Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 
 

 

 


Intervju

  Zlata Živadinović

Intelektualna nezavisnost, preduslov uspeha

Zlata Živadinović, srpski pisac koji živi u Francuskoj jedan je od najznačajnijih savremenih pisaca iz rasejanja, autor je dvanaest proznih knjiga, romana i priča, kao i dve knjige ob­javljene na francuskom jeziku. Bavi se i slikanjem na svili, prevođenjem i humanitarnim radom. Dobitnik je značajnih nagrada i priznanja, pored ostalih i "Plaketom sa likom Sime Matavulja", koju joj je nedavno dodelilo Udruženje književ­nika Srbije za trajan doprinos srpskoj književnosti, Akade­mije "Ivo Andrić" za životno delo, Juhorovo oko i drugih. Živi u Parizu i Amboazeu.

Objavila je romane: O jagodama i strahu, O ljubavi i vinu, Šum prolaznosti, Neizgovorena reč, Neosvećena ljubav, Falinka i ja, Parižanin, Srbijanka, Čovekova kob i Usidrena na brodu.

* * *

1. Prvu knjigu ste objavili uoči kraja bombardovanja. Došli ste u Beograd onada kada su mnogi iz njega bežali u sigurnija mesta u Evropi i svetu. Šta je na to uticalo?

Svako od nas nosi u sebi pokretačku snagu duha koja mu u datom – kritičnom momentu diktira šta do učini od sebe i svoga života sa onima koje voli kao i za svoju otadžbinu. Sasvim jednostavno, uradila sam ono što mi je nalagala moja patriotska čast. U isti mah, ostvarila sam i davnu želju, da moju prvu knjigu pisanu ćirilicom, objavim u Beogradu.

2. Vi ste pravi fenomen, sa velikom dozom optimizma vinuli ste se u svet umetnosti u zrelim godinama i za nešto više od decenije objavili ste dvanaest knjiga u Srbiji. Iz čega ste crpli energiju za tako naporan rad?

Život ja fenomenalan, ne dozvolimo da nam izmakne i prohuji uludo nezapažen. Životni događaji, nesrećni ili srećni, su pouka i poruka. Treba je preneti. Svaki povratak u prošlost je težak. Sve što sam u ranom detinjstvu preživela, prošlo je izgađujući me, a danas srećna i preporođena zaceljenih rana, imam novi elan. Sećam se samo pozitivne strane svega, zahvaljujući mudrosti roditelja i dobronamernosti mojih velikih nepoznatih prijatelja koji su me nadograđivali, hrabrili, otvorili mi nove vidike i obogatili me optimizmom da krenem dalje u svet i nađem mesto koje mi pripada.

U Parizu, želje koje sam imala za pisanjem još u mojoj Srbiji, za ljubavlju i srećom, nisu više bile skrivene niti su dolazile iz imaginarnog sveta. Konačno sam živela svoju stvarnost, svoju sreću, koja se nastavlja.

3. Svake godine zaredom, objavljivali ste po jednu knjigu i postali ste omiljen i tražen srpski pisac. Da li je bilo teško osvojiti takvu poziciju?

Znate, kada sebe pobedimo u prohtevima i preterivanju već smo zauzeli poziciju sigurnosti da izađemo u svet sa svim onim što u nama neodoljivo tinja željno da se ispolji.

Nisam imala na koga da se ugledam. Nemanje učitelja i odsustvo književnog obrazovanja mi nije smetalo. Sazrela, tešeći se, brzo sam prihvatila tu činjenicu mudro kao nedostatak imitacije, i da u svetu nisam jedini primer.

Slučajno sam isplivala kao pisac iz haosa i surovosti života. Dokaz da su putevi sreće različiti i da ne mora da je uvek najbolji onaj utaban sigurnosću čim otvorimo oči.

Lično za mene nije bilo pitanje da prihvatim jedan ili drugi, vidljiv, nametnut put, već da sledim spontano onaj svoj, koji intuitivo naslućujem da je dobar za mene.

Moja sreća nije teorija. Nju sam nazirala ranije u magli. Danas vidim jasno svaki momenat moje prošlosti, ružan ili lep, i zato umem da ga bolje cenim i poklonim. Pisanjem potvrđujem vrednost preživelog za svakog od nas koja nam je ukazala pravi novi put kada više nismo bili nezadovoljni i gladni.

Hoću reći da danas, nažalost, intelektualna nezavisnost dolazi sa onom finansijskom ako smo je postigli. Lakše je ući u svet literature stvaranjem i borbom za svoje mesto, nego samo sanjati da ćemo napuniti svoj novčanik.

4. Imate i knjige objavljene na francuskom jeziku. Gde su objavljene i kako su primljene u Francuskoj?

Moja prva i druga knjiga su objavljene u Parizu u izdavačkoj kući Larmatan. Zna se da ona ceni i prihvata pisce svih nacionalnosti i solidno radi u svemu, predstavljanju dela i prodaji.

Poslala sam rukopis na uvid a oni meni odgovorili ugovorom u kome nije bilo uslova, dok sam ja imala jedan: da budem objavljena kao slovenski pisac.

U međuvremenu su izdali nekoliko knjige u ediciji "Balkanske reči“, u koju su mi ponudili da uđem, a koju sam kategorički odbila, misleći da je to neki nesporazum.

Želju su mi ispunili otvaranjem edicije "Slovenske reči“ za prvu i drugu knjigu. Za njih sam još uvek virtuelna ličnost, jer to balkanska u ono krizno vreme po nas, a ne srpska ili slovenska, mi je zapalo u grlu.

Ne mogu da se požalim.

Za njihov izbor nemam lične zasluge, verovatno je to zbivanje u priči koja se događala kod nas u Srbiji posle Drugog svetskog rata, ispričana kroz vizuru vremena originalno i samosvojno o stradanju jednog deteta. Akteri nisu toliko važni za njih koliko istorijske promene i preokreti jedne nacije u poremećaju, zastoju a i težnji ka evoluciji ličnosti i društva, izuzetno međuratni odnosi raznih kultura i ideoloških sukoba aktuelnih u svetu.

5. Potičete iz mnogočlane porodice koja je srpskoj kulturi podarila nekoliko značajnih imena u više oblasti. Šta je to što ste svi poneli iz roditeljskog doma što vas je učinilo samosvesnom?

U početku je to bila pokroviteljska ljubav roditelja koji su se za nas svesno žrtvovali da bismo svi sazrevali pod istim uslovima.

Kasnije, posle rata uzrastali smo različito. Moje prvo saznanje da sam stalno okružena tolikim inteligentnim glavama mojih sestara i braće me je literalno raspamećivalo. Svest da nisam sama u početku je bila teška, a zatim postala izazov i hrabrenje.

Zajedno smo se borili, mada veoma različiti, i napredovali sve dok nije stiglo vreme neminovnog nadmudrivanja. Pod okriljem ljubavi i pažnje oca i majke, kao i sva deca, brzo smo nadživeli strah da izađemo u svet.

6. Vaš životni put je vrlo zanimljiv, gotovo kao romaneskna storija. Došli ste iz male sredine u Beograd, pa potom u još veću sredinu, u Pariz. Iz čega ste crpli samopouzdanje za opstanak u takvim okolnostima koje su od Vas zahtevale neprekidnu borbu i osvajanje prostora za sebe o čemu govori lik pronicljive devojčice Zlatane koja u Vašem prvom romanu "O jagodama i strahu“ "pripoveda“ o svom detinjstu?

Istina je da ništa nije slučajno, pa ni to što sam rođena u mom selu Bačini, ni to da imam dvojnicu (u romanima je imenujem Falinkom) koju pronosim svetom svuda u životu, kao u mojim knjigama. Ona je motor i pokretač mog unutrašnjeg sveta i zbivanja. Od saznanja da postoji, drugačije i napredujem sa njom kroz život, ali mi to nije olakšavalo borbu.

U stvari, Beograd nije nikad bio moj pravi cilj, znajući iz romana, da se u njega ne ulazi praznog džepa i bez krova nad glavom, pa neka je ona i puna ideja.

Nisam smela sebi da dozvolim luksuz i da preskačem etape dograđivanja i da stupim na nesigurno tle. Prvi kontakt sa samostalnošću u Kruševcu je bio prava avantura samosavlađivanja.

Posle njega dolazi Niš gde sam boravila neko vreme, a zatim Beograd. Samopouzdanje sam stekla u međuvremenu mnogo ranije, kada sam u očima oca, dede i ostalih videla da me prihvataju takvom kakva sam i za šta veruju da sam sposobna.

Samosvest o nekoj izuzetnosti (koja je zapravo bila moj još neotkriveni spisateljski dar) me je stigla kroz iskustvo sa mojom dvojnicom koja me je hrabrila da ne pokleknem duhom i čuvam se lažnih obećanja. Ponavljala mi je: “Život neće nikad da nas izneveri, nego ljudi. Zapisuj sve što te impresionira strpljivo, nemaš šta da dokazuješ. Čekaj! Život će najbolje da iskristališe našu priču. Sve dolazi kada mu je vreme.“

7. Da li je to princip borbe za svoje mesto pod suncem koji ste usvojili još u detinjstvu kada ste se, među braćom i sestrama, borili za naklonost roditelja?

Tada je bilo važno preživeti. Naklonost je dolazila nezavisno od nas, kao kiša ili sunce s neba. Tačno je, da nam je zajedništvo bilo izvesna potpora, a u njemu vidljiva uteha je roditeljska ljubav.

Ne, nisam pesimista ali ne zaboravljam da sam na svet došla pre Drugog svetskog rata i da su njegove užase za vreme i posle njega preživljavale sve srpske porodice, bogate ili siromašne, malobrojne ili mnogočlane, što nas je sve obeležilo, ostavljajući trag u duši do kraja života.

Naš otac je verovao i čekao glas s neba, majka ga je iskonski savsim prirodno sledila dok smo mi deca, razapeta ispod očevog autoriteta i onoga što se najavljivalo u nama, izabrali svet.

Pri odlasku ja sam usvojila moju dvojnicu Falinku, udahnula joj život da u svet ne odem sama. Ona je bila ubedljivija i prihvatljivija, skrivena u meni utehom i nadom, a ja smelija i izdašnija spolja. Trebalo je opstati, znači raditi!

Moja fizička nejakost mi je pravila probleme da radim ono što moram, a i da se suočim sa čestim neprijatnim iznenađenjima koja mi je život nametao.

Nismo naučili da se borimo za naklonost ni jednog od roditelja nego za ohrabrenje. Nju smo dobijali u predahu dok smo svi iscrpljeni od rada posedali za stolom. U to davno vreme naš skromni obrok nas je zbližavao u istoj potrebi. Vodili smo napornu borbu za opstanak.

Preživeti je većinom bio jedini cilj. Svako drugo nastojanje je uludo ako nemanje vlada, a pomoći i utehe niotkuda. Same šuplje reči su izlišne, bespotrebne. U golom životu, nažalost, uzajamna sloga i ljubav nemaju apsolutno nikakav uticaj na prazan stomak i bol.
 
8. Svojim roditeljima ste, u onome što pišete, podigli spomenik jer ste ih ovekovečili kao mudre i nesebične ljude. Koliko je ta potpora roditeljske ljubavi bila važna za Vaš uspeh uošte u životu a naročito u književnosti?

Dali su nam svoje živote da nas uzdignu, izgrade i ojačaju. Najlepše duhovno blago smo dobili u nasleđe od njih. Zato se, pišući, nadam da mi dođe najlepša, najjača reč zahvalnosti i našeg nezaborava i da se čuje jer su je zaista zaslužili.

Lep i veliki spomenik na groblju je vidljiv, kao i u literaturi, dok onaj živi, u nama, neopisivo blista ponosom, do kraja konačnog u našim dušama.

9. Vi ste svedok mnogih značajnih događaja u kulturi Beograda u kojem ste proveli mladost, družili se sa dosta poznatih stvaralaca iz sveta književnosti, filma. Koje poznanstvo te vrste je posebno značajno za Vas kao pisca?


Vratiti se u sećanju skoro šest desenija unazad je teško. Pogotovo što nisam bila aktivni učesnik nego posmatrač. Mogućnost povremenog susreta, ili druženja sa poznatim ličnostima i stvaraocima, mi nije mnogo pomogla u traženju smisla i razloga mog ličnog postajanja. Oni su provodili besane noći po kafanama ili stanovima prijatelja, vodeći žive diskusije o svemu što se u svetu ili njihovom duhu prelamalo.

U to pozno doba ja sam spavala, spremna da se u svanuće suočim sa radnim danom. U predahu sam zapisivala sopstvene nemire u realnoj borbi životnih sukoba koji su me impresionirali.

Kao piscu prvo mi je bila važna motivacija. Živeti potpuno, upoznati svet, naći i dati mu smisao: Ko smo? Šta hoćemo? Šta imamo? I čemu hrlimo? U nemoći, zakočena, kako da nađem adekvatni izraz i način da se iskažem ja sam bitisala u stalnom protivurečju sa mojom dvojnicom Falinkom.

Znala sam da, ako sva moja intuitivna i instinktivna mašinerija ne nalazi potvrdu ja sam pobijena i na pogrešnom putu, odbačena. Zato se 1999. god izbor sam nametnuo. Obratila sam se Slobodanu Rakitiću, poznatom pesniku i mom dugogodišnjem prijatelju, koji je znao da već pišem "note za muziku" koju je on kao pesnik na pravi način čuo.

10. U svojim romanima kombinujete doživljeno i fiktivno. Koliki je udeo ličnog iskustva u onome što pišete, odnosno da li pisac nužno mora biti i svedok vremena?

Nisam imala potrebe da kombinujem, doživljeno je autentično. Moje snove, nade, i po koju propalu iluziju, sam ukomponovala u delo kao što to rade slikari sa bojama na platnu. U mojoj literaturi neki se odmah prepoznaju dok se drugi jedva naziru. Svedoci tog vremena moga uzrastanja od 1945. do 1955. i mog života u Beogradu do 1965. danas su takođe sa mnom, mnogi ne samo poznati prijatelji koje cenim, nego i porodica i moji čitaoci. Oni koji su se prepoznali dođu da mi stegnu ruku na promocijama. To je potvrda da čovek čiste savesti sve izdrži i nadživi dostojanstveno i da je bilo vredno ostati veran sebi i svojim idealima do kraja života.

11. Bili ste bliski sa Brankom Miljkovićem od koga je, nakon smrti, napravljen mit. Kakva su Vaša sećanja na ovog, rano preminulog, pesnika?

Upoznala sam Branka sredinom prošlog veka 1951. god. u Kruševcu. Oboje smo bili maloletni. Ja sam sanjala šta želim da postanem i šta da imam, a on je hteo odmah da sve izmeni i da to bude realizvano na prečac, i po njegovom kalupu. Stigla sam u novu sredinu neiskusna, naravno morala sam da gonim sebe ka pozitivnom i stvorim nove reflekse kako bi moj mozak primao izuzetno dobro sve ono što je oko mene bilo negativno i za odstranjivanje. To je bio uslov mog opstanka, da brzo naslutim opasnost njegove čežnje i zaobiđem je. Doduše, u to davno vreme, on je bio jedini glagoljiv i interesantan momak na vidiku. Moj strah je dolazio od njegove "glave", zaposednute mitološkim ličnostima i dok mi je recitovo svoju poeziju držao se kao jedan od tih bogova na Olimpu, udaljen i nedodirljiv. U početku za mene je to bilo mučenje. Zbog neznanja mitologije, i naivnosti, to mi nije pomoglo u prihvatanju Brankovog nepredvidivog karaktera. O tome sam dosta pisala.

Zna se da je naš poznati pesnik voleo tajne i misterije. Za mene to nije bilo ništa čudno, u to vreme mi smo bili zemlja mitova i simbola vladajuće ideologije. Imam bezbroj impresija o Branku iz Niša i Beograda, sa njim i njegovom porodicom koja je živela u Đorđa Kratovca 52, kao i o susretima sa još nekoliko pesnika, izuzetnim Tanasijem Mladenovićem, Draganom Kolundžijom, B. Timotijevićem, Vaskom Popa i nezaobilaznim i nezaboravnim boemom, simbolom poezije Jakovom Grobarovim, i sa toliko drugih danas cenjenih i poznatih stvaralaca.

Zatim, podsećam na Brankovo prijateljstvo sa Alenom Boskeom. Nakon povratka iz Pariza u Beograd Branko je imao novu viziju pesničkog stvaranja i nove planove sa Alenom Boskeom koji ga je dva puta posetio u Beogradu. Kasnije, posle 1965. god. ja sam Boskea sretala u Parizu i onda smo evocirali razlog njihovog susreta u Beogradu.

I tada sam shatila njegov uticaj na neke Brankove stavove prema društvu i poglede na poeziju koje je imao pre smrti.

Za Branka nije više bilo pitanje da se promeni, u ondašnoj neslobodi, znao je da bi to bilo teško, nego je smatrao da treba da izmenimo percepciju stvaranja. Naša realnost je za njega postala banalna. Važno je vinuti se do neba u nepoznato. Istini za volju sve je tuđe, i sam pakao za pesnički naboj bio bi bolji od naše tadašnje stvarnosti.

Posle njegovog nestanka drugovala sam i dalje sa njegovim bratom i već po ranije mu datom obećanju vodila sam njegovog bratanca Gorana na more u Herceg Novi. Njegova majka nam se pridružila kad je došla da ga preuzme. Zna se da je u takvim susretima bilo reči samo o velikom gubitku koji su doživeli Brankovom smrću...

Čovekova kob

(Odlomak iz romana)

Dok čitamo, tuđe slike dolaze sa­me pred oči, a kad pišem izvlačim ih iz dubine, tamo gde ih je život izgra­virao iskustvom, radošću ili bo­lom. Pišući proživljeno udaljujemo smrt kao prirodnu grešku i podse­ćamo da se pre nje potpuno i bezgrešno živi jer ju je nemoguće ispraviti. Ona je neminovna čove­kova kob, nepotrebna i bez milosti.

 Zlata Živadinović

12. Poznavali ste i Miloša Formana koji je takođe jedan od likova u Vašoj prozi. Šta nam možete reći o njemu kao ličnosti koju ste upoznali izbliza?

To je epoha moga uzrastanja i lutanja za neproživljenim senzacijama mladosti. Danas u svemu prevaziđena.

Ostali su samo u sećanju tragovi našeg dodirivanja i davno nedovršenog sna sa notama muzike jednog izuzetnog bogatog stvaralačkog duha čiju kompoziciju neimadoh tada smelosti ni zrelosti da čekam i slušam.

Miloš Forman je čuven realizator filmova. Slučajno smo u Budvi bili na istom mestu.

Istini za volju, tada su: sunce, mladost, i njegov neodoljivi šarm probudili našu čežnju. Ono što je važnije, tada u početku je bio dokumentarista, ali već i inovator novih pogleda u kinematografiji koji u ono vreme kod nas nisu mogli da budu usvojeni. Ali je zato brzo prihvaćen u Americi kojoj duguje uspeh.

Veoma pametan i produhovljen, darovit znao je koliko vredi i šta od sebe hoće. Pre šest decenija, kao i danas, isto je. Vredne stavaraoce neki uvoze, a drugi izvoze. Postoje aktivnosti koje niko ne prihvata i ne ponavlja ako u njima ne vidi ishod ili korist.

Dok ja nastavnjam da verujem u proviđenje, a u međuvremenu lepe misli koje mi ljubav i sreća izrode iznenada, zapisujem i svom voljenom ponavljam, da bih našoj svakidašnjici dodala čaroliju.

U dokolici prelistavam požutele davne impresije za novu priču na poklon čitaocima.
Bezinteresna, slobodna, sigurna u sebe, danas i ja znam šta hoću.

13. "Prešernova klet“, kultno mesto srpskih pesnika je bila neka vrsta javne scene na kojoj su se promovisali pesnici. Kakva su Vaša sećanja na ovu poznatu beogradsku kafanu? Da li postoji još nešto što niste opisali u svojim romanima a što bi bilo interesantno kao Vaše lično zapažanje? Danas više nema takvih mesta, bar ne ovde, možda u Parizu još postoje.

Sigurno da u celom svetu postoje, kako lepo rekoste, kultna mesta dokle god ima nesreće, tuge, i neostvarenih ideala i snova. Čovek traži spas, utehu i dokaz da postoji, da nije sam, a pesnik takođe srodnu dušu koja gaji iluzije o boljem i vrednijem. Zajedno se opijaju da zaborave i uguše unutrašni bol nemoći a od dosade se brane izlivajući sopstveni jad sličnima u razočarenju, umrtvljenog duha sve do zore. Potom bi danima bili mamurni i tužni u očekivanju da se nade ostvare.

Mnogima je sreća zakucala na vrata slučajno, kako to biva nezavisno od njih. Dok su drugi trezveniji kucali na sva.

"Prešernova klet“ je kod nas kao u Los Anđelesu trotoar ugraviranih stopala poznatih umetnika. Malo je ko u mojoj mladosti zaobilazio sastajalište u kome su se u slučajnom susretu spajali prijateljstvom pesnički duhovi recitujući najnovije stihove kao nasušnu hranu i zalivajući ih šljivovicom.

Danas je sa nostalgijom mnogi obiđu u nadi da će sresti duh starih idola i poznanika koji su nas zauvek napustili ili se dobrovoljno udaljili, tako je to obezličeno pesničko utočište izgubilo dušu.

Nema ni memorijalne ploče sa njihovim imenima na ulazu, da neupućenom najavi značaj jedne kafane kao Pesničkog Doma u kome su se često krile velike istine, veliki ljudi, misli izrečene a nikad zapisane koje su probudile, podržale i obogatile duh mnogih savremenika.

14. Proveli ste veliki period života pripremajući se za književnu karijeru. Od kad zapravo pišete?

Još kao devojčica u svinjskim opancima, slabo obučena, odbačena i otuđena, mogla sam da izjadam svoju nemoć i strah od budućeg samo na papiru. Nada je došla iznenada da me ojača, kada se moja pesmica pojavila u školskim zidnim novinama. Čudan razlog da porastem u tuđim očima i dam satisfakciju mom drugom "ja“ iz kojeg je sve dolazilo nepredviđeno, nenajavljeno, loše i dobro, kao i prvi treptaji nevinog srca. Ohrabrena, prihvatala sam sasvim prirodno sve što mi život donosi na poklon. Nove misli i bujica reči me više nisu plašile da u spletu njihove moći pišem. Tako je lepota izraženog postala bekstvo od ružne stvarnosti i nada moguće nove inspiracije me je oslobađala nagomilane tuge. U pisanju možemo da poželimo i vidimo stotinu stvari odjednom koje su za druge nevidljiva tajna. Zamišljala sam godinama čoveka i veliku ljubav koja me negda čeka raširenih ruku, nedaleko tu kraj mene ili u nekom meni nepoznatom, nedostupnom svetu.

Kasnije sam shvatila da je ono što je zapisano na papiru, kao što su i osećanja ljubavi rođena u nama, autentična i trajna neminovna pratnja svakog uspeha. Ako smo zauvek voljeni dovoljno smo bogati da ostvarimo bezbroj snova.

­ Razgovor vodila:
Dragana Lilić
 

- 8 -