Početna Arhiva Kontakt
 
IN-OUT
 
DODATAK
 
 

 

 


Piše: Mile Petković


Pogrebni zavod Milošević & comp

(drama)

LICA:
DR MILOVAN, 50 godina. Embrionalna varijanta pomoravskog Korleonea.
Kombinovana ličnost. Sklon je i dobru i zlu.
DR MOCA, Milovanov brat po usvojenju. Sklon je samo dobru.
Mio i šarmantan. Inače, vrhunski hirurg.
MITA KUČE, star ali vitalan. Palanački šeret. Sa svima intimus.
LJILJANA, Milovanova supruga. Nekada lepotica,sada "sa zadnjicom k’o seljačke naćve".
SNEŠKA, Mocina supruga. Bezazlena pričalica. Večito zaljubljena u svog supruga.
MAJKA MILICA, Milovanova majka. Stara, ali lepa žena. Pomalo raskalašna.
MILOŠ, Milovanov sin. Svršeni maturant. Lepuškast. Prijatan.
MITKO, Mocin sin. Takođe svršeni maturant. Inteligentan.
KINĐUR, lokalni Pantokrator. Vešt kombinator. Bez skrupula. Kicoš.
POP DŽERI, previše savremen i komunikativan sveštenik. Takođe kicoš.
JAGODA, medicinska sestra. Izazovna.
STEVA JURNJAVA, srednjih godina. Dinamičan.
BOŽA DŽIN, čovečina. Radnik. Mučenik.
JEKA, služavka kod Milovana. Zgodna i koketna.
GAGA DILER, mangupčić. Tipičan.
DŽEKI PEVAČ, kafanski pevačić. Cigančić.
CAR ŽIRA, krupan i glavat Ciganin.
 

1. SLIKA – LEKARSKA ORDINACIJA


Ordinacija. Sređena je skupo i glamurozno. Jedna tapacirana i automatizovana vrata su veza sa sestrinskom sobom, a druga, takođe tapacirana i automatizovana, veza su za "vanredne poslove". Prozor je, takođe, sigurnosan i automatizovan. Interfon za komunikaciju sa medicinskom sestrom, funkcioniše besprekorno. Ugrađen uređaj za hlađenje. Na stolu poveća hrpa bolesničkih kartona. Uđe Milovan, skine majicu, pa obuče beli mantil, izuje elegantne sandale, pa nazuje bele klompe. Isključi uređaj za hlađenje, priđe prozoru, pritiskom na dugme ga otvori. Sedne za sto.

MILOVAN: (U interfon) Sestra Jagoda, dođite.
Uđe sestra Jagoda.
JAGODA: Šta je po želji, doktore?
MILOVAN: Danas mi dolazi burazer Moca.
JAGODA: Stvarno?
MILOVAN: Putuje sutra na neki simpozijum u London, pa dolazi da se pozdravimo.
JAGODA: Stvarno? Ako ga ne vidim, mnogo ga pozdravite. Nešto se želeli?

Milovan je gleda požudno, uzdiše...

JAGODA: Da zaključam vrata?
MILOVAN: (Gleda na sat) Nemam vreme, mamu mu jebem, sine, pokaži mi malo, da mi ulepšaš dan.

Jagoda lagano, izazovno otkriva noge, pa vešto skine beli mantil, priđe Milovanu, sedne mu u krilo. Maze se i ljube. Milovan je nežno odgurne, šljepne po zadnjici.

MILOVAN: Tutanj sad. Donesi mi komplet kafu.

Jagoda se brzo obuče i izađe.

MILOVAN: (Okreće brojeve na telefonu) Alo, alo, prva srpska apoteka. Brankice, kako stojimo? Na noge? Uh, te tvoje noge, što nisam makar deset godina mlađi. Šta bi? To ne mogu da ti kažem preko telefona. Danas ti dolazi nova roba. Sve nađeno, ne brini. Znam, znam. Nisam zaboravio. Danas mi dolazi burazer Moca. Hoću, hoću, pozdraviću ga. Samo piči. Ćao. (Prekine vezu, okreće ponovo brojeve, dobije vezu) Prvi srpski supermarket. Živoslavka, živote moj, eh, što nisam nešto mlađi. Sve je u redu? Imaš zaliha? Dobro, dobro, samo piči, ej, mala, danas mi dolazi burazer Moca, hoću, hoću, pozdraviću ga. Zdravo. (Prekine vezu, okreće brojeve, dobije vezu) Prvi srpsko-bosanski butik? Prodaješ li nešto od odjeće, bona? Šta? Ne čujem te dobro. Dolazi ti burazer Meho iz Tuzle (naglasak)? Pa šta ću ja s’ njim, bona? Da ga smestim neđe? Dobro, važi, samo ako tamo nije klao Srbe. Dobro, dobro, sredićemo. (Prekine vezu)

Uđe Jagoda i unese kafu.

MILOVAN: Jebi ga gospodine, sad mi samo fali Meho iz Tuzle (naglasak).
JAGODA: Kakav sad Meho.
MILOVAN: Ona Fata iz mog butika dovodi burazera Mehu iz Tuzle (naglasak).
JAGODA: Ako, kad ste ludi.
MILOVAN: Jagoda, kod Fatine babe je stanovao moj burazer Moca kad je kao mlad hirurg radio u Tuzli (naglasak), i tamo ga držali k’o malo vode na dlanu, pa ’ajd sad ne učini.
JAGODA: Kod nas je sve u sto čvora svezano, pa maljem stucano.

Jagoda izađe. Milovan srče kafu. Začuje se diskretan zvuk iza drugih vrata. Milovan hitro priđe vratima i otvori ih. Uđe diler Gaga. Milovan ga ljutito gleda.

MILOVAN: Sedi tamo. (U interfon) Sestro, niko da ne uđe bez mog poziva. Pa dobro, bre, Gago, pizda mu materina, pa koliko puta treba da vam pričam? Pa, jeste li, bre, normalni?
GAGA: Jebi ga, doktore.
MILOVAN: Jebi ga, doktore, to je lako da se kaže. Pa koliko sam vam puta reko kad vam se ćefne da razbijate kafane, sedite u auto pa pičite u Banat, Bačku, u Novi Sad, pa cepajte, lupajte, ko vas jebe, kad ne znate tu crkavicu da sačuvate za crne dane.
GAGA: Dule Dilea nas navuk’o.
MILOVAN: Koji Dule Dilea? Šta mi imamo s njim? On nije naš čovek.
GAGA: Doktore, ceo taj krš koštao samo 150 maraka.
MILOVAN: Ma nemoj? Samo 150 maraka? Znaš li ti koja je to lova danas? Znaš li da ljudi, i to od ugleda, ne mogu deci hleb i mleko da kupe? Znaš li da za 150 marona jedna porodica može da izgura tri meseca, a ako se stisne i četiri.
GAGA: Nećemo više, doktore. U šta da vam se zakunem.
MILOVAN: U sred noći mi telefonir’o Kinđur. Kaže: "Ovi tvoji cepaju li cepaju", posle malo ovaj novi komandir: "Doktore, obuzdaj ove tvoje, inače ću i’ privodim..." Ne smemo da pokazujemo lovu, narod grca u bedi, a vi cepate kafanu. Da ste pametni da štekujete lovu, pa kad prođe ova alaudža da otvorite neke radnjice, da živite k’o ljudi, al’ zabole vas... (Ustane. priđe ormanu sa lekovima, otvori ga, iza skrivena metalna kasa, otvori je šiform. Unutrašnjost kase popunjena hrpama naslaganih novčanica. Iz donjegdela kase izvuče poveći beli džak, zaključa kasu i vrati orman u prvobitno stanje) Imam sigurnu informaciju da kurs neće da se menja do sutra ujutru. Ovo kako znate da zamenite.
GAGA: Mnogo doktore.
MILOVAN: Mnogo kad biju. Kad znate da cepate kafane, oznojte sad malo jajca.
GAGA: Kol’ko tu ima?
MILOVAN: Dvestašesetosam hiljada milijardi dinara, to vam je po današnjem kursu tristadve hiljade i dvestapedeset pet maraka.
GAGA: Važi doktore. (Sa džakom krene prema vratima)
MILOVAN: (Pevušeći) Stani, stani Ibar vodo...

U tom trenutku Jagodin glas iz interfona: Doktore, stigo deda Kuče.

MILOVAN: Nek’ pričekne trenutak. (Gagi) Popij jednu viskozu, izvini što sam viko, sine, (Nežno ga šamara) zla su vremena, pazite kako se ponašate... (Sipa mu piće)
GAGA: Znam, doktore, da se moj otac o meni brinuo k’o vi, kud bi mi kraj bio.
MILOVAN: U mal’ da zaboravim: šta bi sa šilinzima?
GAGA: Nema, doktore, ni za lek.
MILOVAN: U, mame mu ga spalim, a hitno mi trebaju.
GAGA: Sve pokupio zlatar Bakić.
MILOVAN: Znam. Plaćajte skuplje.
GAGA: On se nešto mnogo kurči, doktore, da mu kusamo žito, i da se siti isplačemo.
MILOVAN: Čekni malo, nije trenutak.
GAGA: Doktore, kad zatreba tu smo. Doktore, znate kako tepa majka Joci Cigančetu ujutru kad ga prati na posao?
MILOVAN: Ne znam.
GAGA: Ljubi majka sina dilera.
MILOVAN: (Zasmeje se od srca) Serete, izmislili ste, jebo ve otac mangupski.
GAGA: Istina, doktore, čuo Malajac, kune se u decu.

Gaga popije piće, uzme vreću, izlazi kroz druga vrata. Milovan ga prati...

MILOVAN: Pazite šta radite, babu vam mangupsku...

Gaga izađe. Milovan zatvori vrata, priđe stolu.

MILOVAN: (U interfon) Jagoda, pušćaj psetište.

Uđe Jagoda i deda Mita. Ovaj odmah sedne na luksuznu stolicu kod stola.

DEDA MITA: Pomaže ti Bog, doktore, i dobro ti jutro.
MILOVAN: Bog ti pomogo. (Zalaje)
DEDA MITA: Marš u pizdu materinu magupsku!
MILOVAN: Kuj ti je dedo, od sabajle?
JAGODA: Doktore, to kuče pobesnelo.

Deda Mita požudno zagleda Jagodu, uzdiše...

JAGODA: Dedo, da ti se nije slošilo?
DEDA MITA: Milovane, sinko, Jagoda, takva mi je sorta: moj pokojni deda Soća kasapin, na samrtnom času je tražio da mu moja pokojna baba pokaže onu žensku sramotu. Sirota moja baba Karavilka morala da zadiže suknju.

Milovan i Jagoda se smeju.

MILOVAN: Gadno kučište rasteš.

Jagoda izlazeći zalaje.

DEDA MITA: Nosi se ti, mala!

Jagoda izađe.

MILOVAN: (Razgleda kartone) I ko sinoćke dobi? Dremkalo mi se, ne mogado d’ ostanem.
DEDA MITA: Sudija Simić.
MILOVAN: Ajde? A koliko?
DEDA MITA: Pa dobar je oko dve iljadarke.
MILOVAN: Baš ga oće u poslednje vreme. Dedo, dolazi mi danas burazer Moca.
DEDA MITA: (Obradovan) Doktor Moca? Stvarno? Nije ga bilo dugo.
MILOVAN: Putuje sutra u London na neki simpozijum.
DEDA MITA: Mnogo dobar čovek doktor Moca, mnogo. Takav se čovek retko rađa.
MILOVAN: A ja sam kao loš?
DEDA MITA: Ma, nosi se, bre, ti si drugo.
MILOVAN: (Prevrće kartone) Lele, lele, sve sâm zabušant. Ma, danaske ne radim, nema šanse, vidi Dobrinka Savić, pa ona radi tri dana godišnje, vidi Žika Manastirka...
DEDA MITA: Jel’ on stvarno bolestan?
MILOVAN: Ma jok. Vidi taze karton. Građevinsko "Pomoravlje", Božidar Ignjatović, kuj taj može da bude, mamu mu jebem.
DEDA MITA: Boža Džin.
MILOVAN: Tačno. (U interfon) Jagoda, dođi.

Jagoda uđe.

MILOVAN: Danaske ne pušćaj nikog, ne radim i šlus. Danaske mi dolazi burazer Moca.
JAGODA: (Svesna da joj je to već rekao) Doktor Moca? Jao, ako ga ne vidim, mnogo ga pozdravite.
DEDA MITA: Će te doktor Moca mocne bocne.
JAGODA: Kuče, marš pod koš.
MILOVAN: Šta oće Boža Džin? Šta mu fali?
JAGODA: Pojma nemam, sav je smrknut.
MILOVAN: Njega pušćaj, i nikog više.
JAGODA: Baba Mici Krakickoj se razvezao pupak...
MILOVAN: Pa ja sad da joj vezujem. Jagoda, ne zajebavaj, ja samo otvaram i zatvaram bolovanja, a pupkove zavezuju pravi doktori, aj’ u pizdu materinu...

Jagoda izađe.

MILOVAN: Samo mi još treba da baba Mici Krakickoj vezujem pupak, nemam druga posla.

Uđe Boža Džin.

BOŽA: Dobro jutro i pomaže vi Bog, ljudi. (Zalaje)
DEDA MITA: Marš Džin u pizdu materinu!
MILOVAN: Ti Džin došo od jutroske na zajebanciju.
BOŽA: Jok ja, doktore. (Smrknut)
MILOVAN: Pa šta je, šta ti fali?
BOŽA: Sve me stislo, doktore, mnogo, mnogo ne valja....

Boži neprijatno, vrpolji se na stolici, krši šake, gleda u zemlju, pa u deda Mitu...

MILOVAN: Dedo, molim te, idi malo merači Jagodine butine, i ako nisi pišo – pišaj.

Deda Mita hitro ustane i izađe.

MILOVAN: A, i tebe ću da izbrišem s’ raboša, polako. Džin, o čemu se radi?
BOŽA: (Guta teško pljuvačku) Ti znaš, doktore, kolke su kod nas plate, (Zasuzi) veruj mi, deca mi po kući pište gladna, ni za leba nemam. (Plače)

Milovan ganut krene rukom ka džepu...

BOŽA: Vraćaj ruku, doktore, nisam ja prosjak, ja sam radnik, bre, ja mogu ovaj tvoj dom zdravlja sam i da srušim i da sazidam, (Grca) nisam ja lenjivac, ja oću da radim, ja oću da su mi deca sita. (Rida) Vidi, doktore, ove žuljeve, ja se ne stidim nijednog posla...
MILOVAN: (Oči suzne) Čekaj Džin!
BOŽA: Šta da čekam? Kaži mi, šta da čekam? Zabole mene šta ste vi školovani zasrali.
MILOVAN: (Sipa mu piće) Popij jednu. (U interfon) Jagoda, jednu komplet kafu i to brzom brzinom. Oma. Džin, kako ja da pomognem?
BOŽA: Možeš, doktore. Imam ponudu d’ idem mesec dana u seču drva na Goliju. Plaća čovek hiljadarku maraka. Znaš šta bi mi to značilo.

Jagoda unese kafu, brzo izađe.

MILOVAN: (Ljutito) Nosi se, Džin, mogu da te držim pet godina na bolovanju.

Milovan piše u karton. Boža pije kafu...

MILOVAN: Od danas si na bolovanju, da mi se javiš 12-og avgusta, idi u seču, samo pazi da te taj ne prejebe.
BOŽA: Samo bi mi to još trebalo.
MILOVAN: Povedi računa, sad se puca bez upozorenja.

Boža krene prema vratima.

BOŽA: Mnogo ti hvala, doktore.
MILOVAN: (Peva) Stani, stani Ibar vodo.

Boža se okrene.

MILOVAN: Sedi tu i popi još jedno piće.

Boža se vrati i sedne.

MILOVAN: Ne može tako, ja sam učinio tebi, sad moraš ti meni.
BOŽA: Govori, doktore, sve ću za tebe da učinim.
MILOVAN: Moramo da ubijemo jednog čoveka.

Boža zbunjen, guta pljuvačku. Milovan se smeje.

MILOVAN: Šalim se, Džin, šalim se. Nisam ja takav čovek k’o što priča ovaj pokvareni narod, nego odgovori ti meni na sledeće pitanje: znaš li ti kako izgleda Bela kuća u Vašingtonu? Jesi li zapazio na televiziji ili u novinama?
BOŽA: Bog s’ tobom, doktore, kako da nisam, pa ja sam zidar, a mi zidari samo zevamo u građevine, znam kako izgleda, ovalne bele stepenice, čini mi se pet, pet belih stubova, ravan krov sa ispupčenjem, ispred travnjak, kako da ne znam, a što me pitaš?
MILOVAN: Možeš li ti meni da sazidaš istu takvu štenaru za moga Klintona?
BOŽA: Kako da ne mogu. Istu u fas, samo, ipak, moraš da mi nađeš fotografije.
MILOVAN: To nije problem.
BOŽA: (Smeje se) I baš si rešio da Klindži sazidaš Belu kuću.
MILOVAN: Kad može da je ima onaj glavonja tamo u Vašingtonu, može i moj Klindža ovde.
BOŽA: Priča se da se ovaj tvoj Klindža sve izmetnuo na burazera u Vašingtonu.
MILOVAN: Izludeše kučke za njim. Pljunuti onaj glavonja. Slušaj Džin, oću da štenara ima tri prostorije: u jednu da jede, u drugu da prima posete, u treću da prca, razumeš?
BOŽA: (Smeje se) Važi.
MILOVAN: Kol’ko za ruke?
BOŽA: Ma, ajde, doktore!
MILOVAN: Slušaj ti, Džin, doktoru Milovanu Cukiću niko nije radio džabe. Jel dovoljno dve hiljade marona za ruke?
BOŽA: Idi, bre, doktore!

Milovan izvuče iz džepa poveći štos novčanica, izbroji deset komada, pruža novčanice Boži, ovaj zbunjen, drhte mu ruke...

BOŽA: Doktore, bre...

Milovan mu stavi novčanice u šaku. Boža se naglo okrene, teško zaustavlja suze.

BOŽA: Hvala ti, doktore, hvala ti, nek’ Bog da sreću tvom porodu.
MILOVAN: Tutanj sad na Goliju, ove pare daj ženi, a kad se vratiš počinjemo sa gradnjom. Kad završiš dajem ti još hiljadarku. U mal’ da zaboravim: danaske mi dolazi burazer Moca.
BOŽA: Doktor Moca? Nije ga bilo dugo. Mnogo ga pozdravi.

Boža izađe a uđe deda Mita i sedne na svoje mesto. Istovremeno grunu u prostor Steva Jurnjava, za njim Jagoda.

JAGODA: I ovo lud čovek. Ja mi lepo kažem: "ne može unutra", on me štipnu za sisu, baš za bradavicu, (Stevi) budalo jedna, ju, što me bridi...
MILOVAN: Gledaj si posla, nije je otkinuo.
STEVA: Zdravo, doktore, di si dedo. (Zalaje i navuiče mu kačket na oči)
DEDA MITA: Nosi se, bre, Jurnjava!
MILOVAN: Jurnjava, kaži dragička.
STEVA: (Uzbuđen) Dragička, doktore, govori, molim te!
MILOVAN: Ima debelo da častiš.
STEVA: (Oči suzne) Nije?
MILOVAN: Javio mi sinoć burazer Moca da nije.
STEVA: (Plače) Govori.
MILOVAN: Mnogo ličio na baba Rogu, ali nije, hvala Bogu. (Pevuši)
JAGODA: Kod tetka Lepe nije ono?
MILOVAN: Nije.

Steva plače, grli Jagodu, pa Milovana, pa deda Mitu, pocupkuje, i plačući peva "crven fesić nano". Jedva se smiri. Uzima mobilni, okreće brojeve, dobije vezu.

STEVA: Ti si, majka, (Plače) nije ono, nije ono, javio doktor Moca doktoru Milovanu. Jeste, jeste, sad mi reče doktor Milovan, najlepša moja, najdraža moja, (Plače) ima da mi živiš, ima da mi živiš... slušaj me dobro, poruči oci da oma kolje jagnje i pracer, oma, bre, jel’ čuješ šta govorim, znam, znam da je on džimrija, al’ mu je bolje da s’monom nema reči, kad dođem da se okreće i prase i jagnje, dabome, sve zovemo i s’ kim govorimo, i s’ kim ne govorimo, tako je, a ja odo’ da počastim ljude u kafani. Dolazim, ne brini. Doktore, Jagoda, dedo, večeras ste moji gosti u "Moravsku noć". Neću ni reč da čujem.
MILOVAN: Danas mi dolazi burazer Moca.
STEVA: Pa njega mi dovedi, njega, molim te, doktore, odo’ ja...

Steva izjuri iz ordinacije, na vratima se sudari s popom Džerijem, koji u rukama nosi velike kese sa stranim oznakama.
POP DŽERI: Šta je, bre, Jurnjava, jel’ se opet zaratilo?
STEVA: Pope, kod moje majke nije ono, sad mi reče doktor Milovan. (Ljubi ga)
POP DŽERI: (Krsti se) O, Bože, ima Te.
STEVA: Pope, poljubim ti popadiju u oko.
DEDA MITA: Bolje u dupe.

Steva izjuri iz prostora.

POP DŽERI: Pomaže Bog, ljudi!
MILOVAN: Bog ti pomogo, pope.
DEDA MITA: Bog ti pomogo.
POP DŽERI: Doktore, Dostana Ciganka navalila da uđe, traži ovo matoro kučište, pominje neke marke.
DEDA MITA: Marš obojica u pizdu materinu.
MILOVAN: Jebo te, pope, on još s’ kitom mlati pare. Znači, kučište, zapalio si Dostanu za marke? Vidi boga ti, šta on zna. E, moram da je naučim da te prijavi u miliciju.
DEDA MITA: Laže, laže, izmišlja, sveti mi se što sam je ostavio.
POP DŽERI: Ma, šta izmišlja, kune se žena u unučiće. Doktore, ja sve mislim da si ti pametan čovek, šta će ti psi u ordinaciji, a i propisi o higijeni ne dozvoljavaju.
DEDA MITA: Pope, popnem ti se na taštu.
MILOVAN: E, bre, matori, sram te bilo, poštena žena, ozbiljna žena.
DEDA MITA: Doktore, pope, što te ozbiljne i poštene ciče, k’o kad kolješ prase.

Milovan i pop Džeri se smeju.

MILOVAN: To samo d’ ubiješ.
POP DŽERI: Ništa drugo. (Krsti se) Bože mi oprosti.
MILOVAN: Kako si prošo?
POP DŽERI: Super.
MILOVAN: Jel’ te trkeljali na grani?
POP DŽERI: Ma jok. Iš’o sam s’ onom mojom petrolejskom prdnjavom.
MILOVAN: Koje godište je taj auto?
POP DŽERI: Reno kabriolet iz ’36-te godine.
MILOVAN: I sve delove si našo?
POP DŽERI: Sve mi Panta Ženevac našo, i to u Ženevi.
MILOVAN: I usudio si se da sa njim kreneš na put, svaka ti čast.
POP DŽERI: Doktore, sve je novo stavljeno, juri ko tajfun, i kažem ti sjatili se Turci na granici, zagledaju ga, pipkaju ga, raspituju se, mogo sam džak heroina da prenesem.

Milovanu zaigra mišić na licu.

MILOVAN: Kako Acika, stari krljač?

Pop Džeri iz jedne kese izvadi elegantnu, skupu kožnu torbu i stavi je na Milovanov sto.

POP DŽERI: Mnogo te pozdravio Aca i pratio ti ovu torbu i mnogo se ljuti što mu ne odeš.
MILOVAN: Moram da odem, al’ sve glupi poslovi. (Razgleda torbu) Baš lepa.

Pop Džeri vadi iz jedne kese lepu muštiklu.

POP DŽERI: Dedo, tebi pratio ovu muštiklu.
DEDA MITA: Čist ćilibar. Aca je moje unuče, ja sam mu nekad voleo baku.
MILOVAN: Kako Aca? Pričaj mi, šta sad igra?
POP DŽERI: On je car za Fenerbahče. Sad igra libera, poslednjeg čoveka, znaš njegovu foru: lopta može da prođe, al’ igrač nema šanse, tri noge slomio. (Krsti se) Bože mi oprosti, Turci ga zovu srpintikam, to ti znači srpski osvetnik. Kad pokosi Ture, Aca kaže: "Ovo ti je za cara Lakija", pa opet kad pokosi Ture on kaže: "Ovo ti je za Miška Obilića", (Krsti se) Bože mi oprosti.
MILOVAN: Dugo se zadrža?
POP DŽERI: Deset dana. Ma, ne dade mi da pođem.
MILOVAN: Izvini, pope, izvini, zapričasmo se, oćeš kafu ili piće. (U interfon) Jagoda, jednu komplet kafu.

Milovan svima sipa piće, kucaju se i piju.

MILOVAN: Pope, danas mi dolazi burazer Moca.

POP DŽERI: Stvarno? Moram da ga vidim. Doktore, mnogo dobar čovek Moca. On, bre, nije u stanju da pomisli zlo i ružno. A uklopio se ovde perfektno. Sve babe po malama zna.
MILOVAN: Dugo je on ovde. Iduće godine slavimo tridesetogodišnjicu.
POP DŽERI: Ima toliko?
MILOVAN: Ima.
POP DŽERI: Nisi mi nikad ispričao kako se to dogodilo da ga usvoji pokojni čika Mitar.
MILOVAN: Pa ovako se nekako zbi. Moj pokojni otac Mitar Cukić, advokat ovdašnji...
DEDA MITA: Moj ispisnik. Bog da ga prosti, takav se čovek više ne rodi. Ova šugava Grabiška više nikad neće d’ ima takvog čoveka. Ljutio se ti, ne ljutio, doktore, ali ti njemu nisi ni za malić.
MILOVAN: U pravu si, dedo, ne ljutim se. Elem, taj moj otac bio uvrteo sebi u glavu da mu sin bude doktor, lekar. A da se to postigne uslov je da se završi medicinski fakultet, a to nije baš tako lako, mora dobro da se zagreje stolica, knjige ko telefonski imenik. Ruku na srce, ja baš nešto knjigu nisam mnogo mirisao, ja sam više bio za ženske, za piće, za kocku, za bančenje. Pošteno, ja sam bio za jednog dobrog kafedžiju, ali sudbina je drugo htela. Elem, upišem ja medicinu. Predavanja, vežbe, kolokvijumi, ispiti, stisli nanu im jebem, ne daju ti oko d’ otvoriš...
POP DŽERI: Zaguljena medicina.
MILOVAN: Još kako. Na mojoj grupi bio i Moca. Lep, naočit, sve zna, sve banka, al’ nekako skroman, stidljiv, koleginice ga obleću, on ništa. Privuče on moju pažnju i ja se rešim da ga bolje upoznam, da mu se približim, al’ slaba vajda. Odvedem ga na kafu, na piće, i mic po mic mi se zbližimo, i odvedem ga u stan na ručak. Moja majka bila donela sarme iz Grabiške, prste da poližeš. Gladan bio moj burazer Moca, jede sve mu puca za ušima. Posle sredimo balon vina, i on se otvori, i sve nam ispriča, i da je dete sa Kozare, i da ne zna ko su mu roditelji, da ga neka žena sa dušom iz Zagreba uzela na čuvanje, vidiš da poneki Hrvat ima dušu...
POP DŽERI: Ko pauk muda, (Krsti se) Bože mi oprosti.
MILOVAN: Njega i sad neke drkadžije kolege zovu dr Zvečković ili dr Zvečko.
POP DŽERI: Ljudska pakost nema granice, mamu li im jebem ološku. (Krsti se) Bože mi oprosti.
MILOVAN: Pa pričo kako je u školi bio najbolji đak, kako mu odobrena stipendija. Moja se majka sita isplakala, i kad se vratila u Grabišku sve ispričala mome ocu.
POP DŽERI: I...
MILOVAN: I on mi naredi da kako znam i umem dovedem Mocu u Grabišku. Jedva ga nekako privolim i mi dođemo. Čim ga ugledao moj pokojni Mitar, suze mu pošle i reko: "Momire, ti si moj drugi sin". Odmah ga usvojio i on sad deli Mitrovu imovinu ravnopravno sa mnom. Pomogne meni moj burazer Moca te ja nekako spičkam tu medicinu, da ne bi njega mrka kapa. Njega posle studija zadrže na fakultetu i postane jedan od naših najboljih hirurga, a ja... znate već.
POP DŽERI: Neće d’ uzme svoj deo?
MILOVAN: Neće.
POP DŽERI: Kako to?
MILOVAN: Tako lepo, neće, vrda, tera na šegu. Sve sam pokušao, slaba vajda. Zlopati se tamo po Beogradu, bez para, znate koje su skupoće, koje plate. Neće d’ uzme. Dam mu ja, al on vraća, neće ni da čuje, još vozi onu krntiju od mercedesa koju mu je još moj pokojni Mitar kupio. Kupio bi ja njemu auto samo da pokaže prstom, al’ neće. Ne znam šta da radim, to mi je velika muka.
POP DŽERI: Ne znam šta da ti kažem, čudan čovek.
MILOVAN: Žuriš pope?
POP DŽERI: Treba da raznesem ove Acine poklone, pa tek imam sahranu u dva, ispalio deda Ika opančar, (Krsti se) Bože mi oprosti, laka mu zemlja.
MILOVAN: Deda Ika? (Krsti se) Bog da ga prosti.
DEDA MITA: Ika i od mene bio stariji.
MILOVAN: Ne može biti, od tebe ne postoji stariji čovek. Pope, upali sveću u moje ime, ne mogu d’ idem na sahranu, dolazi mi burazer Moca. Pope, da gledamo malo bioskop?
POP DŽERI: Važi doktore.

Milovan izvadi iz fioke stola dva durbina, jedan daje popu Džeriju, a sa drugim u ruci obojica priđu otvorenom prozoru i upere durbine.

MILOVAN: Pun bazen ko oko. Vidi onu u crvenom kostimu, uh, uh, živote... mame ti ga spalim.
POP DŽERI: Jao, jao, doktore, vidi onu desno, žuti kostim, žuti, desno, doktore, doktore, daj mi nešto za smirenje, (Krsti se) Bože mi oprosti.

Deda Mita cupka oko njih, upinje se na prste, menja naočale, vuče ih za odeću.

DEDA MITA: Dajte, bre, drkadžije, malo meni.
MILOVAN: Nosi se, bre, dedo!
POP DŽERI: Otkači se, psetište!
DEDA MITA: Jebaću vam mater i jednom i drugom!
MILOVAN: Vidi ono, pope, jao, vidi... beži, bre, kučište, kupi durbin, ko te jebe, da mi skikneš ovde u ordinaciji, pa da zvekne bruka.

Milovan i pop Džeri odlože durbine, Milovan ih vrati u fioku. Iz interfona Jagodin glas: "Đoka Majmun navalio ko mutav da uđe, a još pijan ne vidi na oči".

MILOVAN: (U interfon) Nikako ga ne pušćaj. Dedo, jel’ ti se možda piša, idi pišaj i zevaj sad malo u Jagodine sise.

Deda Mita izađe.

MILOVAN: Pope, imam razgovor s tobom.
POP DŽERI: Pričaj.
MILOVAN: Kod naroda ti alarmantno riknuo rejting.
POP DŽERI: Jebeš narod, čuvaj zdravlje, (Krsti se) Bože mi oprosti. Ma, za sve je kriv moj otac, kud mi navuče ovu mantiju, da mi otvori kupleraj ili kockarnicu, on navalio ko tvoj pokojni Mitar.
MILOVAN: Da ti priđeš, blago meni nama, pa da narod polomi kičmu od klanjanja.
POP DŽERI: Zajebavaš?
MILOVAN: Jok. Ozbiljno ti govorim.
POP DŽERI: Ne ide, bre, doktore. Časti mi, ti si lud.
MILOVAN: Šta danas ne ide, aj’ mi odgovori.
POP DŽERI: Skinuće mi mantiju.
MILOVAN: Ko?
POP DŽERI: Ovi moji.
MILOVAN: To prepusti nama. Oni cupkaju na našu svirku. Slušaj, popešanjo, lažu koji tvrde da ćemo da vladamo 50 godina. Vladaćemo stotku. Utuvi to, budalo popovska. Opozicija je čabar, to je i dživdžanima jasno. Zar ne vidiš da je to sve sam gulanfer i nemalac, sve to đuture može da se kupi za burče rakije.
POP DŽERI: Koji ću vi moj? (Krsti se) Bože mi oprosti.
MILOVAN: Trebaš nam, pope, narodski si čovek, vole te ljudi.
POP DŽERI: (Krsti se) O, Bože, šta me strefi.
MILOVAN: Prekidaj, bre, pope, da mi se krstiš ispred nosa, nego, blago meni, da te islikamo za ekranče i štampu, da te zakitim sa cvetićem...
POP DŽERI: (Smeje se) Pop Džeri sa cvetom u kosi.
MILOVAN: Ne seri, popino, za to i glava leti. Slušaj, ima da pukne u "Srbija – danas": narodni sveštenik, popularni Dragovan Marković, zvani Džeri, pristupio partiji koja vodi u svetlu budućnost.
POP DŽERI: Opasan si čovek.
MILOVAN: Da ne zaboraviš da sam za ove političke kerefeke prvak Srbije. Da mi dođeš, da mi dođeš, prekostura uveče kod kuće na večeru, na razradu ideje, i ne serkaj okolo, meni se sve dojavi. Sad tutanj, imam posla.
POP DŽERI: (Izlazeći, krsti se) Bože, Bože šta se ovo zbiva, dal’ nečastivi zavladali Srbijom?

Pop Džeri izađe.

MILOVAN: (U interfon) Sestro, pušćaj pseto.

Uđe deda Mita i sede na svoje mesto.

MILOVAN: Dedo, slušaj me dobro: prvo da mi obiđeš radnje, prokontroliši sve, posle d’ odeš kod Jokse. Odneo sam mu jutros prase i jare na pečenje, oko jedan treba da bude gotovo. Prase da bude malo rešije. Joksa nek’ te doveze sa pečenjem do moje kuće. Jesi l’ zapamtio, aj’ ponovi.
DEDA MITA: (Polazeći) Ma nosi se u pizdu materinu.
MILOVAN: (Vadi novčanik) Evo, da ti se nađe.
DEDA MITA: Imam, ne treba.

Deda Mita izađe.

MILOVAN: (U interfon) Jagoda, sad nikog da nisi pustila, ni mog Mitra da ustane iz groba, osim Kinđura. Jasno?

Ustane, zagleda torbu na stolu, vrti glavom, pravi grimase. Zatvori prozor, spusti roletne, upali svetlo. Priđe torbi, zagleda je, otvori je, vadi iz nje skupa pića, boksove stranih cigareta, razne mirise. Obe ruke do lakata stavi u torbu, nešto traži po dancetu torbe, našao je, vadi ruke iz torbe, u jednoj šaci pakovanje belog praha u prepoznatljivoj kesici, a u drugoj ruci ceduljica koju odmah pročita. Zagleda kesicu, miriše, iz fioke uzme nožić, malo zareže kesicu, kažiprst umoči u kesicu, lizne prah... sedi podnimljen i zamišljen pogleda uperenog u torbu, okreće brojeve telefona, dobije vezu.

MILOVAN: Alo, ja sam, slušaj me pažljivo: upravo mi božji kurir donese osvećenu naforu. Dobro, dobro, smatraš da ja to treba da uradim. Čekam te. (Prekine vezu, okreće brojeve, dobije vezu) Di si dečko, di si Acika, stari krljaču, lopta mož’, igrač ne mož’, jebati fuzbal. Sve je u redu. Božji sluga doneo naforu. Da, da, razumeo sam upozorenje, ne brini. Za sada sve teče po planu, svaka se promena kitno javlja. Krešeš li nešto? Jok. Kreso si jednom pa si utvrdio da znaš. Udri tamo te Turke izelice, nisi za nji’ riljo. Zdravo. (Opet okreće brojeve, dobije vezu) Alo, Ali, ča je pusta londra kontra Grabiški gradu. Božji kurir donese osvešćenu naforu, a nafora nebeskim kočijama leti četrnaestog preko Frankfurta, da da, preko Frankfurta, tako je, majmune, sreda, šta se zezaš, pizda ti materina, stiže oko 21 čas. Pa da, isti hotel. Sve teče po planu. Svaka se promena kitno javlja. Krešeš li nešto? Kako? Engleskinje neće da mešaju, jebo te, a zašto, legnu i ko krave lenje, mamu im jebem, kreši onda ove naše mešalice, ima i’ tamo ko salate. Zdravo. (Podnimljen zamišljeno gleda torbu)

Jagodin glas iz interfona: Stigo predsednik Kinđur.

MILOVAN: (Naglo ustane) Pušćaj.

Uđe Kinđur, za njim Jagoda. Milovan i Kinđur se zdrave i ljube.

KINĐUR: Di si, školski druže?
MILOVAN: Dobro mi došo Predsedniče. Jagoda, javićemo ako nam nešto zatreba.
JAGODA: (Izlazeći pokazuje flašicu parfema) Doktore, vidite šta sam dobila od Predsednika.
KINĐUR: Jagoda, odgovori mi, ima li neka vajda od ovog mog školskog druga.
JAGODA: Pa, kako se uzme, Predsedniče.

Kinđur se smeje, Milovan blago izgura kroz vrata Jagodu.

MILOVAN: Gledaj tamo svoja posla.

Milovan i Kinđur priđu torbi. Gledaju je i ćute.
KINĐUR: To je to?
MILOVAN: Na vešala će me oteraš, mamu ti mafijašku.
KINĐUR: Prpa, prpa, glavonja, usro si se.
MILOVAN: Jedi govna, govedo!

Kinđur vadi kesicu iz torbe, lizne prah, vrati kesicu u torbu, uzme ceduljicu, čita...

KINĐUR: Ovi majmuni iz Beograda mi prate svaki korak.
MILOVAN: Ovo nam nije trebalo.
KINĐUR: Misliš da je meni svejedno, noćima oko da sklopim. Šta sad da radimo. Sve ovo da vratimo u Istambul, pa da skenjaju i tebe i mene i Acu. Sipaj mi nešto žestoko.

Milovan ustane, uzme iz ormana skupo piće, sipa Kinđuru i sebi. Kucaju se i ispijaju piće naiskap. Kinđur sedne.

KINĐUR: Suni još.

Piju i ćute.

KINĐUR: Sine, nema frke, sve isplanirano do detalja, ne može da omane. Sine, ovde leži tri kola čistog heroina, naš tal je 350 000 marona, obe naše kuće leže u ovoj torbi. Aj’ još jednom da razmotrimo stvar: lažnjak dance u torbi je napravljeno tako i od takvog materijala da je nedostupno psima, razumeš? To je poslednja reč tehnike, a to je i najbitnije. Čuveni hirurg, naučnik, ide na naučni simpozijum, ko će njega da trkenja... ostalo je rutina, naši majmuni mu drpe torbu u hotelu, mi palimo za London po lovu, koju ostavljamo na sigurno mesto.
MILOVAN: Ako dođe do frke, pa ja uvalim u govna čoveka koga najviše volim, šta onda da radim, koga da ukantam?
KINĐUR: Pregrizo jezik, brljivko, ali ako bi, ne daj Bože, se to desilo, sve rasprodajemo, a imamo šta, i vadimo čoveka.
MILOVAN: To treba da ti verujem na reč?
KINĐUR: Meni ne veruješ? Ajmo sutra kod advokata, može da se nađe forma da se obavežem. (Ustane, šeta) Međutim, i ovaj plan ima jednu slabu tačku, samo jednu.
MILOVAN: Koju?
KINĐUR: Šta ako torba Moci ne bude odgovarala, bude mu možda mala, pa otputuje sa drugom, onda ćorak Miki, ode sve u kurac.
MILOVAN: Mamu ti jebem, opasan si mafijaš.
KINĐUR: Ja sam za tebe i Dilinger i Kapone zajedno.
MILOVAN: U tom slučaju ja moram da odem u Beograd kod burazer Moce na dan puta. KINĐUR: Baš tako, i sve da učiniš da otputuje sa torbom.

Milovan ustane, ugasi svetlo, polumrak, sipa piće.
MILOVAN: Najgori si bio đak u razredu.
KINĐUR: Ja?
MILOVAN: Ti, ko drugi. Da ti nije bilo oca, pokojnog čika Save, Bog da ga prosti, bio bi običan džibronja ili rabadžija.
KINĐUR: Smatraš?
MILOVAN: Zar čika Sava nije imao poseban obor za profesorske prasiće?
KINĐUR: To je uglavnom tačno. Skoro smo bili došli sa sela pa smo bili zbunjeni. A da tebi nije bilo oca Mitra Cukića, advokata ovdašnjeg, Bog da ga prosti, koji je u buđelaru imao posebnu pregradu za profesorske pozajmice, znaš u kom bi mesecu ti završio škole – u kurcu mesecu. A u istom bi mesecu završio medicinu da te nije šlepovao burazer Moca. Njima dvojici da piješ vodu za zdravlje, inače bi ti meni dilovao devize dal’ pored spomenika Marčetu Resavčetu ili Stevici Sinđeliću, nije bitno, a apsio bi te makar jedanput mesečno za primer.

Sada Kinđur sipa piće.

MILOVAN: Kresnu ti ja onu Gocu Žabarku u osmom gimnazije. Koja bulja, koje butine.
KINĐUR: Kresnu ja tebi isto u osmom onu Mašu što bila došla iz Kragujevca da ovde maturira. Koje telo, a belo ko mleko.
MILOVAN: Kad smo stanovali u "Studenjaku" kresnu ti ja onu Čačanku sa arhitekture, kako se zvaše... Brankica Predić, ribče i po beše.
KINĐUR: Kad smo stanovali u Koče Kapetana kresnu ti ja onu bedeviju Micu Crnogorku, Micu Radonjić, noge do Virovitice.
MILOVAN: Kad smo stanovali u Palmotićevoj kresnu ti ja i Drinku i Drenku.
KINĐUR: E, lažeš, Drinku nisi.
MILOVAN: Ja lažem?

Ustane, iz fioke uzme fotografiju i pruži je Kinđuru.

KINĐUR: (Zagleda fotografiju) U, mamu joj kurvinu!

Sada Milovan sipa piće.

MILOVAN: Što mi, sine, ne daš malo sekretaricu Violetu, nije ona za tebe.
KINĐUR: Ma nemoj, nego je za tebe.
MILOVAN: Koji ti je, šta si se zaintačio?
KINĐUR: Neće moći.
MILOVAN: Sretnem je pre neki dan pa je pitam: "Violeta, zlato, kaži mi može li ti šta onaj moj školski drug", a ona: "Čalabrcne me, on je moj čalabrčak pred ozbiljan ručak".
KINĐUR: Mamu li ti jebem, što voliš d’ ispaljuješ.
MILOVAN: (Ushićen) Što je fora, Kinđur Čalabrčak.
KINĐUR: (Kiselo) Laneš li negde, odjebo si!
MILOVAN: Da ti dam za Violetu sestru Jagodu, doktorku Višnju, i jedno Ciganče od 16 godina, da ga oližeš ko sladoled.
KINĐUR: Ne dolazi u obzir, kreši ti tvoje voćke i Ciganke.  (Ustane da krene) Moram d’ idem, čekaju me oni majmuni u Opštini.
MILOVAN: (Oštro) Sedi još malo. (Sipa piće) Nemam više s kim ljudski ni da se ispizdaram. Naši pola riknuli, pola otišli u opoziciju, samo si mi ti ostao.
KINĐUR: Imaš ti burazer Mocu, a ja samo tebe.
MILOVAN: Advokat Janićije, kad bi mogo krvi bi nam se napio.
KINĐUR: Znam.
MILOVAN: Preduzmi nešto.
KINĐUR: Nije trenutak.
MILOVAN: Ako mu ne možeš ništa drugo, makar ga upucaj.

Obojica se smeju.

MILOVAN: Retko se viđamo, dođi mi danas na ručak, drkadžijo!
KINĐUR: Eh, kad bi mogo. Pun sam do sedam, a u osam moram da sam u Beogradu.
MILOVAN: U povratku svrati kod Jokse u "Moravsku noć", tamo će da sedimo burazer Moca i ja.
KINĐUR: E, to može, sigurno svraćam.
MILOVAN: Sine, dal’ je u redu sve ovo što radimo?
KINĐUR: (Uzdiše) To ni onaj gore ne zna.
MILOVAN: Da ne ispadnemo mi jebena strana.
KINĐUR: Izgleda da si ti bio najgluplji đak u razredu: koliko puta moram da ti objašnjavam, nijedno bogatstvo na ovom svetu nije stvoreno poštenjem, utuvi to, gluperdo, već u trećoj generaciji se zaboravlja poreklo bogatstva. Prema tome se i upravljaj. Aj’ zdravo. (Ustane, krene do vrata, zastane) I kako smo se dogovorili.

Izađe. Milovan podnimljen sedi i zuri u torbu.

 

2. SLIKA – MILOVANOVA TRPEZARIJA


Milovanova trpezarija. Bogata i elegantna. Na sredini se blista postavljen sto za obed. U jednoj fotelji sedi majka Milica sa nekim ručnim radom u rukama i štapom pored, u drugoj Ljiljana prelistava časopise. Deda Mita i Milovan sede za malim stilskim stočićem i pijuckaju. Miloš se neodređeno kreće po prostoru. Na vidnom mestu – torba.
DEDA MITA: Što se, bre, Milice ne udaš za mene, da budem tatko na ovoga doktora, pa da me celiva u ruku, i da mi traži pare za bonbone i bioskop.
MAJKA MILICA: Prošlo naše, Mito. Star si. Šta ti i ja da radimo? Da se gledamo i plačemo.
MILOVAN: Majko, ne budi sigurna. To je jedno opasno kučište, ima švalerku Dostanu Ciganku, ide kod nje kad se smrkne bicikletom iz prošlog veka.
MAJKA MILICA: Ju, Bog vas ne ubio! Jel’ stvarno crni Mito? Ja sve mislim da ti samo đavkaš, a ne ujedaš.
DEDA MITA: Raskinuo sam sa Dostanom. Sad idem kod Bose Štrikerke.
MAJKA MILICA: Pa, ona može da te nosi u zubima, i da ti doručkuje sa temena.
DEDA MITA: Ne brini ti, Milice, za to. Jel’ fali nešto mišu ispod stoga sena?

Milovan nervozno gleda na sat, kocka se sa deda Mitom.

MILOVAN: Aj’ nek’ ti se vidi, dedo!
DEDA MITA: Nek’ se vidi tebi.
MILOVAN: Mnogo si nešto prgav u poslednje vreme, nego... da oderem ja tebe jedne kratke darde, recimo do pet stotina, dok čekamo burazer Mocu.
DEDA MITA: Ja sam za tebe doktor za darde.
MILOVAN: Ti? A poslednje 16:3 kod Slavka Basadžije.
DEDA MITA: Za koga 16:3?
MILOVAN: Pa, nije valjda za tebe, što se, dedo, praviš lud?
DEDA MITA: (Krsti se) Ovoga mi krsta za mene bilo 16:3. Milice, što ovaj tvoj laže.
MILOVAN: Ti si, dedo, skroz izlapeo.
DEDA MITA: Da pitamo Coleta Fuksu i Voju Kampomanesa, gledali ljudi sa sopstvene oči.
LJILJANA: Ni onaj gore ne može da razmrsi za koga je bilo 16:3.
MILOVAN: Tebe ništa nisam pito, gledaj svoja posla.

Oglasi se Milovanov mobilni.

MILOVAN: Alo, ja sam. Dobro, dobro, hvala ti Šuco. Kad završiš smenu, popi nešto kod Jokse na moj račun.
LJILJANA: Šta je bilo?
MILOVAN: Kaže Šuca milicajac stigli, odoše na groblje.
DEDA MITA: Ih, doktor Moca, ih, zna čovek za red.
MAJKA MILICA: (Briše suze maramicom) Otkad je umro Mitar, to dete uvek prvo ode na groblje da mu pripali sveću. Takvo dete, Mito, nema u tri careva grada.
MILOVAN: (Viče) Jeko, Jeko!

Uđe Jeka. Deda Mita je guta očima.

JEKA: Na usluzi, gospodine.
MILOVAN: Jeko, sve je u redu?
JEKA: Jeste, gospodine.
MILOVAN: Kod ostalih može nešto i da promakne, ali kada se radi o mome burazeru Moci...
JEKA: Shvatila sam, gospodine.
MILOVAN: Ono crno manastirsko vino niste valjda stavili da se hladi?
JEKA: O, svakako ne.
MILOVAN: Slobodni ste.

Jeka izađe.

MAJKA MILICA: Mito, ti zamal’ d’ uganeš trepavicu.
DEDA MITA: Živa sam duša, Milice.

Milovan uzima špil karata, olovke i papir, meša karte i deli.

MILOVAN: E, sa’ću te, dedo, odbijem od sise da više ne lažeš, da ti ja pokažem koja noga ide na koji opanak, i čija nana crnu vunu prede.

Igra počinje. Igra odmah žustra uz tipične komentare. Priđe Miloš ikibicuje. Zvuk zaustavljanja vozila. Miloš hitro ustane, skokne do prozora.

MILOŠ: Evo ih. (Istrči)

Milovan se trgne, baci karte, hitro ustane, doteruje kosu i odeću i brzo izađe. Isto učini i Ljiljana. Majka Milica ostane u fotelji, ali vidno uzbuđena.

MILOVAN: Off) Dobro došli!
MOCA: (Off) Bolje vas našli!
MILOVAN: (Off) Snajka, Mitko, dobro nam došli.

Ulaze zagrljeni prvo Moca i Milovan, za njima Qiljana i Sneška, na kraju Miloš i Mitko. Moca priđe majka Milici, grle se i ljube.

MAJKA MILICA: (Kroz suze) Ljubi majka najboljeg hirurga na svetu, lepi moj, pametni moj!
MOCA: (Uzbuđen) Nisam, majko, najbolji.
MILOVAN: Ali si do najboljeg.

Vidno uzbuđen i potišten izdvoji se Moca. Glas majka Milice koji se ponavlja: "Ljubi majka, ljubi majka, ljubi majka..." Mocino lice bolna maska. Oprezno mu priđe Sneška, nežno ga zagrli, ljubi, mazi, mrsi mu kosu. Moca reaguje, mazi je, steže, ruka mu krene ka zadnjici... Sneška ga grubo odgurne.

SNEŠKA: Marš, barabo, kad može nigde te nema.

Moca se zdravi i ljubi sa deda Mitom.

MOCA: Zdravo, živo, dedo!
DEDA MITA: Di si, bre, doktore beogradski, zaboravi sirotinju?
MOCA: Burazer, kako ovaj deda? Ima li nešto od njega?
MILOVAN: Vidiš i sam – sazreva.
DEDA MITA: Ne čačkaj mečku, dvajesdrugog sam saranio, koji se zajebavo ko ti.

Smeju se.
Iz off-a lajanje psa. Uđu Miloš, Mitko i Klinton. Moca i Sneška mu priđu i maze ga.

SNEŠKA: Klnidžo, lepotane...
MOCA: Klintone, Klindžo, blento jedan blentavi, koje si zlo danas smislio Srbima, a? Ti stvarno smatraš da možeš da zatreš semece Srbinu. E, prejebo si se, prejebo. Glup si ti, Klindžo, mnogo glup. Niko na svetu ne može da zatre seme Srbinu. Pitaš zašto. E, zato što smo mnogo žilav narod, takvi kao ti napravili su nas žilavim, pa se prema tome ravnaj i ne bacaj džabe pare.

Klinton priđe deda Miti, ovaj ga miluje i mazi.

MILOVAN: Klindžo, ovaj ti je deda, poljubi dedu u ruku.
DEDA MITA: Marš u pizdu materinu.

Svi se smeju. Miloš i Mitko izvedu Klintona.

MILOVAN: (Sipa piće) Probaj ovo, sedamnaestica. Na prepek i po, čista ko suza. Doneo mi Mića Mazga.
MOCA: Što je pitka.
MILOVAN: Ne mogu ove slepce d’ ubedim da je bolja sedamnaestica od osamnaestice.
LJILJANA: Uh, što je to bitno.
MILOVAN: Ništa te ne pitam, gledaj svoja posla. (Moci) Kako je u prestonici? Može l’ narod makar da se prehrani?
MOCA: Zlo bi bilo da nije kontejnera.
MILOVAN: Operišete li?
MOCA: Ko ima para operišemo, ko nema Bog da oprosti.
MILOVAN: U, mamu mu jebem.
MOCA: Crno, burazeru, ko gavran.
DEDA MITA: Moco, znaš šta kaže Ranko Usranko: "Operiso me doktor Moca sas kalemarsko nožiče, a zašio sas sidžimče".

Svi se smeju.

MOCA: Zakrpio sam ga da se ne vidi, mamu mu usranu. Šta ima novo? Igrate li?
MILOVAN: Igramo, staro društvo.
DEDA MITA: Ima jedan nov.
MOCA: Ko je taj?
MILOVAN: Novi komandir, vrnogorčić, picipevac. Ne igra loše, ali švrocer, nema lovu. Čim je šnjur veći od hiljadarke, on se usere. Na sitno šurka ove bespariće. A... pukla tikva između Kiće stakloresca i Ginde milicajca.
MOCA: Ajde, a zašto? Oni kao pobratimi...
MILOVAN: Moj mi ga zna. Kića tvrdi da ga Ginda ispalio za 12 hiljada maraka, a Ginda tvrdi da ga Kića ispalio za 200 hiljada šilina, jebem li ga.
MOCA: Da nisu sa ženama pomešali noge?
MILOVAN: Nije isključeno. Nijedna ni druga nisu od raskida.
MOCA: Zna li više Ranđel berberin, on je dobar i sa jednim i sa drugim.
SNEŠKA: Prekidaj, bre, čoveče, milicajac, staklorezac, berberin, sve neke cvećke.
MOCA: Ništa te nisam pito, gledaj svoja posla, i poslednji put te opominjem da mi ne potcenjuješ drugove.
MAJKA MILICA: Za astal, deco. (Viče) Jeko, prinosi. Mitko, Miloše, ručak.

Deda Mita ustane i krene prema vratima.

MILOVAN: Di ćeš dedo?
DEDA MITA: Imam posla.
MILOVAN: Ostani da ručaš.
DEDA MITA: Od srca hvala, ponuđen k’o počašćen.

Deda Mita izađe. Milovan i Moca za njim laju, skaliče... Deda Mita se vrati.

DEDA MITA: Jebem vam mater i jednom i drugom, pa bratski podelite.

Deda Mita izađe. Svi se smeju.

MAJKA MILICA: Ju, ju, šta to reče?

Uđe Jeka sa elegantnom činijom u rukama koju stavlja na sto. Moca zaustavi pogled, zablene se...

MOCA: Ovaj, ovaj, burazere, kako da kažem, gde nađe ovo?
SNEŠKA: Šta si zinuo, manijače jedan?
MILOVAN: Mi sa sela, eto tako...
LJILJANA: Šta, bre, mumlaš?
MILOVAN: Izbegličica iz Knina, mučenica, sevap je...
MOCA: Ovo moraš bolje da braniš nego što je njen Knin branjen.
SNEŠKA: Šta mumlaš, barabo jedna?
MOCA: Šta je ovoj ženi? Šta ti je pomamna ženo? Koji ti je? Što me ne ostaviš na miru? (Milovanu) Svaka ti čast, burazere!
LJILJANA: E, neće ta više da se vrcka po mojoj kući.
MILOVAN: Šta ti je goropadna ženo? Ona sirotica jedva živu glavu izvukla, iz pakla pobegla...
MAJKA MILICA: Svi za astal, da ručamo, dao Bog. (Viče) Miloše, Mitko, ručak!

Miloš i Mitko se sjure niz stepenice, a ostali zauzmu mesto za stolom. Ručaju. Jeka donosi i odnosi jela. Moca baca pogled prema Jeki...

MOCA: Oprostite, reče mi moj burazer Milovan da ste izbgeli iz Knina. Oprostite na indiskreciji, u kojoj fazi?
JEKA: U poslednjem trenutku, gospodine, moglo je da nas nema.
MOCA: Strašno, ova tragedija nije smela da se dogodi. Bojim se da te prostore nikad nećemo moći da povratimo. Neko će morati da položi račune narodu, da odgovara pred istorijom.
JEKA: Oprostite, ali to su fraze.
MOCA: U pravu ste, sasvim ste u pravu.

Jeka izađe.

SNEŠKA: Ljiljo, sestro, ču li ga: (Oponaša Mocu) "Strašno, strašno, neko će morati da položi račune...". More, položićeš ti meni račune, barabo jedna!
MOCA: Ovo je nečuveno, ja ne smem usta da otvorim, ni sa Srpkinjom – stradalnicom da popričam.
SNEŠKA: Ne foliraj se. Znam te ko zlu paru. Čim zineš znam šta misliš.
MOCA: Polako, ja ću tebe u "mentalac", kod doktora Bojanića, polako.

Ručak je završen. Jeka rasprema sto.

MILOVAN: Miloše, digni dupe pa mi dodaj onu torbu.

Miloš hitro ustane i Milovanu doda torbu.

MILOVAN: Da ne zaboravim, burazere, donese mi jutroske popešanja Džeri ovu torbu, pratio mi Aca Krljač iz Istambula, a ti sutra ideš na taj simpozijum, pa da izgledaš reprezentativno. Moca uzme torbu u šake, razgleda je, pipka je, otvori.
MOCA: Što je lepa, jebo te, prvoklasna koža, super izrada. Mnogo ti hvala burazere, uvek misliš na mene. (Ustane, i sa torbom paradira...) Ima da razvalim Engleskinje.
SNEŠKA: E, moj...
MILOVAN: Bez brige, snajka, mrtva puvala, reko mi poverljiv čovek.
LJILJANA: (Podrugljivo) Reko mi poverljiv čovek.
MILOVAN: Jel’ vidiš šta meni ova moja radi.
LJILJANA: Sneška, neću da se raspravljam. Mitko i ti ostajete ovde.
SNEŠKA: Nismo tako planirali.
MILOVAN: Snajka, nećemo da se raspravljamo.
MOCA: Možda nije loše. Šta ćete u onom usijanom i šugavom Beogradu. Kad se vratim iz Londona dolazim odma ovde.
SNEŠKA: Treba da te spremim za put.
MOCA: Mogu sam, luče moje, volem ja nju. (Mazi je, ona se duri)
SNEŠKA: Mitko, slažeš li se?
MITKO I MILOŠ: (U glas) Ura, ura, ura.
MILOVAN: Jel vas dvojica, ti sinovac, i ti Miloše, naučiste li malčice karambol? Znate uslove, prvo pet stotina marona na sunce, pa igramo. Sve poskupelo, tolko košta večera kod Jokse, šta vam možemo.
MOCA: Ne možemo doveka da vas džabe podučavamo.
MITKO: Igramo striče.
MILOŠ: Igramo.
MAJKA MILICA: (Molećivo) Nemojte, deco moja, opet će da vas pobede, pa da vas zadevaju, nemojte!
SNEŠKA: Batalite, deco, ćorava posla, ne pravite im čapraz-divan.
LJILJANA: Mitko, sine, Miloše, čedo mamino, slabi ste za njih.
MILOVAN: Čedo mamino, da se dete ne traumira.
MAJKA MILICA: Kako vas, bre, nije žao?
MILOVAN: Šta im, majko, radimo? Pobedimo ih pa se malo šegačimo.
SNEŠKA: Braca Milovane, što im to radite?
MILOVAN: Zato, snajka, da ne zaborave s kim imaju posla.
LJILJANA: Braca Moco, ostavite decu.
MOCA: Snajka, vidiš koliki su klipani, da se malo razmrdaju.

Mitko i Miloš se tiho dogovaraju, vade pare iz džepova, broje...

MILOVAN: Šta je, šta se domunđavate? Imate lovu, nemate lovu, igramo ili ne igramo?
MILOŠ: Nano, daj nam 200 maraka.
MOCA: A, to li je to.
MAJKA MILICA: Daću vam, deco, al’ nemojte da igrate, opet ćete da izgubite pa posle da plačete.
MILOŠ: Nećemo, nano, nećemo.
MITKO: Nećemo ovog puta da izgubimo, nano, kad ti kažem.

Majka Milica iz nedra izvadi novčanice uvijene u maramicu, pljune u palčeve, odbroji i pruži ih Milošu. Miloš i Mitko je ljube i zahvaljuju.

MAJKA MILICA: Bezdušnici jedni, sram vas bilo.
MILOVAN: E, sad na poso!
MOCA: Sad se, dečaci, lepo pozdravite i izljubite sa najmilijima.

Milovan i Moca trijumfalno ustaju, kao razgibaju mišiće na rukama, preglasno počnu da pevaju "Sojčice devojčice". Miloš, Mitko, Milovan i Moca uz Jekinu pomoć, rutinski prvo skinu čaršav sa stola, pa panel-ploču, i ukaže se zelena čoja – bilijar sto. Iz posebnih pregrada izvlače takove (štapove), kiks (kreda za mazaenje vrha štapa), šmirglom doteruju kapice takova. Milovan uključuje specijalan kompjuter i na ekranu se pojavi na jednoj strani "majstori", a na drugoj "paceri".

MILOVAN: Mislim da je ovo realan odnos strana.
MOCA: Burazere, što volem da nađem ovcu, pa je šišam, šišam, a ona mirna, ćuti, ne buni se.
MILOVAN: Ko to ne voli?
MOCA: Da znaš da mi je mlogo žao kad ih ovako gledam.
MILOVAN: I meni. Ali, šta se tu može.
SNEŠKA: Miškiću, Mitkiću, ne nasedajte na njihove trikove.
MAJKA MILICA: Kako vas, bre, matorci nije žao?
MILOVAN: Šta vam je, bre, žene? Šta im to radimo? Mi ne možemo da i’ postavimo za vladike, nemamo te ingerencije... (Smeje se)
MOCA: Ali da ih u karambolu isperdašimo...
SNEŠKA: E, moj papagaju.
MOCA: U redu je, burazere, da ih pustimo, da se ne sekiraju mamini sinčići.
MILOVAN: Ako treba, nemam ništa protiv.
MILOŠ: Hoćemo li da igramo ili da se zezamo?
MILOVAN: Naravski da igramo.
MOCA: Dečaci, znate li vi s kim igrate? Znate li da igrate sa nepobedivim parom u Grabiški.

Sve je spremno za početak igre. Majka Milica, Ljiljana i Sneška su zauzele mesta za kibicovanje, igrači su oko stola. Milovan namešta lopte za početni položaj, maže kapicu taka kiksom.

MILOVAN: Draga naša deco, ponosu naš, dike naše, budućnosti naša, naslednici naši, ovaj sto se zove bilijar sto a igra karambol. Kada svojom loptom makar očešeš ostale dve napravio si jedan karambol, zpravo jedan poen. Ovo je plemenita društvena igra... MILOŠ: Tata, stvarno nisi duhovit.
LJILJANA: Aman, božji stvoru, prekidaj, ako za Boga znaš. Kako te ne mrzi da stalno melješ?
MILOVAN: Tebe ništa nisam pito, gledaj svoja posla. (Izvede početni udarac i ostvari karambol) Jedan ko nijedan, (Nastavlja da igra) dvojka, dva ili dvojče cucurojče, tri, tri put Bog pomaže, četvrtajče, pet, petajče ili Petko Perin i Vule Genin.
MOCA: Vukašin Genin.
MILOVAN: I to znaš?
MOCA: Petko Perin i Vule Genin su prvi bilijar sto doneli u Grabišku.
MILOVAN: Svaka ti čast, burazere!
SNEŠKA: Jao, ljudi, sveznalac. Bože, ima li te?
MOCA: Tebe ništa nisam pito, gledaj svoja posla.
MILOŠ: Ja mislim da prekinemo igru. Vi se sprdate.
MILOVAN: (Nastavlja igru)Ma, jok, igramo... Šestaće ili Miloš Šestić. Ziben, nikad se ne kaže sedam, zna se zašto, osam ili Osman Karabegović, kuj taj beše – naš čovek, dece devet beše avionče i po, deset, banka, prva srpska banka. (Gest prstima obe šake)
MOCA: Igraj malo brže burazere, da im skratimo muke, ne mogu da ih gledam ovako unjonjene.
MILOVAN: Ko dete kad se ukaki. (Nastavlja da igra) Jedanaestica ili ženske noge. (Promaši) U mamicu ti...

Sledeći igrač je Miloš. Udari loptu nespretno i promaši.

MILOVAN: Šta bi? Ćorak? Biće bolje sledeći put. Niko se naučen nije rodio.

(Budući da partija karambola traje otprilike jedan sat, neminovno je i neophodno rediteljsko rešenje u cilju sažimanja radnje. Stariji par prvu partiju dobije lako i ubedljivo, drugu partiju, uz sva zadirkivanja mlađeg para, izgube da bi u treću partiju, majstoricu, ušli furiozno i u pogledu razlike u poenima deklasirali mlađi par. Igra je na samom kraju. Stariji par je ostvario 96 poena i do završetka partije, dakle do 101 ostalo im je da ostvare samo pet poena, dok je mlađi par ostvario samo 6 poena i do završetka partije potrebno im je u trenutnoj kostelaciji igračkih mogućnosti nedostižnih 95 poena.)

Milovan i Moca zajedljivo trijumfuju uz obavezna zadirkivanja. Sneška i Ljiljana potištene i besne, majka Milica čak briše oči maramicom.

Miloš i Mitko neočekivano bodri i nasmejani. Zagrle se i pevaju "Sojčice devojčice". Svi se uznemireno pogledaju.

MOCA: Šta im bi?
MILOVAN: Otkud znam.
MOCA: Koji vam je?
MILOVAN: Ej, bre, dečaci, da niste malo šanodušani?
MOCA: E, do Boga!

Miloš i Mitko završe pesmu.

MOCA: I šta sad?
MITKO: Pa valjda da završimo partiju.
MOCA: Koju partiju?
MITKO: Ovu.
MOCA: Znaš koliko imamo mi a koliko vi?
MITKO: Znam, znam. Mi imamo samo 6, a vi 95. Vama treba 5, a nama 95. Jel’ tako?
MOCA: Tako je.
MITKO: Cenjeni striče, poštovani oče, zamolio bih vas da me izvinite za par minuta, pa onda da završimo ovu partiju, da izađem...
MOCA: Pa izađi, eno ti vrata.

Mitko izađe, prisutni zbunjeni...

MILOVAN: Ovo mi ne miriše na dobro.

Mitko se vrati obučen u crne pantalone, košulju na štrafte sa leptir mašnom, u prsluku aleve boje na bobice, a na nogama lakovane cipele. U ruci drži futrolu, iz koje izvadi sjajan, skupocen dvodelni tak. Tanji deo ušrafljuje u deblji, iz pregrade futrole vadi kiks, i specijalne crne kožne rukavice bez prstiju. Maže vrh taka kiksom, razgleda poziciju na stolu. Svi ga nemo posmatraju.

MOCA: Ti izgleda smatraš da ovu igru igraju pantalone i lakovane cipele.
MITKO: Oče, malo strpljenja. Cenjeni striče, poštovani oče, ovaj karambol se igra na sledeći način: umesto da se da levi felš, kako vi to radite, oprostite mi, na primitivan, da ne kažem džibronski ili rabadžijski način, daje se desni felš, da bi ova bela lopta u pravoj liniji došla do crvene, a ova druga bela lopta mora da udari ovde, (Kiksom obeležava mesta) pa ovde, pa ovde, da bi se sve tri lopte skupile u ovom ćošku, što se zove pak – štos, a vi zovete, moram biti malo prost – sise.
MOCA: (Ljutito) Ti baš nas našo da zajebavaš.
MITKO: Žao mi je, ali vi ste mi pri ruci.
MOCA: Mali, nemoj da budem kriv.

Mitko odigra karambol prama malopre datom objašnjenju. Moca zbunjen, Milovan zapanjen.

MILOVAN: Možeš li da ponoviš ovaj udarac, sinovac?
MITKO: Mogu, striče.

Postave lopte u prethodni položaj. Mitko ponovi udarac istovetno kao prethodni put.

MILOVAN: Fenomenalno.

Moca pojuri Mitka oko stola.

MOCA: Gde si to naučio, mamicu ti kvarnu?
MITKO: Šta hoće ovaj siledžija?
MOCA: To li je tvoj kurs za padobrance, a?
MITKO: Ja, cenjeni oče, ne smem da skočim ni sa šamlice. Platio si kurs karambola kod Caleta Bečlije u Malom Požarevcu.
MOCA: Svi ste vi kvarni, i tvoja majka i cela njena familija.
SNEŠKA: (Poskoči od radosti) Jao, Ljiljo, sestro, mama Milice, što sam ja jedna kvarna žena, a ovo moje dete, što je ono kvarno, a što mi je majka bila kvarna, a tek otac, a o babama i dedama da i ne govorimo.
MOCA: (Kiselo) Mnogo si duhovita.
SNEŠKA: Ja? Ni slučajno.
MILOVAN: Smiri se, burezeru!
MITKO: Striče, da ne igram, biće mi vas žao.
MILOVAN: Igraj, bratanac, da mi se um i oči vesele.

(Ovde je takođe potrebno da se primeni malopređašnje rediteljsko rešenje)
Mitko majstorski napravi 95 karambola uz Milovanovo divljenje, neiskreno durenje Mocino, a na veliku radost Ljiljane, Sneške i majka Milice. Kraj igre.

MILOVAN: Za ovaj sam trenutak živeo, burazere.
MOCA: I ja.

Mitku svi čestitaju i ljube ga. Prvo Milovan, zatim ushićene Sneška i Ljiljana. Majka Milica priđe uz pomoć štapa, brišući suze. Priđe i Moca. Mitko mu pruži nadlanicu desne šake.

MITKO: Ljubi ruku majstoru.
MOCA: Mamicu ti detinju! (Čvrsto ga grli i ljubi)
MITKO: Miško, burazere, što volem kad nađem ovcu, pa je šišam, a ona mirna, ne buni se.

Ljiljana i Sneška razgibavaju mišiće, pevaju "Sojčice devojčice", igraju oko Milovana i Moce koji ih, ipak raspoloženi, gledaju. Majka Milica čak štapom diriguje. Kad se stiša raspoloženje...

MILOVAN: Vas dvojica, priđite. Od danas više niste picipevci i šiljokurani. Od danas ste ljudi. Za ovo što ste nam napravili...
SNEŠKA: (Upadne) Trojke vam napravili, oprosti braca Milovane.
MOCA: E, ludačo jedna.
MILOVAN: Za ovo što ste nam napravili red je da budete nagrađeni... (Iz džepa vadi novac, odbrojava ga i daje Mitku)
MITKO: Hvala striče, nije trebalo.

Milovan odbrojava i Milošu.

MILOVAN: Tvoja zasluga je beznačajna, al’ aj’.

Mitko i Miloš krenu ka izlazu.

MILOVAN: (Peva) Stani, stani Ibar vodo.

Miloš i Mitko se vrate.

MILOVAN: To nije sve. (Gleda u sat) Sad je pola 7, a u pola 8 da ste se nacrtali u belim odelima, što vam pratila Dobrila iz Beča, u cipelama koje sam vam doneo iz Ciriha, košulje one vaše pederske, roze, a kravate ako oćete. Idemo večeraske da razbijemo Joksinu kafanu, inače mu je onaj pijani arhitekta Janja skroz usro. Sad tutanj.

Mitko i Miloš izađu.

MILOVAN: A šta ćemo mi? Da rasčistimo, ti snajka i Mitko ostajete, uživajte ovde, ćef vam naš bazen, ćef vam državni, a ovi dečaci neka se muvaju po kafićima. Ja noćas posle razbijanke idem sa Mocom u Beograd da ga pratim na put. Važi?

Moca i Sneška potrvdno klimaju glavom.

MOCA: Kad se vratim iz Londona pokupim vas ovde i palimo u Grčku.
SNEŠKA: Slažem se.
MILOVAN: A plan za večeras: vas dve prezirete džibronjsko-rabadžijske zabave, prosto se gnušate toga...
SNEŠKA: Pa jes’.
MOCA: E, moja ženo, da nije bilo tih rabadžija i džibronja ti bi se danas zvala Azra ili Helga.
MILOVAN: Polako, burazere, nije o tome reč. Dakle, ako nećete s’ nama picnite se pa pičite u posetu usedelici Caki profesorki...
LJILJANA: Sram te bilo, ona te obožava.
MILOVAN: Pardon, devojci u zrelom dobu. A šta ćemo s tobom majko? Ti ostani da gledaš tivi, prvo dnevnik, pa redom, a doći će ti i gospa Mara, penzionisana činovnica pošte i telegrafa, pa možete site da se ispričate, i da me izogovarate do mile volje.
MAJKA MILICA: Slušaj ti, sinko moj, otvoreno ću da ti kažem u lice: mnogo si zaguljen čovek, čas ovakav, čas onakav, ne može, bre, čovek da te uvati ni za rep ni za glavu, kako te trpi ova žena, to ni onaj gore ne zna.

Svi se smeju. Svi raspoloženi.
 

3. SLIKA – KAFANA "MORAVSKA NOĆ"


Kafana "Moravska noć". Dugačak sto je prepun praznih čaša i flaša, kao i posuda nepojedenog raznog mesa. Za pročeljem stola, na nekakvoj ornamentiranoj stolici koja treba da fingira presto, u nekakvoj čudnoj odeći koja treba da liči na vladarsku, sa nekakvom improvizovanom krunom na glavi sedi Ciganski car Žira.
Za stolom sede Milovan, do njega Moca, deda Mita, pop Džeri, sestra Jagoda, Steva Jurnjava, Boža Džin, Gaga Diler, Mitko i Miloš. Svi osim Mitka i Miloša u priličnoj meri zahvaćeni pićem. Džeki Pevač peva Milovanu na uvo: "Sitna kiša pala, vinogradi zreli".

DŽEKI PEVAČ: (Peva) Milovane, bekrijo, sve si pare popio, popio si trista banke, abvgdđ majke, doktore, bre, što me ne usvojiš, doktor Moco, bekrijo, sve si pare popio...

U tom trenutku u kafanu uđe Kinđur. Džeki prekine pesmu. Svi razdragano pozdravljaju Kinđura. Moca ustane, zdravi se i ljubi sa Kinđurom.

KINĐUR: Di si, bre, doktore, nema te, zaboravi nas.
MOCA: Poslovi, Kinđur, zlo vreme, sve nas stislo.

Kinđur priđe Caru Žiri, klekne, sklopi šake ispred lica.

KINĐUR: Care naš, roditelju naš, hranitelju naš, jel’ sve u redu?
CAR ŽIRA: Sve pod kontrolom, podaniče.
KINĐUR: Ovi tvoji se slabo upisuju kod mene.
CAR ŽIRA: Biće bolje.

Kinđur sedne do Milovana.

MILOVAN: Za šta si?
KINĐUR: Napravi mi jedan ladan špricer.

Milovan mu napravi špricer. Kinđur nazdravlja svima, kuca se sa Milovanomi Mocom.

KINĐUR: Školski druže, ti mi prisvoji pesmu, ja sam neki jebeni Milorad. Džeki, instrument u šake, veselje da padne: "Sitna kiša pala, vinogradi zreli", polako, d’ umireš estam...

Džeki mu peva na uvo, svi prate, počinje veselje.

DŽEKI: (Peva) Milorade bekrijo, sve si pare popio, popio si trista banci ne smem da kažem majci.

Smeh, veselje. Kinđur u raspoloženju.

DŽEKI: Slušaj sad ovo Predsedniče: (Peva) Slobodane, delijo, Amere si prejebo, prejebo si Amerikanci strpam im ga majci...

Tišina. Svi zabezeknuti.

KINĐUR: Kako? Šta reče? Pa kako ga ubode, pa mamu ti mandovsku, pa pevaj ponovo, pa u marke ću te obučem, u zlato ću te obujem...

Džeki ponovi pesmu. Svi pevaju. Oduševljenje. Delirijum. Kinđur izvuče pištolj i puca, to zatim uradi Milovan, pa ostali. Kinđur postavlja Džekija na ramena. Džeki peva. Opšti haos.

CAR ŽIRA: Ua, opozicija!

Kinđur rukom utiša galamu.

KINĐUR: Care naš, ovo je veselje a ne miting. Pusti opoziciju da radi svoj posao. Pa vidiš valjda da su nikakvi, zapleli se ko pile u kučine (Pauza) Drugovi, kad pomenusmo opoziciju da kažem par reči. Nešto moramo da raščistimo: koja je i čija je ta opozicija, dal’ je to stvarna ili kobajagi opozicija. To je, drugovi, kobajagi opozicija...

Smeh, galama, odobravanje...

KINĐUR: To je do juče bio naš kadar, naši poverljivi ljudi, koje su belosvetski mangupi preklackali obećanjem da će nama uzeti vlast i dati njima...

Neki viču ua, neki zvižde, neki pokazuju nepristojne gestove.

KINĐUR: Tišina, tišina! Znate koji je moj komentar o našoj opoziciji: trt Milojka!

Smeh, galama, ovacije.

KINĐUR: Što će reći, naša opozicija su sve neki trtmilojčići, a sa trtmilojčićima mi ćemo lako.

Ovacije.

KINĐUR: I zapamtite moje reči: samo jedan čovek, samo jedan Srbin sme i može da se suprotstavi svetskoj aždaji, koja se na nas ustremila, samo jedan, zna se koji. Živeli!

Opšti urnebes, galama, ovacije.

MILOVAN: (Zahvaćen alkoholom) Tišina, tišina, mame vi ga džibronjske poteram...

Svi iznenađeni tonom namah zaćute. Tišina.

MILOVAN: ... vi znate ko je ovaj čovek, (Stavi šaku na Mocino rame) sme li njega neko samo ružno da pogleda?!
KINĐUR: Samo on ima burazera... Ako si pijan idi kući pa se ispavaj, ako si poludeo, da te vežemo.
MILOVAN: Kinđur, gledaj svoja posla.
MITKO: Striče, ne dobiše li džibronje sve ratove za Srbiju?
MILOVAN: (Prilazeći mu) To je istina koju niko ne zarezuje, ama, za crvljivu šljivu, (Stavlja mu šaku na rame) bratanac, moram da ti skrenem pažnju na sledeće, slušaj me dobro: ti imaš malo više pameti nego što je čoveku potrebno za život. To ima i dobru i lošu stranu, obrati na to pažnju i povedi računa, i... sa Milošem se voli do kraja života. (Suznih očiju ga čvrsto zagrli)
MITKO: Striče, stvarno mi ništa nije jasno.
MILOVAN: Ne foliraj se, samo je tebi sve jasno.
MILOŠ: Tata, o čemu se radi, molim te, objasni nam.

Milovan prođe Miloša, zastane, vrati se...

MILOVAN: Umal’ da te zaobiđem, čoveče, ali ti se na svog oca ne bi naljutio.
MILOŠ: Tata!
MILOVAN: E, ovo je najteži trenutak u mome životu...
KINĐUR: Šta, bre, sereš, objasni nam šta ’oćeš!
MILOVAN: Kinđur, jesam li ja tebe nekad prekid’o u razgovoru?
KINĐUR: Jeb’o te, dal’ me prekid’o, nisam mog’o nikad do reči da dođem od njega.
MILOVAN: (Šaka na Miloševom ramenu) Miloše, sine moj, sad moraš da mi odgovoriš na sledeće pitanje: da li je postojala makar i teoretska mogućnost da nekog ili nešto više volim od Tebe?
MILOŠ: Tata, zaboga, šta se to s’ tobom događa?
MILOVAN: Ništa sinko. Ne moraš da mi odgovoriš na postavljeno pitanje, dalje... ti se na svoga oca ne ljutiš što te je malo... malo muštrao...
MILOŠ: Kakvo crno muštranje, šta ti je tata? (Zasuzi)
MILOVAN: Sad me slušaj pažljivo, naćulji uši, baci uvce: majka ti je dobra žena. Sinko, bolje da je slušaš nego što si mene slušao, razumeš, jasno?!
MILOŠ: (Plače) Hoću, tata.

Milovan krene, zastane...

MILOVAN: I... upiši tu njenu stomatologiju, nije to najgori ljudski pos’o... ali ceo život zevati u zubne pećine i udisati razne smradove, da ne budem vulgaran... (Krene, opet se vrati i čvrsto zagrli Miloša koji plače) Koji ti je, koji ti je, dečko? Zašto plačeš, čoveče? Ljudi, što su nas ovi dečaci razbili na karambolu... jeb’o te... slušajte, to nisu više picipevci i šiljokurani, časti mi! (Priđe deda Miti) ... dedo, stvarno nije u redu što si Dostanu Ciganku zapalio za marke, nije u redu, pošteno ženi da vratiš, prodaj nešto: kuću, ili njivu, prodaj nešto...
DEDA MITA: Šta se, bre, bečiš? Koga kurca izigravaš? Šta ti je, bre? (Zaplače) Šta zabadaš trn u zdravu nogu.
MILOVAN: Nije zdrava, dedo, nije, (Skine mu kačket, gladi mu ćelu) mada si jedno opasno matoro kučište, ipak sam te mnogo voleo. (Zalaje, prisutni ne reaguju) Šta je, bre, ljudi, šta se to s’ vama zbiva? Ili možda ja činim nešto ružno? (Priđe popu Džeriju) Pope, poljubim ti popadiju u... ćut’ ti kučište, u... oko, naravno, pope, ona večera kod mene se odlaže iz... kako da ti kažem, kojih razloga, pope. Aci Krljaču poruči, kaži mu da je doktor Milovan poručio da kad završi sa tim jebenim Turcima obavezno dođe ovde i trenira naš "Radnički". Ljudi, što je to bio tim, sećate se: Cile, Gojko, Čova, Šake, Prpe, Maga, Bodžuka, Resavac, Starac, Jarac i Kačarac, ej. "Bauk sa Resave". (Priđe Boži Džinu) Jel’ bre, Džin, šta se ti smucaš u ovo doba i to još sa ovom neradničkom bulumentom? Tutanj, bre, za koji sat pališ na Goliju.

Džin hitro ustane, krene.

DŽIN: U pravu si, doktore.
MILOVAN: (Pevušeći) Stani, stani, Ibar vodo...

Džin zastane. Milovan mu priđe, iz džepa vadi novac, odbrojava...

DŽIN: Doktore, šta to radiš!?
MILOVAN: Slušaj ti, Džin, doktor Milovan Cukić nikom nije dugov’o, pa neće ni tebi. (Grubo mu gura novac u šake) Drži ovo! Da sazidaš mom Klindži kuću, da se beli k’o snašina rekla.

Džin zbunjen, oči suzne, drži novac u šaci...

DŽIN: Doktore, bre!
MILOVAN: Sve je u redu. I zidaj ljudima kuće, to je jedan od najlepših ljudskih poslova.

Džin izađe suznih očiju. Milovanu priđe iznerviran Kinđur.

KINĐUR: Pa, dobro, bre, pa šta nam ovo radiš?! Jesmo li sve ovo zaslužili?!
MILOVAN: Školski druže, jesam li ja tebe nekad uvredio?
KINĐUR: Nisi.
MILOVAN: Voliš li ti mene? Jeb’o te, pederskog li pitanja.
KINĐUR: Pa kako da te ne volim, buzgo jedna, pa boljeg prijatelja od tebe nisam imao, stoko jedna bez repa, pizda ti lepa materina blesava!

Čvrsto se zagrle.

MILOVAN: Sad me, molim te, ostavi na miru. Ovo je moja noć, pa kakva da je – moja je.

Kinđur se vrati na svoje mesto. Milovan priđe Jagodi. Nežno je zagrli.

MILOVAN: Jagoda, znaš šta tvrdi ovaj naš Predsednik, tvrdi da sam ja tebi bio samo čalabrčak pred ozbiljan ručak, časti mi, doktor Milovan Čalabrčak...
JAGODA: Doktore!
MILOVAN: Jagoda, ja se noćas izmotavam, zajebavam, a ti si... jedno sasvim ispravno čeljade, koliko da se zna, a naši dušmani nek’ jedu, nek’ jedu, nek’ jedu šta ’oće...
JAGODA: Doktore, da ste vi nama živi i zdravi.
MILOVAN: Hvala, zlato moje. Što se zdravlja tiče (Kuca o sto) da ne čuje zlo, a da li sam živ, to baš ne bih mogao pouzdano da tvrdim. (Priđe Džekiju Pevaču koji se šćućurio pored Cara Žire) Šta je Džeki, što se kriješ iza svog cara?
DŽEKI: Jel’ smem da kažem?
MILOVAN: Ti? Ti da li smeš da kažeš? Ne zajebavaj, Džeki.
DŽEKI: Doktore, sve mi se ovo ne sviđa.
MILOVAN: (Glasno se nasmeje) I meni se ne sviđa, Džeki! (Iza cara Žire na zidu okačen ogroman portret S. Miloševića na konju i u lovačkom odelu, sa lovačkim šeširom u kome je udenuto karakteristično perce. Milovan uperi pogled u portret, nakloni se prema njemu, zapeva glasno, besno, bolno) "Slobodane, dile’o, Srbiju si sjebao, sjebao si Srbijicu, mamu ti u... oprašćaj Predsedniče, ali kako stvari stoje, ti izgleda nisi doras’o ovom posliću... (Džekiju) Džeki, šijem te u ove pesmarice, jeb’o te...
KINĐUR: Pa konju jedan, magarče, pijana budalo, ovo ćeš skupo da platiš!
MILOVAN: Znam, znam, u redu je, težak prekršaj partijske discipline, odgovaraću pred anketnim odborom CK SPS – Mala Grabiška, a na čelu tog odbora bićeš ti, školski druže i veliki prijatelju, pa ćeš valjda da me vadiš. (Caru Žiri) Care naš, hranitelju naš... šta da ti kažem, takva nam je sudbina, al’ se ne dajte dušmanima. (Vadi novac iz džepa)Care, evo ti ova crkavica, raspodeli tamo tvojima, neću da se mešam, ti najbolje znaš kome treba da daš. Uh, jeb’o te, noćas sam i poeta. Ko mi je još ostao? Jurnjava, što si zab’o nos u taj špricer? Čoveče, znaš šta je noćas jedino važno? Noćas je jedino važno da će moja školska drugarica Leposava Matić, zvana Lepa Lepa da živi. Jurnjava, što ti je majka bila lepotica, svi smo u nju bili zacopani k’o pinter u kacu, i devojka za primer, nego kako, al’ udade se za ovog tvog blentavog oca, viša sila.
JURNJAVA: Da ti kažem fala za sve što si učinio za moje ukućane i mene nedovoljno je, ali i meni se k’o Džekiju sve ovo ne sviđa.
MILOVAN: I meni se ne sviđa, Jurnjava, ali šta se tu može. (Priđe Gagi Dileru) Gago, sine, al’ crpemo devizu k’o crpna stanica, jeb’o te!

Gaga ga gleda zbunjeno i tužno.

GAGA: Doktore, koja ste mi dobra učinili glupo je da nabrajam...
MILOVAN: I...
GAGA: I ja bi’ se pridružio Džekiju i Jurnjavi, i meni se sve ovo ne sviđa.
MILOVAN: Ne miriše ti na dobro.
GAGA: Tako nekako.
MOCA: (Pošto je uhvatio Milovanov pogled pokazuje na sat) Burazere, možda bi trebalo da krenemo.
KINĐUR: Šta je pederu beogradski, veliki hirurže, šta je? Sve ti se ovo ne sviđa, je li?
MILOŠ: (Vikne) Tata!
MITKO: (Vikne) Striče!
MILOVAN: Šta je kopilani, šta vi hoćete? A ti veliki doktore, triest godina ti mene vučeš za nos, triest godina ti izigravaš ovde u Grabiški Svetog Nikolu. Misliš da sam kreten. Ništa ti ne dam, ništa.
MILOŠ: (Plače) Tata, šta to radiš?
MITKO: (Plače) Striče, šta se to dešava?
MILOVAN: (Plače i grli Mocu) Ništa ti ne dam, ništa, ni torbu, ni torbu, vraćaj mi torbu, vraćaj mi odmah torbu, (Grli ga i ljubi) vrati mi torbu odmah, odmah, vraćaj mi moje krpice. (Grca)

Moca izađe. Milovan rida, priđe mu Kinđur.

KINĐUR: Šta to radiš, mamicu ti krvavu jebem.
MILOVAN: Kome krvavu mamicu, seme ti mafijaško i lopovsko jebem.

Prilaze jedan drugom, izvuku pištolje, iz neposredne blizine pucaju jedan u drugog. Zagrljeni se zateturaju i padnu. Uđe Moca sa torbom, spusti torbu iznad njihovih glava (nadgrobni spomenik), klekne, pipa im puls, šakom im pređe preko očiju, ustane, krsti se. Prisutni okamenjeni.
 

4. SLIKA – POKLON SLIKA


Parafraza sahrane iz filma "Kum".
Na sredini dva kovčega u kojima leže Milovan i Kinđur (ispred kovčega na engleskom jeziku je reklamni pano. "Pogrebni zavod Milošević i komp.") Novi kum je Mitko, konsiljere je Miloš. Moca, šlogiran u kolicima, na krilu drži torbu, a akteri komada redosledno prilaze Mitku, ljube ga u ruku, i odlaze na poklon.

Poslednji ustanu Milovan i Kinđur iz kovčega i priđu na poklon.
 

 - 16 -