Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 
 

 

 


Nove knjige ­

(Ne)ošišani

Neošišani
Ratko Božović
Čigoja, Beograd - 2014

PREDGOVOR

Sedmorica aforističara, čije se stvaralaštvo u velikoj meri vezuje za čuveni i sada u javnosti prisutni "Ošišani jež", prezentirana su u spisu koji sledi, bez svoje krivice, da bi se ušlo u trag njihovim kreativnim profilima. U njihovom tuma­čenju ili predstavljanju opredelio sam se za narativ kao oblik komunikacije pomalo u duhu storitelinga (storytelling). To je učinjeno da bi se ispričala priča makar i fragmentarno, da bi kontranaracija postala forma naracije. Ne znam koliko sam u tome uspeo, ali sam siguran da nisam mojom interpreta­cijom izvorne aforističarske građe i najmanje je preinačio, zloupo­trebio ili instrumentalizovao.

Pošto sam više puta pisao o umetnosti aforizma kao spe­cifičnom književno-filosofskom žanru ovoga puta će to izostati. Ipak, neophodno je najkraće reći o zajedničkim svojstvima stvaralaca koje sam pokušao da pročitam. Šta je zajedničko za sve njih? Svima im je zajedničko umeće u tvorenju ubedljivog misaonog minimalizma. U pitanju je estetika ili poetika minimalizma. U njih je jezičko sažimanje u neposrednoj vezi sa oblikovanjem jezgra značenja, sa kreativnim ishodištem. Na neočekivanom obrtu, na inverziji, temelji se ishodište i poenta aforizma. Pokazalo se da je i u njihovom stvaralaštvu najprovokativnije i najproduktivnije parodoksalno mišljenje. Paradoks je postao najbitniji pokretač aforizma. U umnom paradoksu neshvatljivo i neočekivano postajalo je razložno i prihvatljivo. Preko njega se uspostavlja i kritički medijum, koji svoj uspon oblikuje kao lucidnu poentu, kao majstoriju dosetljivosti. Aforističari su pokazali, što je posebno važno, da se u kratkom misaonom obrtu, u lapidarnoj pirueti, može dijagnostikovati stvarnost okrenuta naopačke. Vidljivo je i njihovo nastojanje da aforizam i u vreme bujanja satirične i ironijske imaginacije ne sklizne u haotičnu proizvoljnost ili u nekreativnu i nedelotvornu improvizaciju.

Ovde prisutni aforističari, kao i njihova sabraća, uspostavljali su slobodno mišljenje kao kritičku alternativu. To je najčešće atak na neslobodnu javnost i zajednicu bez identiteta. Kao graditelji slobodne javnosti, uvek u blizini subverzivnosti, reagovali su baš onako kako su doživljavali društvenu eroziju koja je zadobila entropijske razmere. Aforističari često stižu do tamnih dubina egzistencije i ponora ljudske složenosti. Tada stvaraju aforizam koji se može označiti kao antidogmatski bunt univerzalne orijentacije. I u tim situacijama najviše im je odgovarala kritička odvažnost i satirična britkost. Oni su u svim svojim ostvarenjima podučili javno mnjenje da nema smisla uzimati ozbiljno simulante ozbiljnosti. Raskrinkavali su zločinstvo, političko propadanje, ljudska nevaljalstva i društveni haos. Od njih je dolazila najbritkija kritička reč a njihovo kazivanje delovalo je kao neumoljiva opomena svih režima. Što je najgore, ni danas nismo umakli smutnim vremenima. I dalje "počasno" mesto imaju izopačenosti svih vrsta – vlastoljublje, gramzivost, korumpiranost, lažomanija i glupost. Stvarnost deluje kao da je polomila sopstveno ogledalo. Aforističaru je uvek neophodno kritičko ogledalo, koje je, srećom, u stalnoj upotrebi. I to je svakako podsticaj za prisustvo kritičke javnosti, koja je i sada u stanju zaleđenosti.

Kada bi kojim čudom vaskrsnuli Sterija, Domanović i Nušić verovatno se ne bi toliko iznenadili što su gotovo sve njihove tematske preokupacije uveliko aktuelne i danas. Nažalost, u ovdašnjoj palanačkoj stvarnosti, provincijalnoj svesti i u tvrdokornom mentalitetu suštinski se ništa nije promenilo. Niti je u izgledu da se promeni. Pokazalo se da su dozlaboga slabašni uticaji koji dolaze od ironije, parodije, grotesknog smeha, komike situacija i karaktera, od karikaturalnih slika i satiričnih narativa. Sve je to delovalo kao prolećni vetrić u vreme neumoljive i surove zime koja je ovladala stvarnošću i životnim ljudskim sudbinama.

Nema nikakve sumnje, bila je velika pogreška što su se naši aforističari dugo nalazili na margini književne republike i zbrkane stvarnosti, u drugom planu, skrajnuti, često nevidljivi. Oni su teško stizali i do središta književnog zbivanja i do javnog polja. I kad su se koliko-toliko gotovo prokrijumčavali do javnosti, najčešće su bili prećutkivani kao da ne postoje kao druge, dominantne književne formacije kao što je, primera radi, roman. To se dešavalo čak i kad su obznanjivali svoje ironične strele uperene na stanja nepodnošljive površnosti, trivijalnosti, lakrdijaštva, demagogije, populizma, sluđivanja i svih mogućih i nemogućih izopačenja. To što su bili i marginalizovani i getoizovani, bila je velika nepravda i veliko sagrešenje. A to što se u široj javnosti aforističar nije doživljavao kao relevantan umetnik i kritički intelektualac u velikoj meri je kriva gluvonema kritika koja nije primećivala i tada i sada da su aforističari uspostavljali slobodu mišljenja.

Možda će se čitalac upitati zašto sam u uvodnom tekstu poklonio malo više pažnje tematizaciji humora i smehovitosti. Kad sam, na kraju, pročitao šta sam napisao o mojim Ježevcima, shvatio sam da sam najmanje pažnje posvetio humorističko-smehovnoj dimenziji njihovog stvaralaštva, a ona nije ni slučajno nevažna. Iz jednostavnog razloga što sam u narativima o aforističarima prevashodno apostrofirao satirično-kritičku a nedovoljno humorno-smehovnu stranu njihovog tvoraštva. Zato apostrofiranje smehovnosti humora u stvari i jeste deo naknadne pameti, a možda i podsticaj da se aforističari osmotre i sa ovog stanovišta.

Kad sam otvorio vrata nepregledne Ježeve majstorske radionice, ostalo mi je da ovom prilikom izaberem i prokomentarišem samo one aforističare, njih sedam, čije mi je stvaralaštvo bilo poznatije od drugih stvaralaca ove grupacije. Tako su se u ovom izboru našli Dejan Pataković, Milovan Vitezović, Radivoje Bojičić, Milenko Pajović, Milan J. Mihajlović, Ranko Pivljanin i Aleksandar Stojadinović, ali to nikako ne znači da mi nisu bili bliski ni mnogi drugi Ježevci, koje ću, nadam se, takođe, prokomentarisati. Smatrao sam da je imalo smisla u ovom spisu zastupiti stvaraoce različitih generacija. Pokazalo se da su svi oni suštinski sa sličnim obeležjima i da su izučili istu školu kritičkog i satiričnog mišljenja. I nije slučajno što su se našli na istom mestu na kome su svoje nezaboravne tragove ostavili Branislav Nušić, Pjer Križanić, Ivo Kušanić, Zuko Džumhur, Vasa Popović i Brana Crnčević.

Ratko Božović

Dejan Pataković

Slobodu govora imaju
samo oni koji nemaju šta da kažu.

Dinar je treća najgora
valuta na svetu.
Ali, naša bronza sija kao zlato.

Najgore je u svemu
što naše vreme tek dolazi.

Jednima je Srbija na srcu,
a drugi je nose na duši.

Mi trošimo više nego što zaradimo.
Nema se, može se.


Milovan Vitezović

Probuđenom narodu
pevaju se uspavanke.

Kad vidim neka dela,
dođe mi da se vratim na reči!

Po bontonu,
u levici je viljuška
ali desnica drži nož.

Srp i čekić su grafički prikaz
njegove karijere.
Lupao je i žeo uspehe!

Zašto inteligencija ćuti?
Zato što joj govore šta treba da priča.


Radivoje Bojičić

Borba vlasti protiv kriminala
bila bi ravna samoubistvu.

Od onoga što bih im rekao,
branim se ćutanjem.

Da nam nisu komšije,
imali bismo sa njima
dobrosusedske odnose.

Kod nas je put do čoveka
tako jednostavan,
da ni metak ne može da zaluta.

Eutanazija je dokaz
da se i u najgorim trenucima
možeš osloniti na bližnje.


Milenko Pajović

Lepša budućnost je već prošla.

Kad se država mnogo meša,
masa postane kašasta.

Ne treba ciljati u metu,
treba metati u cilj.

Od kolevke, pa do groba,
najlepše je u kolevci.

Inteligencija misli da je vlast
u pogrešnim rukama.
Vlast misli da je inteligencija
u pravim rukama.


Milan R. Mihajlović

Imaćemo rane za vaš melem.

Naš narod je hrabar.
Vode ga u bolje sutra
a on ni da jaukne.

Ako je pupak centar organizma,
dobar strelac je ona
koji podbaci.

Sneg je pokazao tragove.
Čim otopli
krenućemo u poteru.

Pisanjem zarađujem za hleb.
Ponekad pretekne i za so.


Ranko Pivljanin

Opet smo na gubitku.
Dobili smo što smo tražili!

Zalud preti ponor pakla.
Mi stižemo!

Naše bulevarske štampe
stide se i sokaci!

Sada jure de fakto!

Država, to sam ja! –
reče u šali Srbija.


Aleksandar Stojadinović

Pomirili bismo se sa sudbinom,
ali ona neće ni da čuje.

Naši ministri su se vratili
sa odmora vidno isunčani.
Sve crnji od crnjeg.

Droga je pojeftinila,
pa đacima ostane neki dinar
i za užinu.

Ne dirajte moje krugove! –
reče Dante.

Modernizacija naše železnice
napreduje punom parom.
 

U knjizi NEOŠIŠANI, zastupljeni su:
Dejan Pataković
Milovan Vitezović
Radivoje Bojičić
Milenko Pajović
Milan R. Mihajlović
Ranko Pivljanin
Aleksandar Stojadinović


Ranije objavljene knjige su:

SEDMORICA IZ STRADIJE, 1998.
Rade Jovanović, Užice
Ilija Marković, Novi Sad
Rastko Zakić, Beograd
Ratko Dangubić, Novi Sad
Aleksandar Baljak, Beograd
Sloboan Simić, Beograd
Aleksandar Čotrić, Beograd

BEZ MASKE, 1999.
Savo Martinović, Beograd
Raša Papeš, Kragujevac
Milan Beštić, Beograd
Milivoje Radovanović, Svilajnac
Zoran T. Popović, Pančevo
Momčilo Mihajlović, Beograd
Iva Mažuranić, Kragujevac

SEDMO NEBO, 2000.
Dragan Šušić, Beograd
Srba Pavlović, Beograd
Vitomir Teofilović, Beograd
Vuk Gligorijević, Beograd
Dejan Milojević, Beograd
Vladan Sokić, Užice
Vesna Denčić, Beograd

U LAVIRINTU, 2007.
Mitar Mitrović, Beograd
Bane Jovanović, Beograd
Zoran Rankić, Beograd
Pavle Kovačević, Beograd
Veselin Mišnić, Beograd
Višnja Kosović, Herceg Novi
Ninus Nestorović, Novi Sad

OD STRADIJE DO STRADIJE 1 i 2, 2007.
Ovo je objedinjeno izdanje prikaza iz knjiga: SEDMORICA IZ STRADIJE, BEZ MASKE, SEDMO NEBO i U LAVIRINTU.

SEDMORICA PROTIV MENE, u kojoj je predstavio i tumačio stvaralaštvo sedmorice crnogorskih aforističara.

SEDMORICA PROTIV MENE
Radomir Racković, Podgorica
Mijo Miranović Grof, Berane
Dragan Koprivica, Podgorica
Veljko Rajković, Podgorica
Vladislav Vlahović, Podgorica
Vladimir Mićković, Podgorica
Dejan Tofčević, Podgorica

Priredio: Veljko Rajković


SAŽIMANJE VREMENA I PROSTORA, BLISKO I DALEKO

Bliske daljine, Moskva i Kijev
Mićo Cvijetić
Svet knjige, Beograd - 2013

Mićo Cvijetić je autor je pet zbirki pesama (i nekoliko dvoje­zičnih) eseijista, urednik "Književnih novina". Poseban us­peh postiže i svojim putopisima otkrivajući "bliske daljine", prvo o, nama nedovoljno poznatoj,istoriji lužičkih Srba, (U lepoj domovini lužičkih Srba, Svet knjige, 2009) a sada i u novoj knjizi o istoriji i savremenom životu Moskve i Kijeva. Shodno najnovijim životnim zbivanjima, ovo njegovoj knjizi daje neočekivanu aktuelnost, budući da se u njoj, na vrlo de­likatan, suptilan način prikazuje istorija ova dva grada iz pozicije suštinske bliskosti tih prostora. A vrednost putopisa nije samo u otkrivanju lepote nepoznatih zemalja i predela već i u uvidu izbliza u ono što je bar širem čitalačkom krugo nepoznato. Stoga knjiga Bliske daljine, Mokva i Kijev Miće Cvijetića otkriva ono životno, ljudsko što danas suprot­stavljene strane pokazuje kao jedinstvene, neodvojive, od davnina povezane esencijalnim nitima proisteklim iz primanja hrišćanstva.

Knjigu čine dve celine: Moskva i Kijev.

Uvod u prvi deo knjige počinje Njegoševim rečima o putovanju:.. "Ko ne putuje taj ne živi, taj ne znade šta je svijet, što je svjetska mješavina.Svijet je knjiga otvorena iz koje treba učiti, kako god se treba držati starog vina i starijeh prijatelja, ako se želi čovjek koliko–toliko na zemlji s istinom i s veseljem poznati..."!

A uvodu dela knjige o Kijevu prethode reči Isidore Sekulić: "Putovanje je nagon divan i problem opasan.Ne putuje se da se razdrma dosada, ni ubije vreme, nego da se, između beskraj pitanja, nadnese čovek, zaviri u zagonetku, u tešku iluziju vremena." 

Između ta dva stava o putovanju kao spoznaji sveta i iluzije vremena Mićo Cvijetić smešta kazivanja o susretima sa ruskom zemljom, spomenicima kulture, istorijom pojedinih velikih ličnosti i paradoksima nastalim iz iluzija koje su donosila razna vremena, tumačeći pri tom i zagonetke svog doba, svoje lične (spisateljske) sudbine kroz odnos prema stvorenom i sačuvanom u ostacima materijalne i duhovne kulture. Iznošenjem na videlo mnogih činjenica i saznanja koji su vešto interpolirani u pitoreskni, intelektualno poetski tekst ova knjiga i sama postaje jedan aretfakt, jedan umetnički medaljon koji otkriva stare vrednosti dalekih svetova, zaturene sudbine bliskih nam prostora ali postaje i jedno živo, duboko i blistavo ogledalo ovovremskih prilika, viđenja sveta u celini, bića pravoslavlja, bića teksta i nadasve pesnika koji viđeno oplemenjuje svojim senzibilnom prirodom.

I Moskva i Kijev se posmatraju iz dve vremeske perspektive, one iz 1975. i 2007. I shodno tome pravi se komparacija utisaka prvog i potonjeg susreta u razmaku od tri decenije. Uz to, takođe, ide i komparacija sa prilikama u našoj zemlji i širem okruženju.

Uz opažajno, uvek ide i misao o metafizičkom, o neuhvatljivoj suštini vremena koju narator povezuje sa realnim merenjem vremena u različitim sredinama, mereći pri tom stanje svoga duha koji stvaralački reaguje u dodiru sa lepotama predela, spomenicima velikanima ili sa samim sobom u neočekivanim susretima na putovanjima.

Politika učini da mnoga mesta u prvi plan izbiju iz dnevnih vesti zbog sukoba, raznih interesnih sfera, a kultura i njihov pravi istorijski značaj ostaju u pozadini. Tako je sada i sa Kijevom koji je pripao Ukrajini nakon Drugog svetskog rata, te samim tim postao deo na koji kao saveznik pretenduje najmoćnija država na svetu. S druge strane kao kolevka pravoslavlja koje je Rusima preko svetog Vladimira stiglo iz Vizantije, Kijev je nešto što je za Ruse od izuzetne važnosti i to se vrlo temeljno u ovoj knjizi pokazuje.

Knjiga Miće Cvijetića, kroz retrospektivu susreta sa ovim mestom osnutka ruskog pravoslavlja, pojašnjava rusku privrženost Kijevu, potrebu njegovih žitelja da budu uz Moskvu, kroz slikanje ličnosti i hramova iz duboke prošlosti. Prvi susret sa drevnom ruskom prošlošću, čitalac doživljava vođen kroz vreme kad narator stiže u Kolomnu grad u kojem su mnogi važni kulturno-istorijski spomenici. Oba dela knjige povezuje priča o središtima ruske i ukrajinske duhovnosti. Pravo ushićenje doživljava se u susretu sa najvećim hramom na svetu "Hramom Hrista Spasitelja" u Moskvi u kojem je nakon osam decenija potpisan protokol o ujedinjenju crkve iz zemlje i rasejanja. U ovom delu knjige autor daje i podatak o gradnji Hrama Svetog Save u Srbiji iz kojeg se saznaje i to da je patrijarh srpski Varnava, septembra 1935. osveštao temelje te da je hram sazidan pre nemačke okupacije, ali i to da ga je po naređenju tadašnjeg maršala trebalo porušiti.

Putujući Rusijom narator se sve vreme osvrće na Srbiju, ili na ličnosti ili događaje koji su spajali ove dve pravoslavne zemlje. Povest o Ivanu Vasiljevču Groznom, (1530‑1584) prvom krunisanom ruskom caru (1547) koji je tada imao samo sedamnaest godina, a imao je i srpsko poreklo, donosi saznanja o knjigoljupcu, velikom i obrazovanom vladaru koji je evropeizirao i proširio rusku zemlju, osnivao rusku štampariju. Autor pokazuje da je to bio to čovek velikih uspeha (i literarnih sklonosti) i tračigne sudbine, rano ostao bez majke, a potom kao zreo u nastupu besa usmrtio je svog sina zbog čega se u preostalom delu života neprekidno kajao. U spomen na pobedu nad Tatarima, i osvajanje tvrđave Kazanj, podigao je dve crkve, Hram Vasilija Blaženog u Moskvi i Uspenski katedralni hram u Kolomni. Ostao je zapis o njegovom viđenju profila vladara: "Carevi uvek treba da budu obazrivi, ponekad krotki, ponekad surovi; blagima treba da iskazuju milost, a zlima, surovost i mučenje!"... Mićo Cvijetić navodi reči Tatjane Subotin Golubović o poslanicama Ivana Groznog koje su prevedene na srpski jezik. Ona kaže da je Ivan Grozni bio: "smeli inovator, izuzetan majstor jezika, koji se slobodno koristi svim izražajnim mogućnostima, ne samo književnog nego i govornog, narodnog jezika". Zanimljivo je da je on u pisanju tekstova liturgijskog karaktera kao uzor isticao Svetog Savu sa kojim je po ženskoj liniji bio u srodstvu, te su su u Ruskoj letopisnoj istoriji našli i zapisi o Kosovskom boju.

Neupućeni čitalac brže će shodno tome shvatiti zašto je Rusija "posegnula" za "ukrajinskom" teritorijom. Videće da je reč o onome što je slično situaciji na Kosovu i Metohiji, da je reč o mestu na kojem je začeto rusko pravoslavlje. Dakle, da je u pitanju temelj ruske duhovnosti, uspona kao pravoslavnog naroda, ne otimanje tuđe zemlje.

S druge strane, ova knjiga koja je samo formalno putopis, jer je i neka vrsta hronike piščevog (i književog) života, ukazuje i na neke neuhvatljive sudbinske linije egzistencije koja ima čudesan tok, i koja ljude povezuje na najnedokučiviji način, dovodi ih u vezu sa izvorom bitnih zbivanja, spoznajom smisla nekih koraka u životu koji izgledaju sasvim slučajni.

Službeno putovanje naratora, pisca Miće Cvijetića, dovešće ga u vezu sa rodnim mestom, pretkinje njegove supruge, koja je udajom za Srbina iz Hercegovine, koji se tamo našao kao ratnik, zauvek napustila Ukrajinu, a potom su njenu porodicu pogubili, i više se nije imala kome vratiti. Od njene čežnje za domovinom, izatkani su snovi, priče koje je autor knjige slušao... i čudna igra sudbine ga je dovela u njeno rodno mesto, gde su oživele slike mlade devojke na plaži koju upoznaje i u koju se zaljubljuje srpski ratnik...

Sudbiski ukrštaji dovode do vrlo zanmljivih priča koje čine siže ove impresivne knjige pune utisaka upućenog posmatrača i analitičara prilika, kultura, istorije i prostora u kojem se ponovo nalazi u različitim periodima života i godišnjih doba. Sve to prelama se preko unutrašnjeg profila pisca, koji je proživeo izbeglištvo, smrt majke i drugih dragih osoba.

U zapisima o Kijevu poseno mesto pripada hramu Svete Sofije, kao i njegovim osnivačima knezu Vladimiru i njegovom sinu Jaroslavu Mudrom, velikom ktitoru ruskih bogomolja. Žitije o ovim znamenitim ličnostima ruske duhovnosti, istorije i kulture, napisao ga je monah Ilarion, Slovo o Zakone i Blagodeti, smatra se pvom knjigom stare ruske književnosti. Već samim nazivom Sveta Sofija asocira na veliki vizantijski uzor. Povest o životu Jaroslava Mudrog bila bi dostojna najboljeg filmskog ostvarenja. Obrazovan, pronicljiv, sve kćeri je poudao u evropske vladarske kuće, obezbedio prosperitet svojoj zemlji i zauvek ostao upamćem po progresu koji je uveo. 1943. postaje muzejska riznica Ukrajine. Današnji sukobi između Moskve i Kijeva, govore o tragičnoj upotrebi i čoveka i religije. Veliki ruski pisac Nikolaj Gogolj, osnivač ruskog realizma rođen u sadašnjoj Urajini, ostaje ono što je bio... snažna stvaralačka individualnost, ma ko ga svojatao, on je svet za sebe. Sve to govori o relativnosti podela, granica, trenutne moći. Ali i moći umetnosti, literature da ovekoveči i rekonstruiše svet kakav je nekada bio. Dubokim poznavanjem istorije, savremnih prilika i metafizičkih nužnosti, Cvijetić je dao kompleksnu sliku bliskih a danas višestruko udaljenih centara, Moskve i Kijeva i Srbije u tom spletu nepovoljnih okolnosti, ali i neraskidivih veza. Ratovi su obeležili sudbine ruskog, ukrajinskog i srpskog naroda... Ali, stvaranje kao njihova suštinska odlika dominira u viđenom, u evociranju sećanja na velikane ova tri naroda koje je toplom naracijom još jednom osvetlio ističući u njima ono najplemenitije i najvrednije.

Literatura je, potvrđuje to i ova knjiga putopisa, beskonačno prostranstvo koje pripada svima i na kojoj profitiraju svi koji tragaju za vrednostima, a one se naročito dobro vide na putovnjima i sećanjima proisteklim iz njih.

"Bliske daljine, Moskva i Kijev", Miće Cvijetića to najbolje ilustruju.

Mr Milica Jeftimijević Lilić

- 7 -