama "Evropski fejs buk festival" i "Sija knjiga majke Angeline".

16. Bavite se i esejima, jednom rečju, svestran ste pisac. Šta Vam omogućava esej kao forma?

Pisanje eseja mi omogućuje da se, u jednoj kraćoj formi, bavim temama koje me interesujeu, o kojima razmišljam i o kojima imam svoj stav. Esej zahteva i argumentaciju za takav stav koju treba obrazložiti i iz toga izvući određene zaključke, a da se književna forma ne naruši.

Pišem dvojezično i veoma kratku prozu–crtice. Volim ih baš zbog njihove jezgrovitosti, a i njih objavljujem na svom blogu. Zbirka nosi naslov "Velike teme i ja".

17. Novi planovi za sledeću godinu?

Trenutno radim na novom romanu koji ima radni naslov "Hrast i kamen", u kojem će biti opisano vreme od Oktobarske revolucije do 50. godina prošlog veka. U međuvremenu sam napisala dvanaest plus jednu pripovetku iz savremenog života pod radnim naslovom: "Onako usput i jedan Đavo". Zbirku sam stavila u fioku i još ne znam da li ću je uopšte objaviti.

18. Poruka čitaocima iz pozicije pisca?

Vreme provedeno uz dobru knjigu nikada nije izgubljeno.

­ Razgovor vodila:
Dragana Lilić
 


Intervju

  Ilija Šaula

Kada vas srce vodi

Ilija Šaula pesnik i prozni pisac, rodom sa Korduna, već dugo živi u Americi, a svim srcem je u svom zavičaju. Melanholija koju je osećao prema njemu, urodila je plodom i idejama, darivla mu stvaralaštvo i želju da otkriva i podržava mlade talentovane ljude koji pišu a nemaju mogućnost da objave knjigu.

Tokom sajma knjiga boravio je u Beogradu gde je promovisao knjigu „Dobro je“. Brankice Damnjanović... a na putu je još mnogo sličnih, na radost darovitih mladih ljudi.

* * **

1.Daleko od svoje zemlje, gradite nešto što stvara utisak neraskidive veze, celinu. Kada ste došli na ideju da osnujete „Kordun“ i ko Vam u tome pomaže?

Slovo, reč, pismo i jezik su neraskidiva veza matice i njenog odvojenog dela. Čovek se usmenim predanjima uvek vezivao za prostor svoga postanja; pismo mu je kasnije pomoglo da se još čvršće veže za taj prostor, a današnji sistem komunikacije i mnogobrojne prednosti u prenošenju i obelodanjivanju pisane reči pravi su izazov i sjajna mogućnost da se koreni ne zaborave, ma gde čovek odlazio. Književna radionica „Kordun“ je upravo nastala iz jedne takve internet komunikacije. Ona je plod saradnje književnika Danila Marića i mene, koji smo uređivali naše naslove i naslove naših prijatelja i slali do izdavača. Vrlo brzo smo uvideli da bi ta naša aktivnost mogla da bude radionica sa proširenim radijusom delovanja na polju književnog stvaralaštva. I tako bi! Danas radionica ima svoju internet redakciju sastavljenu od stalnih i dopisnih članova koji su rasuti širom sveta. Najaktivniji članovi redakcije najviše i pomažu a to je pre svih tehnički urednik Danilo Marić, predpriređivač radova pesnikinja Branka Zeng, recenzent Goran Ivanković i lektori i korektori se često menjaju, u zavisnosti od toga na kom se narečju govori i piše. Tu su uglavnom Zorica Aćimović, Brankica Damjanović, Marina Bulajić a imali smo i divnu saradnju sa Brankom Selaković i mnogim drugim. Tokom pripreme dela potpuno ravnopravno učešće nudimo i samom autoru jer nas takav način rada još bliže upoznaje i povezuje. Štamparija Grafičar iz Užica nam je najbolji saradnik koji daje značajan doprinos našoj izdavačkoj delatnosti.

2. Koji su ciljevi Vaše izdavačke kuće?

Naši ciljevi nisu prevashodno bili izdavački već uređivački; izdavaštvo nam se nametnulo samo od sebe i upravo smo sada u izradi jedne izdavačke forme, edicije koja bi predstavljala naše izdavačko ime. Jedan od osnovnih i glavnih ciljeva je izdavanje prve knjige nekog autora; prvenac je u svakom poslu vredan pažnje i značajan je na poseban način, te želimo da učestvujemo u stvaranju te posebnosti i da delimo sreću sa autorom.

3. Kako dolazite do novih rukopisa?

Zahvaljujući internetu i društvenim mrežama nesmetano se dolazi do rukopisa mladih, neafrimisanih autora, onih koji još nemaju objavljenu knjigu. Volim da čitam neobjavljene radove na internetu. U tim iskrama znam da prepoznam plamen, koji kasnije vrednoga autora pretvori u zvezdu.

4. Na koji način prmovišete knjige koje štampate u okviru svoje izdavačke delatnosti?

Najveći broj naših izdanja promovišemo kroz humanitarni rad. Često, vrlo često, na humanitarnim večerima promovišem naša izdanja i predstavim ih publici, koju zamolim da kupovinom knjige postane darodavac jer sav prihod od prodatih knjiga ide u namenske humanitarne svrhe. Na taj način knjiga nađe put do dobrih ljudi koji sigurno znaju i da uživaju u njoj i pronađu njenu vrdnost. Mislim da je to najbolji način promocije onih dela od kojih se ne očekuje da ostvare velike profite izdavačima i autorima. Profit je poverenje i ljubav koja prosto sija u takvim prilikama.

5. Knjiga uvek nađe put do čitalca, ipak kako trasirati taj put a sa toliko rastojanja?

Kada je namera iskrena ne brinite. Kada vas srce vodi možete zalutati ali se nećete izgubiti. Sve što se dešava, dešava se sa razlogom, tako i moj rad i svaki primerak svake od tih knjiga dođe do svog odredišta bez obzira na geografsku udaljenost. Put od srca do srca je neverovatno kratak, ako znaju jedno za drugo.

6. Šta se iz sveta može bolje sagledati, vezano za zavičaj, nego iz neposredne blizine?

Kad odemo da živimo daleko od svog zavičaja uvek ćemo tamo na tom novom mestu videti prvo ono što je dobro a nismo imali u svom zavičaju i uvek nas vuče želja da to dobro donesemo u svoj rodni kraj. Postanemo spremniji da trpimo nostalgiju i vrlo brzo uvidimo da je svet jedno veliko planetarno selo, manje od onoga iz kojeg smo otišli.

7. Da li opredeljenje za umetnost izbor ili nužnost, kakvo je Vaše iskustvo?

Umetnost za mene je izbor, a povremena životna nužnost je zlo koje prihvatamo kako bi se lakše živelo u ovom ipak pretežno materijalističkom svetu.
 
8. Smatra se da se umetnički dar nasleđuje, da li je neko iz Vaše porodice, imao neki talenat, pisao, slikao, ili bar bio sklon lepom kazivanju starih priča?

Znate kako, mrtva usta ne govore. Moj rodni Kordun je uvek bio u krvi i mukama, tamo se providan dan nazivao svetim, život svih mojih predaka sam po sebi je umetnost. Nama se ređaju slike čim zatvorimo oči, mi čujemo tišinu, verujemo u dobre vile i anđele, oni nas odvode u predele svesti gde susrećemo pesnike preplanulog uma, talentovane pretke i pokušavamo da kroz umetnost prenesemo sve ono za šta njima nikada nije pružena prilika.

9. Verujete li u energetsku moć reči?


Naravno! Mislim da bi svako trebalo da veruje u tu moć. U trenucima kad razgovaramo sami sa sobom to možemo najbolje da osetimo. Razmena energije unutar mene samoga je kao razgovor sa Bogom; tad ne treba da se molim, već osećam koliko volim!

Otpisani

Na putu premještanja
na putu odrastanja
na putu ispreplitanja
istina mržnja laž ljubav
zagledani jedni u druge
svjetlosti nedostaje
ne vidimo ali osjetimo
trag prošlosti
izvire iz nas
zbunjeni
začudjeni
kao svatovi
Eugena Kumičića
Djeca smo
rekli su nam
da remetimo mir
Djeca smo
bez šanse
za popravni
Otpisana djeca
Slušate našu pjesmu
plačete nad našom sudbinom
ne vidimo vam suze
niste bili sa nama
kad se radjala naša pjesma
vi ste je kovali
iskovana je od vaših želja
satkana od vaše sreće
domovinstva iluzija mržnje
i naših nadanja
Nemamo kletvu
U srcu nam je molitva
Blaga usrdna trajna
krčimo put pjesmi
put povratku

Ilija Šaula

10. Poznato je da solarna energija povoljno utiče na ljude. Kako Vi reagujete na nju, da li Vas ushićuje ili kad nema sunca, jeste li tada skloni melanholiji?

Tu ste me pronašli na domaćem terenu. Sunce je moja ljubav, hrana, zdravlje, život! Svetlost je istina za sve one koji vide. Naši stari su govorili ,,Ko se od Sunca krije kao da ga nije“. Sunčeva svetlost u nama pobuđuje sve centre za kontrolu i rad našeg organizma. Kompleksnost funkcije organizma sa ničim ne može biti tako dobro uspostavljena i kontrolisana kao sa sunčevom svetlosti. U mom životu Sunce je vrhovno božanstvo koje kreira prirodu čiji smo mi najinteligentniji deo. Gde nema te čarobne svetlosti nema ni života!

11. Ljubav je tema o kojoj neizostavno pišu svi. Može li se o ljubavi pisati bez erotike?


Naravno da može. Zasmeta mi kad kažem ljubav a neko odmah misli na seks. Ljubav je nepobediva snaga svakog čoveka, posebno umetnika, njegova glavna igračka sa kojom može da pomera granice univer(a)zuma i stvara lepotu i dobrotu koja može svakog zadiviti.

12. Okušali ste se i u proznom radu. Šta lakše pišete poeziju ili prozu?

To mi je tako svejedno, mada bih rekao prozu, jer moje pesme su najvećim delom opoetovano pripovedanje. Na dobrom sam putu da prozu prenesem u roman, a poezija mi je rekla da me neće nikad napustiti.

13. Koliko poznajete savremenu srpsku književnost?

Ako uzmemo u obzir da se savremena srpska književnost računa u periodu od drugog svetskog rata ne mogu reći da mi je nepoznata. Vreme jednog Kiša, Kapora, Pavića, Draškovića, Popovića... ostaviće na meni neizbrisiv trag u kreiranju mišljenja, stalne igre sa svetom u meni i van mene. Zatim, vreme kad pesnik progovara iz mene u društvu eminentnih naših stihotvoraca: Zupca, Trifunovića, Nastasijevića, teta Desanke i Vesne Parun koji u meni bude mladost koja me uznosi do zvezda i slavi ljubav. Hvala im za večne vatre koje su zapalili u meni, svi koje sam napomenuo i još mnogi drugi.

Pa ipak, moje progonstvo čak do Amerike odvojilo me je na jedan period od tokova književne balkanike, sve dok se nisam kompjuterski izobrazovao i ušao ponovo u te tokove za koje želim da me zapljuskuju do kraja mog puta.

14. Ko su Vaši knjževni uzori?

Borhes, Markes, Kiš i Pavić.

15. Kada vas možemo ponovo videti u Srbiji, pretpostavljamo da će to biti radi promovisanja neke nove knjige?

U pripremi je moja nova knjiga, proza, pod radnim naslovom „Usta puna Sunca“. Očekujem je kao novogodišnji poklon, a potom i promociju u Srbiji. Proleću se svi radujemo; eto ja ću se radovati i našem susretu.

16. Šta je Vaš životni san?

Svi imamo snove, ali to ne znači da svi sanjamo. Često sanjam da letim, poput ptice. Ne verujem da će mi se taj san ostvariti, ali onog dana kad dođe na red da svodim račune i ako se pokaže da su ostvareni snovi onog malog dečaka sa Korduna koji je voleo da mašta neće mi biti teško početi umirati i znaću da sam konačno naučio da letim.

Onda nemojte još dugo leteti... pišite i povezujte ljude.

­ Razgovor vodila:
Dragana Lilić
 

- 8 -