Početna Arhiva Kontakt
 
IN-OUT
 
 
 
 

 

 


Piše: Zoran Stanojević


Ihtina

(radio-drama)

LICA:
KNEV
VENK
IHTINA

/ŽUBOR REKE, CVRKUT PTICA, PUCKETANJE VATRE/

KNEV: Uuuh, što sam se umorio.
VENK: Da znaš da mi je u jednom trenutku skoro došlo da ti pomognem, ali nisam imao srca. Kako ti vešto skupljaš granje i ložiš vatru - to je prosto jedna pesma. A sada još samo stavi krompir da se peče pa sedi i uživaj.
KNEV: U čemu? Dovukao si me ovamo a nisi mi objasnio ni zašto...
VENK: On pita "u čemu"! Uživaj u životu. Tu ti je reka, tu staro šuplje drvo u kome
smo se krili... Zar ti ne naviru uspomene?
KNEV: Sad, to jeste. Evo, upravo mi je navrla uspomena na ono kad si nehotice pojeo moje viršle.

/ŽUBOR REKE, PUCKETANJE VATRE/

VENK: E, našao si čega ćeš da se setiš... A, dobro, bar si najzad pošteno priznao da je
to sa viršlama bilo nehotice. Ali, pusti sitnice. Pogledaj samo tu prirodu oko sebe... Reka tiho žubori, vatrica pucketa, miriše ti dim od pravog drveta... Vilin konjic leti iznad ševara... ptičice cvrkuću... Ovde ti je kao da si usred neke bajke. Opusti se. Misliš na koještarije umesto da se oblizuješ i govoriš sebi "He-he, šta ima, eto malo pečem krompir u pepelu..." /GLAS I KORACI SE LAGANO UDALJAVAJU/ Nego, idem ja časkom do onoga tamo što se pravi da samo stoji kraj žbunja i gleda reku, a ti zahvati jednu kofu vode i izgledaj kao da u njoj imaš čudo jedno upecane ribe. Objasniću ti kasnije.
KNEV: Doobro... Kasnije. /KORACI, PLJUSKANJE VODE/ Dakle: kofa vode...
IHTINA: Ja nisam kofa vode.
KNEV: /SMEJE SE/ Kofa vode mi tvrdi da nije kofa vode? /ZBUNJENO/ Ma čekaj...
K-ko to govori?
IHTINA: Pogledaj u kofu.
KNEV: Hoćeš da... /PAUZA/ Hoćeš da kažeš da to ti pričaš sa mnom?
IHTINA: Aha.
KNEV: Ali... ali, ribica koja govori može da bude samo ona čarobna... Ona što ispunjava želje.
IHTINA: Pogodio si. Zovem se Ihtina.
KNEV: Nisam znao. U bajci o tebi ne pominje se nikakvo ime.
IHTINA: Zato sam i rekla "Zovem se Ihtina". Dosadilo mi je da nemam ime pa sam sama sebe tako nazvala. A ti si?
KNEV: Knev. Ali mene su nazvali drugi.
IHTINA: Baš zgodno. U mom svetu to niko ne radi za druge pa sam morala sama. Silno sam se namučila dok sam sebi smislila ime.
KNEV: Sa mnom je to išlo vrlo brzo. Jedan se onako iz šale zaleteo da me gurne, ja sam se slučajno izmakao, on je naleteo na jedno plehano bure, tresnuo, i nije se čulo "bong" nego "venk". I eto, otada me svi zovu Knev. Znaš, kod nas skoro svako ima neki nadimak. "Njonja", "Krivi", "Trša", "Lale", "Uške"...
IHTINA: Vi ljudi ste tako čudna stvorenja... Tebe zovu "Knev" zato što se čulo "venk" kad je on udario glavom?
KNEV: Jeste. Ne znam kako je to izveo, ali nije važno. Njega su po tome nazvali "Venk", što kad čitaš odnazad postaje "Knev" a znači "onaj što nije Venk". /MRMLJA ZBUNJENO/ Ama, šta je meni... Slučajno sam kofom zahvatio jednu zlatnu ribicu i sada mi se čini da razgovaram sa njom... Ne... Ovo nije moguće... Ti ne postojiš... Sigurno sanjam.
IHTINA: Kaži neku želju i odmah ćeš se uveriti da ne sanjaš.
KNEV: Tačno kao u bajci, mm? Ali... Zar ne treba pre toga da te vratim u vodu? Obično te prvo vraćaju u vodu.
IHTINA: Da, ali meni je baš udobno u ovoj kofi. Tako je prijatno plavičasta iznutra... Znaš, meni lepo stoji sve što je plavičasto.
KNEV: A ne osećaš se nekako... kako bih rekao... kao ulovljena? Sigurna si da ne želiš da te vratim u reku?
IHTINA: Jesam. Tamo nije plavičasto... A sada, hajde. Imaš tri želje.
KNEV: Jooo... /RAZOČARANO/ Ali samo tri... A zašto niko od tebe nije zahtevao da ima više od tri želje? To mi je uvek bilo čudno.
IHTINA: Pa sad...
KNEV: Ili, zašto niko nije poželeo da te ponovo ulovi čim posle treće želje budeš slobodna? U bajci o tebi ne postoji nikakva zabrana da te ponovo uhvati ista osoba... Na primer, ja.
IHTINA: Da je išta od toga moguće, ja sada ne bih bila ovde da ispunjavam tvoje želje.
Još bih bila kod onog prvog kome je to palo na um. Ne budi gramziv.
KNEV: Ma nisam. Samo mi se nakupila razna pitanja, za slučaj da te ipak jednom sretnem... Znaš, mnogo puta su me uspavljivali pričom o tebi, a posle sam sanjao šta bih sve mogao da poželim, i eto... Ima još nešto što nikad nisam shvatio: ti si tako moćna... kako je moguće da te neko ulovi?
IHTINA: Ja postojim da bih ispunjavala želje. Da bih to mogla - treba da me uhvati neko ko će posle za tri želje da me pusti. A to znači da je deo mog posla da me ulove.
KNEV: I tebi to nikad ne dosadi?
IHTINA: Ma kako da ne. Mnogo puta sam pokušavala da prestanem, ali onda krene da me svrbi rep i ostavlja me na miru tek kada me uhvati neko iz tvog sveta. /UZDAHNE/ Ja ne volim da putujem, ali u mom svetu ne mogu da ispunjavam želje. Ne znam zašto, znam samo da je tako. Probala sam pa znam... I eto, zato sam uplivala u tvoju kofu. Nisam više mogla da izdržim svrab i morala sam da dođem ovamo iako je to opasno... Kad nisam imala sreće da budem iz neke od udobnih bajki koje nigde ne dolaze u dodir sa tvojim svetom. Nažalost, u bajci o meni naši svetovi moraju negde da se dodirnu da bih imala kome da ispunjavam želje.
KNEV: Ovo postaje sve čudnije, Ihtina. Rekla si "iako je opasno"... Zar nešto može da bude opasno za tebe?
IHTINA: Samo tamo gde se naši svetovi dodiruju. Na takvim mestima bajke mogu početi da nestaju, ako me ulovi pogrešna osoba. Znaš, to je jedna legenda u mom svetu, a glasi "Ako ikad..." /PAUZA/ Ali, ne. Nije to za tvoje uši. Posle tih reči sve postaje toliko strašno da je za tebe bolje da ti ne pričam dalje.
KNEV: Dobro, onda nemoj. Ali, ko ti je ta pogrešna osoba?
IHTINA: To je neko ko me ulovi pa posle neće da kaže želje. Da ga ne bih srela odlažem dolazak ovamo koliko god mogu, ali rep krene da me gnjavi pa moram.
KNEV: Čekaj... /ZBUNJENO/ Neko ko neće da kaže želje? /SMEJE SE/ Ako je samo to, onda nemaš čega da se plašiš. Ko bi bio toliko šašav da propusti ovakvu priliku?
IHTINA: Ne znam, i nadam se da nikad neću saznati. Ali, ne bih dalje o tome. Reci želje.
KNEV: Joo.. Dakle, ovako... Prvo, hoću da...

/UDALJENI KORACI LAGANO SE PRIMIČU/

IHTINA: Čekaj. Neko dolazi.
KNEV: Aha. To se Venk vraća.
IHTINA: Venk? Onaj što je tresnuo glavom?
KNEV: Aha.
IHTINA: Svejedno. Nastoj da ga se što brže otarasiš.
KNEV: Kako? On mi je najbolji prijatelj.
IHTINA: Ne znam kako, ali moraš. Venk nije deo ove priče. Nije uobičajeno da sa mnom
bude iko osim onog ko me ulovi.
KNEV: Ali... tebi nije prijatelj. Zašto ti ne poželiš da on ode?
IHTINA: Kamo sreće da to mogu, ne bih morala da se plašim ni pogrešne osobe. Bilo bi dovoljno da poželim da kaže tri želje i ništa mu ne bi vredelo da neće. Ali, rekla sam ti, ja želje ne mogu da ispunjavam nikome iz mog sveta, a to znači ni sebi.
KNEV: Ali, zašto ne možeš?
IHTINA: Ne znam, ali možda je i dobro što je tako. Ko zna na šta bi moj svet ličio kad bih tu moć mogla da koristim za sebe... A sada brzo smisli neki razlog da Venk ode. Pre toga - ništa od želja, a osećam da rep tek što nije opet počeo da me svrbi. Jeste se primirio kad sam ti uplivala u kofu, ali me neće ostaviti na miru dogod ne kažeš šta želiš.
KNEV: Ma dobro, ali...

/KORACI SE PRIMIČU, STIGNU U PRVI ZVUČNI PLAN, STANU/

VENK: Pa da! Kao panj sediš na tom panju, celom svetu si okrenuo leđa, i izgledaš kao neko ko priča sa kofom. Mnogo tebe zanima šta se dešava sa mnom!
KNEV: Ma ne, ne. Baš me zanima. Evo, jesi li naplatio koju kaznu?
VENK: /LJUTITO/ Nisam. Onaj podlac što se pravio da stoji kraj žbuna i gleda reku zaista je samo stajao kraj žbuna i gledao reku, a to nije zabranjeno. /GUNĐA/ Kad je dotle došlo da ne možeš da mu naplatiš kaznu samo zato što ne radi ništa zabranjeno. Čak je i dozvolu za pecanje imao... Šteta što se nisam setio, možda bih uspeo da mu naplatim zato što ima dozvolu za pecanje a ne peca, ali on je otišao, i zato više nije tamo, i sada je kasno... No, dobro. Sad - na posao.
KNEV: Koji posao?
VENK: Ti ćeš sada da pričvrstiš ovu tablicu za drvo.
KNEV: Opet sve ja?
VENK: Pa, ja moram da imam slobodne ruke, za ako bude da naplatim kakvu kaznu. KNEV: /KROZ RAZNE ŠUMOVE/ Ovaj... zar ti ne bi bilo bolje da odeš obalom jedno kilometar-dva dalje? /RAZNI ŠUMOVI/ Potražiš nekog ko već peca, zakačiš ovu tablicu iznad njega, pokažeš mu da na njoj piše "Zabranjen ribolov", i lepo naplatiš kaznu.
VENK: Nažalost, ono za šta naplaćujem mora da bude zabranjeno pre naplate. To nije fer prema meni, ali je tako. A sada - idemo dalje. Uzmi jedan štap i pravi se da pecaš... Hajde, šta čekaš?!
KNEV: Ma evo, evo... Ali /RAZNI ŠUMOVI/ Ali, ja ne volim da pecam.
VENK: Znam. Zato nisam stavio udicu.
KNEV: /ZBUNJENO/ Nisi stavio udicu?
VENK: Jasno. To da što udobnije ne pecaš. Koji bih ti ja bio prijatelj kad bih te terao da radiš nešto što ne voliš. Ne, ne. Tvoja pomoć mi jeste potrebna, ali to ne znači da zbog toga moraš da se mučiš.
KNEV: I ja sam morao da potegnem čak ovamo samo da ne bih pecao? I to ovde, a sam si mi tvrdio da je ovo najgore mesto za pecanje.
VENK: Pa kad stvarno jeste. Iz ličnog iskustva znam. Na drugim mestima nisam upecao samo po jednu ribu, najviše dve, a ovde nisam upecao bar sedam.
KNEV: Dobro, ali šta će ti zabrana ribolova gde nema ribe?
VENK: Da privuče pecače. Ima ih koji, čim negde vide tablicu "Zabranjen ribolov", odmah pomisle "Ahaaa... Tu sigurno ima mnogo ribe, zato su oni zabranili".
KNEV: Još kad bi se iz daljine videlo šta piše na tablici...
VENK: Znam da se ne vidi, ali se vidiš ti. Ko god naiđe, i opazi uz tebe kofu i vatricu, pomisliće da imaš punu kofu ribe i spremaš se da pržiš ulov. Onda će da priđe, videće tablicu, i zbog nje će ostati ovde, da i on peca.
KNEV: Možda si u pravu, ali ne vidim šta time postižeš.
VENK: Sve! Štitim ribu tamo gde je ima jer pecači neće biti tamo nego ovde, gde ribe nema ni za lek. I još će svi takvi tu da mi se skupe pa kaznu mogu da naplatim odjednom. Eto šta sve postižem, ali ti nikad ne shvataš svu dubinu mojih misli!
KNEV: Dobro, ali... Zar ne bi bilo bolje da odeš na neko drugo mesto? Mislim, ko god sada naiđe videće na tebi značku "Čuvar obale", i onda neće da peca.
VENK: I na to sam mislio. Dok ti bajagi pecaš - ja ću odlučno da ležim skriven u žbunju i čekam da se ovde nakupe razni, a onda se vraćam da naplatim kazne.
KNEV: Izvrstan plan. Smatram da bi za tebe bilo veoma korisno da što pre odeš.
VENK: Hmm... Da znaš da si mi nekako sumnjiv. Odjednom imam čudan utisak da ti je zbog nečeg stalo da ja ne budem ovde.
KNEV: Ma ne, ne, otkud ti to... Je li, kad bi ti ulovio ribicu koja ispunjava tri želje... šta bi poželeo?
VENK: O tome možemo kasnije, a sad se napregni. Izgledaj kao da imaš punu kofu ribe, a ne kao da samo sediš uz štap za pecanje sa kojim nemaš veze. Tri dana ni najmanju kaznu naplatio nisam. Rekli su mi - ako i danas bude tako, dobro će da razmisle da li sam ja prava ličnost za ovaj posao. Dakle - nema vremena za gubljenje.
KNEV: Pa što onda ne odeš da leškariš u žbunju?
VENK: Ja ne idem tamo da leškarim nego da se odlučno krijem i da motrim! Ležaću samo da niko ne bi na meni primetio značku čuvara obale.
KNEV: Izuzetan plan, ali kreni već jednom.
VENK: Ma idem, idem. Ali, čekaj... Zamalo da zaboravim. Prvo treba da mi pomogneš da još malo provežbam naplaćivanje.
KNEV: Ja? Kako? Ni ja ne umem da naplaćujem.
VENK: Ali umeš da plaćaš, pa ćeš da mi pomogneš tako. Ukratko - plati kaznu.
KNEV: Hmm... Da znaš da ne zvuči loše. Mada smatram da bi to trebalo izgovarati nekako, da kažem, strožije.
VENK: U pravu si. Sad ću ja to opet... /STROGO/ Dakle - uhvatio sam te! Plati kaznu! /TIŠE/ Je l' sad zvuči bolje?
KNEV: Mnogo bolje.
VENK: /ŠAPUĆE/ A sad mi brzo plati, za slučaj da nas neko gleda. Znaš kako je, ako ne platiš kaznu - ne delujemo uverljivo.

/TAJAC/

KNEV: Čekaj... Ti bi stvarno da naplatiš kaznu od mene?
VENK: Pa kad moram! Ako ne naplatim od prijatelja ispašće da nekima gledam kroz prste, i - ode moj posao. Ne, ne. Iako mi se srce prosto grči od tuge, od tebe moram da naplatim što veću kaznu baš zato što smo prijatelji. Shvataš, moram da dokažem da na mene čak ni to ne utiče.
KNEV: Ali...
VENK: Hajde, hajde. Šta je koja kazna spram saznanja da si mi pomogao? Ako si mi pravi prijatelj - ti za mene treba da imaš razumevanja.
KNEV: Dobro, ali ipak nekako ispada da si me ovamo dovukao samo da bi od mene naplaćivao kazne.
VENK: Ma nisam samo zbog toga. Zar ti nisam odobrio da umesto mene nosiš i kofu, i štapove za pecanje, i tablicu "Zabranjen ribolov" i sve drugo?
KNEV: Jesi.
VENK: No, molim. A kad si, i pored svega toga, u stanju da tvrdiš da sam te poveo samo da od tebe naplaćujem kazne - šta bi tek rekao da sve to nisi nosio? /GUNĐA/ Vidim ja, i ti si od onih što im je samo da ne plate kaznu, a baš vas briga šta je sa mnom. Svi se izgovarate da ništa niste uradili, i svejedno vam je što ću ja da izgubim posao.
KNEV: Ama nije mi svejedno, samo smatram da...
VENK: Nije, mm? A čime dokazuješ da ti nije svejedno? /TUŽNO/ Ako čak ni najbolji prijatelj neće da mi plati kaznu - ko će onda hteti?
KNEV: U redu, u redu, platiću. Samo mi prvo objasni zašto plaćam.
VENK: Pa, recimo... sediš tu. Eto, plati mi kaznu što sediš na obali.
KNEV: Ali, to nije zabranjeno. Da jeste bila bi i o tome tablica, a ovde ima samo da je zabranjen ribolov.
VENK: /GUNĐA/ Sad, da, to je tačno. Eto! Niko se nije setio da zabrani sedenje pa nemam uslove za rad. A posle će ipak da bude "Ne radiš ništa, malo si kazni naplatio." /OZARENO/ Aha! Možeš da platiš kaznu što sam sa tobom gubio vreme a nisam ti naplatio nikakvu kaznu. Mmm, da vidimo... To bi koštalo...
KNEV: Hej, hej... stani. Ako ti platim kaznu što si gubio vreme onda nisi gubio vreme.
VENK: Naravno da nisam. Ja i ne smem da gubim vreme.
KNEV: Pa, ako nisi gubio vreme onda ne treba da platim kaznu što si gubio vreme.

/PAUZA/

VENK: Uu, ovo ne valja. /MRAČNO/ Ovo mnogo ne valja... /PAUZA/ Dobro... odoh ja u žbunje, da motrim... /NEKOLIKO KORAKA/ Ali... Heeej... Čekaj malo!
KNEV: Šta je sad opet? Ideš ili ne ideš?
VENK: Naravno da idem. Međutim, postavlja se veoma zanimljivo pitanje da li je ovo što ja vidim u kofi - riba?
KNEV: /UZDAHNE/ Jeste.
VENK: /HLADNO I POSLOVNO/ Elem, mladiću, ovde je ribolov zabranjen. Tu ima da se odrapi takva kazna da se sve puši. I kako si smeo da je upecaš kad tu nema ribe?
KNEV: Nisam je upecao. Prosto se zatekla u kofi kad sam zahvatio vodu iz reke. Sama je uplivala.
VENK: Sama uplivala, mm? A zašto je nisi vratio u reku ako nisi želeo da je uloviš?
KNEV: Hteo sam ali ona mi je rekla da joj je udobno i u kofi, zato što je iznutra plavičasto.

/TAJAC/

VENK: Ona... Misliš, riba ti je to rekla?
KNEV: Aha.
VENK: /SMEJE SE/ E, šašaviji izgovor još čuo nisam. Ne pričaj koješta nego pošteno priznaj zašto je nisi vratio u vodu. /SMEJE SE/ Riba mu rekla!
IHTINA: Ama šta ste se toliko raspričali, ne mogu od vas ni da mislim.

/TAJAC/

VENK: Ko to govori? /PAUZA/ Hoćeš da kažeš da ova ribica stvarno ume da ...
KNEV: Aha. Zato što je čarobna. Zove se Ihtina... Ihtina, ovo je Venk.
IHTINA: Ah, je li? Pa, zdravo Venk. Hmm... Pitam se zašto me vidiš i čuješ iako me nisi ti ulovio, ali ta tajna može čekati. Ima hitnijih stvari. Treba što brže da...
VENK: /PREKIDA JE/ U redu. /PAUZA/ U redu, neka bude. Jeste da mislim da ti ne postojiš, ali šta se mene tiče šta ja mislim? Verovaću ti ako mi ispuniš želju da mi ovaj ovde Knev plati koju kaznu.
IHTINA: Ne mogu.
VENK: Ha! Naravno da ne možeš!
IHTINA: Sam si kriv. Na želje ima prava samo onaj ko me uhvati, a to nisi bio ti.
VENK: Svejedno zašto, znao sam ja da je ovo neka prevara. Ali, nije važno. I inače mi se prijela riba... Odnosno... /UPLAŠENO/ Čekaj, to što sada radiš nije u redu. /KRAJNJE UČTIVO/ Mislim, to što radite, visoko cenjena Ihtina... T-to tako ne može.
IHTINA: Misliš?
VENK: /UPLAŠENO/ Siguran sam. Prirodni zakoni... Ne! Neee!
KNEV: Čudno... A rekla si da za sebe ništa ne možeš da učiniš. Kako onda ovo radiš?
IHTINA: Ništa ja ne radim. Sve se događa samo od sebe zato što mi je posao da ispunjavam želje. Da bih to mogla moram da postojim, a za to je potrebno da mi niko ništa ne može... To je isto kao što govorim sve jezike sveta. Ne znam kako ali moram, da bih razumela želje gde god se pojavim... /KOKETNO/ Kako vam izgledam?
VENK: D-divno. Veličanstveno.
IHTINA: /KOKETNO/ Ne, stvarno?
KNEV: Izgledaš isto kao i ranije, samo si sada strašno velika i lebdiš u vazduhu a ništa te ne drži. Ali, ne moraš više da rasteš. Siguran sam da ti je Venk već poverovao da si čarobna.
VENK: O, da, o, da... Molim Vas, veoma cenjena Ihtina, smanjite se da biste mogli nazad u tu udobnu, iznutra tako plavičastu kofu... Koja je prekrasna kofa, inače, moje vlasništvo. Nikad nisam voleo da ističem sopstvene zasluge, ali Knev je nju ipak samo doneo.
IHTINA: Ahaa... kofa kojom me je uhvatio je tvoja? No, dakle, i ti si deo ove priče. Eto zašto možeš da me vidiš. Ta tajna je rešena.
VENK: Smem li se, u smislu vlasništva nad kofom, nadati da će mi biti oprošteno ako sam nešto pogrešno rekao, mada ne shvatam šta bi to moglo da bude...
IHTINA: A ono da ti se prijela riba?
VENK: Ali... Ali, to nema nikakve veze sa ribom... To je, u mojoj porodici, tajni način da kažemo da nam se jede grašak... A pomenuo sam to jer sam se baš u tom času pukim slučajem setio mog dede koji je negovao veliku ljubav prema grašku i... Ali... Ali s-sve ovo je ipak nemoguće, ako mi je dopušteno da se tako izrazim. To se protivi prirodnim zakonima.
IHTINA: Znam.
VENK: Pa kako se onda dešava?
IHTINA: Ja sam čarobna. Za mene ne važe prirodni zakoni. /UZDAHNE/ Dovoljni su mi i zakoni moje bajke... Hajde, Knev. Vreme je da nešto poželiš.
VENK: Aha... A ja naivan pa tek sad shvatam. Znači, to je to! Ti si hteo da ja odem da
ne bi morao da poželiš nešto i za mene.
KNEV: Ali, ne, nisam zbog toga...
VENK: Odlično. Ako nisi zbog toga, ostaje samo da smislim šta mi je sve potrebno. /STROGO/ Šta čekaš? Imaš tri želje - jednu slobodno iskoristi za sebe. Nećeš valjda da dozvoliš da posao izgubi i cenjena Ihtina? Zar tebe mama nije učila da se nikad ne igraš sa nekim za koga ne važe prirodni zakoni? Nije ti dosta što se igraš mojim poslom? Da i ne govorim šta radiš sa mojim zdravljem... Znate, poštovana Ihtina, moram da Vam se požalim na izvesne sendviče koje mi je Knev dao da nosim...
KNEV: Ja? Sam si ih uzeo dok sam gledao na drugu stranu! Jeste. I još si ih zaključao u tu tvoju torbu sa blokovima za kazne.
VENK: Nisam ih uzeo nego sam na sebe preuzeo da nosim hranu, i to samo da ne bude da ti nosiš sve.
KNEV: U redu, a sad preuzmi na sebe da mi daš to što si preuzeo da nosiš.
VENK: Dakle, stvarno! Prosto je neverovatno koliko samo na sebe misliš! Nemamo ni trenutka za gubljenje, a on bi kojekakve sendviče!
KNEV: Ali...
VENK: /GUNĐA/ Sendviči! Samo hleb i mast... Pored toga... Znaš, ne tvrdim da si to uradio namerno, ali mast mi je nekako bila sumnjiva.
IHTINA: Vama bi skoro sve bilo mnogo bolje, a naročito da obratite pažnju na to da mene opet svrbi rep. A to znači da moram da ispunim prvu želju, i to što pre.
KNEV: Odmah, Ihtina. Samo da časkom raščistim ovo sa Venkom. /RAZNI ŠUMOVI/ Evo ti nešto za češkanje repa.
IHTINA: Mmmm... ala ovo prija... Hvala ti, Knev, ti si jedno srce. Ne bi se svako setio da mi ubaci grančice u kofu.
KNEV: A sada, Venk, objasni mi kako je mast mogla da ti postane sumnjiva?
VENK: Pa eto, znaš... Usput ka onome od koga nisam naplatio kaznu... Hoću da kažem, ja sam sve vreme brižljivo posmatrao okolinu da vidim ima li još od nekog da se naplati, i tako sam se potpuno zaneo, i... I eto, kad se zanese, čovek može da ne primeti da jede. Naravno, prestao sam čim sam shvatio šta radim... Ali baš tada sam shvatio i da je mast užegla pa sam hrabro pojeo sve do poslednje mrvice. Da! Žrtvovao sam se da tebi ne bi bilo loše od pokvarene hrane. Nadam se da primećuješ da sam o tome sve do sada skromno ćutao?
KNEV: Primećujem.
VENK: To je lepo od tebe. Ima ih koji ne bi ni zapazili ogroman napor koji mi je bio potreban da tako dugo o tome ni reči... /UZDAHNE/ Moja poštena priroda teraše me da ti odmah kažem da hrane više nema, ali slutih da bi te to teško pogodilo i zato, za tvoje dobro, odlučih da odložim taj tužni trenutak u životu tvom.
KNEV: /BESPOMOĆNO/ Ah, ti... /UZDAHNE ŽALOSNO/ Sve pojeo... Lepi moji hleb i mast.../PAUZA/ I to sa alevom paprikom... No, dobro... Bar mi se krompir prohladio... /ŽVAĆE/
IHTINA: Čuj, Knev, ja ovo ne razumem. Prvo si smišljao kako da dobiješ bezbroj želja, a sada ti i oko tri nešto sporo ide.
KNEV: /ŽVAĆUĆI/ Mmm... Što je ovo dobro. Ihtina, je l' ti voliš pečeni krompir?
IHTINA: Ne znam. Međutim, što se tiče...
KNEV: Kako ne znaš? /ŽVAĆE/ Svako zna da li voli pečeni krompir.
IHTINA: Pa, u vodi sa krompirom ne stojimo najbolje, a nema baš ni mnogo prilike da se nešto peče... A želje smeš da kažeš i pred Venkom. I on je deo ove priče, zbog kofe.
KNEV: Ma da, ali... Znaš, svašta mi je palo na um dok smo čekali da Venk ode. Na primer, svi koji su ti rekli želje napravili su neke greške, a ja ne bih hteo da se to desi i meni. Moram da razmislim.
VENK: Ali nemoj zbog toga da zaboraviš da drugu polovinu krompira ostaviš meni... Mada je bolje da mi ostaviš prvu, da se oporavim od one tvoje pokvarene hrane... Toga si mogao i sam da se setiš, a ne da uvek misliš samo na sebe.
IHTINA: Je li, Knev... Ti si siguran da ti je ovo ovde najbolji prijatelj? /PAUZA/ A možda i jeste, u poređenju sa ostalima... /UZDAHNE/ Vi ljudi ste tako čudan živalj.
KNEV: Hoćeš da ti ostavim prvu polovinu krompira?
VENK: Pristajem. A dok ja jedem pruža ti se prilika da smisliš šta ćeš za mene da poželiš od visokopoštovane Ihtine.
KNEV: /LJUTITO/ Što, da nećeš da mi naplatiš kaznu ako ništa ne poželim? Mm? Hoćeš da mi naplatiš kaznu?!
VENK: /SVEČANIM TONOM/ Ja sam čuvar obale, i štitim sve što je na obali. Budući da je posao gospođe Ihtine da ispunjava želje - moj posao je da kaznim svakog ko je u tome ometa. Dakle, mladiću, platite kaznu.
KNEV: Kaznu, je li? /BESNO/ Kaznu?! /GUŠEĆI SE OD GNEVA/ Oooo... ne mogu ni da govorim koliko sam ljut.
VENK: Eto kakav si ti. Umesto da jedva čekaš da platiš kaznu, da pomogneš prijatelju.
KNEV: /GUŠEĆI SE OD GNEVA/ Oooooo...
VENK: Ama, šta je tebi? Kao da se gušiš... Kad samo pomislim šta li bi tek bilo sa tobom da nisam ja pojeo onu užeglu mast...

/PAUZA/

VENK: /OPREZNO/ Ovaj... Što me tako gledaš? Bolje bi ti bilo da pripaziš na sebe. Nije sasvim isključeno da se varam ali imam utisak da ti iz ušiju izlazi kao neki dim, i pitam se da li je to zdravo.
KNEV: /BESNO/ Kazne! I još želje za tebe! Ma daću ja tebi kazne!
IHTINA: Odlično... Osećam da nailazi neka zanimljiva želja. A bilo je i vreme.
KNEV: Ihtina, da li ti umeš da pretvaraš u žabu? Na primer nekog?
IHTINA: Naravno.

/TAJAC/

VENK: /UPLAŠENO/ Ovaj... Nekog... Zašto baš nekog? Zar ne bi moglo nekog drugog... Što me tako gledaš? Najzad, ko sam ja da se na mene troši jedna čarobna ribica? I zašto u žabu? Osim ako misliš zato što naplaćujem kazne.
KNEV: Baš na to mislim. A ima još razloga....
VENK: Ih, samo zato što ima razloga. Pa meni je od naplaćivanja kazni muka, ali, eto, to mi dali da radim... Poštovana Ihtina, nije fer da me pretvarate u koješta.
IHTINA: To ti vidi sa Knevom. Moj posao nije da budem fer nego da ispunjavam želje...
A list lokvanja bi ti strašno lepo stajao. /SANJALAČKI/ Mislim, odozdo, a ti da sediš na njemu. Daa... ti bi bio odlična žaba.
KNEV: Naravno. Zamisli, živiš u netaknutoj prirodi... Tu i tamo kažeš kre-kre... Vetrić ćarlija... Povremeno proleti neka muva, a ti samo - mljac... I još svud okolo ostale žabe, imaš društvo... Uživanje jedno.
VENK: Ali-ali-ali-ali ja od tebe nikad nisam stvarno hteo da naplatim kaznu.
KNEV: Zbilja?
VENK: Zbilja. Ne bih se čudio da to ne shvata neko drugi. Ali, čoveku tvoje pameti mora biti jasno da sam se ja to samo pravio za slučaj da nas neko sluša. Jer taj bi mogao da prijavi da od prijatelja ne naplaćujem pa bih izgubio posao. Od tebe nisam hteo da naplatim baš ništa, a naročito kaznu.
KNEV: Ne?
VENK: Ne. Izdao bih ti samo opomenu.
KNEV: /LJUTITO/ Opomenu, je li?! Meni opomenu?
VENK: Ali, samo usmenu. I... i to bi bila strašno kratka usmena opomena... Što me opet tako gledaš?
KNEV: /LJUTITO/ Usmena opomena!
VENK: Jeste, samo usmena opomena... ali ja ni nju ne bih rekao naglas.

/PAUZA/

IHTINA: /POSLOVNO/ No, dakle? Kakva je odluka u vezi sa žabom?
KNEV: Ma to sam ja samo onako pitao. Šta će mi ovde žaba?
VENK: /TRONUTO/ Hvala ti, Knev. Ti si pravi prijatelj. Ako ti ikad išta zatreba samo kaži meni a ja ću već naći nekog ko će to da ti proda.
IHTINA: /UZDAHNE/ Što vas dvojica ne rešite kasnije šta imate, a mi da ovo nekako završimo pa da idem?
KNEV: Ali, Ihtina, zar te ja zadržavam? Nisam ja takav. Ako ti je to toliko važno - slobodno idi.
IHTINA: /SNUŽDENO/ Hvala ti, Knev, ali mene može da ulovi neko drugi tek kad tebi ispunim sve tri želje. Reci bar jednu. Između prve i druge želje smeju da proteknu i meseci. Važno je samo da se počne, već to bi odložilo opasnost.
VENK: Jeste. Na primer, može da počne od neke želje za mene. Kakva god da je opasnost - Venk je spreman da se žrtvuje i na svoja pleća preuzme sve što je potrebno da se ona odloži... Ali, kakva opasnost?
IHTINA: Veruj mi, srećan je ko to ne zna... Hajde, Knev. Zar je toliko teško smisliti prvu želju?
KNEV: Nije, ali ona uvek navede na drugu, druga na treću, a u tvojoj bajci sve ima nekakve posledice. I za tebe isto. Ti ne možeš da ne ispunjavaš želje, i rep mora da te svrbi da te podseti da kreneš da ih ispunjavaš... A šta ako i svaka moja želja ima neke posledice, i to opasne? Tolike sam bajke slušao o raznim čarobnim stvorovima što ispunjavaju želje, a ko god je išta poželeo - na kraju mu se desilo nešto loše. Jeste. Ti nesrećnici...
IHTINA: /UPADA MU U REČ/ Sami su krivi. Poželeli su nešto pogrešno.
KNEV: Ali oni to nisu namerno. I otkud ja znam da ono što poželim neće biti pogrešno? Sama kaži, zar nije tako?
IHTINA: Pa... jeste... Priznajem. /UZDAHNE/ De, molim te, ubaci mi u kofu još koju grančicu za češkanje repa.
KNEV: Evo odmah. /RAZNI ŠUMOVI/ A ti Venk prestani već jednom da hodaš u krug. Šta ti je? Bar tebe ništa ne svrbi.
VENK: Ja se izvinjavam ukoliko time prekidam vaš razgovor, ali, ako nisam potreban, rado bih se skromno udaljio. Shvatate, ne zato što mi je dosadno, nego samo da ne smetam. Pored toga moram i da...
KNEV: Pa, idi ako moraš.
VENK: Bih ja, ali kad god pokušam da pobeg... Mislim, da se udaljim da ne bih smetao, uvek ispada da hodam u krug i ostajem ovde... Ne uspevam da se odvojim od vašeg zanimljivog društva.
IHTINA: Naravno. Ti si deo ove priče i ne možeš nikud dok se ona ne završi. /GORKO/ A ne možemo ni mi.
KNEV: Kako ni mi? /KORACI/ Hej, pa... /KORACI/ Stvarno, ni ja ne mogu da odem.
IHTINA: Takva je moja bajka. Nikad niko nije otišao sa mesta na kome smo se sreli pre no što je rekao prvu želju, pa zato ne možeš ni ti... Nisam to htela da vam kažem da vas ne uplašim ali mi smo ovde zarobljeni još od časa kada sam ti uplivala u kofu. Ti ne možeš nikud dok ne kažeš bar prvu želju, ja ne mogu nikuda dok je ne ispunim, a ne može ni Venk zato što je i on umešan.
VENK: /OPREZNO/ Ja, ovaj... Umešan... /RAZDERE SE/ Ne tiče me se u šta sam umešan! Ne tiče me se ništa! Baš me briga! Hoću da idem da naplaćujem kazne! Dosta mi je svega! /TIŠE/ Ovaj... izvinite... Oprostite mi oboje... Evo, od sada ću da ćutim. Venk nikad nije bio nametljiv; to je dobro poznato. Kad već ne mogu da odem da vam ne smetam - mogu bar da ćutim. Tiho ću da sednem na ovaj skromni panj i da ćutim.
KNEV: Ali nastoj da ćutiš tiše.
IHTINA: Ma neka ga. I meni je došlo da urlam. Ne mogu da maknem odavde dok ti ne kažeš prvu želju, a ti nećeš jer misliš da je to opasno.
KNEV: Pa, znaš, ja to samo zato što jeste opasno. Uvek postoje nekakve nepredvidljive posledice, koje zato niko ne može da predvidi... Naravno, kad bih nekako mogao unapred da znam šta će posle da mi se desi...
IHTINA: Ali, ti to možeš! Poželi da vidiš budućnost, pogledaj časkom tamo, a onda nam kaži kako smo se iz ovoga izvukli pa ćemo tako i da postupimo.
KNEV: Ma da, ali...
IHTINA: Zar ti ne bi i posle bilo korisno da sve znaš unapred? Recimo, vidiš kad će da ti
se desi neka nezgoda, pa možeš da je izbegneš?
KNEV: Aha.... Strašno korisno. Zamisli da već sada znam da ću kroz sedam dana pasti s krova, pa se plašim svih sedam dana umesto samo dok padam. Jedino što dobijam je sedam dana straha, i još sam besan što ništa ne mogu da izmenim.
IHTINA: Kako ne možeš? Dovoljno je da se na dan pada sa krova ne penješ na krov.
KNEV: Ako ne padnem onda mi nisi ispunila želju da vidim budućnost, a ti ne možeš da ne ispuniš želju. Dakle, ono što vidim mora da se desi, i pašću s krova pa tačno da tamo mora da me oduva vetar.
IHTINA: Dobro, a ako uz to poželiš da budeš nepovrediv? Onda ti pad ne smeta.
KNEV: Jeste, pa da ni nokte ne mogu da sečem. A šta tek ako me zaboli zub? Mm? U sredini boli zub a svud okolo nepovredivost, niko ne može da mi ga opravi.
IHTINA: Ali, zašto bi u budućnosti video samo nevolje? Zašto ne i nešto lepo?
KNEV: Pa da se sve vreme nerviram što moram da čekam da mi se to lepo desi?
IHTINA: Neka bude. A kad bi poželeo da budeš strašno bogat?
KNEV: Tek to nipošto! Svi koji su od tebe tražili bogatstvo loše su prošli. Osećam da ja od toga ne bih imao ništa osim straha da će neko da me opljačka.
IHTINA: A šta ako poželiš i da niko ne može da te opljačka... Ili da budeš najjači na svetu?
KNEV: Jeste, pa nikad mira da nemam od onih koji bi da dokažu da nisam.
IHTINA: A kad bi... Ah, ne vredi. Ti ćeš u svemu da pronađeš opasnost.
KNEV: Ma ne, ne. Evo, upravo sam smislio nešto bezopasno.
IHTINA: /ODAHNE/ Najzad! Hajde sad brzo. Kaži tu želju.
KNEV: To nije želja.
IHTINA: N-nije želja? /PAUZA/ Znaš šta, kad bih mogla da se ljutim na nekog ko se setio da mi u kofu ubaci grančice za češkanje repa - sad bih se naljutila na tebe... I šta ti je to palo na um, ako nije želja?
KNEV: Palo mi je na um koliko je za mene korisnije da ne kažem nikakvu želju.
IHTINA: Molim?!
KNEV: Vidi: jedna od posledica tvoje bajke je da tebi ne može ništa loše da se desi jer si potrebna da ispunjavaš želje. A to znači da ništa loše ne može da se desi ni meni jer sam potreban tebi, da te želje kažem... I još živim zauvek, jer moram da budem tu da bih rekao želje.
IHTINA: /DRHTAVIM GLASOM/ Grozno... Ko bi rekao da ćeš baš ti, koji si tako dobar, biti prvi koji se toga setio.
KNEV: Zar... zar je to toliko loše?
IHTINA: Nije samo loše nego je užasno. Veruj mi, ako ne izgovoriš prvu želju dogodiće se nešto tako strašno da ti to ne možeš ni da zamisliš.
KNEV: Pa, dobro. U redu. Ali, obećaj da mi se neće desiti ništa rđavo.
IHTINA: /BESPOMOĆNO/ Kako mogu to da ti obećam?! /UZDAHNE/ I sama sam se čudila šta se sve dešava onima koji me ulove, ali ja ništa ne radim namerno. I da hoću - ne bih umela. Bajka o meni nigde ne objašnjava kako ja ispunjavam želje, ali ja sam dobra. /TUŽNO/ Znam da u mom svetu ima i veoma zlih stvorenja, ali ja nisam zla.
KNEV: Nisi zla, ali si opasna.
IHTINA: Ja? Ti kažeš da sam ja opasna, a u ovom času ni ovde ni u svetu bajki ne postoji ništa opasnije od tebe.

/TAJAC/

KNEV: /ZBUNJENO/ Od... od mene? Zašto od mene? Rekla si da se u mom svetu plašiš samo nekoga ko te ulovi i onda neće da kaže želje.
IHTINA: Dobro si to upamtio. Još kad bi uvideo da si to ti...
KNEV: /ZBUNJENO/ J-ja?
IHTINA: Nažalost, da.
VENK: /TUŽNO/ Ja hoću kući... /LJUTITO/ Upetljali smo se u tu tvoju bajku kao pile u kučine. /OPREZNO/ Ovaj... nadam se da primećujete da ja i dalje samo ćutim i ne progovaram ni reč... /PATETIČNO/ Ruku skrštenih na grudima, Venk ćutke čeka udarac sudbine.
IHTINA: I ja. Rep me svrbi sve do očiju i već postaje proziran...
KNEV: Pazi, stvarno... Je li to dobar ili loš znak?
IHTINA: Veoma loš. /TUŽNO/ Nadala sam se da ću to moći da prećutim, da vas ne plašim, ali rep mi je sve prozirniji... A to znači da sam počela da nestajem.
KNEV: /ZBUNJENO/ Ali, kako? Tebi ne može ništa da se desi!
IHTINA: Ja postojim samo da bih ispunjavala želje. Ako to ne mogu da radim - prestajem da postojim... Počelo je od repa, ali uskoro ću iščeznuti sasvim. A bez mene bajka o meni nema na koga da se odnosi pa će nestati i ona... i sve ostale. Jer sve su bajke sveta povezane onima koji su ih prvi kazivali oko plemenskih vatri, dok je svet bio mlad, i ako nestane bilo koja nestaće još jedna, pa još jedna...
KNEV: Ali...
IHTINA: /PREKIDA GA/ Sve će bajke nestati, i to od samog početka vremena. Biće kao da nikada nisu postojale... Želiš li da bude kao da me nikad nije bilo?
KNEV: Ne... ali, kako bajke mogu da nestanu? Ne možemo svi odjednom da ih zaboravimo.
IHTINA: Da zaboravite? Ne. Da bi bajke mogle da iščeznu moraju da nestanu svi koji su ih izmislili, veoma davno... A mnogo šta ne bi postojalo da nije bilo tih ljudi, pa će i vaš svet lagano da nestane.
KNEV: S-sasvim?
IHTINA: Pa...ne. Ne baš sasvim. Nisu svi vaši preci stvarali bajke. Neki su ih samo slušali, i sve što od njih potiče biće i dalje tu... Ti takođe, ako si potomak nekog ko nije izmislio ni najskromnije parčence neke bajke. Ali... zar bi ti zaista voleo da živiš u onome što preostane... U jednom svetu u kome nikada nisu postojale bajke?
KNEV: Ali-ali... t-to se još nikad nije desilo, zar ne? Mislim, nema dokaza da će tako da bude... Šta ako ipak nisi u pravu?
IHTINA: Volela bih da nisam, ali...
VENK: Ponovo podvlačim da ja samo ćutim sedeći na panju uz drvo mladosti moje, u kojem utehu nalazim, i samo još skromno dodajem da nikakve dokaze ne bih voleo da vidim... Aaa!

/RAZNI ŠUMOVI/

VENK: Š-šta mi se desilo? Pao sam tako glupo kao...
IHTINA: Kao da si sedeo na nečemu što je odjednom nestalo? I jesi. Nestao je panj.
VENK: Ali...
KNEV: Ali, to onda znači da...
IHTINA: Tačno. To znači da je neki delić moje bajke iščezao, za šta je morao da nestane onaj koji ga je izmislio. A to je bio daleki predak čoveka koji je zasadio drvo od koga je preostao taj panj, i sada je to panj koga nikad nije bilo, jer njegovo drvo nikada nije zasađeno... Nestao predak, nestao potomak, nestalo drvo.
VENK: /VEOMA OPREZNO/ Odnosno... Izvinite. Što se mene tiče - neću nikome da smetam. Poznato je da ja ne zauzimam čak ni mnogo mesta... Samo ćutim, ali podvlačim da za sve ovo nisam kriv ja.
IHTINA: Ako mislite da sam ja kriva, podsećam vas da mogu da uradim samo ono što poželi neko ko me ulovi. A Knev ništa nije poželeo.
KNEV: Z-znači to sa panjem se stvarno desilo? Ne sanjam?
IHTINA: Ne, ovo nije san... A moja peraja...
KNEV: Da... I kroz njih se već vidi... I kroz naše staro drvo! Ihtina! Venk! Mogu da vidim kroz drvo!
IHTINA: A to je tek početak...
KNEV: Nestaće i naše siroto drvo? Ali, kako? I... Zar nije čudno što... Mislim, upravo kada je tebi potreban dokaz da svet nestaje - nešto nestaje baš ovde...
IHTINA: A gde bi drugde? Kad baciš kamen u vodu, on je središte tog događaja i krugovi se pojavljuju oko njega, ne negde daleko... A mi smo središte ovog događaja i krugovi nestajanja moraju odavde da krenu... Komadići bajke o meni krune se i iščezavaju, ja sam sve prozirnija, svet i dalje nestaje. Požuri Knev. Ako sasvim iščeznem neće biti nikoga da ti ispuni želje, a to je jedino što može da nas spase.
KNEV: /GORKO/ O, šta sam ja kome zgrešio da imam toliku sreću da te sretnem?!
IHTINA: /SUMORNO/ Ne znam. Bajka nigde ne objašnjava zašto me ulovi baš ko me ulovi a ne neko drugi.
KNEV: I zašto ti baš moraš da ispunjavaš želje? Zar ne bi nekako moglo bez toga?
IHTINA: Ne bi. Takva je moja bajka. To ne može da se izmeni.
VENK: /UPLAŠENO/ Upomoć! Brzo kaži neku želju! Šaka mi je prozirna!
KNEV: Ma nije. Uplašio si se pa ti se čini. Prestani da žmuriš i pogledaj ponovo.
VENK: Hmm... Dobro, trenutno zbilja nije prozirna, ali to može da desi.

/TAJAC/

KNEV: /UZDAHNE/ U redu.
IHTINA: /ODAHNE/ Stvarno?
KNEV: Da. I to odmah, dok ne primetim koliko se plašim... Ovo sada odnosi se na tebe Ihtina, i na sva ostala čarobna stvorenja koja ispunjavaju želje, a moja želja je da od ovog časa ni ti ni tvoj svet ne nestajete zato što neko neće da izgovori želje.

/TAJANSTVENO BRUJANJE/

VENK: /ZABRINUTO/ Ja, kao što je poznato, sve vreme ćutim, ali ipak... šta je to?
IHTINA: Za to nema reči u vašem svetu pa se u bajci ne pominje, ali uvek tako zvuči kad se ispunjava želja.
KNEV: Dalje: ovo sada se odnosi na sve koji hoće da kažu želje, a ja želim da se zbog toga više ne dešava ništa rđavo, i to nikad i nikome.

/TAJANSTVENO BRUJANJE/

VENK: A treća želja? Mm? Nešto za mene?
KNEV: Probaj da ćutiš sasvim nečujno i ne smetaj mi da mislim!
IHTINA: Ali, Knev, već si nas spasao. Prva želja je zauvek zaustavila nestajanje, druga je sprečila sve rđavo... Ne moraš odmah dalje.
KNEV: A naši preci? A komadići tvoje bajke, i sve drugo što je do sada nestalo zato što su nestali oni? Moram dalje, Ihtina. Ja sam kriv za sve, i hoću da znam da sam uradio sve što sam mogao.
IHTINA: Dobro, ali kako misliš da to...
KNEV: Pazi: sve naše muke su počele kad mi je Venk kazao da iz reke zahvatim kofu vode. Šta misliš, kako bi bilo da se vratimo u taj trenutak, i ...
IHTINA: ... I onda ti ja uplivam u kofu i sve ovo počinje iznova? /ZABRINUTO/ A šta ako nam ovo nije prvi put? Šta ako si to već poželeo, pa nam se ovo po ko zna koji put ponavlja?
KNEV: Čak i da si u pravu, sada neće! Pazi: mi se vratimo u trenutak kada mi Venk kaže da zahvatim vodu... ali tog časa kofi otpadne dance. Kofom bez dna neću moći da te izvadim iz reke i sve ovo se neće dogoditi. Ti ćeš prosto da nađeš nekog drugog ko će da te ulovi, rep će prestati da te svrbi, i to je to.

/PAUZA/

KNEV: Pa? Ako misliš da je ovako dobro, ostaje samo da ti kažem da je to želja i da je ispuniš.
IHTINA: Mislim da vredi pokušati... Eh, Knev... Sreća te u svetu bajki neću moći da pričam o tebi.
KNEV: Zašto nećeš moći?
IHTINA: Zato što se mi ovoga nećemo sećati... Smejali bi mi se kad bih im rekla da postoji neko ko je mogao da zahteva carevine, a poželeo je da jednoj kofi otpadne dno... Neko ko je spasao sve, a ništa ne zna o tome...
KNEV: Ali, zašto se nećemo sećati? Moje pamćenje...
IHTINA: /PREKIDA GA/ Za nas će biti kao da se sve ovo nikada nije dogodilo... Šta ti vredi i najbolje pamćenje ako nemaš čega da se sećaš? Čak i ako nam neki talasić sećanja slučajno preostane, nećemo znati na šta se on odnosi.
KNEV: U redu, to neka bude, ali... /ZABRINUTO/ Ako se sve ovo nije dogodilo, kako će da mi se ispuni treća želja?
IHTINA: Kao i prve dve. One su ti već ispunjene.
KNEV: Ali, šta nam to vredi? Treća želja će nas vratiti u vreme u kome ti još nikakve želje nisam rekao. Biće kao da ih nikad nisam ni smislio, i kofi neće da otpadne dno, i ništa neću uspeti da spasem...
IHTINA: /UPLAŠENO/ Ovo nije dobro.
KNEV: /SUMORNO/ Nije... Ali, čekaj... /OZARENO/ Pa da! Venk i ja ne možemo da se sećamo nečeg što se nije dogodilo, ali ti možeš!
IHTINA: Kako ja mogu?
KNEV: Pa, ti si čarobna. Za tebe ne važe prirodni zakoni. Ako poželim da ti ništa ne zaboraviš sve će biti u redu, jer ti ne možeš da ne ispuniš želje.
IHTINA: /ODAHNE/ Naravno da ne mogu da ne ispunim želje ako ih se sećam! Mislim da si sada zaista našao izlaz... /SETNO/ No, onda... zbogom?
KNEV: /TUŽNO/ Šta drugo? /PAUZA/ Dakle: moja treća želja je da ne zaboraviš ni najmanju sitnicu, a naročito ono da kofi otpadne dno čim nas vratiš u trenutak u kome mi Venk kaže da zahvatim vodu iz reke. /PAUZA/ I... zbogom Ihtina...

/TAJANSTVENO BRUJANJE SE POJAČAVA, STIŠAVA NESTAJE/

VENK: /GLAS IZRANJA IZ BRUJANJA/...A ti zahvati jednu kofu vode i izgledaj kao da u njoj imaš čudo jedno upecane ribe. Objasniću ti kasnije.

/ZVEKET METALA/

VENK: Ali... ovo se ne događa... /TUŽNO/ Lepa moja kofa... Samo sam je malko čuknuo o kamen kad sam hteo da ti je dodam, a ono - otpade joj dno!
KNEV: /ZAMIŠLJENO/ Da... A naše staro drvo više nije prozirno... Zbogom Ihtina...
VENK: "Prozirno drvo"? "Zbogom Ihtina"? Šta pričaš?!
KNEV: /ZBUNJENO/ Ne znam...
VENK: Ništa ja tebe ne razumem.
KNEV: /ZAMIŠLJENO/ Ni ja. /GOVORI SVE SPORIJE/ Samo se osećam... nekako čudno... Kao... Kao da sam odjednom zaboravio... nešto što se neće desiti...

/KNEVOV GLAS SE LAGANO UTIŠAVA I POSTAJE NEČUJAN/
/CVRKUT PTICA, ŠUMOVI PRIRODE/

KRAJ

- 16 -