Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 
 

 

 


Nove knjige ­

Opasna literatura

TRNOVITA KRUNA
Slobodan Simić
Agora, Zrenjanin - 2013.

Iako sam veoma rezervisan prema svrsishodnosti knjiga izabranih aforizama (uključujući i sopstvenu), zbirku Slobo­dana Simića "Trnovita kruna" (Agora, 2013) smatram veoma uspelom i, štaviše, potrebnom.

Za one koji poznaju aforističarski opus ovog autora, knjiga je podsećanje na njegove zaboravljene i nezaboravne misli, a za neupućene i mlade čitaoce ovo je otkrovenje stva­ralaštva jednog vanredno dobrog satiričara. Za aforističare početnike, ili one u pokušaju, Trnovita kruna je obavezni udžbenik.

Knjiga Simićevih probranih, britkih rečenica uverava nas da je autor, koji je živeo u nekoliko srpskih gradova, kroz svoje stvaralaštvo stvorio čudesni amalgam užičke duhovitosti, beogradske maštovitosti i novosadske višeznačnosti.

Najznačajniji rezultat knjige je što je pokazala da su aforizmi Slobodana Simića izdržali kušnju vremena i da traju, i pošto su sa društvene ili životne pozornice nestali oni o kojima ove "monumentalne minijature" govore. Ovo je hrestomatija starih aforizama koja donosi mnogo novog. Neke od Simićevih najaktuelnijih misli napisane su pre četvrt veka, poput ovih: Misle da treba da padne vlada. A zar može niže; U skupštinu svako može da uđe. To je javna kuća. Ovaj rođeni Užičan više je pogodio ono što će biti, nego ono što je bilo. Navešćemo primer njegovog grada, kao u ovom aforizmu koji nastao pre čitave decenije: Ubacio sam novčić u bunar želja. Poželeo sam da dobijemo vodovod.

Druga, značajna odlika zbirke je što pokazuje doslednost u načinu mišljenja autora i njegovo umetničko (samo)usavršavanje iz knjige u knjigu. U ovom izboru nema oscilacija, nema padova i kada bismo grafički na koordinatonom sistemu prikazali knjige Najcrnje je crveno (1992); Ratni profiter (1994); Vozi, Miško! (1998) i Siminom ulicom (2007), krivulja bi permanento stremila uvis. Rečju, kruna Simićeve aforističarske karijere je trnovita.

Trnovita kruna je pregnantna, dinamitna knjiga, u kojoj sve gruva, seva i pršti. Kada bi se dodeljivala i nagrada za aforizme, koja nosi ime izumitelja dinamita, autor ovog dela bi bio jedan od najozbiljnijih kandidata. Ako bismo srpske satiričare, zbog njihovog fajterskog stila, zamislili kao vojnu formaciju, Simić bi bio zapovednik u teškoj artiljeriji: Crnogorci imaju najrazornije rakete. Tipa zemljak-zemljak. Njegovi aforizmi su teledirigovane rakete koje najpreciznije pogađaju najviše ciljeve. Samo što su, umesto eksplozivom, ovi pametni projektili ispunjeni smislom, porukama, ironijom, sarkazmom i razarajućim humorom.

U Srbiji nema diskriminacije.
Sve građane tretiraju kao stoku.

Kako da imam poverenja u vas,
kada podržavate moju politiku?

Ako poredimo mnoge druge knjige aforizama i Trnovitu krunu, to je kao da gledamo dosadnu fudbalsku utakmicu, bez šansi i golova, ili posmatramo samo najefektnije golove sa mnogo uzbudljivih, i pri tome, veoma značajnih mečeva. Obratite pažnju na ovu poentersku seriju:

A kad mi se pokvario televizor,
morao sam da gledam bombardovanje kroz prozor.

Narod neće umreti od gladi.
Pogađajte dalje!

Ko kaže da ne znamo da plivamo?!
Buši čamac!

Nisam zaklao komšiju.
Ostavio sam ga za Božić!

Nemamo demokratiju.
Hoćete li nešto sa roštilja?!

Koliko je beskompromisan prema negativnostima koje šiba svojim satiričnim bičem, toliko je Simić strog i prema svojem stvaralaštvu. Verovatno je napisao i poneki slabiji aforizam, ali ga nikada nije objavio. Njegov neuspeli aforizam još nisam pronašao u novinama, časopisima i knjigama, (čitam sve što piše tridesetak godina), a posebno to važi za ovaj izbor. Čini se da Simić nije imao problem koje aforizme da uvrsti u knjigu, već kako da izostavi mnogo dostojnih. On, suprotno mnogim današnjim aforističarima, ne žuri da sve što napiše objavi već u toku dana na društvenim mrežama, pa da dva meseca kasnije, sve to objavi između korica knjige. Naprotiv, Simić polako i strpljivo ispisuje mnoštvo aforizama, među kojima potom, kada sazru, znalački bira najvrednije, višeslojne, sadržajne i parabolične. Zato se njegovi "romani u rečenici" i čitaju lako, jer autor do njih dolazi teško, uz mnogo razmišljanja, zapisivanja, prerađivanja i selekcionisanja.

Slobodan Simić za vredan i umetnički značajan, priznaje samo satiričan i društveno angažovan aforizam. On beleži svoje mudrosti, tako što gluposti političara pretvara u još veće gluposti, u šta nas uveravaju aforizmi, nastali kao aluzije na poznate izjave, izgovarane na vrhuncu jugoslovenske krvave drame: Srbi su lud narod. A za vođe su izabrali najbolje sinove; Ješćemo korenje. Odozdo. Aforizam je mudrost sam po sebi, ali pošto ne može bez politike, to dokazuje da se suprotnosti privlače.

Simić je velemajstor paradoksa, što potvrđuje i ovaj aforizam: Nisam ukrao državnu imovinu. Naprotiv, čuvam je u sopstvenoj kući. Aforističar o velikom govori u malom, a kako to Simić čini, malo postaje veliko. Niko od njega nije duhovitije pisao o najozbiljnijim stvarima i niko nije bio kritičniji prema onima koje su narod i elita najviše hvalili. On je umetnik koji ima jedinstven dar da nas navede da se smejemo i oholim i nedodirljivim moćnicima, ali i sebi i svojoj nesreći. Rođen sam u Srbiji. Od toga ću i da umrem. Aforističar nam je ratnih, jadnih, bednih i inflatornih devedesetih godina prošlog veka, jedinstvenim talentom pomogao da sačuvamo mentalno zdravlje u sveopštem ludilu.

Ceo svet zna za Srbiju.
Rat je bio dobar marketinški potez.

Zbog mnogobrojnih zahteva gledalaca,
rat je nastavljen.

Mi ne izveštavamo o poginulima,
jer to za nas nije vest.

Simić je svojim aforizmima hrabro objavio rat ratu. On je u tom ratu branio pravo na normalno rasuđivanje, dignitet i kritički sud. Kao satiričar nije čekao na božansko nadahnuće, već je podsticaje za stvaranje pronalazio u đavolskim postupcima ljudi. Kad su i muze zaćutale, on je progovorio glasnije od svakog oružja: Ne možete da dokažete da je vršen genocid. Nemate dva svedoka.

Retko ko je opravdao svoje ime, kao Simić SLOBODAN. Moral i čast autora ni u jednom žanru nisu u tolikoj meri kompatabilni sa literaturom koju autor stvara, kao u satiričnoj književnosti. Simića u nameri da istinito zbori i kritikuje svako zlo, nikada nisu sputavali ili ograničavali ni državni razlozi, ni nacionalni ciljevi, ni partijske stege, ni esnafski obziri, ni hijerarhijski poreci. On je uvek bio svoj i to je razlog što su ga mnogi doživljavali kao nepoćudnog. Simića, i u pisanju i svakodnevnom životu, odlikuju beskompromisnost, nemirenje i bunt. Ovaj pisac talasa mrtvo more, ne dozvoljava da nebo premreži paučina, priziva vetar, ali ide kontra tog vetra, i ne povija se kako košava duva, već stremi ciljevima za koje većina ljudi danas misle da postoje samo u romanima o usamljenim riterima. Pisanjem aforizama i priča, Simić se nije obogatio, ali je znatno obogatio srpsku satiričnu književnost.

Svaki Simićev aforizam je deo šire celine i svaki je sastavljen od mnogo delova. Upornost se isplati. Platili su mi da više ne dolazim; Gledam TV Dnevnik, a počeo sam i da se drogiram. Simić je originalan autor. On ne podražava bilo kojeg drugog autora, a njega je nemoguće oponašati. Simić kritikuje sve loše u državi i narodu kojima pripada i tako ispoljava svoje rodoljublje, o čemu svedoče naredni aforizmi:

Mi smo lider u regionu.
Za one koji idu u propast.

Hajde da živimo kao sav normalan svet.
Uzimaćemo ove crvene tablete tri puta dnevno.

Bio sam u nacionalnom restoranu -
naručio sam ubistvo i popio batine.

Švedski sto je kad ima svega.
Srpski sto je kad nema ničega.

Čitajući ove "sevčice", pratimo promene na društvenoj sceni. Simić je ispisao letopis o poslednjih 25 godina i vremenom je svoje nišane sa kulta vođe, krađe izbora, sukoba sa svetom, medijskog monopola i ratova, usmeravao kao pljačkaškim privatizacijama, bezdušnim tajkunima, korupcionaškim skandalima, socijalnim nevoljama, nezaposlenosti, političkom konvertitstvu, izbornim prevarama, tabloidi(oti)zaciji medija...

Pacovi, vratite se!
Počinje privatizacija našeg potonulog broda!

Nisam član nijedne stranke.
Ja sam nezaposlen.

Ne znam kad ću da primim platu.
Ne razumem se u politiku.

Simić je zastupnik škole mišljenja da u zbirkama aforizme ne bi trebalo tematski svrstavati i povezivati. Zato je i ovaj izbor, kao i naš život u Srbiji, po principu "nereda". Prednost takvog organizovanja knjige je što pojačava čitaočevu pažnju, i što kako bi rekao Milovan Vitezović "razbija misaonu uniformnost, donosi predahe između aforizama, pravi psihološke vakuume i ne dovodi aforizam u tematsku zavisnost sa prethodnim ili onim što sledi".

U jednom aforizmu Simić daje tačan i svobuhvatan opis duhovne i kulturne klime u današnoj Srbiji: Mi ništa ne čitamo. To je stvar opšte kulture.

Kao odgovor na to stanje, parafraziraću drugi Simićev aforizam iz Trnovite krune: "Čitajte ove misli, to je opasna literatura!"

Aleksandar Čotrić

- 7 -