Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 
 

 

 


Nove knjige ­

KOVČEG PUN ZNAČENJA

Blago vama – kovčeg nama
Dragoslav Mitrović
Binder, Beograd - 2014

Dragoslav Mitrović (1964) u veselo carstvo srpske aforistike kročio je, prvi put, 1997. godine, knjigom aforizama Kontra­punkt. Druga njegova knjiga aforizama, Kaine, hvala ti ko bratu, izašla je 2005. godine. Pred čitaocima je sada, 2014. godine, u izdanju beogradskog izdavača Binder, a u izboru Aleksandra Baljka, nova Mitrovićeva knjiga Blago vama – kovčeg nama, koja sadrži oko 650 aforizama ovog autora.

Ako je tema koju je ovaj aforističar uspješno tretirao u prvim dvijema knjigama bila naše društvo u tranziciji, na prelazu iz jedne epohe u drugu i ako je model njegovog aforizma u ovim dvijema knjigama najčešće bio sagrađen na temelju "nerazumijevanja" ambigviteta koje pojedine lekseme imaju (Zašto prostor oko mene zovu životna sredina, kad se na sve strane umire?), može se reći da je svojom knjigom Blago vama – kovčeg nama, Mitrović napravio značajan iskorak kako u tematskom, tako i u formalnom i stilskom pogledu. On je proširio svoj tematski opseg i uradio mnogo na usložnjavanju svog aforističkog izraza u odnosu na prve dvije knjige, u kojima se pisac dominantno služio postupkom kontrastiranja doslovnog i prenesenog značenja. Uostalom, naslov njegove prve knjige Kontrapunkt kao da govori da je pisac i sam toga bio svjestan. Naravno, u insistiranju na jednom te istom postupku ne bi moralo da bude ničeg nelegitimnog. Takvim postupkom moguće je izroditi veliki broj sjajnih aforizama. Međutim, pošto se aforizmi, kao i sva lijepa književnost pišu zbog čitalaca, a čitaoci ne mogu dugo da uživaju ni u kakvoj monolitnosti, pa makar ta monolitnost bila najbolja i najljepša, poželjno je, naročito u aforističkoj knjizi, ostvarivati dinamizam na što je moguće više nivoa. Takav dinamizam osobenost je najboljih srpskih aforističara, a uvjereni smo da je nešto od takvog dinamizma, u dobroj mjeri, svojstvo i nove knjige aforizama Dragoslava Mitrovića.

Ako osmotrimo tematsku mapu Mitrovićeve nove knjige zapazićemo da je riječ o tematski veoma razuđenom štivu, pa tako kod njega osim tema na koje inače nailazimo u aforističarskim opusima, kao što su političke, ratne, socijalne, porodične, sportske, srećemo i aforizme o aforistici, svojevrsne metaaforizme, poput sledećih: Kako pisati aforizme koji mnogo vrede? Jednostavno. Pisati ih na novčanici od 500 evra. / Radim za dvojicu jer tek svaki drugi Srbin piše aforizme. / Pa šta ako pišem aforizme a nemam talenta?! Moja ciljna grupa su čitaoci koji nemaju smisla za humor.

Dragoslav Mitrović je srpski aforističar koji živi i radi u Švajcarskoj i ovaj biografski podatak morao je opredijeliti ovog pisca da kaže nekoliko riječi o iskustvu Srbina u Švajcarskoj, ali i da to iskustvo uporedi sa iskustvom Srba u Srbiji, tvoreći na taj način specifičan korpus srpske gastarbajterske aforistike, na koju se ozbiljno mora računati: Da li imam hartije od vrednosti? Da. Imam švajcarski pasoš. / Moj deda u Srbiji i ja u Švajcarskoj imamo ista primanja. On 6000 dinara, a ja 6000 franaka.

Mitrovićevi aforizmi su nejednake dužine. Ima ih, krajnje oneobičenih, koji se sastoje od samo jedne riječi, što nismo u prilici tako često da sretnemo (Šteditepapir!), ali ima i onih koji su prave mini naracije jer u sebi sadrže razvijene sve elemente narativnog teksta (likovi, hronotopi, radnja...): Ne samo u crkvama i hramovima, u Srbiji se čuda dešavaju i na drugim mestima. Eno Đura Mutavi progovorio u zatvoru.

Pisac ove knjige posjeduje dar koji su posjedovali svi aforističari od Leca naovamo: savršeno vladanje različitim tematskim i kontekstualnim registrima, sposobnost da riječ izrečenu u jednom osloje drugim kontekstom, a da pritom prvi ne bude izgubljen nego i dalje funkcionalan. Ta se sposobnost ogleda i u naslovnom aforizmu Blago vama – kovčeg nama, gdje je jedan okoštali uzvik za izražavanje zadovoljstva dekomponovan da bi se reaktuelizovala i osamostalila značenja koja leksička jedinica blago oslobađa u drugom kontekstu. Isto je postignuto i sa leksemom kovčeg, što je rezultiralo mogućnošću da se ovaj aforizam može pročitati makar kao četvoroslojan. Iako se u nekom trenutku može učiniti da jedno značenje potire drugo, ustvari su sva sačuvana, kao što su sačuvani i svi mikrokonteksti koji su aforizmom aktivirani. Tako u Mitrovićevim aforizmima leksema mešanje može biti povod da se spoje dvije savršeno disparatne sfere kao što su rat i trbušni ples i rezultiraju humoristično-satiričnim aforizmom: Taj general nije ljubitelj trbušnog plesa. On voli samo vojno mešanje. Osvetljavajući jednu leksičku jedinicu iz sasvim neočekivanog konteksta, Mitrović iznova budi čitalačku osjetljivost, čitalački sluh za riječi na koje se vjerovatno i oguglalo usled česte (na našim prostorima, ne u Švajcarskoj) upotrebe. Mitrović postiže efekat otežane forme i produžene čitalačke percepcije postupkom kontekstualnog oneobičavanja. Evo još jednog aforizma koji funkcioniše po sličnom principu: U Srbiji ništa ne možeš da završiš ako nemaš vezu. Ne možeš čak ni da telefoniraš. Leksema veza je pročitana u doslovnijem semantičkom okruženju, ali tako da i dalje funkcioniše značenje na koje će čitalac najprije pomisliti. Iako se čitaočevo očekivanje iznevjerava, ono se istovremeno i potvrđuje, štaviše, motiv korupcije, na koji asocira prvo pominjanje veze, biva intenziviran upotrebljenom hiperbolom, što društvenu manu na koju se aforizmom ukazuje čini grotesknom.

Dragoslav Mitrović veliki broj aforizama u svojoj novoj knjizi zasniva na problematizovanju i revidiranju "istina" koje se rijetko dovode u pitanje, bilo da su to "istine" svjetskih centara moći (Američki obaveštajni krugovi tvrde da Iran poseduje nuklearno oružje koje kriju na jednoj farmi svinja u blizini Teherana), "istine" političkih obećanja (Ako na izborima u Srbiji pobedi ta stranka, na Dunavu će biti izgrađena tri nova mosta. Dva u Nemačkoj i jedan u Mađarskoj), ili, čak, zakoni termodinamike: Zahvaljujući Eskimima termodinamika je došla do novog zakona. Ženske noge se šire i na minus pedeset.

Valjalo bi da ova Mitrovićeva knjiga aforizama bude čitana i tumačena kao još jedan primjer uspješnosti naše aforistike izvan granica našeg regiona i da kao takva pruži još jedan povod da se, napokon, i kod srpskih kritičara i književnih teoretičara pojača svijest o neupitnosti značaja srpske aforistike za srpsku književnost i kulturu u cjelini.

Bojan Rajević


NAŠ FUDBAL – OD LEGENDE DO FARSE

Igranje glavom
Aleksandar Čotrić
Mozzart, Beograd - 2014

Nakon niza knjiga aforizama i priča u znaku "čiste" satire, Aleksandar Čotrić je, pišući i dalje ubojite satire, osetio pot­rebu da svoju tematiku proširi u raznim pravcima. To novo grananje njegove znatiželje seže u tri oblasti: humor za de­cu, muško-ženske odnose i sport, ali ovoj trolisnoj tematiza­ciji treba dodati i četvrtu, zbirnu – Čotrićevu potrebu da se­bi i nama predoči i stvaralaštvo drugih na pomenutim pod­ručjima u našem jezičkom krugu – priređuje i antologije, da­jući nam tako i širi kontekst u kome njegove duhovite opas­ke nastaju. Knjiga aforizama pred nama – Igranje glavom – upravo je primer tog ja-i-drugi paralelizma: pojavljuje se nakon Čotrićeve antologije aforizama o sportu – Dribling duha.

Ovo tematsko i žanrovsko grananje i jeste i nije iznenađenje. Jeste u tom smislu što se Čotrić u vrh naše satire vinuo već prvim knjigama aforizama i priča, te nije imao potrebe da preispituje svoje literarno opredeljenje, da zarad afirmacije traži nove literarne puteve i predele. Naprotiv, dobio je najviša priznanja. Pažljivim čitaocima, međutim, grananje njegove znatiželje ne predstavlja veliko iznenađenje jer je u svim prethodnim knjigama doticao i ove teme: pravio je česte izlete u ljubavne vode, sportska zbitija, dečji svet igre i mašte. Jednostavno, osetio je potrebu da i svojim drugim ljubavima i znatiželjama, dotle na margini njegovog spisateljskog vidokruga, posveti širu pažnju, da ih osvetli kompleksno kao što to čini svojom satirom.

Čotrić je tu vedriju stranu zbilje potražio u meditaciji izvan političkih stega i granica – u lirskom odnosu prema deci i ljubavi, u razmišljanju o sportu u najširem smislu, posebno o fudbalu, našem vajkadašnjem sportu broj jedan.

Pred nama je raskošan vatromet duha, dostojan magije sporta i njegove popularnosti na svim meridijanima. Visprenim opaskama i maštovitim dosetkama, kombinujući realističke privide i dubinske paradokse, čestim promenama ritma u svojoj aforističkoj sportskoj turneji, Čotrić je stvorio pravi verbalni pandan fenomenu zvanom sport. Pred nama, na književan način, defiluje raznovrsnost svih stilova igre, svih strategija i taktika širom sveta: južnoamerička lepršavost i evropski atletsko-filigranski dril, severnoevropska probojnost i italijanski katanaćo, afro-azijski ritmovi prirode i evro-američka mašinizacija pokreta...

Kao što pred sobom imamo globalni mozaik sporta, Čotrićeva knjiga je i humoristički leksikon svih elemenata sporta kao vrhunskog fizičkog umeća i kao magične igre. Svi detalji igre su duhovito tematizovani i prizvani u naše vidno polje, od početnog udarca do gola, od ofsajda do auta, od šuta glavom do šuta đonom, od kornera do penala, od udarca lopte do udarca suparnika, čak i sudije... Ovde su navedeni samo neki od sitnica koje fudbalsku igru znače, no knjiga se bavi i mnogim drugim sportovima, nekima šire, nekima simbolično, ali uvek na plodonosan način, ploveći duhom znatiželje od poljančeta i igre na male golove do glamura olimpijskih stadiona.

Razume se, kad se magiji igre posveti pisac koji je po vokaciji satiričar, prirodno je da imamo pred sobom i skalpel kritike, utoliko pre što je naš sport, pogotovu sport broj jedan – fudbal, već niz godina u ozbiljnoj krizi, ni senka stare slave.

***

Prvi aforizam Čotrićeve zbirke na ironičan način, ukrštajući fizičko i vrednosno značenje pojma "spajanje", kontrastira čistotu olimpijskog duha, oličenog u geslu "Gens una summus" ("Jedan smo rod"), kada su i ratovi prekidani da bi se sportisti bez uticaja vlasti i politike, čisto snagom i umećem, viteški nadmetali, i potonje crno-bele isključivosti, gde se takmac poima kao neprijatelj: "Sport spaja ljude, pa policija često mora da ih razdvaja."

Svaki narod ima neku svoju specifičnost, sticajem okolnosti je izgradio neku tradiciju, u kojoj i sport igra svoju ulogu. Našu neveselu specifičnost u svetskoj mapi sporta Čotrić nam dočarava metaforom borbe za opstanak, istorijskom konstantom na brdovitom Balkanu: "Tradicionalni srpski borilački sport je borba za preživljavanje!"

U kontrastu sa nekadašnjom svetskom slavom našeg fudbala, i na nivou naših najboljih klubova (Crvena zvezda, Partizan...) i na nivou reprezentacije, Čotrić nam trenutno stanje u našem fudbalu dočarava ironičnom hiperbolom: "Kako igraju fudbalski reprezenatativci Srbije, ne bi se kvalifikovali ni da Evropsko prvenstvo gledaju na televiziji."

Polje očekivanja gde mu (moralno) mesto nije Čotrić tematizuje mnogim aforizmima. Prirodno bi bilo, čak podrazumevajuće, da najveći sportski klubovi, pošto imaju najveće stadione, najviše posetilaca i najskuplje reklame, imaju i najveće prihode, a samim tim, i najbolje uslove za časno i zakonito postupanje. No, kao prema ironičnoj narodnoj izreci "Prema svecu i tropar", vrhunski timovi najviše hramlju: "Naši najveći klubovi godinama nisu plaćali porez državi. Nisu mogli...." Očigledno, "nešto je trulo u državi sportskoj!" – rekao bi danas naš Hamlet, prizvan Čotrićevom ironijom. Umesto da sportisti vode glavnu reč, kod nas se često više pitaju navijači. U kulturnom svetu navijači su samo spoljni prsten sazvežđa zvanog sport, kopča između kluba i naroda, narod u malom, skupina kojoj nije dovoljno da uživa u sportu u kućnom ambijentu i TV-prenosu već želi da ulaznicom i glasnim navijanjem skromno ali direktno pomogne omiljeni klub; kod nas navijači su važniji od trenera i fudbalera, čak i uprave. Nad-uprava! Navijanje se osamostalilo od sporta i osililo, postalo nadsport: "Biti navijač. To je u Srbiji najekstremniji sport." Obračuni navijača rivalskih timova izazvali su nesigurnost gledalaca i torpedovali izvornu misiju navijača. Umesto da budu animatori i moderatori publike, privlačenja što više gledalaca, oni su ih desetkovali: "Mnogi su se ohladili prema fudbalu zbog vatrenih navijača." Patološka ljubav postaje objektivna mržnja. Poklič: "Sve za naš klub!" pretvara se u svoju suprotnost: "Sve protiv našeg kluba!" Taj registar štete obuhvata sportski život i organizaciju sporta od a do š! Nasilje na stadionima drastično smanjuje broj gledalaca, kasa kluba ostaje prazna; mali broj gledalaca umanjuje i prihod od reklama, a to lančano umanjuje i dodatne prihode; od početka do kraja uzrok proizvodi fatalnu posledicu: zbog ekscesa klub još mora da plaća i visoke kazne, a ne retko se i stadion suspenduje... U tom vrzinom kolu svečinjenja na svoju štetu cinično zvuče reči: "Navijači su uz svoj klub kad mu je najteže(...)" Drugi deo aforizma glasi: "Da mu bude još teže." Aforizmom poraznog značenja ali sjajnim oksimoronom, Čotrić sažima tu dijalektiku odnosa agresivnog subjekta i pasivnog objekta ljubavi: "Na stadionima bi bilo više publike da je manje navijača." A šta vidi i ona malobrojna publika koja se usudi da dođe na stadion, slikovito nam dočarava Čotrić ležernim stilom a poraznim sadržajem: "Gledali smo tuču, jurnjavu, paljevine... Bili smo na fudbalskoj utakmici."

Ne treba grešiti dušu, nije reč o većini, o mirnim simpatizerima svog tima; reč je o navijačima posebnog kova, dilberima i šerifima. Njihova privrženost nadmaša svu romantiku izvorne, muško-ženske ljubavi i doseže neprirodne, patološke razmere. Evo kako te dve ljubavi kontrastira Čotrić: Toliko puta me je razočarala, prevarila, izdala, izneverila, obrukala, ali opet je volim i voleću je do smrti! Ove reči retko koji muškarac izgovara o voljenoj ženi, ali ćete ove zakletve često čuti od svakog vatrenog navijača kada govori o svojoj voljenoj fudbalskoj ekipi."

Fudbal je u Čotrićevoj fenomenologiji sporta igra svih igara iz više razloga. Pre svega što je fudbal kod nas oduvek (dokle će – ne znamo!) sport broj jedan. Zato, figurom pars pro totum (deo koji predstavlja celinu) i simbolizuje naše poimanje sporta u celosti. To je opštenarodni sport, sport koji je celoj naciji ispunio dušu i prirastao za srce.

Osim magije fudbalske igre, sinteze naše slepe ljubavi i usuda, Čotrić tematizuje i druge sportove. Evo jednog upečatljivog aforizma, opaske zasnovane na kontrastu između etosa sporta i javašluka u našem svakodnevnom ponašanju: "Mi smo zemlja košarke, ali naši ljudi redovno promašuju korpe za smeće." Možemo da budemo vrhunski na svetu, ne možemo da budemo uredni građani!

Čotrić dotiče i temu kockanja, fenomen koji diljem sveta buja u vremenu krize i životne ugroženosti. U ratu za opstanak ona je svim jadnicima presudan boj, odlučujuća bitka, zov nade... A u industriji nade argumenti ne vrede, nada je kći tame i bezdana, iako tek jednome u milionu davljenika pruži slamku spasa. Imamo više kladionica nego prodavnica hleba i mleka! Vredi li išta Čotrićevo upozorenje: "Tamo gde svi igraju na sreću nema sreće."

Stavljajući često na tapet, kao satiričar, zloupotrebu sporta, pre svega njegovu politizaciju, Čotrić nigde ne osporava sam fenomen sporta. Naprotiv, sport je kod njega duh i dah života, elan vital, nerazdvojni član dvojne prirode ljudskog postojanja, duala telo i duh. Naš satiričar se neprestano buni što se večno biće sporta rastače u nebiće jave, što je svetlo lice našeg uspravnog postojanja posrnulo pred najezdom primitivnog etosa i šićardžijskog duha, ekstremne ksenofobije i poimanja drugog ne kao izazova za veće podvige već kao neprijatelja! A drugo i drukčije su duša napretka!

Motivisan potrebom da svoje opaske izrazi u plastičnijem vidu i širem kontekstu, Čotrić inovira i svoju stilistiku. U ranijim knjigama je gajio izrazitu konciznost, a noviji aforizmi katkad prerastaju u mini-eseje.

***

Pišući pogovor umesto predgovora, autor ovih redaka podrazumeva da čitalac najpre pročita knjigu, a potom tekst recenzenta. Zato se, sklon svojoj vokaciji satiričara, mahom bavio piščevim satiričnim pristupom fudbalu i našem sportu u celini. Tako je ostala bez komentara najveća draž ove osobene knjige – zbirka Čotrićevih aforizama jeste u znatnoj meri satirična projekcija fudbalskog sporta kod nas, ali je ujedno i vatromet duha, izvanredan preplet umnih opaski i raskošnog humora, knjiga koja na vrhunski način spaja vedrinu duha sa tamnom zbiljom. Mada pritisnuta olovnom težinom stvarnosti, bodrost stila i hrabrost otvorenog pogleda u probleme i dileme današnjice daju nam nadu da će trenutna kriza, kao i društvena u celini, od sadašnjeg pojma actuelis preći u arsenal prošlosti.

Vitomir Teofilović

- 7 -