Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 
 

 

 


Nove knjige ­

Pisma bez adrese

Pisma iz Srbije
Bojan Ljubenović
Evropski pokret prijateljstva, Beograd - 2014

Primiti pismo je poput nenajavljene posete, a poštar mu do­đe nešto kao agent neprijatnog iznenađenja. Ove Ničeove reči napisane još krajem 19. Veka (umro je 1900. godine, kao i Oskar Vajld, uostalom) na najbolji način nagoveštava­ju moguće i izvesno iznenađenje koje će doživeti kreatori naše nevesele (čitaj: tragične) stvarnosti kada vide kako izgleda Srbija danas viđena nevinim očima Bojana Ljube­novića, autora knjige Pisma iz Srbije, koji je bio dovoljno oštrouman i literarno lucidan da shvati kako epistolarna forma pruža skoro neograničene mogućnosti i za gorku, razarajuću satiru kao i za krajnje intimističku, bolje reći utešiteljsku, a sva­kako izlečiteljsku poruku: čovek i njegova egzistencija jesu i moraju biti prevashodna briga svakog društva ma koliko se svaka država, a naša posebno, trudila da silom nameće moralne norme uvezene iz ko zna kakvog izvora i teorijsko – filozofskih škola, raznih izama, tih duhovnih španskih čizama i Prokrustovih postelja u koje ne možemo svi stati a da nekoga ne skrate za noge a pojedine, bogami, i za glavu.

Jer, država je pre svega servis građana a državnici njihove sluge i tako bi trebalo i da ostane, a da bi tako ostalo mora najpre da to postane a ne da država, po rečima Ničeovog (opet on!) Zaratustre bude idol nad idolima koji prisvaja i usisava sve potencijale društva i pojedinaca i tako postane samoj sebi svrha i cilj, kao neka perverzna verzija etatskog larpurlartizma, bez najmanjih naznaka sumnje da se može živeti i drugačije. A sumnja je, po Gijou, dostojanstvo misli te se slobodno može reći: sumnjam, dakle postojim a svakako mislim.

I Ljubenović sumnja: u sve ono što svi znaju i prihvataju bez pogovora, u tzv. nesumnjive činjenice, u stvari, pojave i odnose koji se ne dokazuje, apodiktične dofloskulosti, u ovejane frazetine koje agresivno vladaju svetom i ljudima i od kojih boluju misli i pati duša. Rezultat te sumnje jeste Bojanovo nepristajanje na vrli novi svet i njegove uzuse i nehumane perspektive iako svestan koliko je Šatobrijan upravu kad je rekao da je svaka vlast zlo, svaka je jaram.

Kao što je Vilijam Blejk rekao: u pismima, više nego u ma čemu, mi tražimo čoveka a ne autora. U Pismima iz Srbije nalazimo i jednog i drugog a njihovo zajedničko ime jeste Bojan Ljubenović. Kao njegov veliki prethodnik Monteskje u Persijskim pismima, i on opisuje život ne samo politički, već zadire u sve njegove pore i meandre, kroz oči, usta i pero stranca koji je začuđen, a neretko i frapiran koliko se životne norme države u kojoj privremeno boravi razlikuju i odudaraju od opšteprihvaćenih, doduše, nepisanih ali zdravorazumskih pravila i običaja. Što je najgore, te nametnute regule uopšte se ne dovode u pitanje a ko uspe da probije medijsku blokadu i progovori neku reč o njihovom pogubnom uticaju, smesta ga javno mnjenje proglašava za zaostalog nacionalistu i moralnog zilota. E, zato sam pomenuo Oskara Vajlda koji se usudio da kaže kako je Engleska izmislila i ustanovila javno mnjenje, a to je pokušaj da se neukus zajednice organizuje i uzdigne na nivo fizičke sile. Engleska izmislila a Srbija se trudi da je nadmaši. I neretko uspeva u tome.

Ljubenović, kao već dokazani satiričar, baštinik legendarnog Jovana Hadži – Kostića, čiju čuvenu rubriku TRN više nego uspešno ispisuje na stranicama Večernjih Novosti, otišao je korak dalje od svojih odličnih i zasluženo nagrađenih zbirki aforizama i satiričnih priča i u svojim pismima približio satiričnu žaoku i moralnu poruku, pomirio ironiju i zabrinutost, humor i setu, ljubav i bes, patriotizam i bunt, literaturu i pouku.

I, ako Domanovićeve Danga i Stradija u osnovi predstavljaju negativne utopije, dakle izmišljotine (uostalom, glavni junak prve sva ta srpska čudesa sanja), Ljubenovićeva pisma jesu bolno istinita, može se reći reportažna pa čak i fotografska, a napisana vrhunskim stilom i suptilnošću koji odaju pisca od rase i dara, uz čije pisanije ne možemo a da ne budemo optimisti (ali ne u Sioranovskom smislu da je optimizam trik umirućih) ili barem ne defetisti pomireni sa sudbinom. Srbija se ne miri sa moralnim sunovratom i duhovnim slomom, ona bezdušnoj imperiji zla uzvraća udarac knjigama kao što su Pisma iz Srbije. Hvala mu što nam je probudio nadu da nećemo postati stranci u sopstvenoj državi kao ni u vlastitim životima.

A ako je u pravu Šatobrijan (opet on!) da pisci slikaju samo svoje srce, onda je srce Bojana Ljubenovića veliko barem kao Srbija a ja bih rekao – i veće.

Dejan Milojević

- 7 -