Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 
 

 

 


Nove knjige ­

Komika ekonomika

Zabranjeno smejanje
Radovan Ristović
Binder, Beograd - 2014

Kad se ekonomista u ozbiljnim godinama lati satiričnog skalpela, to može dvojako da se protumači: ili da nam nisu sve koze na broju, a od stočne i ostale privrede zavisi život čitave zajednice, pa želi da nam se koze i ostalo stočno blago što više umnože, ili, naprotiv, smatra da smo na dobrom putu, pa želi kao slobodan penzioner da pomogne najboljoj vlasti na svetu da nebeskom narodu bude još bolje, da svakog dana napreduje u svakom a ne samo u ponekom pogledu.

Nije Radovan Ristović od onih kritičara koje su dežurni ideolozi najboljih režima na svetu nazvali kritizerima, pa da kritikuje sve i svašta. Naprotiv, on je upoznat iz prve ruke, samom prirodom svoje struke, da država sve čini da nam bude bolje. Zato joj prvo odaje priznanje za postignute uspehe: „Država je sve dovela u red. Nekad duži, nekad kraći.” Naši uspesi su toliki da „Srbija može da hrani pola Evrope. Ali, Evropa neće da se deli.” No, važni su naši prehrambeni kapaciteti i dobre namere, a za podelu Evrope mi se ne pitamo mnogo, a i da se pitamo, poželeli bismo joj bratstvo-jedinstvo, na čelu sa nama, razume se, pošto po tom pitanju nemamo premca.

Ukratko, naši problemi nisu, ne daj Bože, nekakvi neuspesi, već preterani uspesi, tako da nam je preostalo samo nemoguće, jer jedino je nemoguće prava mera naših mogućnosti: „Pravimo sistem kakav nije viđen. Kapitalizam bez kapitala.” Tu nemoguću misiju možemo da ostvarimo zahvaljujući tome što smo optimalno oslobodili sve svoje subjektivne političke snage: „Dostigli smo maksimum demokratije. Radi ko šta hoće.” A kad se svakome da sloboda da radi šta hoće, prirodno je da će raditi ono što je najbolje za njega i za njegovu stranku, a samim tim i za celo društvo. U pravom i ozbiljnom društvu postoji samo jedan interes, zajednički: što je dobro za pojedinca, dobro je i za čitavo društvo, jer društvo se sastoji od pojedinaca.

Naš pisac nije, ali postoje kritizeri – ima pojedinaca koji bi smesta hteli u svetlu budućnost. Takvima Ristović narodski jasno objašnjava da društvo nije stihija već da se razvija svojim tempom: „Svetla budućnost doći će postupno. Malo sutra, malo prekosutra.”

Na prigovor malobrojnih ali upornih kritizera, po svoj prilici stranih plaćenika, da ima kriminalaca na slobodi, naš satiričar takođe jasno i glasno odgovara: „Hapsili bismo sve kriminalce, ali nema mesta u zatvorima.” Naši zatvori su tesni jer su građeni u vreme kad su sadašnji kriminalci bili u pelenama; ko je mogao da predvidi da će ih uopšte biti, a kamoli toliko, u najboljem narodu na svetu?! Našeg satiričara ne zabrinjava broj kriminalaca – to je šaka jada! – već što nemaju mere u svojoj prljavoj raboti: „Krade se na veliko i ovo malo što je ostalo.” Ako se to zlo nastavi sadašnjim tempom, nastaće trijada u našem društvenom raslojavanju: „Potrošačka korpa, socijalna korpa, korpa!” Jedni će imati sve što im treba, drugi neće imati ni što im ne treba! No, to se neće dozvoliti: „Vlast obećava da će s lopovima ići do kraja!”

Sa lopovima ćemo lako, duplo nam je teže sa dobrim ljudima, em nemaju šta da rade, em ne znamo ni kolike su im plate: „Plate su tajna ako su preduzeća javna.” Jeste da su javna preduzeća javno dobro, ali treba i tu da se zna ko pije, a ko plaća. S druge strane, ne valja ni rasparčavati narodnu imovinu tek tako, treba to da obave nadležni komiteti i njihove komisije: „Skupilo se društvo i podelilo društvenu imovinu.” Znamo mi da je to društvo neko malo društvance, ali takav je naš jezik: na srpskom društvo može da znači ceo narod, a može da obuhvati samo mene i komšiju ako sednemo da popijemo rakiju!

Važno je da imamo čist teren za poslovanje. Poslata je jasna: „Poruka investitorima: Kod nas ide sve kao po loju. Podmazano.” Jer, ako škripi na početku, na kraju ne pomaže ni tona loja!

Strani investitori moraju sa sobom povesti i svoje kadrove, jer našim mladima su otvorena vrata samo u suprotnom smeru: „Mladim stručnjacima vrata su otvorena. Kad odlaze.”

Da ne grešimo dušu, nije kriva država za sve naše mlade koji su se raspršili po svetu „trbuhom za kruhom”, kriv je i poneki stariji čika među nama, koji bi odlaskom u penziju otvorio jedno radno mesto, ali to ne može dok ne reguliše svoja potraživanja od majke države, kao što je sledeći slučaj: „Neću u penziju sve dok mi ne isplate zaostali dečji dodatak!”

Sve bi kod nas bilo potaman da se u zao čas nismo uhvatili u pogrešno kolo: „Da se nismo uključili u svetsko tržište, ne bi nas doticala svetska kriza.” Tu je zatajilo naše mudro državno rukovodstvo – smetnuli su sa uma da se fizički ne može biti na dva mesta, pa su se našli na pogrešnom u pogrešno vreme umesto da su ostali zauvek na pravom mestu.

No, političarima ne možemo ništa, jer imaju drugu vrstu imuniteta od nas, običnih građana: „Nas imunitet čuva od bolesti, a političare od suda.” Dobro je što političari imaju poseban imunitet – mogu slobodno da se posvete ne samo politici već i nauci – sami sebi zadaju težak i odgovoran zadatak: „Do doktorata za vreme mandata!” To je žrtovavanje svog slobodnog vremena za dobrobit društva – umesto da se šetkaju ili leškare, da idu na pecanje ili u lov, da ne ređamo sve vrste zabave i razonode, oni uče i danju i noću da bi povećali svoju ionako neprocenjivu stručnost.

Da smo i mi, obični građani, marljivi kao naši državni oci, gde bi nam bio kraj?! No, mi ne znamo ni da radimo ni da uživamo i od dva posla uvek izaberemo teži, misleći da je lakši: „Lakše je metnuti šaku pod glavu nego prst na čelo.”

Pošto nam je uvek bilo bolje pre nego posle, političari su više puta pokretali razne reforme, ali mi „Od reforme do reforme ispadamo iz forme”. Tu je kriva vlast, a ne narod: taman se narod navikne na crno, mora da pređe na belo.

Naš veliki problem je što imamo ogromnu razliku između vlasti i naroda: imamo najbolju vlast na svetu, a pola naroda nam nepismeno! To je obrazovni i tehnološki jaz bez premca: „Seljak ne može da poseje koliko vlast može da požanje.” No, mada ogromna, to nije nerešiva teškoća: „Nema problema koji se ne može odgoditi za nepovoljnije vreme.” Mi imamo i dodatni razlog za odlaganje problema za budućnost, do pozitivnog zaokreta našeg umnožavanja i opismenjivanja: „Stanovnika sve manje, nepismenih sve više!”

U duhu naše kadrovske politike i favorizacije sposobnih, odmakli smo daleko od drugih zemalja: „Za razliku od sposobnih, nesposobni moraju da rade.” A s obziom na okolnost da nam više urade nesposobni nego sposobni, red je da u nebesa uzdižemo svaki radni uspeh: „Svečano ćemo otvarati svaki kilometar novih puteva.” Jer, metar nesposobnih više vredi od kilometra sposobnih!

Švedski standard je još pre pola stoleća obećan našim građanima i naša politika se dosledno drži toga obećanja. Već ga je uslovno ispunila: „Dostići ćemo švedski standard. Ako se zaposlimo u Švedskoj.”

Da bi živeo po svom ćefu, čovek mora da zna na koga može da se osloni a na koga nikad i da ne pomisli. Ristović nam u tu svrhu daje kratak savet ali dugoročan orijentir: „Zapamti koga treba da zaboraviš!”

Na žalost, neke stvari zavise od velikih sila, a kod njih važe drugi zakoni prirode – njihovo hladno i vruće ne mere se običnim toplomerom: „Hladni odnosi velikih sila dovedeni su do usijanja.” Sreća je što smo mi toliko imućni da i ne znamo koliko smo bogati: „Naša zemlja je bogata. Ne zna koliko ima imovine, potraživanja i zaposlenih.”

Ima zakerala koji zameraju što nam je još srcu prirasla nesvrstana politika, ne znajući da „Bolje je biti prvi među nesvrstanima nego poslednji među svrstanima.”

Sve nas je manje, ali smo sve efikasniji u radu. Naš mentalitet je takav: što nas je manje, jedinstveniji smo i sposobniji! Zato je kod nas oduvek na delu radoholičarski sindrom – „Stanovnika sve manje, nezaposlenih sve više!” Neće valjda mrtvi da nam otvaraju radna mesta?!

Šta možemo da zaključimo na osnovu citiranih aforizama? Da se ovaj momak od sedamdeset leta vinuo kao mladi soko u jato naših najboljih aforističara i sočinio knjigu koja nas i razvedrava i rastužuje – razgaljuje nas svojim raskošnim, raznovrsnim i sočnim humorom, a rastužuje količinom i težinom uočenih problema i teškoća sa kojima se naše dobro i nedužno društvo suočava uzduž i popreko. Za stilsku lepotu i književnu vrednost zaslužan je njegov talenat, čije brušenje je pomogao svojim umećem i iskustvom njegov prijatelj i književni savetnik Savo Martinović, kao i obilna lektira koju su mu srpski satiričari podarili, a za broj, dubinu i veličinu problema najzaslužnija je naša država. No, ovde se nije dogodilo da su od mnogo babica kilava deca već obrnuto – sve te babice su bile kao rudari u rudniku zlata – pomogle su da se iz bogate rude izdvoji što više grudvi zlata.

Nastojeći da mozaički predstavi Ristovićev tematski dijapazon i lepezu njegovih socio-psiholoških refleksija i moralno-političkih packi, ovaj prigodni tekst nije osvetlio ono što je za čitaoce najatraktivnije – vatromet duha, jezičko-logičke bravure, poigravanje sa višeznačnim rečima, pre svega sa sinonimima, kao i sa kolokvijalnim idiomima raznih vrsta. To biserje duha prepuštamo samim čitaocima, zato ga ovde samo simbolično predstavljamo, sa dve-tri izvanredne minijature. U aforizmu „San svakog zelenog političara je da postane zimzelen” na majstorski način je demonstrirana širina značenjske mape reči „zelen” u srpskom jeziku, kao što je to efektno učinjeno i sa paletom reči „jasno” u aforizmu „Govorio je jasno. Samo prostim rečenicama”. A pomoću reči „pratiti” pokazan je ogroman jaz između nas i razvijenih zemalja: „Mi pratimo razvijeni svet. Pogledom.” Pratiti nešto pogledom je idiom koji simbolizuje pasivan stav, a to naš satiričar majstorski sažima u kratkom ali značenjski višeslojnom aforizmu: „Stabilni smo. Stojimo u mestu.” A kad trezveno razmislimo, zašto i da ne stojimo – valjda je bolje stajati sa obema nogama čvrsto u mestu nego uludo traćiti energiju: „Dok mi uđemo u Evropu, ona će otići u svet.”

Ristović je dužan, kao jedan od najmlađih aforističara po stažu, da posle ove sjajne knjige prione na pisanje narednih, kad već ima toliki rudnik u sebi i oko sebe.

Vitomir Teofilović


TUMAČ VILINSKIH STAZA

Staze vilinskih mapa
Olga Bikar
Prosveta, Beograd - 2013

Svačiji život bi mogao biti dostojan filma ili romaneske forme jer u njegovoj osnovi, po prirodi stvari, deluju sile koje ga čine dramatičnim ma gde da se odvijao, naročito u sredinama koje u pune suprotnosti, kao što je to slučaj sa balkanskim prostorima. Onda se lične i opšte okolnosti udruže i to je već gotov siže sa svim elementima drame.

U njemu je vazda dejstven spoj nadnaravnog (kako to Olga Bikar metaforički definiše vilinskim stazama) i faktičkog što uzrokuje na zamršeni splet okolnosti u kojima se svaki čovek neminovno nađe, a umetnik u svom delu nastoji da rekonstruiše i učini vidljivim te "vilinske mape" koje rezultiraju tragikom ili pobedom onoga ko se neustrašivo kretao po njima i bio istrajan u svojim naumima, verovao u sebe.

Olga Bikar (kroz nadahnuto ispisan roman pun intelektualne svežine i stvaralačkog poleta) donosi takav život posredovan kroz lik glavne junakinje Katarine, snažne inteligentne ličnosti koja zapada u neočekivane nevolje jer postaje žrtva pakosti i pohlepe, nezavisno od rata (tih devedesetih godina prošlog veka u ondašnjoj Jugoslaviji) koji je mogao usloviti slične događaje. Stoga, se ovo u romanu posebno obrađuje gotovo kao najbitnija (po posledicama po junake i razvoj fabule) mada jedna od više tema, a i danas je aktuelna, otmica, iznuda koja je potekla od tobožnjih prijatelja, čime se zapravo sugeriše prisustvo neočekivanog i kobnog u samoj ezgisteniciji kao takvoj kojoj je zlo imanentno nezavisno od društvenih okolnosti. Pripreme za rat i sve što je potom sledilo ovde ostaje u pozadini, dok se porodična kao i individualna drama stavljaju u prvi plan, što romanu, koji bi se najpre mogao okarakterisati kao psihološki, daje i izvesne odlike trilera.

Prateći život glavne junakinje koji se odvija u Zagrebu, najvećim delom (potom u Beogradu...) i preplićući ono što sledi sa onim što se dešavalo u prošlosti, autorka postiže dinamičnost i pokazuje kako se jedan životni put preseca i kako na razvoj jedinke često utiču sunovrati društva ili porodični problemi.

Strast glavne junakinje prema nauci, biće potisnuta principom korisnosti za porodicu, neostvarene čežnje za novim i drugačijim doživljajima ostaće do kraja izvan domašaja jer se u životu često rukovodimo onim što je najbolje za naše bližnje, čak i kad to nije ni tako nužno niti opravdano.

Katarina je, inače, predstavljena kao strasna osoba koja je vrlo racionalna i drži sebe i sve drugo pod kontrolom, i ukupnošću svoje ličnosti, jeste protip moderne inteligentne ali nesebične žene koja nije karijerista, (u životu je danas sve više suprotnih primera) iako joj je karijera jedan od glavnih izvora zadovoljstva i smopotvrđivanja.

"Bila je omiljena, nije se borila ni za čiju naklonost, vedrinom i spremnim šalama imala je mušku naklonost bez izuzetka. Kako je to uspijevala dočarala joj je njena vrlo kritički nastrojena prijateljica: 'Ti afektiraš, a opet si prirodna, prisna, a nisi koketa, i pored upadnosti tvoje pojave lako sve uvjeriš da nisi egocentrična'. Šta je sve mogla s tim odlikama i šta propustila? Bila je lakovjerna pred bezbrojnim mogućnostima, a ostao je očaj što ne vidi ispred sebe nijednu više".

Život se u jednom trenutku pokaže kao propuštena mogućnost, a i tada se mora ostati uspravan, pronaći novi smisao. ("Iskrsavaju joj križaljke kako je moglo biti bolje"...) To Katarina nastoji u svakom periodu života, (u izboru profesije, supruga, nove ljubavi, novog posla) pa i u poodmaklim godinama kada je sve gotovo privedno kraju. Ostala je mladalačka žudnja koja će se realizovati u završnici knjige kao divno pijateljatvo i iskrena pomoć u najdelikatnijim porodičnim stvarima.

U romanu Staze vilinskih mapa, u prvom planu su porodični odnosi, prijateljstvo i nadasve ljubav (u svoj punoći značenja te reči, pozicija žene u odnosu na muškarca kojeg voli, zavođenje, strasni trenuci predavanja, hlađenje i otuđivanje) koji su u Olgi Bikar dobili dostojnog zastupnika. Kroz naraciju, događaje i metafore (roman je ispričan u trećem licu, čine ga četriri celine sa viša odeljaka i bezbroj usputnih fragmenata, kratkih pričica, recepata o hrani, malih esejističkih pasaža na razne teme, o jeziku, umetnosti, politici...) što ga čini strukturno i značenjski bogatim. Autorka daje dragoceno tumačenje tih fenomena, sa posebnim osvrtom na muško–ženske odnose (kreirano je mnoštvo muških i ženskih likova sa individualnim odlikama, jasno artikulisani i duhovno i fizički, njihovi odnosi, takođe) na moć strasti, na odsustvo spremnosti da se u realizaciji sopstvenog bića ide do kraja i do spoznaje vlastitih potencijala.

U romanu Staze vilinskih mapa odnos dece i roditelja se naročito osvetljava, tragičan nesklad između željenog i mogućeg, zbog prećutanog, dovešće do otuđenja majke i kćeri.

Naturalističke scene u zatvoru u kojem se glavna junakinja nalazi kao žrtva otmice, nehumanog odnosa prema čoveku, težak put do istine i dokazivanja nevinosti, roman čini uzbudljivim, dopadljivim, umetnički snažnim, a prikazani život dramatičnim... Potresan je doživljaj iskorenjenosti (dat kroz više likova) iz životnog okvira, porodice, pripadanja svom gradu. Na drugoj strani, porodična okupljanja, recepti za pripremu hrane, imaju i simbolički smisao. Ipak, ne izostaje prikazivanje licemerja u odnosima među prijateljima (zloupotreba dobrote, koristoljublje), ali je zato prikazano i prijateljstvo, kao i retko dobar odnos snahe i svekrve, što ni u literaturi ni u životu nije često. "Ja sam ti, sinko, presađeno drvo na mesto gde takvo drvo ne uspeva".

Posebna karakteristika rukopisa Olge Bikar je sposobnost da gradi slojevit tekst, da obuhvata generacijska iskustva prikazujući ih kroz naraciju pojedinačnog lika, u kojoj se dotiče mnogih tema, stradanja ljudi zbog ideološke ili nacionalne pripadnosti. Da prikaže odnos prema Jevrejima u Drugom svetskom ratu, stradnja Srba u Hercegovini, Italijana u pomorskim sredinama, uticaj komunističke ideologije na razvoj posleratnih zbivanja nakon poslednjih ratova devedesetih godina dvadesetog veka, odnos prema jeziku, srpskom i hrvatskom, koji je u zajedničkoj domovini bio isti a onda se voljom političara promenio, oživljavanje kultura pojednih naroda i sl.

Život se u romanu ocrtava kao uvek otvorena mogućnost za dopunu, novi početak, nadoknadu propuštenog.

Možda pomalo ostaje nedefinisana Markova (Katarininog supruga) zavisnost od Ane, zajedničke prijateljice koja im je razorila život. Njegovo lako odustajanje od karijere...

Ipak, ono što vodi ka kulminaciji dramaturški dobro vođenog zapleta, jeste odnos majke i kćeri, Katarine i Ine, koji je poremećen tragičnim događajima, otvaranje bolnih tema i uspostavljanje harmonije, prihvatanja istine i kompenzacija propuštenog. Iako će drugi posredovti u otkrivanju istine, poruka je jasna, samo se dijalogom mogu trasirati veze među ljudima. Prevazilaženje nesporazuma se mora prihvatiti kao model opstanka i uspostavljanja nove atmosfere koja vodi nastavku života. Rađanje novih generacija i okupljanje oko porodičnog stola su one vrednosti koje životu daju najdublji smisao, ma gde se on, i u kakvim okolnostima, odvijao. Poruke ljubavi, ispisane na bezbroj stranica ovog divnog romana, nikle iz dubine srca autorke koja je dobar deo svoje duše, emocija i intelekta utkala u likove, doprinose lepoti i uverljivosti ispričanog koje snažno i sugestivno deluju na čitaoca, pozivajući ga na zanimljivu šetnju kroz lavirint teksta, mamljenog "vilinskim stazama" punim uzbuđenja i neočekivanih ishoda.

Aristotel je u svojoj "Retorici" rekao: "Samo ono što nam dolazi u dugim intervalima je prijatno, bilo da je to osoba ili stvar, jer je to promena u odnosu na ono što smo imali ranije. Pored toga, ono što dolazi u dugim intervalima, poseduje vrednost retkosti". Tako je i sa knjigom Olge Bikar koja donosi dragocenosti duha, dara i snage da se stvori autentična umetnička realnost u kojoj se svet ogleda u ukupnosti lepote i sveopštih sunovrata.

Milica Jeftimijević Lilić

- 7 -