Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 
 

 

 


Nove knjige ­

Zapis o mogućem
i jednoj knjizi aforizama

Pokori se i počni
Milan Todorov
Binder, Beograd - 2013.

Prijateljstvo,  ili makar  poznanstvo, neretko određuje lični ton pristrasnosti, stoga, ova činjenica da ne poznajem gos­podina Milana Todorova,  može biti  ugrađena u temelje jed­nog objektivnog  osvrta na njegovu novu knjigu aforizama, knjigu koja je pred nama. Dakle, da ponovim, lično ne poz­najem gospodina Milana Todorova, aforističara, koliko sam shvatio iz Novog Sada, pa ne mogu da mu se obratim  prisnijim tonom, poput gospodina A. Baljka i g-ce Vesne Denčić,  njegovih recenzenata, urednika i izdavača knjige o ko­joj  sam želeo i sam nešto da kažem.

Znajući koliko je gospodin Baljak škrt na hvalama, pogotovo kada su aforizmi u pitanju, ceneći njegov profesionalizam i iskustvo, ne mogu reći da nisam bio iznenađem njegovim pohvalama mudrosti, upućenim Todorovu i njegovj knjizi aforizama "Pokori se i počni". Takođe me je zaintrigirala  "pohvala ludosti" upućena autoru i naznačena na koricama ove knjige, a od strane izdavača i urednika Vesne Denčić.

Dakle, za knjigu "Pokloni se i počni" humoriste i satiričara Milana Todorova, koja u sebi sadrži hiljadu i kusur probranih aforizama, gorepomentu A. Baljak je zaključio da je  M. Todorov napisao "čudesnu knjigu".

Baljak nije u pravu. Tvrdim da je Todorov napisao još bolju knjigu od čudesne. Da li je to moguće? Jeste! A evo i nekoliko opaski i objašnjenja zašto  mislim da je baš tako.

Ne postoji tema kojom se aforističari inače bave, a da se nije našla u ovoj knjizi. Takođe, nije mi poznato da postoji knjiga aforizama, koja se u celini bavi isključivo jednom temom.

Ne želim da se služim uobičajenim književnim floskulama i da u nedostatku argumenata navodim aforizme iz knjige, koji bi potvrdili da ovo što govorim nije prazna priča. Stoga smatram da aforizme iz ove knjige treba nedirnute ostaviti čitaocu, kako bi užitak čitanja bio iskren i potpun.

Jedno se mora reći: fascinira lakoća sa kojom Milan Todorov piše aforizam. Ili se nama samo čini da jeste tako. Takođe fascinira brojnost aforizama i činjenica da time nije umanjen njihov umetnički i književni kvalitet.

Profesorska odmerenost, preciznost pri sažimanju ideja, jasno, britko i pitko, ovo štivo, daje aforizmu dimenziju neprolaznosti.

Čitajući najbolje knjige, najboljih aforističara današnjice, kao na primer: Baljka, Čotrića, Simića, Zakića, Martinovića, Papeša i mnoge druge, knjige kojih je sve manje, osetimo žal za vremenima koja su prošla i u kojima je aforizam dodirivao zvezde.

Danas je sve više onih koji unižavaju aforizam svojim nekvalitetnim delovanjem i prisustvom, naročito u brojnim elektronskim časopisima, gde je cenzura  i procena kvalitetat svedena na minimum.

Otuda, sa razlogom pomislimo da je aforizam kao književna forma dosegao zenit, i da više nema prostora za razvijanje ove najkraće književne forme, da snaga aforističarske zaumnosti polako bledi i nestaje.

I onda, neočekivano i kao grom iz vedra neba, kao potpuno demantije ovih sumornih pretpostavki, usledi jedna ovakva knjiga.

Todorov je u ovoj knjizi demonstrirao neverovatnu domišljatost i maštovitost, i istu  bojio jezičko semantičkim obrtima, uopšte, retko viđenim u aforistici, obrte koje niko ne očekuje.

Sadržajna struktura nije usmerena samo na jednu temu, stoga je rad ovog aforističara za svaku pohvalu. I nije čudo što ova knjiga izaziva spontano i profesionalno divljenje kolega aforističara. Doista su retke knjige aforistike u kojima od početka do kraja sve deluje kao kompaktna celina. Od prve do poslednje stranice, sve je precizno, odmereno, savršeno izvedeno, bez bilo kakvih padova.

Kao što najbolji pesnik na svetu ne može napisati sto savršenih pesama, logično je da ni aforističar ne može u kontinuitetu izumiti sto vrhunskih aforizama. Todorov demantuje ovo mišljenje i u praksi pokazuje da je sve moguće, samo što on barata sa cifrom od hiljadu dobrih, pa i predobrih aforizama, što je doista ravno čudu.

Čitalac, ma ko to bio, naročito onaj koji je ljubitelj aforizma i aforistike, može samo uživati u ovoj "gozbi" koju nam daruje aforističar Todorov. Nema sladokusca koji neće uživati u ovim nesvakidašnjim satiričnim žaokama, u prefinjenom humoru, oslobođenom kolokvijalnih fraza i doskočića (u šta se u novije vreme pretvara aforizam) u savršenoj strukturi i kompozicije, raznorodnosti tema i ideja, u neponovljivoj domišljatosti, i na kraju u mnogo čemu, što bi možda ovaj zapis činilo preterano sladunjavim, da zapravo nije reč o našoj oporoj stvarnosti, o gorčini, koja se i kroz aforizam Milana Todorova iskazuje na mnogo načina.

I ovde nam se jasno potvrđuje ono nepisano pravilo aforistike, da aforističar uvek mora da vidi ono nevidljivo, da uspeva se naruga svakom obliku prostote i primitivizma, da se podsmehne svakom pribežištu kiča i neukusa.

I da autor ne "povileni" od preterane hvale ove knjige, evo i jedne zamerke upućene njemu lično, a ne sadržaju knjige.

Naime, prava je šteta što se autor nije malo više potrudio da i knjizi udeli naslov koji bi se pamtio. Ovako, naslovna formulacija knjige, kao jezička domišljatost i doskočića, nije najsrećnije izvedena. Svesni moramo biti toga da nije isto "pokloniti se" ili "pokoriti se", što bi u samom aforizmu imalo i utemeljenje i razumevanje.  Ovako, jedna odlična knjiga je obeležena nedostatkom dobrog naslova.

Svakako da ovaj, možda i nesvesni propust autora, ne može umanjiti vrednost i lepotu  celokupnog sadržaja same knjige.

Treba uputiti čestitke i pohvale "Binderu", vrednom i jednom od retkih izdavača aforistike, jer je objavljivanjem ove knjige, ovaj izdavač pre svega zadužio celokupnu aforistiku.

Za kraj bi se trebalo makar na tren osvrnuti i ukazati na nesreću ljudi koji se bave ozbiljnim pisanjem knjiga. Ona se ogleda u permanentnom srozavanju svekolike kulture, koja bi, da ima sreće i pameti, morala da bude nukleus u razvoju celokupnog društva.

Između bezbrojnih primera ove papazjanije, posebno treba istaći medijsko i takozvano kritizersko prećutkivanje vrednih i dobrih knjiga.

Zanemarivanje talentovanih autora i dobrih pisaca, apsolutna ignoracija knjiga koje jesu vrednost, veličanjem kiča i prostotote "do imbecilnosti" što bi rekao Radovan treći, ozbiljna i kvalitetna književnost je pretrpela nenadoknadivu štetu, posle koje, čini se nema oporavka.

Ova svakodnevna pojava veličanja duhovnog otpada i svakojakog mentalnog škarta, postala je uobičajena pojava u našem društvu i ustalila se na našem književnom nebu. Nažalost, to nebo je tmurno i sa retkim problescima vrednovane i željene umetničke prosvetljenosti. Prećutkivanjem se tako unižava stvaralački čin i samu umetnost stavlja u kontekst onih najređih idiotskih zanimanja.

Ponajviše iz tih razloga je pisan ovaj osvrt na najnoviju knjigu Milana Todorova, kako ova knjiga i njen autor ne bi doživela sudbinu mnogih drugih dobrih knjiga, i odličnih pisaca, koji su, sa svojim delom od strane medija i svekolikog javnog mnenja, zabave radi, živi sahranjivani. Sve uz prangije, kolce, praseće pečenje i neuke trubače.

Veselin Mišnić


Ljudsko lice bez maske svakodnevice

Pariz je daleko
Zoran Plećević
Alma, Beograd - 2013.

Imajući na umu posebnu ulogu naslova, njegov povlašćeni i promotivni status u strukturi i značenju, čitaoce ovog romana potpuno će izneveriti polje očekivanja. Naslov Pariz je daleko nagoveštava putovanje u svetsku kulturnu presto­nicu, priziva nam u vidno polje njegove znamenitosti, nago­veštava veće ili manje peripetije koje prate tako uzbudljive doživljaje... Ništa od svega toga! Umesto putovanja u jedno od središta sveta, autobus ovog romana nas vodi u nepoz­natu palanku – pisac nam čak ne navodi ni njeno ime! Štaviše, pisac ni radnju romana, putovanje autobusom, ne dovodi ni do tog anonimnog odredišta, ne prati ni svoj auto­bus do kraja... Njemu su i cilj i kraj puta krajnje nevažni, čak i samo putovanje je puki okvir radnje! Sve što je ovde iole bitno i sa stanovišta strukture romana i sa stanovišta na­racije, kao i značenja koja proishode iz mreže njihovih pole­mičkih iskaza, smešteno je u među-toposima, u prekidima tog putešestvija. Po tome je ovaj roman moderan. Naime, on podrazumeva ne samo da su sve velike priče, svi takozvani mega-narativi već ispričani i iscrpljeni, što već spada u aksiome moderne kritike, već da se to odnosi i na male, takozvane svakodnevne narative. Naš pisac, dakle, tezu o istrošenosti naracija dovodi do krajnje konsekvence. Ali, pošto ne može ništa da zameni nešto, ili, filosofski rečeno, da nebiće bude biće, tako ni apsolutno ćutanje ne može da zameni govor. Ukratko, svako negiranje starih obrazaca je uslovno; i u najradikalnijim poetičkim projektima i spisateljskim praksama reč je o relativnim inovacijama u gromadi tradicije.

Plećević je svestan da ne postoji nulto pismo, ali daje svoj prilog modernoj poetici na naoko uzgredan a zapravo ambiciozan način. Stilska ležernost se ostvaruje takoreći sama od sebe – likovi romana, mahom iz takozvanog običnog sveta, ocrtavaju svoje likove svojim rečima, a isti ti junaci svojim monološkim i polemičkim iskazima odaju, da se poslužimo Kunderinom metaforom, (ne)podnošljivu lakoću postojanja. No, ispod njihovih prividno spontanih i uzgrednih iskaza nazire se dubinsko sučeljavanje i preplitanje savremenog načina života sa njegovim arhetipskim osnovama. Arhetipi su toliko živi i u današnjim generacijama da odlučujuće utiču na sudbine junaka u ovom romanu – novo je samo glazura, maska koja ublažava reske crte u ličnom i kolektivnom profilu našeg bića.

Roman počinje naglim kočenjem autobusa krcatog putnicima i njihovim padanjem jednih preko drugih. Svaki putnik ima svoje objašnjenje prekida putovanja, shodno svom osećanju vremena i prostora. Naime, jedno lokalno međupalanačko i za mnoge rutinsko putovanje postaje prekidom krupan događaj – ne samo što urušava kolotečinu svakodnevice već priziva u svest i opasne slutnje, atmosferu bliske ratne opasnosti i egzistencijalne ugroženosti. Kafkijanski začuđuje što putnici, od kojih su mnogi istom džadom prošli bezbroj puta, ne mogu da ocene ni dokle su stigli na tom malom putešestviju: "Poznat mi je ovaj kraj"; "Meni nije, pojma nemam gde se nalazimo"; "Negde smo na pola puta"; "Ma kakvi pola puta, tek smo krenuli!"; "Nemate pojma... samo što nismo stigli!" Ova vika ni oko šta sadrži duboku i poraznu poruku: mi ne poznajemo ni svoju najbližu okolinu!

Rašomonijada se razlistava u sto rukavaca nakon izlaska putnika iz autobusa. Naime, putovanje se prekida zbog raskopanog zemljišta na samom putu, toliko prostranog da putnicima nije jasno gde je zapravo druga strana, odnosno gde treba da sačekaju autobus koji će ih odvesti dalje. Po razabiru samih putnika, raskopano zemljište je arheološko nalazište; dok se detaljno ne istraži, prekida se svaki saobraćaj preko njega. S obzirom na to da i kod nas i u svetu postoji tušta i tma takvih lokaliteta, a neprestano se otkrivaju i novi, reklo bi se da oni već uveliko spadaju u svakodnevicu, da imaju mali literarni potencijal. Plećević nam, međutim, uverljivo pokazuje da i ovakav lokalitet, sa skromnim potencijalom, može da bude literarno zahvalan. Poput višeslojne metafore, nalazište je ovde ne samo ogledalo naših obrazovnih nivoa već i naših naravi i karaktera. U miljeu davnog doba uviđamo da većina od nas nije od toga doba iznutra daleko odmakla; štaviše, mnogi među nama su, u poimanju smisla i vrednosti, u daljoj prošlosti od njega! Zarobljeni u uske vidike svojih profesija, katkad idiotski svedene. Za većinu putnika rad na nalazištu je traćenje vremena. "Ja nikad dosad nisam video iskopine"; "Iskopine k'o iskopine"; "Šta ovde čovek može da nađe?! Meni ovo ne liči ni na šta!" Doista, sa stanovišta praktičnog uma svakodnevice, čemu služe iskrzane ili razbijene činije, koje i da su cele, ovakve nikakve, niko ne bi u kuću ni uneo a kamoli koristio! Isto važi i za iskrzanu i zarđalu sekiru, koja čak nema ni dršku! Sve te arheologe treba poslati na njive da rade nešto korisno. "Ma u rudnik!" – dometnuše radikalniji kritičari takvih dokoličara –  "da vide šta je duboko kopanje, a ne da kao deca čačkaju po površini!" Pisac, razume se, nije ostao samo na ovim pukim negatorima značaja istorije i arheologije – sačinio je čitavu paletu odnosa prema starostavnoj riznici, od krajnjeg nipodaštavanja do kakvog-takvog uvažavanja ovog toposa ljudske kulture, ali je kroz gestove i pismenijih članova društva pokazao njihovu, to jest našu moralnu rovitost – poput metafore o snegu i tragovima zverki, i ovde su svi likovi romana pokazali svoje lice – neki od svesnijih, umesto da budu uzorni, nastojali su da prisvoje neki eksponat, a jedan od njih je, upravo sa nadimkom Intekektualac, čak i pomenutu sekiru strpao u svoju torbu, dok je drugi šćapio i opasno uzvitlao njime – staro koplje. I malobrojni intelektualci i ostala gospoda sa razlogom su pod lupom ironije, kao osobe koje od intelektualnog habitusa imaju samo sujetu i osećaj nadmoći, sa vapijućim neskladom između svog imidža i etosa

Pošto je nekima arheološko nalazište premali razlog za ovoliki posao, mudro su zaključili: "Kakva artefakta, tu se traži neki važan leš!"

Disonantna pretpostavka o traženju leša, oslonjena na pretpostavku drugog putnika – možda je razrovano zemljište trag bombardovanja, pisac nam diskretno podastire ratnu pozadinu, privid mira u kome živimo; nismo li u sred krvoprolića oguglali na javni stav da se neprestano borimo za rodnu grudu, ali nismo u ratu!?         

Ako bismo se poslužili pridevom kao okvirnom metaforom romana, izloženi sadržaj je tek njegov osnovni vid, pozitiv. Kilometarsko pešačenje putnika, kojima su se iz radoznalosti pridružili čobani sa sve svojih stada (!), do stanice za nastavak puta, daleko je dramatičnije od dijaloških začkoljica i zavrzlama na arheološkom nalazištu. Neizvesnost i tegobe koje su zadesile putnike rečito u ovom romanu potvrđuju sociološki uvid da kriza katkad i drastično izobličuje naravi i karaktere! Na ovoj značenjskoj matrici Plećević i u današnjem vremenu prepoznaje i bočnim tokom svoje razgranate radnje oživljava vajkadašnji i još uvek dramatičan sukob između prvih arhetipskih raslojavanja u ljudskom društvu, nomadskog i zemljoradničkog, odnosno prostorno definisanog, stila života. Dolazi do sve žešće čegrsti i moralne difamacije između cigana, kao kolektivnog arhetipa nomadske vizije sveta, i čobana, čiji su preci bili nomadi, a danas, budući ujedno i ratari, oličavaju mentalitet vezan za prostor.

Iako sa neuporedivo nižom energijom motivacije, svi se u romanu ponašaju u znaku hamletovske iščašenosti iz zgloba vremena, iz inercije svakodnevice. Svi i sitne nelagode doživljavaju kao velike tegobe. Izbačeni iz svakodnevne kolotečine života u gotovo nultu neizvesnost – da li će nekoliko sati pre ili posle stići kuda su naumili, nekima se toliko izmeni standardni lik da ih ni bliski prijatelji ne mogu prepoznati! Jedan od junaka romana, u svakodnevnom životu miran kao jagnje, najpre tiho, a potom sve glasnije, uzvikuje kako bi sve te tipove oko sebe danima žestoko šamarao – ne pobio puškom, već neprestano šamarao, time bi se najviše ponizili i izgubili svako dostojanstvo! Kad bi dobio vlast, po kratkom postupku, za dva dana bi sredio stanje u državi! Svi do jednog ... u zatvor!  Njegov prijatelj, znajući ga decenijama, ne može da veruje šta čuje!

Ako se poslužimo pridevom kao okvirnom metaforom, ovaj segment romana bio bi komparativ, a pristizanje na međustanicu (utrinu) –  superlativ. U izrazito negativnoj konotaciji. U sve vrelijoj atmosferi potencijalni sukobi prerastaju u fizičke obračune. Bila bi verodostojna i metafora iz oblasti akustike – roman se iz žagora postepeno pretvara u buku i bes, u pretnje i bojne pokliče... Najpre među samim nomadima dolazi do obračuna – (pre)otimanja već dvaput prodate žene, a potom do sukoba cigana i čobana, sa potezanjem noža... (Usput, u retrospektivi, saznajemo za monstruozno ubistvo i grupno čerečenje pokojnice.)

Zanimljivo je istaći da čobani i cigani u romanu nisu dobili veći prostor od ostalih likova, a u našoj svesti su markantniji. To pokazuje da su u vanrednim okolnostima udruženi marginalci moćniji od difuzne većine.

U eventualnoj ekranizaciji romana više likova bi konkurisalo za epizodne nagrade, a u bisere svakako će ući prodavac slova "j". Osveštanog! Ima on i ostala slova u torbi, ali slovo "j" se najviše traži. Zna se zašto!                  

Mozaički roman "Pariz je daleko" je originalna i duhovita tematizacija uvek aktuelne rašomonijade. Zbog stilske razuđenosti, šarenila likova i spontanosti iskaza ("što na umu, to na drumu"), roman asociramo sa Stilskim vežbama Rejmona Kenoa. Iako gro teksta čine jednostavne rečenice, kao spontane reakcije i opaske na prvu loptu, u romanu pulsiraju i dublje implikacije. Naime, "Pariz je daleko" spada u relativno retke literarne projekcije koje iz malih, gotovo zanemarljivih izazova, osvetljavaju ljudsku prirodu. Svi smo kroz obrazovanje, neko, na žalost, i kroz lično iskustvo, spoznali da veliki izazovi, krupni udari sudbine, menjaju karaktere, ali retko uviđamo da odbrana karaktera, naš celokupni etos, stoji na klimavim nogama! Ne samo da životne stihije i oluje razaraju naš habitus; naš prag odbrane, uverljivo nam predočava Plećević svojim romanom, nije od cigle i kamena već od gline, koju i nevelika kiša, običan povodanj, može da rastvori i pretvori u blato! A između redova naziremo još pesimističkije viđenje ljudske prirode – ako tako mali izazovi tako lako promene naše biće, da li je tu uopšte reč o promeni? Ili mirna kolotečina svakodnevice, kao neka vrsta socijalne konfekcije, prikriva naše istinsko biće, koje jedva čeka nepriliku da se ispolji, da se pokaže kakvo jeste. Sitni izazovi kao lakmusi za ispoljavanje našeg bića – kazuje nam pisac i redovima i između njih – nisu dovoljno moćni da sami po sebi izazovu naše moralne potrese i lomove – oni samo otkrivaju naša stvarna svojstva. Čim nas svakodnevica izneveri, počinje divljanje našeg bića. To zapravo nije nikakvo divljanje, to je samo, nakon uklonjene maske, iskazivanje našeg jastva kakvo jeste.  Drugim rečima, naše lice u ogledalu svakodnevice je samo naša mimikrija dok smo u sferi navike i inercije. Sitni izazovi, poput već pomenutog lakmusa, samo uklanjaju taj veo svakodnevice. Oni su više antropološka nego socijalna činjenica, jer te neprilike koje su nam samo isprike za promenu našeg stava i ponašanja, zapravo su prizvane našim manama. Drukčije rečeno, ne uvećavaju nama te neprilike karakterne mane, već naše karakterne mane u našoj psihi uveličavaju te neprilike; ispostavljamo ih samima sebi mnogo većima nego što su. Neprilike su magneti koji naše izvorne odlike izvlače na videlo.

Razočaran tom negativnom antropologijom, narator romana, ujedno i jedan od glavnih likova, nema ni snage ni želje da nastavi put sa ostalim putnicima; užasnut ne samo drugima već i samim sobom, ostaje nemoćan na utrini. Koncipiran u velikoj meri kao drugo ja pisca, o čemu potresno svedoči njegova samoidentifikacija sa Kafkinom bubašvabom, gubi i moć govora! Roman se završava drastičnim sudarom stvarnog i virtuelnog sveta, fizike i metafizike, vidika svakodnevice i pogleda sub speciae eternitatis: ne mogavši išta da im kaže o svom identitetu, čobani ga, frustrirani od uboda ciganskog noža i osećanjem poraza, percipiraju kao nadmeno biće koje ih ćutanjem ignoriše i vređa i štapovima ga premlate kako ne bi ni vuka u toru! Dvojica među čobanima imaju nadimke Musa i Marko – naš kafkijanski junak ih doživljava kao dvostruki mač nad svojom glavom, kao neumitnu presudu suđaja, gde svaka odbrana postaje besmislena.  

Slomu naratora doprinela je ne samo porazna slika svega izbliza viđenog već i porazno otkriće ličnog moralnog ništavila: od cigančeta saznaje da je u koloni sa svojom bandom i pljačkaš – ubica poštara, ali ne samo što neće pohitati da da obavi svoju građansku dužnost i prijavi zločinca već će tu opaku činjenicu smesta duboko pokopati u sebe, kao da je nema! Da bi ironija bila veća, taj ishod mu, kao da je iskusan psihijatar a ne golobrado momče, bez trunke dvoumljenja, proriče ciganče s kojim se usput zbližio. Nećeš odati tajnu, jer i ti si jedan od naših! Naš je ovde metafora koja nepremostivo razdvaja svet dole i svet gore, narod i vlast. I vuk s ove strane bliži nam je od Levijatanovog jagnjeta i nije dovoljan izazov da iskoračimo iz moralnog slepila svoje socijalne pripadnosti!

Odnos prema aktuelnom sistemu vrednosti narator/autor uverljivo oslikava na više mesta u romanu. To su, sa stanovišta naracije, digresije, ali uvek u prećutnom dosluhu sa glavnim tokom radnje i stožernim značenjem. Naime, kad ga je, misleći da je kriminalac, jedan gangster identifikovao kao čoveka koji posećuje muzeje i znamenite kuće Frankfurta, Praga, Pariza ... toliko se razočarao u njega da više nije hteo ni dobar dan da mu kaže! "Kuće su za pljačkanje, šta imaš od gledanja?!" – njegova je filosofija života, dovedena do aksioma: ko ne krade i ne otima – nije niko i ništa! Ništavniji je i od ništa! Tu demonologiju prizvao je u sećanje narator i dao nam mig za značenje naslova knjige. Pariz je metafora poimanja života iznad zadovoljenja pukih egzistencijalnih potreba, sredina u kojoj nije čudna već prirodna potreba da se posećuju muzeji, pozorišta i druge kulturne ustanove.

Na naoko anonimnim licima, suočavajući međusobno takozvane male ljude kroz male izazove, Plećević je sazdao slojevit i razuđen roman, mozaik sa mnoštvom profilisanih likova i upečatljivih scena. Iz literarno teže, takozvane donje ili žablje perspektive, uverljivo nam je predočio ko smo i šta smo. Autobus krntija  je ovde samo metafora, figura prepoznavanja našeg civilizacijskog i tehnološkog statusa u svetu, kao i u poznatom filmu Ko to tamo peva. Decenije koje su protekle između ova dva umetnička dela samo su dokaz da mi i danas ne odstupamo od milenijumske tradicije i stojimo postojano kano klisurine. Niko od nas – takav smo soj – ne da ni da mu senka pregradi put. Upotrebićemo psovku i pretnju, a ako zatreba – i nož!                 

Plećevićev roman pleni nas od početka dijaloškom dinamikom i dramskim nabojem – pred nama se neprestano odvijaju polemički dvoboji i filmski upečatljive scene. Iako mahom u znaku sporenja i sukobljavanja, dijalozi i zbitija u romanu prožeti su i humorom, od primitivnog podsmeha do diskretne ironije i njenog najvišeg oblika – samoironije, ili, kako to naški, mada retko, kažemo: smeha na svoj ceh. Sve u romanu, od početka do kraja putovanja kao okvirnih međaša radnje, od blagih do burnih sučeljavanja, od ovlaš skiciranih do socio-psihološki profilisanih likova, od bizarnih detalja do ukupne značenjske mreže – prožeto je ironijom. Roman je satkan na crnohumornoj vivisekciji svakodnevice – čim je ostala bez sile inercije, pokazala je da mi kao bića svakodnevice i mi izvan nje, nismo ista bića! Čak i kad smo od svakodnevice razdvojeni samo prvim brdom ili najbližom šumom!

Ironijska distanca spram ukupne supstance romana, jedna od bitnih odlika moderne književnosti i umetnosti uopšte, u Plećevićevom romanu-prvencu doseže se pouzdanom rukom, poput pisaca sa znatnim iskustvom. Osim talenta, izgradnji piščevog stila i saznajnog vidokruga izvesno je doprinela i njegova bogata lektira – posredno ili neposredno uviđamo široku mrežu piščevih literarnih repera, izbora po srodnosti – kako bi to rekao Gete. Naš pisac je, poput Džojsa u Uliksu, zgusnuo sva zbitija u jedan dan, a poput Virdžinije Vulf je sva zbitija sveo na dijaloge i atmosferu, a svu događajnost sveo na status potencijalnosti – u romanu neprestano kolaju aktivističke ideje i pokliči, svako bi činio svašta a ne čini ništa! Negde nam pisac i otvoreno ukazuje na svoje literarne pretke i daleke rođake – na Kafku i Dostojevskog... Svestan je da se tradicija već toliko raširila i razgranala da više niko ne piše na praznom papiru – svaki list papira je palimpsest, svi mi i kao pisci i kao čitaoci učitavamo u svoje literarno i životno iskustvo iskustvo svih svojih predaka...    

Da bi nam ublažio tugu kojom nas je obilato obasipao, pisac nam na kraju romana pruža spasonosni konopac da ne umremo od samosažaljenja što smo i spolja i iznutra ružniji no što obično mislimo. Kao što je prvi autobus odveo putnike do ivice ambisa, drugi će ih vratiti u idilu svakodnevice. Opet će svako od njih biti neko i nešto u svom komšiluku i šire. Bar donekle i unekoliko. Harmonija lakoće i lepote postojanja razliće se našim zavičajem uzduž i popreko. Nekim muklim sazvučjima, doduše, ne određujući razgovetno ishod puta, pisac ne isključuje ni ratnu opciju. No i sa njom kao mogućom realijom pisac nas ne uzbuđuje previše, kao da u vazduhu razabiramo ironičnu poruku: ništa nam ne može ni rat, kod nas su ratovi već odavno iz tragedije prešli u farsu...

Vitomir Teofilović

- 7 -