Početna Arhiva Kontakt
   
INOUT
 
 
 
 

 

 


Nove knjige ­

UPORIŠTE ZA OTPOR

Po meri mita
Milica Jeftimijević Lilić
Binder, Beograd  2014

U velikom broju svojih pesma Milica Jeftimijević Lilić razgovara sa svojim vremenom. Njeno lirsko Ja iznosi pred čitaoca sliku događaja, karaktere i likove jednog vremena u kojem je sve u rasapu i osipanju. Stare i nepobitne vrednosti, ljudski moral... Ništa nije na ceni, sve je u bescenje. Na sceni savremenog doba su, „pad mere”, nesreće koje izazivaju „Neimari Starog Reda u Novom Dobu”, licemerje, laž, korupcija, nemoral, efemerne stvari što se u našem pamćenju zadržavaju samo jedan dan ili se ne zadržavaju uopšte. O tome kazuje pesma „Po meri mita” „Mitovi ovog doba/ kratkog su daha, bez dubine/ Tek sinu i već ih nema/ (..) Malo šta se promenilo: /Bogove i sad niko ne menja/ A oni silni nikad siti/ Pletu o sebi nove skaske”... Šta onda ostaje čoveku, junaku takvog doba? Lirsko Ja Milice Jeftimijević Lilić, citirajući Karla Jaspersa uporište za otpor takvom vremenu nalazi u čoveku samom.

Bratislav Bata Milanović

 

LIRSKI AZIL

Iz lirskog azila u kojem povremeno traži pribežište iz ličnog i seopšteg maka podneblja u kojem živi, Milica Jeftimijević Lilić u velikom broju pesama uranja u samu srž života, koji nastoji da što dublje zahvati i bez mnogo brušenja ga prenese u pesmu. Otvorenost pesničkog subjekta za prijem životne građe, očituje se u tematskoj i asocijativnoj raznovrsnosti. Usložnjavanje pesničkog postupka, ogleda se u širem zadiranju u ovovremeno i tehnološko, istorijsko i arhetipsko sa naglašenom ironijskom distancom. Intertekstualnost je u funkciji amalgamisanja sopstvenog misaonog toka sa kontekstom.

U središtu pesničkog doživljaja Milice Jeftimijević Lilić je čovek u svoj složenosti života. Vidan je i poetski angažman u razabiranju sopstvenog doba i svoje uloge u njemu, nepristajanje na datosti i ostajanje na poziciji subjekta opozitum.

Tematskomotivska razuđenost proizilazi iz sagledavanja egzistencijalne ugroženosti čoveka, iz etičke i etničke drame kroz koju prolazi srpski narod, kao i iz globalne posrnulosti sveta koja se manifestuje i na mikroplanu.

Damjan Milić


ĐAVO KOJI NE SPAVA

TAŠTINA TAŠTINA
Goran Radosavljević
Književno-umetnička asocijacija "Artija" - Paraćin, 2014

Pokranjem Lige duhovitih došlo je do prave invazije mladih satiričara, ali i onih kojima ranije nije pružana prilika da se afirmišu. Autor knjige, koja je pred nama,Taština taština, Goran Radosavljević, samo je jedan od brojnih. Njegovo stvaralaštvo, gledano kroz tematiku, seže u davne 90-te. Toliko je trebalo da dočeka svojih pet minuta, ali i da ispeče zanat. Sada, kada je sve prošlo, i kada otvori svoju knjigu, sve prašta i sve zaboravlja.

Srpska satira je, inače, relativno mlada. Prva knjiga Mali bukvar za veliku decu, Mihaila Maksimovića, štampana je 1792. godine. U Evropi kudikamo ranije, dok začetak aforizma, retroaktivno gledano, zalazi duboko u istoriju stare ere. Posle pojave već pomenute prve knjige priređivača Stefana Novakovića, srpska satira je išla uzlaznom putanjom i u talasima. Najsnažniji je današnji “Beogradski aforističarski krug”, dok pređašnju trojku (Dušana Radovića, Vladimira Bulatovića Viba i Branu Crnčevića), mnogi i danas smatraju najuspešnijima.

Na površinu najrazornijeg talasa isplovio je on, naš Goran Radosavljević, autor ove knjige, koji kao već iskusni kapetan, brzinom od sedam milja, plovi našim decenijama uzburkanim vodama. Pored svojih izuzetnih organizacionih sposobnosti, on je, ne prvi put, ispoljio i svoju stvaralačku sposobnost. Da je tako, svedoči i njegova štampana knjiga Hleba i cigara 2011. godine. Uz to, njegovi biseri iz oblasti aforistike, već davno su našli mesta u brojnim proantologijskim knjigama. Ne izostaju ni nagrade, ali pomenimo da je on i sam priređivač ili koautor nekolicine zapaženih knjiga. Ono što bi još bilo vredno pomena je, čisto ilustracije radi, je koji poneki od njegovih humorističko-satiričnih bisera. U tom smislu valja istaći da su mnogi od njih već davno napustili korice ili rukopise budućih knjiga i krenuli svetom…

Ne padajte u vatru!
Još vas gulimo.


Precizno miksovana kreacija duha i satire, a snaga ovog razornog aforizma seže do kosti. Analizama nigde kraja. Koliko bi samo stranica trebalo da se sve kaže što ovaj biser zaslužuje. Pre svega o njegovoj dubokoj ironiji, koju sadrži u sebi. Među brojnim aforizmima često nailazimo i na aforizme samokritičke prirode:

On je kriv.
Ispravite me ako grešim.


Ono što krasi ovakvu vrstu njegovih aforizama, svakako je suptilnost, tek nagoveštena sumnja, što bi se moglo smatrati posebno vrednim. A što se tiče samokritike, moguće je još da želi prvo na sebi, a kasnije i na brojnim društvenim pojavama da ispolji svu svoju satiričnu žestinu. Jedan od takvih njegovih aforizama svakako je:

Imamo vremena.
Još se svira na našem Titaniku.


Kod aforizma:

Đavo ne spava.
Sadi tikve.


Iskazan je naš večiti skepticizam zbog svega vekovima preživljavanog. Među brojnim novootvorenim temama, koje daju svežinu knjizi, obrađene su i neke, nazovimo viđene:

Mnogo je naučio od islednika.
Dobio je batine za pamćenje.

što svakako ne može da pokvari, inače, dobru sadržinu knjige. Ali i poneke od dnevno-aktuelnih:

Niko ne zna šta nose danju, a šta noću.

Iako dnevno-aktuelni, ovaj aforizam može da traje zauvek. Krađi, kriminalu i korupciji, nikad kraja…

Goranu još mnogo ovakve inspiracije, a čitaocima prijatno druženje sa ovom nadasve sadržajnom knjigom.

Kosta Pavlović

 7