Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 
 

 

 


Intervju

  PESNIK ALEKSANDAR MILOŠEVIĆ

Poezija potekla niz stepenice

Pesnik Aleksandar Milošević, doktor medicinskih nauka, rođen je u Ohridu 1940. godine. Diplomirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu 1960. godine. Seli se u Finsku 1970. godine  gde specijalizira i radi kao anesteziolog na Medicin­skom fakultetu u Helsinkiju.

Objavio je pesničke zbirke: Noćna brojanica, 2001; Aleksan­drine pesme, 2001; Tih i ovih dana, 2002; Izlazeće sunce, Dunav i Žuta reka, 2003, a na švedskom jeziku je objavio Beli san ispod oblaka, 2003. Najmalata jagula na svetot je nje­gova prva knjiga na makedonskom jeziku, 2005. Njegova poezija je, takođe, objavljivana u časopisima i listovima u Srbiji, Švedskoj i Finskoj. Zastupljen je u antologiji antiratne poezije Kletva, Srbija, 1999, kao i u antologiji Srpska truba, 2004.

Dobitnik je nagrada na Festivalu pesnika iz dijaspore u švedskom gradu Vesterosu 1984. i 1985.

Član je Udruženja književnika Švedske i Udruženja književnika Srbije.
Zivi u Stokholmu, Helsinkiju, Pekingu, Beogradu, Čačku i u Budvi.

* * *

- Živite u Finskoj, povremeno boravite u Beogradu i Herceg Novom. Gde je Vaš pravi dom, odnosno gde se osećate najviše svojim od ova tri mesta?

Davno, kada sam bio u osnovnoj školi, letovao sam kod deda Pande u Ohridu i za osamnaest dana promenio sam krevet šesnaest puta. Tada sam naučio i shvatio da mi je dom tamo gde mi se ponudi i namesti krevet.

- Poreklom ste vezani i za Makedoniju. Čega se najradije sećate iz detinjstva provedenog u majčinom zavičaju?

Sećam se crkve "Sveti Jovan Kaneo" ispod tvrđave u starom delu Ohrida i sestre Seke, našeg trčanja oko crkve, branja i žvakanja neke trave koja je mirisala na anis, a mi uobrazili da smo pijani i hrabri i tada smo skakali sa stene ispod crkve u jezero, plivali i igrali se u prekrasnoj vodi ohridskog jezera.

- I deda i otac su bili naklonjen i kulturi. Sa sestrom, Sekom Nedeljković, ste dugo sarađivali i nakon njene smrti napisali ste poeziju u kojoj ste sjajno doneli njen portret. Koliko su te veze sa svojima bitne za čoveka, posebno za umetnost?

Svuda u svetu postoje mesta gde se može živeti, raditi i stvarati. Jezik treba naučiti i onda se uklopiti u masu meštana. Nametanje i busanje u grudi treba zaboraviti. Nova sredina vas treba sama uzdići i onda možete i sami stvarati. Tada se setite mesta gde ste prvi put zaplakali, pobili se sa svojim drugarima, dobili vaspitanje i grdnju od roditelja, umirali od ljubavi, sticali znanja za budućnost i onda počnete da se nadograđujete novim saznanjima, stvarate i oživite vulkan sakriven u svojoj duši.

- Vi ste na neki način objedinili Istok i Zapad, njihova iskustva u medicini, ali i u načinu života. Šta Vas najviše inspiriše iz ovih klutura?

Zabluđenost da su bolji jedni od drugih. Nije teško, kada se obe strane dobro poznaju, shvatiti da ih samo, vrlo malo, treba zbližiti i onda iskoristiti snagu njihovih veličina i stvarati i dati čovečanstvu blagostanje, a ne večno ga sputavati, nažalost, zbog ustaljenih namernih ili pogrešnih tumačenja.

- Negujete jednostavan stil, pišete kao da govorite, spontano i neusiljeno, ponekad gotovo reporterski...

Živeći u mnogim sredinama, uvek sam se najlakše sporazumevao jednostavnim kontaktom u formi ljudskog zbližavanja ili jezika. Od mene, kao stranca, nisu tražili ili očekivali da filozofiram misaono ili jezički i tada sam shvatio da, ako hoću da me svi razumeju, moram tako i pisati. Moje pisanje traži da se ponekad i više puta pročita sam tekst i onda se tek shvati šta sam napisao, a šta sam ustvari hteo reći. Dugo sam izučavao i bavio se dramskim prikazivanjem i naučio sam da publika razume jednostavan, direktan jezik, ali taj jezik mora da zagolica i primaoca i da mu da priliku da ga lako prisvoji i tu i tamo potpuno usvoji, ali mora se dati primaocu mogućnost usvajanja i na svoj način. Od primaoca stvoriti stvaraoca i tada te neće lako zaboraviti.

- Pevati na krajnje jednostavan način može se tek kad se ovlada jezikom, mišlju iskustvom kao unutrašnjom energijom koja se aktivira u procesu stvaranja. Šta je za pisanje poezije presudnije, talenat ili rad?

Za pisanje poezije mora da postoji i talenat koji treba usavršiti dugogodišnjim radom i usavršavanjem i drugih jezika. U početku, ja sam na neki način morao da krenem baš tim putem, jer sam u nedostatku znanja dotičnih jezika bio primoran da zaboravim dramsko - jezičko prikazivanje i bavio sam se više pantomimom. Čudno je bilo to, da su me mnogi dobro shvatili, uprkos tome što sam im pričao samo telesnim jezikom. Onda sam počeo da pišem poeziju i kroz dugi vremenski period stvorio sam i svoj stil. Malo se i nasmejem kada pročitam da poneko kaže da sam počeo da pišem u poznim godinama. To nije tačno, jer sam pisao više od šezdeset pet godina a i prikazivao sam poeziju na daskama, kao kod nas na sceni "Đure Salaja" negde pre pola veka. Čak sam i napustio neke jezike na kojima sam pre pisao, kao što je to ruski, francuski ili italijanski. Dečju poeziju sam puno pisao svojoj ćerki Aleksandri-Irji, pre četrdesetak godina a objavljena je tek 2001. godine na našem jeziku, pa na finskom 2007. i na kineskom 2010. Njoj sam pisao na srpskom, finskom i ruskom jeziku.

- Vaša poezija je vrlo komunikativna, Vi posebnu pažnju poklanjate interpretaciji? Koliko dobro kazivanje, odnosno, interpretacija pesama, utiče na prijem poezije kod onih koji je slušaju?

Na interpretaciji jezika na dramskoj sceni radio sam i u Čačku sa Milošem Radivojevićem, školskim drugom, na sceni Abraševića. U Čačku sam je usavršavao i na Tribini mladih, koju sam pokrenuo uz pomoć kulturne zajednice Čačka još od 1957. godine. U prepunoj sali pažljivo sam pratio reagovanje publike i uvek ponešto novo naučio i klesao svoju poeziju u daljem pisanju i interpretaciji.

- Vrlo pažljivo pripremate svoje promocije koje, uglavnom, imaju muzičku podršku. Rečju, od svojih promocija praviti neku vrstu kulturnog spektakla...

Muziku su mi darivali otac instrumentalno i majka vokalno. Lično sam se najviše školovao u Čačku i Kruševcu u muzičkoj školi. Svirao sam i drugu violinu u gradskom orkestru, ali se sada ne sećam gde je to bilo. U Čačku ili Kruševcu, postoji foto dokument ali sam, nažalost, zaboravio i gde je slikan. Sećam se da sam u Kruševcu prešao i na čelo. U gimnaziji sam počeo da koristim muziku u svojim pozorišnim predstavama i eto to je ostalo i do danas. Put do naše svesti je lakši uz pratnju neke prigodne muzike.

Arrivederci Roma

Jutro se osmehnulo,
Sunčevi zraci
Smenili su,
Jučerašnju kišu,
Gladijatore,
Zabavljače
Čudne čovečnosti,
Cesare,
La cortigiana Violetta Valéry,
Mussolinia.

Sedim,
Čekam,
Da poletim,
Prema Severu
Vikinzima
Osvajačima Evrope
Ljubiteljima alkohola.

Gradu
Zvanog Severna Venezia,
Trgu, pored Zamka današnjeg kralja,
Svete crkve,
Mesta zavere Danaca,
Na vrhu nizbrdice,
Odakle su potekli potoci
Krvi,
Čuli se krici,
Nedužnih ljudi,
Sveštenika,
Naroda
Koji je bio željan
Samo sunca.

Letimo preko
Nekadašnje zemlje moje,
Gde sam srećno živeo,
Studirao,
Sanjario,
Zaljubljivao se,
Siguran bio.

Letim nad zemljom
Kojoj
Demokratiju dodeliše,
Zatvore napuniše,
Političare ugojiše,
Moj narod ispostiše.

 Aleksandar Milošević

- Ljubav je i dalje tema kojom se bavite kao i u prethodnim zbirkama. To su različiti oblici ljubavi, od telesne do duhovne. U novom ciklusu o Rimu, ponovo vaskrsava ljubav kroz sećanje na mlade dane tu provedene... Međutim, Vi ovde govorite i o nepovoljnom položaju mladih žena koje su zloupotrebljene u mnogim sferama...

Moja osnovna profesija dala mi je mogućnost da upoznam, kako duševnu tako i telesnu stranu ljudskog bića. Nije teško shvatiti da kod mene ne postoje velike razlike između dva pola, oni se dopunjuju i stvaraju jednu nesalomivu celinu, zapravo, ipak postoje razlike, ipak da, ali kada su u harmoničnoj celini onda je ona veličanstvena i nesalomiva. Kada su ta dva pola odvojena i na neki način samostalna, mnogi smatraju da je žena slabija i pokušavaju je iskoristiti, kako sa ženske i tako i sa muške strane i tada dolazi do zloupotrebe, ipak malo više sa muške strane. Teško je shvatiti zašto, možda zbog nekog iskonskog opredeljenja. Nailazio sam i na iskorišćavanje muškaraca, ali zaista u malo manjoj formi. Najviše sam to primetio u sferama umetnosti, na radnom mestu, u politici, kriminalu. U Rimu sam to upoznao, ovog puta od strane ženskog roda, ali možda su u susednoj ulici zloupotrebljavali muškarce. U današnjoj ekonomsko-političkoj kriznoj situaciji mnoge nakaradne pojave nasilno se nameću.

- Pevate i o ljubavi u poznijim godinama kada se dvoje ljubavnika saučesnički drže pred onim što ih neminovno čeka...

U prirodi obnavljanje je neminovnost. Zubi, kosa ponovo nam izrastaju, veo zaborava ostavlja nam prazna mesta koja treba popuniti. Mnogi specijaliziraju za nove radne specifičnosti. Pronalaze nova mesta gde, eto, žive i produžavaju svoj vek a za to je potrebna ljubav, podrška, ljudska pomoć, a ko može dati bolju pomoć ženi nego muško, a ko muškom rodu nego žena. Naravno da se uveliko upražnjava i međusobna pomoć između istih polova. Seksualnost je vrlo bitna, a za to postoji sto i jedna varijanta. Kod mene u dvorištu, sa prozora, vidim dva različita drveta srasla potpuno jedno u drugo. Kad god treba, ja ih zalijem. Do danas, nisam shvatio ko je tu žensko, a ko muško.

- Veliki ste putnik, obišli ste gotovo ceo svet... da li, kad pišete, unapred imate viziju objekta ili se on formira u procesu rađanja pesme?

Ne, nikada unapred nemam neku viziju stvaranja. Pred odlazak na Kubu bio sam u Kini i tamo sam kupio prazni blok za pisanje sa likom Če Gevare, zašto, nemam pojma. Na Kubi sam spontano upotrebio taj blok da napišem roman poezije o toj zemlji. Ovih dana sam putovao malo do Rima da se spasem depresivne klime u Švedskoj. Sedeo sam u kafiću na Španskom trgu pored stepenica i poezija je potekla niz stepenice. Pisao sam o proteklom vremenu između moja dva bitisanja u Rimu, od vremena kada sam dolazio do svih poznatih vrata, ali nisam kroz njih prolazio, nisam imao dovoljno novaca tada i sada kada sam prolazio i ulazio i shvatio šta sam sve mogao propustiti i eto, kažem vam, pezija je potekla niz španske stepenice.

- Kada ste počeli da stvarate, koliki je udeo svesti u tome, jeste li zapravo hteli da budete pisac ili ste to postali jer je to došlo samo po sebi?

Vrlo teško pitanje. Počeo sam da pišem na srpskom, to ja mislim, kada nisam mogao da se izražavam na daskama na švedskom jeziku jer me niko ne bi ni razumeo. Potreba za komunikacijom, socijalnim životom, ophođenjem, druženjem, možda me je naterala da se spasem svoje propasti i odbačenosti na tuđem tlu. Ovdašnja atmosfera i mentalitet guta čovečnost i stvara bogalje socijalnog života i zato imamo oko sebe dosta nastranosti, a to možda i odgovara ovdašnjem poretku, jer smo tada nesposobni da se uzdižemo i napredujemo i ostajemo večno korišćeni ekonomski robovi. Ne možemo im biti konkurenti. Kada se pročitaju moje knjige poezije, dobije se potpuniji odgovor.

- Pesnička sloboda dopušta Vam let u beskraj. Kako birate slike iz obilja onih s kojima se susrećete u brzoj vožnji motorom kojim ste prokrstarili Evropu?

Motor je za mene najbolja komunikacija sa svetom i sticanjem materijala za pisanje. To sam osetio naročito u Indoneziji kada sam lečio obolele od lepre. Zvuk motora mi je bio jedina veza sa njima, jer u takvim uslovima mobilni telefon ne postoji, nikome nije ni potreban, a ja ga nikada nisam ni imao, niti ću ga nabaviti. Bolesnici, koji su tada bili na rehabilitaciji i živeli po šumama i skoro pravim džunglama, čim bi čuli zvuk motora, odmah bi izlazili na ivicu šume i tako sam ih nalazio i ulazio u šume među njih. Njima je zakonski bilo zabranjeno da se mešaju sa zdravima.

Na Cejlonu (Sri Lanka) - severnom delu, uleteo sam motorom među grupu pobunjenika "Tigrova", koji su se spremali da pođu u napad na južni deo. Motor me je spasao, bio sam obučen nalik na njih a i motor je bio sličan njihovom lokalnom i kad su shvatili da nisam od njihovih, ja sam bio već sakriven u šumi i produžio na jug, a i tropska kiša mi je tad pomogla, jer je upravo započela snažno tropski da pada. Na Baliu, spasao me je motor, kada su me razbojnici zaustavili da me opljačkaju, neočekivano, startovao sam ga i zbrisao. Šta se lepše može doživeti kada se voziš planinskim obroncima na Alpima. Motor doživljavam kao nisko leteći helikopter i tada dišem punim plućima.

- Vaša poezija je diptih dokumentarnog i fikcijskog. Koliko je važno da pesnik bude svedok vremena u kojem živi, kroz ono što piše?

Za mene je diptih vrlo, vrlo važan, pa ja ne bih mogao biti drugačije svedok svog vremena. Iza nas ostaje istorija koju lako zaboravljamo, ili neko hoće da je zaboravimo, ali ako je sve to i zapisano, ostaje kao mermerni svedok, zaboden kao spomenik na našoj oranici.

- Živite na Zapadu, uspeli ste da se nametnete kroz veliku borbu kao stručnjak iz nekih oblasti medicine... da li je bilo teško nametnuti se i biti prihvaćen u stranoj zemlji?

Kada sam došao u Švedsku sa diplomom našeg Medicinskog fakulteta, kao završeni lekar spreman da započne sa radom u svojoj struci, švedsko Ministarstvo zdravlja nije priznalo našu diplomu i preporučili su mi, da ako hoću da radim, moram ponovo sve ispočetka da studiram, a ja sam im na to odgovorio, ako neko mene ne priznaje i diplomu moga fakulteta, ni ja njega ne priznajem i napustio sam Švedsku. Posle mnogo godina, vratio sam se kao finski lekar i sada ovde radim kao finski lekar. Sa jednim švedskim lekarom, koji je bio u kontaktu sa Ministarstvom i raznim nadležnim organima, lekarkom iz Gane, koja je dobro znala terapiju akupunkturom, mene, koji sam doneo sveže znanje te terapije iz Kine i Sri Lanke i jednim švedskim zubnim lekarom preokrenuli smo celokupno shvatanje takve terapije, jer je pre nas bilo dozvoljeno, da je svi mogu upotrebljavati, ne samo medicinsko osoblje. Posle raznih kurseva, dogovora i prikazivanja uspeha terapije, bilo je svima i dalje dozvoljeno da primenjuju ovu alternativnu terapiju, ali sada ju je moglo i medicinsko osoblje primenjivati. Naša imena i ove odredbe su zapisane u analima Ministarstva zdravlja.

Sada, kada se o ovome govori, retko se pominju naša imena, lekarke iz Gane i moje, ali to nama ne smeta, mi smo navikli da živimo u Švedskoj. Sada je ova alternativna terapija ovde najviše i zastupljena u tretmanu određenih bolesti i rehabilitacije.

- U Kini ste omiljen i prevođen pesnik, kad je uspostavljena ta dargocena veza sa ovim narodom velike tradicije i kulture?

Kada sam upoznao dva "turistička vodiča" Ši Jangli i Li Ciufa, pitao sam Ši ko je on, a on mi je odgovorio da je svirač na usnama 1976. g. Kada sam ih posle ponovo susreo 1977. Ši je bio ataše za kulturu a Li politički ataše, rekli su mi da sam ja bio njihovo zamorče da vide kako se evropljani ponašaju kada dođu u kontakt sa Kinom. Jako sam radostan što će me njih dvojica posetiti na leto u Crnoj Gori.

- Kubanskoj revoluciji posvetili ste knjigu "Šta bi rekao Če"... boravili ste tamo, šta je od njihovih ideala još ostalo?

Ima se tu mnogo pričati, ali ja mislim da je najbolje i najlakše dobiti pravi odgovor ako se pročita moj roman poezije napisan na Kubi.

- Šta je za Vas najkorisnije i najbitnije što ste usvojili iz zapadnjačke i istočnjačke kulture življenja?

Na nekom saslušanju, jedan mi je ispitivač rekao da ja mnogo znam, ja sam mu samo odgovorio da me je život u svetu naučio da znam kako da sebe odbranim, pa bilo to na Istoku ili Zapadu. Najbitnije je da cenim njihov način življenja a takođe poštujem i njihove kulture.

- Poezija je prevashodno izraz duhovnosti. Koliki je udeo kolektivnog pamćenja u onome što ulazi u Vašu poeziju?

Duhovnost koristim da izrazim upamćeno. Nikada ništa ne izmišljam, to ostavljam onima koji pišu bajke. U životu naučio sam da govorim istinu.

- Ono što u svakodnvnom poslu imate je čista pragma. Da li to guši Vaše poetsko biće?

Ne, ni malo, moj posao nije za mene nikakva pragma, ja uživam da sretnem i bolesne i zdrave, kod mene je u čekaonici internacionalno poselo, mnogi se svetovi i jezici susreću. Radim oficijelno na šest jezika, pored ostalog, možete da zamislite koliko tu ima zanimljivih događaja, kako lepih, takođe i teških i strašnih.

Jenom jedna, nekad mlada Jovanka, došla mi je opet posle mnogo godina, da me zamoli za lek, da lakše dođe do Bosne, jer je htela da ušpara rodbini, da ne moraju da joj šalju, kako mi je rekla, mnogo će ih koštati. O tome sam napisao jednu dužu poemu.

- Može li se Vaša kreativnost i bavljenje poezijom posmatrati samo kao vitalizam, ili kao neka vrsta eliksira koji Vam obnavlja energiju neopohodnu za napore?

Ja sam samo svedok vremena i pokušavam da ostavim trag iza nas. Poezija mi je nekako najprikladnija da se iskažem i dođem do neke skrivene duše i da tako saosećamo, a kad to postignem dobijam eliksir i svi napori nestaju. Fizičku snagu sam najverovatnije dobio od roditelja jer mi je otac bio sokolac, a majka maraton plivačica na Ohridskom jezeru.

­ Razgovor vodila:
Dragana Lilić
 

- 8 -