Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
DODATAK
 
 

 

 


Nove knjige ­

99 vatrometa duha

Mislim po kućama
Zoran Stanojević
Binder, Beograd - 2013.

Zoran Stanojević je višestruki fenomen u našem kulturnom i zabavnom životu. Reč zabavno ovde koristimo u uslovnom značenju. Naime, toliko smo ogrezli u nižim oblicima zabave da smo čitavu sferu zabave sveli na njen primitivan, gotovo vulgaran nivo. Zoran Stanojević nam je kao kultni radio-vo­ditelj u dugom nizu godina maestralno demonstrirao onu višu sferu zabave – zabavu kao vrhunsku emanaciju duha slobo­de u najširem smislu te reči – slobode ne samo od politike kao glavnog krojača naše sudbine, već i slobode od svih vidova zavisnosti, dosezanje prostora igre i mašte, mišljenja i postupanja bez ikavih drugih međa osim morala i humanos­ti. Filosofski rečeno, ovde nije reč nije samo o slobodi od već i o maksimalnoj slobodi za. Nažalost, sloboda mašte i duha u našem zabavnom životu svela se na negativne vido­ve slobode, ako u ovom kontekstu uopšte smemo da upot­rebimo tu reč, na slobodu od morala (odgovornosti i pošto­vanja drugih) i estetike (ukusa), na podilaženje najnižim strastima – na pornografiju, vulgarnim humorom na tuđ račun, iživljavanju na račun drugih...

Zoran Stanojević je primer kako zabava može da se razmahne na sto načina, da bude razbarušena, sočna, multimedijalna, planetarno asocijativna, a da ostane na vrhunskom estetskom nivou. Njegove emisije su krcate duhom, sa asocijacijama koje nemaju granica u vremenu i prostoru, prožete antologijskom muzikom iz riznice ever-grin zabavnih hitova iz celog sveta.

Srećom, ovakvog, svetskog a našeg Zorana znaju desetine hiljada radio-slušalaca. Znaju ga i kao vrhunskog prevodioca zahvaljujući prevodu s razlogom visokotiražnog Tolkinovog Gospodara prstenova.

Znaju ga i deca – objavio je niz maštovitih i duhovitih knjiga za naše najmlađe. Zorana najmanje znamo kao pisca knjiga za odrasle, a to je šteta, jer je i na širokom polju beletristike raskošno darovit i osoben.

Ako bismo za Zorana Stanojevića pokušali da nađemo najprikladniju književno-teorijsku odrednicu, to bi bilo geslo Horacijeve poetike: spoj zabavnog i poučnog. Čuveni Rimljanin je bio uveren da je sinteza ova dva načela odlika pravih pisaca i ujedno njihov most prema čitaocima. Ta sinteza je i poetički stožer Zoranove poetike, elementi zabavnog i poučnog se u Zoranovim pričama neprestano prepliću i prožimaju. Na prvi pogled, jer naš pisac toliko pleni našu pažnju da kao čitaoci neprestano hitamo napred, može nam se učiniti da u ovom poetičkom dvojstvu prevagu ima zabavni sloj, njegova raskošna duhovitost i bezgranična mašta. No, to je psihološka varka – mi smo pomalo žrtve piščeve rečitosti i vatrometa duha koji iz njih zrači. Ako, međutim, i za tren zastanemo kod neke Zoranove slike ili asocijacije, uvidećemo da su ne samo njegove priče kao celine već i same rečenice palimpsesti, da nisu ispisane na belini papira već preko mnogih drugih iskaza iz duhovne riznice tradicije. Uvidećemo da je reč o polihistoru, vrsnom poznavaocu svekolike tradicije. Razabraćemo asocijacije koje sežu od drevne mitologije do naučne fantastike, od realne istorije do fantazmagorija i virtuelnih svetova. No, nije reč samo o verbalnom univerzumu, Stanojević se, poput Prusta, u svojoj spisateljskoj imaginaciji i kombinatorici, u razigranosti svoje muze, bravurozno kreće kroz razne umetnosti – muziku i slikarstvo, pozorište, film... – integrišući ih u svoj beletristički korpus. Reč je o pravoj magiji sinergije – sintezi raznih oblasti naše opažajnosti, širokog dijapazona ljudskog duha i umeća. U tom panoptikumu kao da prepoznajemo lajtmotiv ništa ljudsko nije mi strano, ne, naravno, kao humanistički uzor ili orijentir, već kao otvoreni pogled na celinu ljudske datosti, kao horizont svega postojećeg; metaforično rečeno: od raja do pakla.

Neprestano smenjivanje faktičkog i fiktivnog, stvarnosti i mašte, istorijskog i mitskog... može se površnom čitaocu učiniti kao izvestan larpurlartizam, ali to nije igra radi igre! Neke Zoranove priče jesu doista čiste igre, poput Stilskih vežbi Rejmona Kenoa, naoko slične arabeskama, bez supstancijalne potpore, ali i kad su bez repera iz takozvane velike tematike – politike, istorije, psihologije – one demonstriraju estetsko umeće i zavređuju poetički status, to su priče koje su same sebi i supstance i reperi. To su priče koje su se oslobodile orbite takozvanih velikih ili mega-priča: mitologije, istorije, ideologije, nauke... Priče koje su se oslobodile zemljine teže i vinule u zvezdanu prašinu, dosegle slobodu čistih vidika.

Humoristička tematizacija i najvećih istorijskih zbitija, političkih idola i nedodirljivih tabua može nam se učiniti kao svojevrsna relativizacija sistema vrednosti, kao sklonost ka nihilizmu. Iole pažljivo čitanje, međutim, pokazuje da je reč o obratnom nastojanju – da se do istinskih vrednosti dopre dubinskim poniranjem a ne površnim pristupom, imitacijom, prividnom identifikacijom... Da se vrednsoti usvoje iznutra, srcem i umom, a ne samim i često nerazumljivim, mitom prožetim pokličem i parolom.

Hemingvej je, na primeru svog gorkog iskustva, zapazio: "Primetio sam da su velike reči najčešće šuplje, bez smisla i sadržaja!" Samo u tom smislu za Zorana možemo reći da humoristički tematizuje i često ironizuje značajne ličnosti i velike događaje, poput svojih velikih prethodnika satiričara – Servantesa i Molijera. Zalažući se za nepatvorenu moralnost i istinski humanizam.

Kad kritičar govori i o najduhovitijim knjigama, njegov jezik je štur i siromašan. To je standardna razlika između suvog analitičkog diskursa i umetničke imaginacije. Zato je jedini pravi put da čitaoci osete istinske čari umetničkog štiva – prepustiti se čitanju. Samo tako moći će da osete magiju vatrometa duha na 99 načina, kroz 99 priča prožetih provokativnim sadržajima i neočekivanim obrtima, raskošnom igrom reči i smisla...

99 je impozantna brojka, to je pravi leksikon tema i motiva, vaskolika tradicija i milenijumsko iskustvo prizvani na jedno mesto. Što su mnoga zvučna imena istorije i mnoga velika zbitija, strogo uzev, samo prah taštine duha i isprazna jeka pompe i praporaca.

Indikativan naziv knjige Mislim po kućama je duhovita idiomska intimizacija sa čitaocima i ujedno značenjski reper – obradio sam vam sve moguće teme, od vaših lično do svetskih. Zavirimo bar malo u taj tematski makrokosmos, pređimo iz monotonije kritičarskog žargona u raskošni dvorac duha i mašte.

Evo najpre, demistifikacije samog spisateljskog čina, nemogućnosti dosezanja istinske samostalnosti i samobitnosti, i umetnikove kafkijanske sputanosti lancima politike i društvenih institucija: Svaki čovek koji piše savršeno je u stanju da sam napravi sopstvene greške, ali ne daju mu. Oni mu prave drugačije greške. (Demoni štampane strane)

Evo još jednog autopoetičkog pasaža, koji je sublimacija ili rezime odnosa vlasti prema satiri: Tzv. "Neke snage" i "Poražene Elemente" ne bi danas trebalo naširoko objašnjavati, a u to vreme je sve bilo jasno: Poraženi Elementi dižu glave i povezuju se sa Nekim Snagama, i to sa ciljem da rovare, a ko je toliko iscrpljen da ne može da rovari – taj barem baca Ljagu. (Satira, stanje)

Vesti o važnim događajima ne samo što obično uzimamo uzimamo zdravo za gotovo, nego nam se konfekcijski i jezikom fraze saopštavaju, kao da su senke događaja a ne sami događaji. Da bi ironija bila veća, tipizacija vesti se mistifikuje filozofijom novinarstva, ontološkim razlogom, upućivanjem naroda na čistu bit. Na kraju tog procesa krajnje osmišljenosti informatike, forma se otima od sadržaja i odbacuje ga kao senku postojanja, kao smetnju na vidiku i vezama:

Omniološki pristup, kolege, omogućava da se o događajima unapred pripremi jedno saopštenje najšireg spektra. Na primer:
Događaj izazivaju uzročnici događaja.
Bitno je znati: događaji se odlikuju.
Oni uz to imaju i karakter, što se ne sme zanemariti.
Tipičan Događaj se događa na mestu zbivanja, jer drugačije ne može; to je jače od njega.
Događaj ima određeni tok, i to od početka prema kraju, tokom kojeg toka se on posle sve vreme zbiva, u smislu da protiče.
To zato što Događaj traje tokom celog vremena u toku koga se zbiva, dok se pre i posle toga dešava nešto drugo a ne on, zato što je za događaje tipično da se ne dešavaju nikad osim tokom sebe. (Događaj uopšte)

Otkrivajući u mnogim našim problemima apsurd koji smo svesno ili nesvesno u njih ugradili, Stanojević nam otkriva i lekovitost apsurda, njegovu funkciju mirođije u svakoj našoj čorbi: Poznato je da je za žrtvu najbolje da ne bude žrtva, ali to baš žrtvama nikada ne uspeva. Žrtvu bi trebalo sprečiti da se nalazi igde, i to, ako je moguće, ikad, jer to je jedina garancija za potpunu bezbednost. (Svojstva žrtve)

Preostalih devedeset i nekoliko objašnjenja i saveta pogledajte sami – ako ne postanete pametniji, bar ćete se žestoko nasmejati. Malo li je u ovoj mrkoći?!   

Vitomir Teofilović


BORBA IZMEĐU KRAJNOSTI

Prva avenija
Vladimir Radić
Alma, Beograd, 2011.

Nije prošlo mnogo vremena od kada je Vladimir Radić objavio svoj roman prvenac Posle svih ovih godina, da bismo se, nedugo zatim, ponovo sa njim sreli, ovog puta na Prvoj aveniji. Svetskom putniku kakav je V. Radić, verovatno je svejedno gde će se sa čitaocima sresti, bitne su dodirne tačke i poruka koju želi da prenese i podeli, da misao ne ostane zarobljena kao u nekom začaranom krugu. U toj nameri nije štedeo ni vreme ni mesto, grabeći svaki slobodan trenutak da zaokruži priču, bilo da se nalazio nebu pod oblake (u avionu) ili na zemlji, s ove ili one strane kontinenta.

S obzirom na to da je roman Prva avenija nastajao paralelno sa prethodnim, verovatno je prerano govoriti o tome da je reč o autorskoj prepoznatljivosti, što svakako ne bi bila mana, ali ni obaveza da ubuduće ne iskorači iz jednom osvojenog pripovednog obrasca. U svakom slučaju romani se stilski, i donekle tematski, preklapaju, moglo bi se čak reći da je Prva avenija svojevrstan nastavak knjige Posle svih ovih godina, prema atmoferi i motivskoj građi, bez obzira na to što se sama priča razlikuje, što se radnja odvija u potonjem vremenu.

Pripovednu formu Radić gradi višeslojno i višeznačno, od kraćih narativnih celina, refleksija do poetskih pasaža, podeljenih na deset poglavlja/naslova, prožetih različitim emotivnim nabojem, od idealizma i euforije, do straha i beznađa, atmosferom šuškanja, šaputanja i glasnogovorništva. Generičku sliku koju projektuje kroz dualističke sklopove, borbe između krajnosti, autor podupire simbolima, poput srećne ulice ili crnih crepova, kreirajući minijaturni svet satkan od iluzija i aluzija na aktuelnu društveno-političku situaciju.

Vreme u kojem živimo, u kojem je sve prožeto politikom i kada je politika sve, ne može se izbeći njena uloga i značaj ni u literaturi, pa se kao zlatna nit provlači u pozadini, ne uvek nužno visoka politika, ali obavezno neki centar moći (po čijoj se postelji bestijalno valja talog sumnjivih vrednosti i nesumnjive zapitanosti da li uopšte postoji nešto što je sveto, preko čega se ne može, ne sme preći niti gaziti?), naspram kojeg se protagonisti osećaju kao mali šrafovi koje neko, shodno potrebi, odvrće ili zavrće.

Na tu nesumnjivu zapitanost pokušava da odgovori Filip, glavni junak romana, predstavljen kao čovek sa novim idejma... tačnije, on i njegovi saborci, koji prolaze kroz splet okolnosti u pokušaju da se izbore sa pravim vrednostima, istorijskim nasleđem, i željom i potrebom da se ide napred, da okoštalo se menja i prilagodi novom, pa na momente podsećaju na glasnike naivnog idealizma. U takvoj, rušilačkoj, atmosferi odvija se njegova borba, angažovanost, koja, kako se radnja dalje odvija sve više liči sudar svetova, da bi onaj koji je pokušao druge da izigra na kraju i sam bio izigran, s tom razlikom što ovde nije reč o poetskoj pravdi, nego o upotrebnoj ljudskoj vrednosti.

Veštim građenjem asocijativnog polja autor omogućava širok spektar tumačenja romana, da bi ga potom neočekivanim dramaturškim rezom sveo na jedno. Taj prepoznatljivi sudar svetova (elita naspram raje) kao posledicu iznedrio je gorčinu, osećaj bespomoćnosti, potom apatiju osiromašenog stanovništva, čije se izneverene nade viore na barjacima beskrupuloznih novopečenih biznismena. Očekivani 6. oktobar 2000. nije osvanuo, ali su se vratile devedesete, sa još pogubnijim posledicama.

Iz mnoštva metafora, Radić u završnici poentira pomalo neočekivanom i samim tim veoma upečatljivom slikom: /Od reke, iz doline prostruja svežina gore na ovu stranu i ponese svetli list visoko prema nebeskom plavetnilu. Neki list hartije? Ili prazna papirna kesa koju lahor nosi i prevrće, poigrava se s njom./ u skladu sa vremenom kao produkti savremene civilizacije, pa stoga više nismo list na vetru, koji je svoj vek proživeo, nego papirna kesa koja se nakon upotrebe baci na ulicu. Nimalo ohrabrujuće!

Vesna Denčić

- 7 -