Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 
 

 

 


Intervju

  Zorica Arsić Mandarić

doba velikih mogućnosti

Zorica Arsić, rođena 1949. u Skoplju.

Kao književnik, pesnik i esejista, objavila je 27 knjiga poezija i esejističke proze. Dela su joj prevedena na 7 stranih jezika. Od detinjstva je objavljivala poeziju u skoro svim književnim časopisima Jugoslavije i Srbije.

Nosilac je književnih nagrada: Milan Rakić 2011, Velike povelje Morave 2008, Jefimijinog veza 2005, Ravaničanin – nagrade za očuvanje srpskog nacionalnog blaga 2004, Gordana Todorović 1997, a u 15. godini nagrade Beli narcis, na smotri književne omladine Srbije.

Član je književnog kluba "Bagdala" iz Kruševca od svoje 16. godine.

Član je Udruženja književnika Srbije više od 20 godina, a sada je član Uprave UKS i sekretar Veća časti UKS.

Likovnom umetnošću, slikarstvom, vajarstvom i primenjenom umetnošću, bavi se od najranijeg detinjstva. Imala je 6 samostalnih i više od 100 kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu i dobila više nagrada i priznanja.

Živi i stvara Beogradu.

U Akademiju JUPIN, sada SKAIN, primljena je 5.6.2011. godine u novoformirano Odeljenje duhovnosti i pravoslavlja.

* * *

1. U početku imam dilemu kojim redosledom Vas predstaviti, pesnikinja, vajar, slikar, lekar, majka... koja uloga je dominantna i Vama najdraža?

Nema dileme, materinstvo je neuporedivo najdraže stvaralaštvo, ako je od prirode ženi darovana ta mogućnost. Majčinstvo je Božja misija, jedina tajna po kojoj se razlikujemo od muških, a sve druge darovitosti i obaveze primili smo, po polu ravnopravno. Stvaranja novog bića i odgoj dobrog čoveka nema premca, nema izazovnije, teže ni odgovornije ”umetnosti”, od odgoja u dobrog čoveka. Pogotovu na našim arhaičnim ”muškim” balkanskim prostorima, gde ni ja kao lekar, pisac, pomalo i likovni umetnik, nisam pošteđena istovremenih ženskih obaveza domaćice, supruge, oslonca, svega što uz to ide...

2. Treće doba, kao doba velikih mogućnosti. Obično se smatra da je to period svođenja bilansa i gotovo stagnacije. Vi pokazujete da je to period uspona, od kada ste u penziji Vi neprekidno stvarate, objavljujete nove knjige, dobijate priznanja. Kako se osećate u novostečenoj slobodi?

Osećam se slobodno! Vremenski i fizički neuslovljeno, tako da se nakupljeno duhovno iskustvo sada neometano istače kao nekakva spisalačka eksplozija. Rano je za bilanse, oni ostaju posle nas, drugi neka nas svode po tragu, delima. Treba pratiti svoj unutrašnji glas, impulse i stvaralačke tenzije i raditi kao da se odmarate, nemamo vremena za starenje. Star si koliko misliš da jesi. Podmlađuje te dinamika uverenja - nespokojstvo podgreva mudre korake. Kroz paralelizam profesije lekara i pesnika, stekla sam kritičkiji pogled na smisao ljudske sreće. To smatram privilegijom. Sa te osmatračnice, sa brida bolesti i smrti, pesnik drugačije peva: treba preživeti, ožaliti što se mora i dalje se boriti, za sebe i drage. Nada nam u poslednje vreme treba kao nasušni hleb. A, uspesi, priznanja? Po mom skromnom osećanju, i od najboljih uvek ima boljih, ničiji uspeh nije upisan u ličnu kartu, uvek je rezultat timske podrške. Ali ljudi će navek bolovati od zavisti i malodušnosti, jer je premalo kota na kojima su zastavice zahvalnosti drugima. U trećem dobu, otvara se ono dalekovido treće oko.

3. Rođena ste Kuševljanka, da li je to uticalo na Vaš patriotski angažman u poeziji?

Neko je primetio da životna putanja determiniše duhovno biće. Začeta sam u Struzi, valjda sam zato pesnikinja, rođena sam u carskom Dušanovom Skoplju, odrasla u kneževskom Lazarovom gradu Kruševcu, a više od četiri decenije živim i radim u Stefanovom Beogradu. Nije slučajno što sam tako duboko pripadna svemu što je prošlost mog naroda, i što sam umetnički i lično posvećena očuvanju nemerljivog duhovnog blaga koje imamo, naročito poslednje dve decenije, kad našoj baštini perfidno prete sa svih strana, lažiranjem istorije, degradacijom kulture, podrivanjem školstva. Naša deca nisu tabulla rasa. Već su proživela previše strahota i nazasluženog neprijateljstva, da bi ih lišili istorijskog pamćenja! Zato umetnici ne smeju ostati nemi pred događajima!

4. Poreklo Vas vezuje i za jug i za sever, kako taj neobičan spoj odjekuje u Vašem delu?

To je dobar spoj za jednog filantropa, učvršćuje osećanje pripadnosti svom rodu gde god on bio, otac mi je Vranjanac a majka Sremica, ”krv nije voda”, ima u njoj južnjačke muzike i derta ali i severnjačke žustrine i istinoljubivosti, vatre ispod leda. Moj deda po ocu, nosilac je Karađorđeve zvezde, Albanske spomenice i Ordena belog orla, baba po majci je ”majka hrabrost Srema”, prvoborac koja je svoje devetoro dece poslala u rat, pola ih je izginulo, roditelji su bili ratnici... otud žilavost mog duha u ne tako moćnom telu... pa kako drugačije da odjekujem, nego njihovim ehom nade i vere u Srpstvo?

5. Za Vašu poeziju je karakterističan spoj duhovnosti i kritički diskurs, što nije baš uobičajeno, jesu li to dva rukavca Vašeg bića koja paralelno deluju?

Umetnost je raskošna ponuda stvaraocu, zato što je slojevita i višeznačna, nije rukavac, ni ušće, nego grandiozna delta. Duša, kao rudnik i bezdan bića, razumu tajanstvena, moja je večita tema. Ali, poezija je supstrat životne proze, i ne bi imala svrhu da nije kritična prema stvarnom okruženju. Pesnik ima moć da uoči društvene nepravde i obavezu da progovori protiv svakog nasilja, otuđenja i uniženja. Lekarska etika podrazumeva i empatiju prema bolesnom čoveku, pesnička etika nalaže kritički pristup narušenom dostojanstvu življenja. Tu je i smisao i lepota poezije.

6. Umetnost je Vaša velika tema, stalno pišete o njoj u esejima, pesmama u prozi, šta se sve može još reći na tu temu a da već nije poznato?

Evo, nekih novih stihova iz pripremljenih knjiga:
Veština je ceo život ispevati u jednom kriku, umetnost je od nečujnog vriska napraviti oružje najmoćnije - pesmu! Umetnost je uskladiti saznanje o neznanju, popraviti kvar razboja ne grešku u tkanju. Umetnici su rizičari i rizničari, žive sa rizikom kao čuvari duhovnog blaga. Umetnik sanja mnogo više i živi mnogo dublje od muzike koju stvara. Umetnost je eleusinska vatra koja greje u poplavama, ona je sveti huk življenja između ljubavi i straha, u potkožnom kosmosu neprekidna molitva... Ako je život gromoglasni događaj, umetnost je omunjena tišina.

7. Vaše knjige su izuzuetno dobro opremljene i to verovatno stoga što ste i sami slikar. Otkrijte nam tu Vašu manje poznatu stranu stvaranja.

Zahvalna sam izdavačima mojih knjiga koji su prihvatili moje ilustracije na koricama i vinjete unutar tekstova. Od najranijeg detinjstva lepo sam crtala, igrala se glinom i pravila neke figurice od cigala i komada suvog maltera. Likovni talenat nasledila sam od oca Dušana, koji ga je i podržavao tokom mog odgoja, ostala saznanja su školska. Kasnije sam se uključila u likovni klub ”Đuro Salaj” u Beogradu i izlagala, tada sam ekperimentisala raznim tehnikama, akvarelom, uljanim pastelom, slikanjem na staklu i tkanini, tapiserijama, lutkarstvom i primenjenom umetnošću, (slikanje koncem na odevnim predmetima, oslikavanje svetlećih tela). Čak sam u tadašnjim jugoslovenskim okvirima dobijala nagrade i plakete Beograda i Zagreba, ali mi je najdraža ”Majski cvet”, priznanje za poseban doprinos razvoju jugoslovenskog likovnog amaterizma... to su lepa sećanja. Danas slikam uljem i vajam malu plastiku.

8. Kad ste počeli sa vajanjem i koji su motivi koji Vaše ruke oblikuju?

Već to intuitivno usmeravanje ka primenjenoj umetnosti, pre mnogo godina, najavilo je moju potrebu za trodimenzionalnim izražavanjem. Kako poezijom vajam nešto od ljudske duše, tako plastično prikazujem liriku čoveka, raspoloženja, stanja i doživljaje. Tema je ista, ljudi... samo su drugačiji umetnički instrumenti. Kao što rekoste, zbog ruku, ograničen mi je izbor materijala, to su glina, meko drvo i siporeks, a ja bih rado radila u kamenu, puste želje a veliki izazovi...

9. Da li ste izlagali slikarska i vajarska ostvarenja?


Imala sam šest samostalnih i preko sto kolektivnih izložbi likovnih dela i jednu samostalnu izložbu vajarskih eksponata. U okviru mejl arta, bila sam zapažena na izložbama u Brazilu i Havani.

10. Kako vidite savremeni svet, ima li kultura šansu u ovakvom ustrojstvu stvari?

Već dugo živimo u skučenom, pomalo haotičnom i nasilnom okruženju, u vremenskom i moralnom stisku i svakojakom spoljnom pritisku na duhovni integritet naroda. Najviše trpe kultura, školstvo, umetnost, a tu je nacionalna bit! Nema političkih opravdanja za očigledno propadanje kulturnih dobara! Oprostićete, ali u tom lažno optuživanom socijalizmu, mi smo je sami gradili, zidali svojim rukama, umovima i entuzijazmom, mi, tada mladi, sada trećedopci. Marksističko objašnjenje bilo bi da se kultura i duhovnost, kao nadgradnja materijalne baze, logično urušava kada materijalni resursi propadaju i otuđuju se na razne načine. Ako je društveno i državno ustrojstvo ugroženo, takva piramida je uzdrmana. Ali, kad njen vrh, itelektualna elita, ćuti dok se sprema zemljotres, to je loš znak za budućnost društva! Politika je stvar kulture države, diplomatija je u mudrosti političara. A, kad su rešenja u stranim džepovima, već je u toku duhovni genocid nad narodom kog, za isto, perfidno inkriminišu.

Sramota je ipak naša! Dozvoliti da se unište renomirane izdavačke kuće, simboli kulturnog nasleđa i ponos jednog veka, pretvoriti ih u strane kozmetičke zidine!? Privatizovati prostor duhovnosti, izbaciti iz školske lektire skoro sve značajne pisce, a umetnike i kulturnjake, i njihova udruženja, dovesti do prosjačkog štapa i bezizlaza, to je beskrupulozno omalovaženje! Proslavljamo Dane Ćirila i Metodija, a mirno gledamo kako latinični natpisi gutaju lice Beograda, i mladi se skoro isključivo služe latiničnim pismom. Evropski narodi čuvaju i štite svoj živi jezik, svi strani filmovi su im sinhronizovani, na malim i velikim ekranima, a naš se amerikanizuje, čak u svakodnevnoj komunikaciji svoje najlepše izvorne reči zamenjujemo tuđim, engleskim. Nema opravdanja za takvo duhovno nasilje, koliko dopustimo toliko će nas uniziti, a namerni neće stati dok nas ne liše entiteta, (integritet već nemamo, ali nesloga nije nasledna). Krckava je kora Balkana ali duhovnost je lava vulkana, i nije kasno udružiti se i sprečiti epidemiju bele kuge u kulturi, ništa nije slučajno!

11. Kao je biti žena sa toliko uloga... bili ste lekar više decenija...

U muški junačkoj zemlji balkanskoj, ženi je teža ravnopravnost sa kojom smo samo nadodale muške poslove i obaveze, a i dalje smo bez suštinske zaštite ženskosti. Zašto, na primer, čim se porodilja vrati na posao, dobije otkaz? Zašto su dečja obuća i odeća skuplji nego za odrasle? Zašto žene lekari podjednako dežuraju na oba radna mesta, na poslu i kod kuće? Zašto je preljubnik mačo a preljubnica kurva? Zašto je muško nezadovoljstvo alkoholizam i nasilje nad ženom, a ženska i dečja reaktivna depresija završava u ”sigurnoj kući”? Zašto ćutimo, da nam, posle ”milosrdne posete anđela”, svako treće dete oboli od raka, pitam kao žena. Zbog ozračenja, pitam kao lekar. Zbog proklete trpeljivosti i straha od silnika, pitam kao pesnik! A, to se ne sme naslikati, pa i da može! Treće doba oslobađa me da - kažem!!! To smo što smo, nismo gledali unapred, tu smo gde smo, iz ove se kože ne može, ali se može iz naviklih opanaka.

12. Poezija je u svemu što radite, kako biste definisali svoje umetničko biće?

Otvoreno rekoh kako mislim, tako i radim, tako i stvaram. Na drugima je da me definišu, prosude prema delu. Umetniku se ne sudi. On ima zakonom garatovanu slobodu. Ćirilično i latinično.

­ Razgovor vodila:
Dragana Lilić
 

- 8 -